Николај Жевахов: УСПОМЕНЕ (5) – Маловерни архијереји

Ипак није у томе суштина што су пастири лоши, већ је у томе што се светоназор читавог човечанства отргао од своје религиозне основе, што се прекинула нит што повезује небо и земљу и што не постоји потреба да се она свеже; што дух времена побеђује духа вечности, што је изгубљена вера у бесмртност и загробни живот…

Прѣтходни наставци: 1.Чудесно виђење пуковника О.
2. Мати Божја путује на фронт
3. Недостојни достојници
4. На Царском доручку


Николај ЖЕВАХОВ (1875-1946)

Николај ЖЕВАХОВ (1875-1946)

Поглавље XV: Извештај грофу Ј. Н. Ростовцову

Помисао о извештају Њеном Величанству није ми била ни на крај памети…

Имао сам у виду само лични извештај грофу Ј. Н. Ростовцову и, на брзу руку припремивши извештај о путним трошковима, упутих се грофу у Зимски Дворац. То је било 9. октобра 1915. године, сутрадан после мог повратка из Штаба Врховне Команде.

Гроф је врло пажљиво саслушао моју причу, саосећајући са мојим туробним утисцима…

„Нарочито ми је тешко падало да видим тај контраст између испраћаја светиња из Харкова и њиховог дочека у Штабу Врховне Команде – рекох – признајем да сам сасвим испустио из вида имендан Царевића Наследника и сетио га се тек 4. октобра пред приспеће у Могиљов. Било је предвиђено да у Штаб Врховне Команде стигнем 6. октобра; али сам у Белгороду, уместо да проборавим дан и ноћ, остао само неколико сати и успео да истог дана отпутујем у Харков, камо је икона такође приспела дан раније него што је било предвиђено… Светиња је као посебном Божјом вољом стигла у Штаб Врховне Команде за сâм имендан Царевића, петнаест минута пре почетка вечерње службе у саборној цркви; а нико је чак није ни дочекао… Ни током вечерње службе, ни сутрадан током литургије. Господар и Наследник чак нису ни целивали икону пошто за њу нису ни знали… Протопрезвитер Шавељски чак није ни известио Господара… Зар то није изазов Богу…

А међутим у Штабу Врховне Команде влада толика увереност у победу да у мени изазива неизмерно чуђење… Па на чему то људи заснивају своје рачунице ако обраћање Богу и Богородици за помоћ сматрају ‘тричаријама’?! Јер чине двоструко недело и против Бога и против Цара, који је тако дубоко религиозан, тако се искрено узда у Господа Бога“…

Гроф Јаков Николајевић Ростовцов (1865-1931). Овдѣ је прѣдстављен исѣчак новинске фотографије, гдѣ је гроф снимљен прѣ полѣтања ваздушним балоном јуна 1909, чији пад је чудесно преживѣо (в.  III поглавље 1. наставка)

Гроф Јаков Николајевић Ростовцов (1865-1931). Овдѣ је прѣдстављен исѣчак новинске фотографије, гдѣ је гроф снимљен прѣ полѣтања ваздушним балоном јуна 1909, чији пад је чудесно преживѣо (в. III поглавље 1. наставка)

Не памтим шта је гроф Ростовцев рекао поводом моје приче… Ја износим чињенице из стварности а не измишљотине, и сматрам да је боље да изоставим чињенице које ми се нису сачувале у сећању него да их изопачим. Једино се сећам да ме је гроф када сам, уручивши свој извештај утрошка дозначених средстава за путовање у Штаб Врховне Команде, почео да се опраштам, задржао рекавши:

„А зар не би било боље кад бисте лично реферисали Њеном Величанству… Ја бих Вам израдио аудијенцију… Били сте у Штабу Врховне Команде, видели Господара и Наследника, могли бисте изнети своје утиске… Царица толико брине за Наследниково здравље да би јој било веома драго кад би чула свеже вести из Штаба Врховне Команде, тим пре толико утешне као ове што сте донели“…

„Да, Наследник, хвала Богу, изванредно изгледа – одговорих – али је то једина радосна вест коју бих могао саопштити Њеном Величанству… Све остало је врло невесело и само би ражалостило Царицу… Јер, да сакријем од Господарице истину, намерно прећутим оно главно, не кажем да по мом виђењу једино Господар стоји на поузданом темељу, док су сви остали сишли с тог темеља и окренули леђа Богу и не зна се у кога и шта се уздају – то не бих могао… А какву би тежину моје речи могле имати у очима Њеног Величанства?.. Остао би утисак да сплеткарим… Али, и мимо тих разлога, не могу потиснути ни оне опште које сам Вам износио пред свој одлазак у Штаб Врховне Команде… Моја би аудијенција код Царице само послужила као нови повод за погрешна тумачења… Сва срећа што Распутина већ пет година нисам видео, јер би иначе рекли да сам и службено путовање у Штаб Врховне Команде преко њега постигао… Не, грофе, усрдно Вас молим, сами испричајте Њеном Величанству о свему што треба; а ја бих желео да останем по страни“…

„Добро, кнеже; управо данас у 2 поподне морам бити с извештајем код Њеног Величанства и саопштићу о Вашем повратку… Али ми се ипак чини да би требало да одете у Царско“ – рече гроф Ростовцов.

Охрабрило ме грофово обећање да ће ме ослободити аудијенције те рекох на крају:

„Осим свега осталог морам Вам признати да су отмене даме у мени одувек изазивале панику… Осећао сам њихов поглед уперен на мене, видео да су знатно више пратиле то како ће ко коракнути, како ће се окренути и како се држи него оно шта им се прича, и то ме је увек крајње спутавало и доводило у неприлику, те се чак бојим да одем код Царице“…

Гроф се осмехну и љубазно ми стегнувши руку рече:

„Тако причају сви они који ниједном нису видели Њено Величанство… Она је сушта једноставност и срдачност“.

Опростивши се са грофом, упутих се у Државни Уред…

Поглавље XVI: У Државном Уреду

Однос протопрезвитера Шавељског према светињи изазвао је осуду и од стране оних мојих колега чији се светоназор чак није ни дотицао области мистичког.

„Неугодна, али на жалост уобичајена појава – рече један од њих. – Психологија црквених великодостојника ми се одувек чинила чудном. Што су више напредовали по хијерархијској лествици, трудили су се да што дубље продру у дотад им страну средину, да се према њој подесе и прилагоде, и све су више бивали заражени световним настројењима, удаљавајући се од вере, а потом чак престајали да трпе вернике међу световњацима. Заборављали су при томе да су стремећи једном циљу постизали управо супротан… Зар ‘свештени великодостојник’ није нешто узајамно искључиво!.. Зар ленте и звезде на мантији могу икоме импоновати!.. Оне само понижавају мантију… И колико је само једноставан, смеран свештеник, ако је уз то и сеоски, из неког забаченог села, привлачнији од раскошних Владика“…

 

Митрополит Московски и Коломенски (1912-1917) Макарије /Парвицки-Невски/(1835-1926). Прослављен у лику светих РПЦ 2000. године.

Митрополит Московски и Коломенски (1912-1917) Макарије /Парвицки-Невски/(1835-1926). Прослављен у лику светих РПЦ 2000. године.

„А митрополит Макарије?“ – упитах.

„Свеце не рачунамо – одговори он – и при томе, зар њему одлазе зато што је митрополит Московски… Њему одлазе зато што је – Макарије“…

„Тачно – одговорих – митрополит Макарије је велики праведник, и гледајући га не знам чему да се дивим, да ли неизмерном милосрђу Божјем захваљујући којем у наше доба има таквих људи, или неизмерној гордости и слепилу човека који их не запажа… Тачно је и то што кажете за свештене великодостојнике, међу којима су људи попут митрополита Макарија увек представљали изузетак… Али ми се чини да се тим великодостојницима и не сме прилазити с општим мерилима: они оличавају црквено–државну власт која им налаже гомилу разноврсних спољних обавеза, приморава да и против своје воље долазе у додир са светом и заразе се световном настројеношћу… А опет, тамо где они због висине своје настројености нису у додиру са спољашњошћу, тамо, кажу, долази до пропуста у пословима, тамо има жалби… Погледајте како салећу митрополита Макарија, како га прогањају, како га силом свлаче с висине на којој стоји… И то чине чак и они који не поричу његову светост, чине у искреном уверењу да је митрополит Макарије времешни старац и онако несналажљив упада у грешке… И нико од тих прогонилаца неће доћи на помисао да се становишта свеца не могу подударати с обичним становиштима, да ту није старост већ мудрост до које тек треба дорасти да би се схватила; да су се људи већ толико удаљили од те мудрости да су престали да је препознају, престали да разумеју… Не, питање је знатно дубље…

Поводом личности митрополита Макарија, врло је занимљиво још једном сравнити мишљење Жевахова са слѣдећим мишљењем његовог љутог противника протопрезвитера Шавељског:

„То је био мали, благообразни старчић, спољашњим изгледом налик знаменитом митрополиту Филарету (Дроздову), а по својим способностима дијаметрално супротан њему. Био је савршено неспособан и за управљање важном Московском епархијом, и за учешће у рѣшавању синодских послова. Епархијом су управљали други – ко је хтѣо и ко је умѣо да стекне његово повѣрење. Митрополит је током подношења извѣштаја својих потчињених често тонуо у сан, па би извѣстилац, не смѣјући да наруши миран сан владике, одлазио ни са чим. У Синоду су у његовом присуству једна за другом пропадале све његове прѣдставке и молбе, и он је ћутке примао ту збрку (…) Царско село је на митрополита Макарија гледало као на праведника. А они што су блиско знали митрополита су одлучно тврдили да је он у великом пријатељству са Гришком (Распутином)“. Шавельский, Г. И. Русская церковь пред революцией. — Москва, Артос-Медиа, 2005. — стр. 75—76). – прим. уредника.

Велика је несрећа у томе што не могу сви пастири бити као Макарије; међутим, ипак није у томе суштина што су пастири лоши, већ је у томе што се светоназор читавог човечанства отргао од своје религиозне основе, што се прекинула нит што повезује небо и земљу и што не постоји потреба да се она свеже; што дух времена побеђује духа вечности, што је изгубљена вера у бесмртност и загробни живот… Отуда све невоље и несреће сваког појединца и свих заједно… Отуда оно ‘немамо времена за тричарије’, другим речима – за молитве Богу, исмејавање појава највишег реда, пренебрегавање гласа Божјег… Треба се вратити и скренути живот ка његовом религиозном средишту, ка његовом изворишту – Богу. Онда ће све постати јасно и разумљиво; онда неће називати лудацима оне које данас тако називају због тога што су раскинули с тим средиштем; онда ће другачији постати и наши идеали, живот ће се продуховити, људи ће престати да говоре различитим језицима… Обратите пажњу на оне сабирке из којих се сада састоји људска мисао која захтева свеопште признање. Тамо нису само шаблони, већ и зликовачки шаблони: тамо су теорије које црпу своје корене у талмуду и воде једном циљу – уништавању хришћанства. И те теорије кратковиди хришћани савесно проучавају и спроводе; на тим се теоријама заснива наука и књижевност; на тим се теоријама базирају државни преображаји, оне чине темељ штампе која руководи јавним мнењем и усмерава га у унапред зацртани ток. То се назива ‘прогрес’; у подјармљивању хришћанског света од стране јудаизма испољава се кретање напред коме сви толико грозничаво теже у страху да се не прочују као заостали; а покушаји очувања вековних начела хришћанске културе осуђују се као неупућеност, као повратак на ‘старо’, предрасудама наводно створеним од заосталости и сујеверја, што у користољубиве сврхе подржавају ‘попови’… Зар не запажате да је сада хришћанину већ постало срамота да призна да је хришћанин, да је још увек веран Богу и сматра се обавезним да извршава заповести Божје!.. Не, није ствар само у манама пастира, већ у самом духу времена отрованом од прогонилаца хришћанства. Овде више нису појединачни греси и недела, већ масовна хула на Духа Светога, што се не прашта“…

„Наравно – одговори мој колега – оно главно је у томе; али ипак у општем светлу безверја нема наказније појаве од безверја духовништва и нарочито његових највиших представника… Скоро да нисам наилазио на верујуће архијереје“…

Нехотице се насмејах и рекох: „Ту сте већ претерали; ипак, хвала Богу, пастири као о. Шавељски представљају изузетак“… Међутим, рекавши то, сетих се свог разговора са митрополитом Кијевским Флавијаном и завршних речи тог разговора: „Што ближе упознајете наше Владике, то ћете даље од њих бити“…

Почех да се опраштам…

„Куда ћете тако брзо?…“

„Сутра морам код Обер-Прокурора, и журим да му напишем ‘кратку белешку’“ – одговорих.

„Зар је и А. Н. Волжину потребан извештај о Вашем путовању, зашто?“ – зачуди се мој колега.

„Не, не извештај, већ нацрти појединих мера у надлештву, молио ме да му помогнем“…

„О, простодушности и безазлености! – ускликну мој колега – није ваљда да му стварно верујете?!“

„Зашто му не бих веровао? – упитах зачуђено. – Зашто морам увек и свугде видети лицемерје и подмуклост? Ја увек свима верујем… Нећете ваљда песницама насртати на првог пролазника кога не познајете и који Вас ничим није увредио… Нећете то учинити ни кад сретнете свог непријатеља… Зар није то исто и овде?… Јер, не верујући другоме, односећи се према његовим речима као према звуцима без значења, гајећи сумњичавост, први ћу га ја понизити, нанети му увреду… Ради чега то да радим?!“

„Зато да се не нађете у небраном грожђу и у најбољем случају да не доспете у смешну ситуацију… То захтева животна мудрост и ништа више – одговори ми искрено мој колега. – Зар су Вас мало варали? А не смете сваког сматрати својим оданим пријатељем“…

„Ма увек сам све сматрао и сматраћу пријатељима све док се не докаже супротно, јер је боље свима веровати него никоме не веровати“ – одговорих.

„Штета… А знате ли какву помоћ А. Н. Волжин од Вас очекује?..“

„Какву?“ – упитах.

„Он би да од Вас просто сазна биографије Синодских чиновника; а реформи у надлештву се у разговору са Вама неће ни сетити, тим пре што ћете убрзо постати његов заменик, и он то осећа“.

Запрепастио сам се… То је била прва гласина о мом именовању, ко зна одакле потекла, и ко је и у коју сврху проширио. Зачуђено сам погледао свог саговорника и рекао му:

„Ето колико је велика хипноза узрокована ‘гласинама’… Несумњиво нисте ни запазили колика је противречност садржана у Вашим речима… Ако нови Обер–Прокурор заиста намерава да оде с положаја месец дана после свог постављења, шта ће му онда да се распитује о својим потчињенима, и то још код онога кога сматра својим будућим замеником… Ако га пак таква обавештења занимају, значи да и не помишља на оставку… Ви понављате такве бесмислице које ће за резултат имати само то да изазову незадовољство мог руководства и отежају мој положај међу колегама… Зар су помоћници Секретара Државног Савета, и то још они ванредни, икада именовани за министре?…“

„Е па видећете… Увешће Вас редакција црквених закона Руске Империје“ – одговори мој колега.

„Таква редакција чак и не постоји – рекох – кодификацијом црквених закона се бавим само узгред… Мој посао је редакција Зборника Закона исте Империје, онај ћорсокак из кога нема излаза, камо нико није залазио, и где су моји претходници седели по 40 година на истом месту… Знате ли да су ме, када ми је понуђено да дођем на чело те зачаране редакције, моји пријатељи одговарали говорећи да ћу упропастити свој службени углед, пошто тамо иду најмање способни људи?.. Али сам ја постављење прихватио пошто ми је та редакција, ослобађајући ме свакојаких саветовања и седница, омогућавала више слободног времена које ми је потребно за сасвим друге ствари… Само Бари захтева да двапут годишње одем у иностранство, а сем Барија имам много других преокупација невезаних за службу… Зар мом руководству то није познато и зар ће подржавати моје напредовање?! Управо зато и заузимам ‘ванредни’ положај… Не, с мог места се не стиже далеко: где седнеш, тамо ћеш и сићи“…

„Што јес-јес, сели сте у јаму; али ћете сићи у Синоду“ – одговори он.

„Откуд те гласине, ко ли их шири?“ – мислио сам опраштајући се са колегом… У 3 сата сам већ био код куће и с вољом се латио белешке Обер–Прокурору. Рад ме је занимао; завршивши га, остао сам задовољан, што ми се није увек дешавало… Речима свог колеге о лицемерју и подмуклости А. Н. Волжина нисам придавао никакав значај.

Николај Жевахов у свом кабинету у италијанском граду Барију. Збирка музеја "Наша епоха", Москва

Николај Жевахов у свом кабинету у италијанском граду Барију. Збирка музеја „Наша епоха“, Москва

Поглавље XVII: Размишљања

Било је 8 сати увече. У тешком премишљању сам усамљено седео у свом кабинету. Слике прошлости, као карике невидљивог ланца, оживљавале су у мом сећању. И у позадини свега нејасног и магловитог, неодгонетнутог и неразумљивог, као да сам наслућивао Невидљиву Руку која се борила са мном, рушила све моје планове и намере, скретала с пута на ком сам се налазио и преводила на други, захтевала потчињавање, не узимајући у обзир моју вољу, моје жеље…

Прошло је већ 10 година од дана када сам се против своје воље растао са селом, с положајем Начелника Земства[1] с којим сам се тако сродио, који ми је причињавао толико много патње, а истовремено ми пружао толико много чисте радости… Колико је тежак био тај растанак, колико непотребан прелазак у престоницу где ми је све било туђе, где сам свима био туђ!.. Каквим ми се неделом чинило напуштање започетог посла, одлазак оданде где сам био толико потребан сељацима, где је било толико започетог и незавршеног посла… Али, све је било против мене, почев од оца који ме је наговарао да одем у Петербург, дубље од мене схватајући стварност и не делећи моје идејне заблуде… И тако сам маја 1905. године био додељен Државном уреду… Туђа средина, туђи људи, туђ посао… Неизмерна потиштеност и тескоба… Тражење излаза… Разговори са старцима…

А у јесен исте године избила је револуција: горела су велепоседничка имања, вести из завичаја биле су једна од друге страшније и… поверовао сам старцу који ми је рекао: „Не тугуј, био би убијен; а Бог је свугде“…

Прошло је годину дана… Опет потиштеност и духовна тегоба; душа ми је стремила истинском послу, гушила се унутар блиставих зидина Маријинског дворца, није подносила уредски посао, противила се самој његовој суштини…

Куда да кренем… Или назад у село где није било колизија, где су морална и службена дужност живеле у пријатељству; или онамо камо иду они што нису изгубили веру у загробни живот, камо је од раног детињства стремила моја душа, бојећи се да открије своју тајну… Па нека се такав излаз чини затуцаним, нека се монаштво сматра привилегијом припростог народа, нека још увек тако мисле, али ће доћи време када ће престати тако да мисле, када ће схватити да изван Бога нема живота, да се свет отргао од свог религиозног средишта и срља у провалију повлачећи за собом све живо; да истински живот није у достигнућима и стварању, већ у чистоћи мисли, у поштењу према самом себи, у складности духа, у ономе што се не може постићи живећи у свету где побеђују притисак и злоба и где нема места слабима и неспособнима за борбу.

„Спасавај душу док није касно“ – чуо сам унутрашњи глас и ма колико мучна била борба са спољашњошћу и њеним утицајима, разорио сам своје гнездо и прекинувши везе с Петербургом и службом… похрлио на Валаам. Било ми је страшно да даље мислим… Једну ужасну слику смењивала је друга, још ужаснија… Виборг, разговор с архиепископом Сергијем Финским, његова запањеност и мишљење о „царству мужика[2]“. Залеђено Ладошко језеро, обустављен саобраћај с Валаамом, повратак у Петербург и кошмарно ноћење у „Финском хотелу“, бекство у Зосимову Пустињу, старцима Герману и Алексеју, одлазак у Кијев, виђење са родитељима, драме, јади, пребацивања и… повратак у Петербург, смештај код баке Аделаиде Андрејевне Горленко која ми је пружила уточиште…

Ту је дошло до прекида у искушењима… Ту је било много сунца; света старица горела је огњем вере, измирила ме са светом, послала ми у сусрет протојереја А. И. Маљаревског, дала ми посао који ме је приморао да заборавим све претрпљене јаде и заокупио све моје мисли – дело Св. Јоасафа – за које је она живела, о коме је читавог свог живота маштала…

Тако се завршила 1906. година, година муке и мрцварења…

Наступио је ужасан јануар 1907. године.

Смрт омиљеног шефа, Државног Секретара С. Ф. Раселија; сутрадан – очева смрт; изненадан одлазак у село на очеву сахрану; поновни раскид с Петербургом и службом и скитање по Русији дуго више од годину дана у потрази за материјалима потребним за започети рад о Светитељу Јоасафу…

Као кртица сам се зарио дубоко у свој посао, живео у свету изван света, између тавана и подрума прашњавих манастирских архива, издајући једну књигу за другом… А Неко Невидљив као да је стајао иза мојих леђа, рушио ми планове и намере и, када је рад био готов, није ме довео у манастирску келију, већ у… Царско Село, Цару.

А ја још увек нисам схватао ту невидљиву борбу, и даље сам настављао да молим Бога да се приклони мојој вољи, услиши моје молбе, испуни моје жеље, уместо да скрушено научим да препознам вољу Божју и молим Бога да ми да снаге да је извршим…

И када се завршио „дело Св. Јоасафа“, нисам знао шта даље да радим и камо да пођем, и тражио сам нове излазе… У служби нисам имао среће и успеха није могло бити… Честа одсуствовања из Петербурга и смрт ранијег шефа који је недељу дана пре смрти обећао да ће ме предложити за Вишег деловођу Државног Уреда, закочили су моје напредовање, а одбијање „кодификације“ и прелазак у редакцију Зборника Закона сасвим ми затворили излазе из ћорсокака…

Опет ми се душа ражалостила и, заборавивши пређашње поуке, почела да тражи нове компромисе између света и манастира… Тако је настало „братство Св. Јоасафа“, упознао сам људе истоветне настројености, разна друштва и кружоке; ту је поникла и она књижица коју сам посветио успомени на незаборавну кнегињицу Марију Михајловну Дондукову-Корсакову… Зар сам могао и помислити да ће ме та књижица упознати са надзорницом дворских дама Ј. А. Наришкином и учинити услугу управо у тренутку када је помоћ надзорнице дворских дама била изузетно потребна, и нико ми је осим ње не би могао пружити!

Међутим, ни тај ме живот није задовољавао: атмосфера престоничког друштва ме је гушила. Непотребног је било више него потребног. Тренутак… и опет бекство из Петербурга, опет раскид са службом… Тако се појавило „Барградско дело“… Што даље од света, што даље од људи, мислио сам путујући Угоднику Николи… Ватрено сам се латио посла, а кад сам га довео у ред… добио сам дворско звање које ме је везало не само за свет, већ и за Цара.

И по трећи пут сам се вратио у Државни Уред и… овај пут се коначно смирио, предавши и себе и свој живот вођству Божјег Промисла…

Стајао сам по страни и постао посматрач сопственог живота који је почео да протиче изван мојих жеља и захтева моје воље…

Николај Жевахов са рођацима. Дореволуциони снимак.

Николај Жевахов са рођацима. Дореволуциони снимак.

Успеси и неуспеси нису ме коснули, сматрао сам их за нешто независно од мене; чинило ми се чудним да се према њима односим другачије него потпуно равнодушно… И што сам помније посматрао свој живот, тим сам јасније и изразитије запажао бригу нечије Невидљиве Руке која је састављала мој живот као по унапред зацртаном плану… Све оно раније несхватљиво и необјашњиво, све оне појединачне, међусобно неповезане чињенице, тако непотребне и болне, све што ми је причињавало тако много јада и патње, све је то, сагледано у општем низу карика, не само стицало дубоки смисао, него и добијало објашњење и водило добробити. И чинило ми се, да се нисам тој вољи противио, да нисам инсистирао на својој, онда не би било ни јада, ни патњи које су извирале из тог противљења, из неповерења према Богу, из личне гордости и самоуверености, из помањкања смерности… Од оног тренутка када сам, заменивши блиставе зидове Маријинског дворца прљавим таванима и подрумима манастирских архива, започео „дело Св. Јоасафа“, од тог тренутка се читав мој потоњи живот почео састављати по плану који као да је унапред зацртао Светитељ Јоасаф… Сва моја познанства, све такозване „везе“, све што ме је зближило са црквено-друштвеним круговима, помирило са самим собом, успоставило душевну равнотежу – све ми је то пружио Светитељ Јоасаф.

Није ли Он, који ме је већ два пута одводио Цару, желео сада да ме одведе и до Царице; а ја сам се противио и одбио настојања грофа Ростовцова – одједном ми пролете кроз главу… Можда ни овај пут нисам препознао Његову вољу…

И та ме је мисао престрашила… И нисам имао коме да се поверим… Одједном се зачу звоно… У нади да ћу срести протојереја А. И. Маљаревског, истрчао сам у предсобље…

У сусрет су ми ишли мој колега, помоћник Државног Секретара А. И. Балабин и брат од тетке, барон Р. Ф. Бистром.

„Ви вечито под небесима летите и код Царева одлазите – поздрави ме барон – а нама чак нећете ни да испричате где сте били и шта сте видели“…

„Знате ли – одговорих – колико сам пута био у прилици да причам о свом путовању… Најмање двадесет пута и то овим редом. Прво надзорници дворских дама Ј. А. Наришкиној, затим грофу И. А. Апраксину, грофу Ј. И. Ростовцову, Обер-Прокурору Св. Синода А. Н. Волжину, колегама из Државног Уреда, и то не свима истовремено, већ малтене сваком посебно, епископу Белгородском Никодиму, архиепископу Харковском Антонију, Харковском губернатору Н. Протасову, свештенику А. Јаковљеву, протопрезвитеру Г. И. Шавељском, архиепископу Могиљовском Константину, Господару Цару, епископу Варлааму Гомељском, а данас опет другим колегама са посла… Немам више снаге. Питајте неког од њих“…

„А мени нисте испричали“ – насмеја се барон…

„Нисам испричао пошто нисам ни слутио да Вас могу занимати црквена питања: наша занимања се никада нису сретала“…

„Није тако – увек ме је занимала ‘мистика’“…

У бароновим устима то је звучало смешно: рекавши то, и сâм се насмејао…

Неочекивани телефонски позив прекинуо је наш разговор… Било је пола 12 увече; ретко кад сам у тако касно доба разговарао телефоном. Пришао сам писаћем столу и подигао слушалицу.

„Немогуће!“ – малтене узвикнух од узбуђења…

„Шта се десило?“ – углас ме упиташе барон и А. И. Балабин, видећи потпуну сметеност на мом лицу… – Пожар, неко је убијен?…“

„Коморник Никитин ми у име грофа Ростовцова саопштава да ме Царица очекује сутра у 12 сати и да морам кренути у Царско Село возом који полази сутра у пола 12“ – одговорих потиштено…

„Сасвим природно – одговори А. И. Балабин. – Били сте у Штабу Врховне Команде по налогу Њеног Величанства и разумљиво је што се Царица није задовољила реферисањем грофа Ростовцова, већ жели да се од Вас обавести о појединостима“…

„Ма колико се јогунили, сада ћете морати да одете – рече барон – мислим да није требало да одбијете предлог грофа Ростовцова, већ је требало да се представите Њеном Величанству и пре одласка у Штаб Врховне Команде“…

„И сâм сам схватио да је то потребно, али је већ било касно… Можда би, да сам то учинио, и моја мисија била успешнија“…

Гости почеше да се опраштају и оставише ме у крајње снужденом расположењу. Није ме бринуло што ће зли језици на свој начин објашњавати Височајшу аудијенцију код Царице, већ ме је бринуло непознавање околности које су довеле до мог позива у Царско Село, немогућност да се претходно сретнем са грофом Ростовцевом који ми је обећао да неће настојати на аудијенцији; бринуло ме је то што је Царица, према којој сам гајио осећања најдубљег поштовања, могла моју жељу да избегнем аудијенцију објаснити другим разлозима и убројати ме у оне који Је не разумеју и осуђују, те избегавају сусрет са Њом…

И дуго сам после одласка гостију остао сâм са својим тешким мислима и унакрсним питањима, и нисам могао да се снађем у њима…

Одједном ме неочекивано, као јарки сунчев зрак, озари помисао да не само што нисам тражио ту аудијенцију, већ сам је, обрнуто, на сваки могући начин избегавао, и ако је и поред свега тога аудијенција неминовна, онда значи да је то Божја воља, па према томе не треба да се устручавам нити да бринем… Та ми је помисао пружила тако много смирености и радости… Поново сам видео Промисаону Руку Божју и препустио се Њеном вођству. Тако се завршио дан 9. октобра 1915. године.

[1] Земство – локална самоуправа.

[2] Мужик – обичан, прост сељак.

Превела Сава Росић

(Visited 89 times, 1 visits today)
ПАМЕТАРНИЦА

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *