Драган Ћирјанић: ДРАГОШ КАЛАЈИЋ – ОЛИЧЕЊЕ СРПСКОГ ГЕНИЈА

Поводом 80. рођендана великог српског сликара, философа и писца, Ћирјанић је у интервјуу за московски портал РуСербиа говорио о свету Калајићевих идеја, о његовом животу по доктринама Традиције и Кодексу Соларног реда, о држању у рату и миру, о његовом виђењу смисла српске борбе, о пророчким текстовима у којима је још пре четрдесет година упозоравао на зло данас збирно називано „дубока држава”, о стварној природи сила које иза тога стоје, о „конзервативној револуцији” и „трећем путу” као једином ваљаном начину превазилажења нихилизма модерног света… Нација ексклузивно преноси целовиту верзију тог интервјуа


Драгош КАЛАЈИЋ (1943-2005) Фото: Верица Пејаковић

То пријатељство трајало је скоро четврт века, дубоко и узвишено, сво соларно и древно. Посведочено у миру и рату, у животу и смрти, у идејама и делима. Драган Ћирјанић, врсни редитељ, један од најзначајнијих представника српске интелектуалне деснице и ратник српске идеје, говорио је о томе недавно за московски портал РуСербиа. Повод је био 80. рођендан Драгоша Калајића (22. фебруар). Нација ексклузивно преноси целовиту верзију тог интервјуа, уз све неопходне сагласности и прилагођавања.

ЉУДИ ПОСЕБНОГ СОЈА

Како сте упознали Драгоша Калајића и шта је то за Вас значило?

Пре мог одласка у САД половином 1980-их, упознао сам Драгоша Калајића у редакцији Књижевних новина. Дошао сам да му предложим превод Фелинијеве књиге о филму. Почео је одмах да говори на италијанском. О Фелинију као декадентном режисеру није имао високо мишљење. Нисам тада успео да га убедим у супротно, али сам се убрзо нашао у редакцији двонедељног часописа Дуга где је Драгош уређивао рубрику културе. Била је тамо мала група националиста-сарадника који су уносили нове тонове и аргументе поново пробуђене српске самосвести. Од тада сам повремено писао рецензије о појединим програмима ТВ, као и о књигама и филмовима…

Пишући о Драгошу, човеку кога се с поносом сећам, исписујем делимично и сопствену биографију, проживљујући поново мени најдраже тренутке духовног узрастања и блискости са том несвакидашњом личношћу. Могу слободно рећи да је Драгош, после мога оца, човек који је највише утицао на мене. Био је остварење и оличење српског генија у очајним околностима нашег пораза. Могу само замислити шта би био да је живео у златном средњем веку српске државе…

Често смо седели у друштву његовог најбољег пријатеља, Александра Лончара, још једне необичне личности тајног Београда. Обојица ерудите врхунског ранга, причали су нам о пропалој и од банкара поробљеној Европи, о декадентној и од центара моћи управљаној музици рок-ен-рола, о другом мрачном лицу Америке, о ЦИА која контролише путеве дроге у свету, о повезаности Вол Стрита и комунизма, о Хомеинију и његовој револуцији који спасава Иран из загрљаја Америке, о шпанском грађанском рату и Франковим генералима у одбрани шпанске круне од комунистичког удара, о Ернсту Јингеру, Дријеу ла Рошелу, Оту Вајнингеру, о Јеврејима, о женама… Гледали смо у Кинотеци немачке филмове међуратног периода који су афирмисали породицу, државу, морал… Та слика света се битно разликовала од званичне, подржаване од стране медија и образовног система. Била је кохерентна и истинита слика нашег европског пораза.

Приближавале су се године југословенске катастрофе. Поларизовала су се гледишта према Слободану Милошевићу. Драгош је стао на про-државно становиште и подржао је Милошевића, видећи у њему могући добар спој између националних интереса Србије и социјалистичке државе која не пада под власт међународног капитала.

Драгош Калајић с Александром Лончаром (у средини) и колекционаром Чедомиром Едренићем. Фото: Драгош Калајић

Александар је имао подозрења према комунистичком педигреу Милошевића и његове жене. Пријатељство је мало помало губило на срдачности. Драгош је остао бранећи државни разлог. Помиритељски сам предложио да се састанемо у Мадриду за годину дана, на тргу Пласа де Сибелес, када се будем враћао из Америке. Александар је волео Шпанију где је често одлазио. Уз осмех и куцање чаша испратише ме на дуг пут.

Заједно се више нисмо видели. Александар је два пута био у Америци где смо разговарали. Није схватао и није одобравао Драгошев пут ангажовања. Показало се, да за Србе, рат без Драгоша не би био исти, не би имао исту боју. Херојство које је славио, остало би оклеветано и укаљано од „миротвораца”.

Александар је изненада умро 1995. када су његови Крајишници изгнани из Хрватске. Није ни доживео 1999, годину НАТО бомбардовања Србије, годину коначног српског отрежњења од погрешних представа о томе шта Америка данас значи…

Крајем деведесетих година са Драгошем сам радио ТВ серију Мон Блан, која се бавила свим важним темама у вези са српским питањем, од Његоша, Краљевића Марка, српских предсказања, винчанске културе, српско-келтских веза, Милоша Црњанског, важности брака па све до питања геополитике.

Сам, у надахнутим монолозима или кроз инспиративне разговоре са саговорницима, промишљао је судбину Отаџбине. Мон Блан је била осматрачница Србије. Васпитала је нашу нову елиту, људе посебног соја.

МАГНЕТИЗАМ НЕЧЕГ ДАЛЕКОГ

Какав је човек, по Вашем виђењу, био Драгош Калајић?

Драгош Калајић је човек код кога се у највећој могућој мери слагало оно што је јавно заступао, са личним, приватним моралом у односима са људима. Није био другачији приватно од јавног. С тим да није био некакав „шетајући споменик”, већ је био оличење врлина, човек од крви и меса, једна озбиљна личност, привржен пријатељима, породици, дужностима. У послу војничка дисциплина, у опуштеним моментима веселости са пријатељима увек духовит и на високом степену уважавања, без и трунке баналности. У његовом друштву је владала обзирна опуштеност. Као на двору. Витешки. Брижан као пријатељ, уочавао је сваку сенку промене расположења или нечега што је тиштало човека и распитивао се, саветима помагао. Искреност без околишења. Никада нисам приметио да је некога завитлавао. И у благонаклоним шалама је била доза озбиљности која обавезује, што ће рећи без злурадости или сарказма. Разговори су увек имали неки смисао изоштравања ставова или сукоба гледишта, који откривају мотиве или скале вредности. Увек предност општег над личним. Разумевао је људске слабости и њима правдао нечије лоше поступке. Али у рату не. Ратом је владала одлучност.

Драгош је био нека врста споја живота и уметности. Као да је поистоветио живот и уметност. Идеја и жива мисао у покрету.

За оне који су одустали од себе, упорно или тврдоглаво грешили, понекад је имао застрашујућу озбиљност. Својим ставом захтевао је људску висину. Оно што га је одвајало од већине је дискриминишући став према свим видовима баналности.

Сећам се како је оштро критиковао политичко ангажовање неких наших пријатеља у промоцији кнегиње Јелисавете и њене подршке Демократској странци која је била продужена рука колективног Запада. Доласком демократије била је угрожена патриотска опција Србије. Окупацију Србије 2000. године тешко је доживео.

Занимљиво, неки су указивали на његову мистичну енергију, тајанствени изглед и привлачност за жене. Да ли је то тако?

Драгош је песник у античком смислу те речи, и филозоф и уметник и пророк, истовремено. Гост међу својима, имао је ореол нечег исконског што дотиче нашу суштину. Магнетизам нечег далеког.

Био је леп и мужеван са дубоким баритоном у гласу. То наравно привлачи жене. Притом и паметан. Жене воле да буду у друштву таквих људи. Уживао је у еросу разговора. Вероватно је деловао на примарна осећања наклоности као носилац тимоса, мушке стваралачке енергије. Увек непредвидљиве. Имао је привлачност онога који узноси духове. Необични ореол слободе и бесмртности зрачио је из његове личности.

Био је денди заборављене и поражене Европе. Човек неусловљен модом и „коректним мишљењем”. Доводио је у питање општераспрострањене и модом наметнуте вредности.

Био је веран својим изборима, своме браку, док су трајали…

Жене у његовом друштву биле су принчевски третиране, увек насмејане и блиставе.

ИДЕЈЕ И ПРОРОШТВО

У политици, дабоме, може бити представник било ког заната и професије. Истовремено, понекад се чини необичним како је уметник Калајић деведесетих година прошлог века, усред ратног пожара, постао сенатор Републике Српске. Како се то догодило? Да ли су се Калајић и његов карактер мењали током година, или је он, теоретски, могао постати политичар и у младости?

Драгош је од самог почетка био више од уметника. Уметност му је била средство и кључ за улазак у свет идеја. Паралелно са сликарством, још раних седамдесетих година, писао је о разним појавама изопачења савременог света и човека, посматрајући све те појаве са становишта интегралног, целовитог човека Традиције. Његове књиге из младости, Кршевине и Упориште, говоре о његовој самосвести диференцираног човека и свести о карактеру света који га окружује. Доктрина Традиције је оно што га је од самог почетка одвојило из групе оних који су промишљали свет са партикуларних становишта разних културних аспеката и појава, од економизма, екологије, монетарне политике, до модерне уметности као побуне и слично, који су избегавали суочење са оним основним питањима: у име којих вредности и у име каквог човека. Тражећи и налазећи у доктрини Традиције оно „више од живота”, с оне стране „људског, одвише људског”, он показује да смо створени за много више циљеве но што дух времена дозвољава и захтева од нас.

У часопису Дело где је вишегодишњи уредник, обрађује са реченог становишта теме као што су алхемија и стварност, рок-култура, национализам и европејство, тематске студије о Јапану, о Индији, пише о Ернсту Јингеру… Уносећи теоретску озбиљност у теме савремених појава, отвара дубље увиде у њихово порекло и узроке. Једини је у Србији а чини се међу реткима и у европским размерама, који још тада, седамдесетих година прошлог века говори о ономе што се данас збирним именом назива „дубока држава”, о њеној генези и манифестацијама. О транснационалном капиталу, завери против Европе, масонским махинацијама, миграцијама из Африке и са Блиског истока, говори тада језиком пророка. Припрему и знаке рата видео је јасније но други. Знао је које снаге га инсталирају и узрокују. Видео је ширу слику света и улогу напада на Србију у ширем контексту стварања преседана и хаоса на европском тлу. Одмах је уочио крајњи циљ операције „завади па владај”. Рушећи Србију нишанили су на Русију.

Док је многима рат био срамота и српска кривица, за њега је била част и потврда наших вредности, то што смо били у рату са најмоћнијим силама западног света. Прилика за дистанцу и самоодређење. Подметнути рат је био потврда свих његових увида у карактер тамне епидемије западне цивилизације.

Драгош је уживао у томе што је Србин, у тој божанској ексклузивности. И да којим случајем није Србин, он би, сигуран сам, изабрао да то буде, јер изазов је данас бити Србин. Са необичном сигурношћу, усред хаоса, говорио је о традицији, о светости, о нашем путу.

Као већ потврђена, национално профилисана личност, сасвим је природно што је постао сенатор Републике Српске. Својим јасним опредељењем чинио је част руководству Српске. Честе посете Републици Српској и ратишту, где сам више пута био са њим, говорили су речито о угледу који је имао код политичког и војног врха. Његово познавање закулисних намера и планова „лихварске интернационале” било је драгоцено у саветовању за вођење политике под ратним дејствима.

Природно је било да своја европска сазнања примени на српска догађања. Његово пријатељство са људима, европским патриотама, махом из десничарских кругова и понеких са италијанске левице, доприносили су ширењу истине о херојском отпору Срба у борби против неевропских сила које су их напале. Суверено познавање неколико европских језика било је пресудно у медијској комуникацији, кад год је то било потребно.

Сећам се заједничких одлазака на Пале, на славу код Радована Караџића, гусларско вече у Вишеграду, у Бањалуку, у Српско Сарајево на линију фронта. Свуда је био радо виђен и уживао добродошлицу од руководства па све до војника који су препознавали у њему саборца. Био је њихова артикулација, гласноговорник и подржавалац њихове борбе и херојства.

Међутим, њега политика у ужем смислу није интересовала да би се њоме икада професионално бавио. Да је хтео, на тај пут би одавно стао. Био је свестан да је пресудан, што би Немци рекли, weltanschauung krieg, рат погледа на свет. Ко влада духовним пољем, влада и светом. Свет идеја и идеологија у функцији обнове Империје и духа Традиције је оно што га је занимало.

Испред своје слике “Дочек Фортинбраса, дарованог дубровачким соколом”. Фото: Драгош Калајић

РАЗУМЕВАЊЕ ПО ДУБИНИ

Драгош Калајић је на свет и процесе гледао, ако се може тако рећи, одозго. Године 1990. његов интервју о масонима је одјекнуо. Тема „новог светског поретка” била је честа у његовим говорима и текстовима. Када се данас расправља о овом питању, можемо рећи да постоје две стране: „емоционална” (не увек поткрепљена чињеницама) и стварна. Калајић је о томе заиста имао сазнања?

„Нови светски поредак” за мислеће Србе је чињеница реалности.

Ко то не види данас, политички је слеп. Документовано је у више наврата у јавним говорима, од Регана до Буша старијег, Клинтона, Обаме, као обзнана давно припреманих и оствариваних етапних корака ка том циљу од стране „владара из сенке”.

Да би се сагледале шире стратегије на пољу деловања, потребан је суверенски поглед одозго, како би се уочила синхрона деловања у разним сегментима живота. Драгошу је, наравно, на срцу лежала судбина Србије, али шире и судбина Индо-Европљана, чије појавне облике чине поједини родбински повезани народи. Ми Европљани, као шира органска заједница смо егзистенцијално угрожени, наша култура као и сам биолошки опстанак. Та матрица тихог нестајања замагљена је димном завесом „прогреса”, „слобода”, технолошког напретка, ширењем демократије и идеологије „људских права”, космополитизма, екуменизма и уништењем свега што стоји на путу слободном протоку (ликвидности) новца и услуга. Суверене нације са својим особеним културама стоје на путу либералног капитализма. О томе говоре и историјски процеси који се крећу ка успону на власт трећег и четвртог сталежа друштвене хијерархије, која увек постоји, у свим временима. План „Куденхоф-Калерги” је само један од беочуга тог наума да се биолошки расточе народи Европе помоћу имиграната са разних страна света. Сама Европска заједница створена је са намером уништења свих граница („отворено друштво”) и суверенитета и потчињавања „једној влади”.

Све те идеје зачете су у езотеријским кухињама тајних друштава из доба просветитељства са обједињујућим знаком анти-Традиције и контра-иницијације, које трају и институционализовано све до данас.

Комунистичке обојене револуције, „Балфурова декларација”, „Моргентау план”, светски грађански ратови Европе 20. века, Европска Унија, непрекинути ланац ратова све до данас и низ економских, културних, демографских, здравствених подухвата су само беочузи на том путу стварања „новог светског поретка”. Сувише је много евиденције да би било игнорисано као „емотивно”.

Драгош је знао које противевропске снаге стоје иза остварења тог наума. Жреци и свештеници култа бога Мамона.

Оно што су људи мутно наслућивали као заверу против Европе, он је већ одавно знао да је то дело већ поодмакло у развоју. Без Калајића, разумевање стања и зла које производи Америка и скривене силе које управљају њоме, било би спорадично и парцијално. Разумевање проблема по дубини и са вредносно јасном скалом, закономерност појава и њихова предвидљивост, главни су Калајићев допринос тумачењу слике савременог света.

САМОСВЕСТ ПОСЛЕДЊИХ ЕВРОПЉАНА

Која Калајићева дела у сликарству, књижевности, публицистици и издаваштву сматрате најснажнијим и најистакнутијим?

Често сам био у Драгошевом атељеу, у његовој родитељској кући на Црвеном крсту, у поткровљу, где су доминирала велика платна и где је он, помало свакога дана радио на сликама. Остали зидови били су крцати књигама. Сећам се када је радио слику Из наше унутрашње империје. Из доњег ракурса насликана је монументална фигура мермерног орла на постаменту крај којег је човек у мантилу, полулеђно окренут ка нама, загледан у своје мисли. Изнад је сазвежђе Великог медведа на северном небу. Из неког разлога, можда зато што сам имао баш такав мантил, умишљао сам да сам тај човек ја, јер профил је готово па био мој. Када сам му то рекао, он се само насмејао настављајући да четкицом завршава последњу од малих пирамида које су често лебделе на његовим платнима.

Сличан осећај поистовећења имао сам и са јунаком његовог последњег романа Српска деца царства, где се он, лик из романа, баш као и ја, вратио у ратом захваћену Србију, после вишегодишњег, у суштини испразног, боравка у САД. Неки сегменти романа, могуће, били су инспирисани мојим утисцима из Америке које сам му причао. Ето, у мојој уобразиљи, та два Драгошева дела чудним нитима су везана за мене и драга су ми.

На страну лични мотиви, од свих његових дела, од имагинарног пожара српске библиотеке, како би се могло рећи, спасао бих за будућност Упориште и Кодекс соларног реда, важна дела за индивидуалну чврстину, а на општем нивоу истакао бих као најважнија два његова дела Европска идеологија и Русија устаје, као сажетке свих Драгошевих ставова, идеја и планова о стварању нове Империје и почетку новог циклуса цивилизације. Последње и велике наде Калајић је полагао у Русију као језгро и извориште европске биолошке супстанце, свесне своје улоге последњих Европљана, кадре да обнови себе а тиме и Европу. Велики су задаци и улог Русије.

Калајић је изучавао филозофију, давао своје коментаре на размишљања истакнутих мислилаца различитих времена и народа. И Николај Берђајев је био на овој листи. Колико су руски мислиоци утицали на Калајића? Под чијим утицајима се он обликовао као личност и стваралац?

Калајић је често за себе говорио да је он само карика у великом ланцу Традиције. Могао је међутим, као и Црњански, за себе да каже да је сам свој предак. Мистериозни су и чудни путеви духовног сазревања и иницијације у велики свет идеја. Свакако је најважнија божанска, индивидуална искра личности, која има позвање за одређен духовни пут, који је већ спреман и припремљен. Драгош је унук свештеника Милоша Паренте, ректора Карловачке богословије и нећак др Ненада Паренте, народног хероја, који је погинуо на самом почетку Другог светског рата. По мајчиној линији потомак је чувеног сердара Јанковић Стојана, ускочког вође далматинских Срба.

Једном ми је Драгошев брат од тетке, у подруму њихове заједничке куће, показао огромну библиотеку уз коју су одрасли.

Драгошево образовање и ерудиција били су фасцинантни. Сви предуслови за јединствен духовни пут били су ту. Његово идеолошко опредељење га је оријентисало ка духовним изворима европске традиције и конзервативне мисли. Од руских мислилаца помињао је у разговорима и својим текстовима, Данилевског, Леонтјева, словенофиле, Розанова, Берђајева (Смисао историјеНово средњовековљеФилозофија неједнакости), пратећи њихову мисао о односу Русије и Европе и о смеру словенске идеје. Свакако је био упознат и са делима евроазијаца Н. Трубецког, Савицког, Вернадског.

Био је надахнут делима Јулиуса Еволе и Ренеа Генона, идеолозима, обновитељима и мислиоцима примордијалне Традиције из чијих идеја је рођена савремена европска десна мисао, као и идејама „конзервативне револуције” међуратног периода, која је и дан-данас задржала многе потенцијале за препород европског и руског човека.

Кроз Драгоша, појавило се ново лице Традиције. Нико пре њега није говорио о злу модерног доба, нико убедљивије није сведочио о повезаности капитала плутократије са левичарским деловањима у свету утопљеном у егалитаризам, све да би се затворили здрави импулси Традиције и нација. Парадоксално али истинито, капитализам и комунизам, само су два лица једне те исте пошасти, наизглед супротстављена, пошасти новог светског поретка. Показао нам је једну нову мапу идеологија и концепата света.

ПРЕПОЗНАТИ ПРАВЕ НЕПРИЈАТЕЉЕ

И поред свог огромног родољубља, Калајић је доста времена је провео у иностранству. Да ли је неопходно да стваралац мења перспективу и да себе, своју отаџбину и неке проблеме сагледа споља?

Једном приликом причао сам са Драгошем, о проблему наше фасцинације Западом а посебно Америком. Рекао сам да би хипотетички било добро када би сви они који желе да оду у Америку, могли да тамо оду о државном трошку на годину дана, па да поново стварамо државу са онима који се сами после тога врате. Били би свакако ослобођени илузија о Америци и не би за њом, неосновано више чезнули. Сва та фасцинација производ је америчког медијског деловања на тлу Европе, које ствара лажну слику о лагодном животу.

Путовања су добра ствар када је човек свестан вредности своје традиције и јединствености тла на коме је поникао. Сучељавање сопственог искуства и његова провера у другим околностима може само обогатити личне духовне трезоре и бити на корист појединцу, а по повратку и његовој широј заједници. Целовита личност никада трајно, без принуде, неће напустити своју земљу. Не иде се да би се променило него да би се већ постојеће обогатило.

Наше заједничко европско тло и није у потпуности за нас страно. У Европи ми смо увек код својих рођака. То је наше заједничко наслеђе, на неки начин заједничка кућа. У духовном смислу, човек никада не напушта своју кућу.

Сва је прилика, сигуран сам, да је Драгош своју метафизику понео као формирану из Београда и само потврдио и проширио у Риму а не тамо пронашао.

У Драгошевом случају, од његовог „странствовања” у младости Србија је имала вишеструке користи.

Како се, укратко речено, Калајић показао током дешавања у Босни и Херцеговини, нарочито након избора за сенатора Републике Српске?

Од самог почетка подржао је борбу Срба у Босни. Опстанак је примаран и ту није било никаквих дилема. Рат у Словенији и Хрватској је већ увелико буктао. У оркестрираној акцији лицемерног Запада видео је главно извориште опасности. У муслиманима није толико видео непријатеље колико наивно и лаковерно оруђе у рукама Запада. У својим извештајима са ратишта где је често одлазио, кад год је говорио о муслиманском руководству, давао им је излазну могућност будућих преговора и заједничких интереса које могу делити са Србима. И њима је предочавао праве узроке и указивао на зликовце иза завесе. Водио је рачуна о словенском разумевању. Никад није демонизовао непријатеља. Били су то само ратни непријатељи.

На планини Озрен, изнад Маглаја, Српска. Фото: Драгош Калајић

Витешко српско становиште није никада напуштао. То му је, мислим и обезбеђивало углед у очима сабораца јер им је говорило о светости разлога рата и наше борбе а не о његовом хтонском пореклу, које је увек, нажалост присутно.

Његов избор за сенатора Републике Српске, био је природан и логичан. Долазио је као почаст и позив на још делотворнију и директнију сарадњу. Драгош је то са одговорношћу прихватио. Аристократски осећај дужности му је то налагао.

КА ЦЕНТРУ И СВЕТЛОСТИ

Драгош Калајић је припадао кругу око уметничког покрета „Медиала”. Како је он схватао идеје „новог конзервативизма”?

Унутрашњи немир послератне генерације у комунизмом пораженој и окупираној Србији, кулминирао је у појави више окултних група као реакције на официјелно друштво које је попримало црте сабласне сатанске присутности.

„Медиала” је била уметничка група за одбрану интегралности и језгра егзистенције, насупрот експлозији нихилизма свеопште модерности. „Медиала” је значила побуну потиснуте и прогресом и модернизмом суспендоване Традиције. Традиције у пуном свом издању, величанствене, светлосне, окултне и опасне истовремено. Све суспрегнуто и потиснуто добијало је и своје демонско обличје. У „Медиали” се преламала модерна уметност у потрази за Средиштем и Светлошћу.

Са тим набојем супротности ушао је и Драгош Калајић са својим „хиперборејским реализмом” у свет сликарства, сликајући тај Центар и ту Светлост. То је била сликарска еманација идеја „новог конзервативизма” у својој застрашујућој лепоти. То је био позив за превазилажење „пуког људског” и скок у висину постојања.

Рестаурација доктрине Традиције је у основи „конзервативне револуције” која човека схвата као биће са хијерархијском структуром, окренуто и управљано вишим божанским принципом, оличеним и у његовом земаљском животу. Превладавање већ истрошених матрица капитализма и комунизма, те лажне дихотомије материјалистичког погледа на живот и тражење трећег пута, афирмације већ доказаних вредности Традиције је, по Калајићу, једини начин изласка из зачараног круга нихилизма модерног света.

Какав је завет српском народу оставио Драгош Калајић?

Како спирала урушавања наше државе постаје све дубља и већа, то дело Драгоша Калајића постаје све актуелније и све потребније. Стојимо пред животом и делом Драгоша Калајића, као немим сведоком јединственог животног пута кроз који је дух Традиције проговорио уверљивошћу и храброшћу која давно није виђена. Вратио је мужевност и углед оклеветаној десници Србије и држао катедру патриотизма, која нас је окупљала и збијала редове у данима рата и која ће сведочити о постојању Србина који је видео светлост у ноћи Европе и враћао Србима самопоуздање. Поставио је меру српске величине.

Разговарао: Владимир Басенков

Изворник: Нација

(Visited 657 times, 1 visits today)

Буковички

Learn More →

9 thoughts on “Драган Ћирјанић: ДРАГОШ КАЛАЈИЋ – ОЛИЧЕЊЕ СРПСКОГ ГЕНИЈА

  1. Vukman Cejovic 16. јуна 2023. at 13:40

    Kalajic je bio rodoverac i antihriscanin.

    Одговори
  2. Vukman Cejovic 16. јуна 2023. at 16:39

    Kalajic je bio jedan sarmantan gospodin sa lijepim manirima i bio je atraktivan covjek.
    Na to se seljaci sa Balkana pale.

    Ali, Kalajic je bio desnicar Mire Markovic i radio je u komunisticko udbaskom nuzniku, zvanom “Duga”, koja je bila zaduzena za tupljenje mozga srbskom narodu i za pravljenje lazne srpske desnice.

    Tako je bard srbske desnice bio Dragos Kalajic, covjek koji u Boga vjerovao nije, koji se sprdao sa monoteistickom hriscanskom religijom, i koji je bio pobornik rodoverstva, ideologije, koju je reinkrinirao judejski sef KGB-a Jurij Andropov.

    Drugi njegov pajtas, takodje iz nuznika zvanog “Duga” je bio Dragoslav Bokan, kripo Jevrejin i danas talon pravoslavlja i nacionalosti kod Srba. Covjek sa raznovrsnim talentima, koji odjednom moze da pise i o Vaskrsenju Hristovom i o analnom seksu. U njegovim siki miki casopisima, obradjiao je ovaj kripto Jevrejin sve teme, pa i analni seks.

    Treci trubadur iz nuznika “Duga” je bio Jovan Plamenac, koga je pukovnik udbe i jezuitski kardinal Amfilohije Radovic kasnije postavio za njegovu desnu ruku i rukopolozio ga za svestenika a desnih ruku je Amfilohije imao nekoliko. Jedna mu je bila Jovan Plamenac i Velibor Dzomic.

    Prije njih je oca Andriju Djikanovica, proglasio ludim i poslao u penziju, posto ga je ovaj iscera iz kuce, kada je pokusao od njega da uzme rucno potpisan civi, da bi ga poslao u sjedite svetskog saveza crkava u Zenevi, gdje je Amfilohije poslao rucno potpisane civije svih svestenika iz Crne Gore. Djavo voli da mu se covjk pokloni sa potpisom, da potpise da je on njegov a ne Hristov. Zato je Amfilohije skupljao te potpise, u ime Satane, koji ga je upregao to da radi a kojemu je Amfilohije citav svoj zivot vjerno sluzio.

    Druga Amfilohijeva ruka je bila njegova licna obevestajna sluzba a treca je bila njegova licna sluzba za propagandu. Znate ono kad dresirani soko sleti na Amfilohijevo rame i slicne scene. Zaboravih, da je Amfilohije imao i svoju licnu hakersku sluzbu i da je jednog od najtalentovanijih hakera rukopolozio za svestenika, da bi ovaj hakerovao za njega. Neka me doticni izvini, sestra Deja mi je ovo ispricala, i rekla, kako je covjek bio dobar momak i kako je pripadao pro zilotskoj grupi iz Bara, prije nego li ga je Amfilohije ubacio u svoj tim.

    Ja sam malo sa ovim posrovima iz udnaskog siki miki casopisa “Duga” upoznat, jer su te seronje 1988 godine, dok sam, kao srbski nacionalista, bio u spuskom zatvoru, pisali svasta protiv mene, pa sam odatle zapamio i super prepodobnoga Plamenca a i ovoga Kalajica, kojeg sam jednom prilikom telefonom zvao i pokusavao da ga ubijedim da se izvinu za ono sto su pisali i da isprave gresku. Tada sam bio naivan i nisam znao da je taj casopüis bio glavni organ udbaske propagande i uvlacenja srbskog naroda u sve one dogovorene ratove, ciji se rezultat znao unaprijed.

    Tako, neka gospoda smanje malo dozivljaj, nije gospodin Kalajic bio nikakav genije, bio je siki miki salonski desnicar i miljenik Mire Markovic.
    Sa srbstvom je imao onoliko veze, koliko bi imao veze neki sektas iz sekte “Hara Krisna”, koji bi umio lijepo da se ponasa i koji bi izgledao gospodski.
    I koji bi umio, eto, lijepo da crta.
    Sad ne znam po cemu je neko ko zna lijepo da crta, intelektuialac a neko ko umije lijepo da prave drvene bacve za kisjeli kupus, nije intelektualac.

    Одговори
  3. Мокрогорац 16. јуна 2023. at 20:17

    @ Вукман Чејовић. — Све сте то лијепо срочили и поватали, пицнуто као ваша ошишана неудбашка латиница, свима сте по мјери скројили, само сте, шалај, једно прескочили: ТЕРАПИЈУ. Нијесте узели терапију данас и то се ничим не може надомјестити. Приквасили сте гдје gод сте стигли, можда су вам зато ногавице мокре, шалај.

    Одговори
    1. Vukman Cejovic 17. јуна 2023. at 12:28

      Ipak, ovaj “udbas” pise pod punim imenom i prezimenom.
      Nego, kad covjek nema nikakvog drugog argumenta, odma se vata za osisanu latinicu.
      Osisanom latinicom pisem, jer nemam na kompjuteru ciriliu a lijen sam da to instaliram i ne znam kako se to radi.
      Mada nema veze i latinica je jedno od srpskih pisama, zar ne. Glavno srbsko pismo je cirilica a sporedno srbsko pismo je latinica.
      Pored cirilice i latinice, postoji osisana latinica, sa kojom cesto pisu geniji (vidji mene, naprimjer).

      Nego, ne mogu da ukapiram, sta je tebe ovdje zasrbjelo. Da li te je zasrbilo moje pisanje i Kalajicu (sto bas nisam siguran) ili te je sarbjelo moje pisanje o Ristu sotoni i njegovom pulenu Plamencu.

      Evo juce sam umro od smijeha, procitah tekst u novinama sa naslovom “STIGAO JE”. To je bilo sa sahrane “Rista sotone”, kada se pojavio neki oblak, koji bi eto, mogao da lici na krst. Oblak je izgledao neprirodno, vjerovatno je bio napravljen od ovih hemikalija sto ispustaju avioni a mozda je ristova sluzba za propagandu nesto isprskala dronom, Bog zna. Ni, ipak, nije to bas licilo na krst, vise je licilo na ispruzen rep od macke, kad se najezi i kada se po sredini nesto poprska sto predstavlja drugi rep od macke, manje najezen.

      Ali, Ristovi idolopoklonici zavikase “STIGAO JE”, hahahaha, o jadni narode, kako vas samo zajebavaju. Mene srce boli, kad vidim kako se neko sa mojim narodom sprda.

      Sad ne znam, spadas li i ti u tu sektu “djedoimanih” kojima smeta osisana latinica a ne smeta sto ste u katolickoj crkvi, sto ste unijati, sto ste potpisali uniju sa Vatikanom, priznali prvenstvo pape i sto je vas novokomponovani “svetac” bio jezuitski kardinal, kojeg su vam jezuiti, zajedno sa udbom postavili da vam bude glavni duhovnik. Pokusali jezuiti onomade sa divnim Mitropolotom Dajkovicem, pa kad im nije upalilo, nasli Rista Radovica, kojeg kao mladog povedose na obuku u Rim. Znali su jezuiti dobro da odaberu.

      Postenije bi vam bilo da podjete u istinsku katolicku crkvu, ako si u Podgorici, podjes lijepo na Konik ili u Tuzi i nema potrebe za svim tim komplikacijama, postenije vam je podjite u Tuzi pa lijepo u njihovu crkvu, da uzmite hostije, sto da se maltetirate i izigravate pravoslavce. A djedo, “sveti djedo”, “mirotocivi djedo”, eto vam ga djedo, jebao vas djedo jezuitski, kako ste tako glupi i kako moze covjek sa vama da se igra i da vas manipulise.

      Sav normalan svijet bjezi iz katolicke crkve i to glavom bez obzira a vas je djedo odvukao u katolicki duhovni nuznik, cije pape nisu vise samo jeretici, nego kabalisti i otvoreni neprijatelji Boziji. Sav zapadni svijet bjezi iz katolicke crkve, cak i Hrvati izlaze iz te crkve u sve vecem broju a djedoimani i ostali pobornici “justinovih ucenika” svi od reda smradov jezuitski, svi od reda kripto katolicki kardinali, oni oce pa oce sa papom.

      A vas novokomponovani “svetac” “sveti Risto sotona” zajedno sa “svetim Njegosem” najnemoralnijim vladarom Crne Gore ikad, jeretikom par exelans i ubicom, koji je dao da se pobije preko 120 najuglednijih Crnogoraca, medju njima i mojeg daljeg pretka Dzuda Cejovica, kojeg je, kao i sve ostale ubio na prevaru.

      Normalan covjek u Crnoj gori vise u Crkvu uci ne moze, jer sa jedne strane vidi ikonu Njegosa a sa druge strane ce uskoro vidjeti ikonu Rista sotone. a ako si u Bar, vidjeces jos i fresku one velike ladje u kojoj su naslikane sve pravoslavne vjestice sa Kritskog sabora. Pa podji majcin sine i moli se Bogu onda. A kazu, sagradio je Risto mnogo crkava, onbnovio manastire i tako dalje. Bolje da nije nista gradio, barem bi mogli ljudi ici u ckrvu, ovako ni jedan normalan covjek u te crkve ici nece. A od 2025, kada ujedinjenje ili UNIJA (koja je davno napravljena) bude UNIJA obznanjena svima, onda ced pored ikona Njegosa i rista sotone biti i ikone rimskih papa.

      Nije li vas djedo, do zadnjih minuta svog zivota hvalio rimske pape i Franja Asiskog. Nije li svakog dana na litijama pominjao i bracu katolike, rimskog papu a pogotovo Franja Asiskog.

      E pa srecan vam put u pakao, gospodo. Tamo cete se naci sa djedom, papom, Franjom asiskim, stepincem, jer, kazu: “STIGAO JE”.

      Одговори
      1. Мокрогорац 17. јуна 2023. at 19:38

        Све је то тако, јакако, само не прескачи терапију. И нипошто немој заћутати, тишина је опасна. Тишина може да те поједе, као твој неудбашки мрак.

        Одговори
        1. Vukman Cejovic 18. јуна 2023. at 20:38

          Dosta sam ti reka, “mokrogorac”, Apostol Pavle je rekao da covjeka savjetujemo jednom ili dva puta a posle da nam bude kao neznabozac.
          Ja sam se potrudio dva puta neke stvari da ti objasnim i vise necu.
          Po stilu pisanja, pretpostavljam da si neki prenauceni teolog, inficiran Tasovom, Ristovom i Zizjulasovom teologijom.
          Takve je skoro nemoguce povratiti na pravi put, i meni to nije namjera.
          Svakim daljim pokusajem, bi sve demone u tebi, navukao na sebe.
          Ziv mi bio i na mnogaja ljeta. Ako zelis, mozemo o fudbalu diskutovati, ili o necem trecem.

          Одговори
          1. Мокрогорац 19. јуна 2023. at 14:16

            Тако је, вала. Вријеме је да окачиш копачке о клин и да се мало одмориш. Успјешно си посахрањиво и сликаре, и писце, и удбаше, и митрополите, и сотоне, и кривовјерне, и малодушне. Нијеси прочито ни једну књигу оних које нападаш, а рашта? Овај свијет је непоправљив. Али, није лако издржати мировину. Кладим се да имаш још нешто да додаш.

  4. Vukman Cejovic 19. јуна 2023. at 19:58

    Moram malo da ti snishodim, “milogorac” da bi imao osjecaj da si pobjednik.
    Nije lako dusi ljudskoj, koja je ulovljena teologijom “Raja, Vlaja i Gaja”, pa ce ti osjecaj da si me pobijedio u dijalogu, barem na trenutak, ublaziti tvoj dusevni bol.
    Od navedene gospode sam procitqao veoma mnogo. Od Dragosa Kalajica sam procitao svaki njegov clanak u “Dugi” i jedno vrijeme sam ga veoma rado citao.

    Ali, od kada je poceo da pljuje na Hrista, citao sam ga sve redje. Iako je to bilo veoma davno, prije vise od 35 godina, iako sam tada bio pobozan, ali ne crkven covjek, pitao sam sebe, kako to da je ovo sbski nacionalista a sprda se sa Hristom, ne vjeruje u Boga itd. Cak je jedno vrijeme bio i predsjednik neke rusko srbske pravoslavne udruge.

    Sto se Rista i Tasa tice, bilo je vremena kada sam za njih htio da poginem, vjerovatno vise nego sto si ti to ikada bio u stanju, no citao sam ih i slusao mnogo, pa sam na kraju vidio, ko su oni i nije mi bilo dobro od toga saznanja. Nije mi bilo dobro, ni kada sam saznao da su SVE pravoslavne crkve svetskog otpadnickog pravoslavlja u jeresi i da nisu vise Crkva.

    Zamisli mene, koji sam dva do tri puta isao svake nedelje u Crkvu, redovno se ispovijedao i pricescivao, da odjednom vise ne idem u Crkvu, vise se ne ispovijedam i vise se ne pricescujem, jer sam ukapirao da to nije vise Crkva, da to vise nije ispovijest i da to vise nije pricesce. Sta mislis, da sam ja to uradio iz nekog cefa, ili mozda zato sto sam sabrao neke stvari, procitao malo Svete Oce i vidio da ovo vise nije Crkva koju su nam ostavili Sveti Oci.

    Sjecam se te borbe, pet godina sam se svaki dan molio Bogu da mi pokaze gdje je Crkva, jer sam pet godina, prije nego li sam napustio jeres, ukapirao da ovdje nesto nije u redu.

    Sjecam se te kapi, koja je prelila casu a koja je bila govor Kirila Gjudanova na svetskom skupu vjestica u Kanberi, kada je rekao da je svetski klub vjestica nas dom. I sjecam se mog svestenika, koji me je krstio 2012 godine i razgovora sa njim, kada sam rekao da dolazim u Berlin i neka spremi bure za krstenje.

    Moj post, moja ispovijest i moje pricesce, su, od tada, bile to sto vise nisam bio sa tim osobama i sa njihovom laznom Crkvom u zajednistvu. I ako bih ugrabio da odem do Grcke, ili do Berlina i Kelna i da se ispovijedim i pricestim u istinskoj Crkvi ja bih bio presrecan i od toga bih zivio narednih mjeseci, dok me Bog opet ne bi udostoji da opet odem tamo.

    I evo, bas sada dok se sa tobom dopisujem, nekako je uredio Bog da vidim da nema nikakve svrhe vise bilo koga u bilo sto ubjedjivati. Ko sad posle korone, nije ukapirao ko su predstavnici svih crkava svetskog otpadnickog pravoslavlja i ko sad nije ukapirao da to nije Crkva Hristova, onda takvi nece nikada nista vise ukapirati. Takvi su sami sebe napravili robovima i tim robovskim mentalitetom porobili i sebe i one duhovnike, koje su slijedili, jer da nije tako bilo, mozda bi i Rajo, Vlajo i Gajo se dozvali pameti za zivota i mozda bi spasili svoje duse.

    Sto se moje “mirovine” tice, nema meni mirovine do smrti. Niti mi tako nesto treba, umro bih od dosade od toga.
    Moj dan je veoma zanimljiv, evo jutros sam ustao, nesto sam konstruisao, onda isao na trcanje, pokupio malog sina od sedam godina iz skole, onda opet radio i sad, pogledah malo internet i vidim ´tvoj odgovor, pa se sazalih i rekoh, “ajde da ga pustim da misli da je pobjednik”, da ne bude da covjek izgubi opkladu.

    Posle ovog pisanja, idem opet da radim, tamo nedje do ponoci. E da, molio sam se jutros, procitao skracene jutarnje, dvije katizne i do ponoci planiram da procitam jos tri, ako Bog da. Tako se branim od partizana. Tebe necu da prevaspitavam, ali barem odredi granicu dokle mozes ici kod ovih jeretika. Ako mozes, uradi samo to.

    Iznenadices se kad vidis da granice nema. Jos malo ce vam roboti drzati propovedi, u hramovima cete imati ne samo LTGB zastavu (toga vec ima po “pravoslavnim” hramovima u USA i jos ponedje) nego i ikone vaznemaljaca. A uskoro ocekujem erupciju karizmatickog pokreta u pravoslavlju.

    Eto, ispricasmo se kao najrodjeniji. Ljubim te svojim usnama precistim u tvoje celo dobronamjerno.

    Одговори
  5. Мокрогорац 21. јуна 2023. at 15:21

    Кладих се и, авај, побиједих. Дарујем ти опкладу, неважно је то.
    Не браним оне које ти овдје нападаш, не нападам оне које ти браниш. Ти то не примјећујеш, услијед много побрканости, али и то је неважно. Док ми овдје торочемо, зликовци нам разбуцаше и отаџбину и цркву.
    Сваког ти добра од Бога и људи, добри Вукмане. Сваког ти добра. Праштај.

    Одговори

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *