Борис Бразољ: НИКОЛАЈ II ОКЛЕВЕТАНИ ЦАР – Ево зашто је Запад револуцијом рушио Русију (чињенице и бројке)

Године 1894. на почетку владавине цара Николаја II, Русија је имала 122 милиона становника. Двадесет година касније, уочи Првог светског рата, број становника је порастао за више од 50 милиона. Прираштај становништва у царској Русији увећавао се по 2.400.000 новорођених сваке године. Тим темпом прираштаја, да се није десила револуција 1917. године, до 1959. године становништво Русије је требало да се увелича до 275.000.000.

---

Мит о томе да је царска Русија била заостала земља

За време Николаја II Русија доживљава невиђен период материјалног просперитета. Уочи Првог светског рата њенa економија је била у великом успону, а од 1894. до 1914. расла је најбржим темпом на свету.

Мит о томе да је Русија била мрачна земља: Од 1894. до 1914. године буџет јавног образовања је порастао за 628%. Порастао је број школа: виших 180%, средњих 227 %, женских гимназија 420%, а јавних школа 96%.
И. Иљин у свом раду „О руској култури“, пише да је Русија била на прагу остварења свеопштег јавног образовања са мрежом школа у радијусу од једног километра.
У Русији је годишње отвaрано 10.000 школа. Руска империја је била земља у којој се много чита. Током владавине Николаја II у Русији је штампано више новина и часописа него у СССР-у 1988. године. Русија је такође доживљавала процват у култури.

Почетком двадесетог века, раст руске економије довео је до раста јавног богатства и благостања становништва.

У периоду од 1894. до 1914. године државни буџет је повећан за 5,5 пута, златне резерве – 3,7 пута. Руска валута је била једна од најјачих у свету.

Државни приходи су расли без и најмањег повећања пореског оптерећења. Директни порези у Русији су били 4 пута мањи него у Француској и Немачкој, и 8,5 пута мање него у Енглеској, а индиректни порези у просеку дупло мањи него у Аустрији, Немачкој и Енглеској.

Повећање приноса житарица била је 78 %. Житарице из Русије храниле су целу Европу. Производња угља повећана је за 325%, бакра – 375%, руде гвожђа – 250%, нафте – за 65%. Раст железничких пруга била је 103%, трговачке морнарице-39%.

Укупан раст руске привреде чак и током тешких година Првог светског рата био је 21,5%.

Многи домаћи економисти и политичари тврдили су да очувањем тренда развоја који је постојао у годинама од 1900-1914, године, Русија ће неизбежно за 20-30 година заузети лидерску позицију у свету, што ће јој омогућити да доминира Европом, јер ће јој укупни економски потенцијал бити већи од свих европских држава заједно.

Француски економиста Тери је написао: „Нико од европских народа није достигао такве резултате“.

Професор единбургшког универзитета Чарлс Саролеа написао је у свом раду „Истина о царевима“ следеће:

„Један од најчешћих напада на руску монархију је била тврдња да је реакционарана и опскурна (мрачна) и да је непријатељ просветитељства и напретка. У ствари, то је вероватно била најпрогресивнија влада у Европи … Није тешко оповргнути тврдње да руски народ није волео царизам и да је руска револуција затекла Русију у стању пропадања, колапса и исцрпљености …

Посетивши Русију 1909. године очекивао сам да ћу свуда наћи трагове патње и страдања после руско-јапанског рата и револуционарних превирања 1905. године. Уместо тога приметио сам невероватну обнову и гигантску земљишну реформу… у џиновским скоковима растућу индустрију, прилив капитала у земљу, итд. Зашто се догодила катастрофа? …Зашто је руска монархија пала готово без борбе? .. Она није пала јер је одслужила своје време. Она је пала из сасвим других разлога … „.

Мит о томе да је Николај II био тиранин који је уништавао свој народ

Најважнији показатељ ефикасности и моралности власти и благостања народа је раст становништва. Прираштај становништва Русије од 1897. до 1914. године, за само 17 година, достигао је фантастичну цифру од 50,5 милиона људи.

Спроводила се веома компетентна демографска и миграциона политика. О задацима из ове области Столипин је писао:

„Сада је на реду наш главни задатак – ојачати доње слојеве. У њима је сва снага земље… Биће здрави и јаки корени државе, и верујте речи руске владе ће сасвим другачије звучати пред Европом и светом… Дајте држави 20 година мира, унутрашњег и спољашњег, и ви нећете препознати данашњу Русију! Наша удаљена сурова периферија земље је богата огромним пространствима…. Са суседним државама, густо насељеним, та огромна пространства неће остати пуста. У њих ће се увући туђини-странци, ако пре тога ту не дође Рус … И ако наставимо да спавамо летаргијским сном, ти крајеви ће бити отуђени, а када се пробудимо, можда ће они остати руски само по имену…“

У годинама после перестројке губили смо и настављамо да губимо у просеку око 1 милион становника годишње, плус абортуси. Према подацима из 2005. године, њихов број био је 1.611.000. Укупни губици ће достићи више од два милиона годишње.

Још један важан показатељ је број самоубистава. Некада је та цифра износила 2,7 на 100 000 становника, а сада их има 40. У периоду од 1995. до 2003. као резултат самоубистава страдало је 500.000 људи. При том по статистици само једно од 20 покушаја самоубистава се завршава смрћу. Ако укључимо и та “неуспела” самоубиства добићемо цифру 20 пута већу, односно 10 милиона.

Мит о томе да су радници јако бедно живели

Радник у Русији је 1913. године зарађивао 20 златних рубаља месечно. При том хлеб је коштао 3-5 копејки (1рубља=100копејки), килограм говедине 30 копејки, килограм кромпира 1,5 копејки.

Притом је порез на доходак износио 1 рубљу годишње, био је најнижи у целом свету. Одатле и могућности за многочлану породицу.

Контрастно изгледа карактеристика политике актуелног руског лидера, који је одговарао Западу, о коме је писао Едвард Пирс у чланку „У славу Путина“, објављеном у Гардијану:

„Да ли је икада постојала особа достојнија презира од Бориса Јељцина? Вечито пијан, неспособан да води земљу, допустио је да преваранти и корумпирани пљачкају национално богатство земље. Он је одобрио укидање субвенција на производе, што је значило да ће обични људи нагло пасти у сиромаштво. Ако говоримо о поносу и самопоштовању Русије, испоставља се да је Јељцин служио као колаборациониста, који се обогатио и нашао утеху у алкохолу … људи су скупљали храну на депонијама, а Борис Јељцин је био леп пример тријумфа Запада“.

Мит о Распућину

Ађутант Императора пуковник А. Мордвинов одлучно одбацује у својим „Успоменама“ (објављеним у „Руској хроници “ 1923. године, том V) утицај царице, и било кога на одлуке Императора и даје убедљиве примере. Он открива истину о чувеној легенди о Распућину.

Мордвинов пише:

„Цар није био задовољан неким владиним званичницима, не зато што они нису били симпатични Распућину, него што су дозвољавали себи да верују и шире гласине у посебне моћи Распућина и његов утицај на државне послове. Сама помисао на то у очима Његовог Величанства је била увредљива и унижавала његово достојанство“.

Мордвинов који је стално био у царској палати од 1912. године, и који је увек путовао и био уз Цара током рата, током пет година колико је био уз Цара никада није видео Распућина, нити чуо да се о њему прича у царској породици са којом је био врло близак.

Господин Жилар, васпитач царевића, који је живео на двору, као и лични лекар Боткин (који је убијен у Јекатеринбургу са породицом), који су свакодневно боравили на двору, сведоче да су у току неколико година видели Распућина у палати само по једанпут, а оба су повезана са посетом Распућина поводом погоршаног стања наследника. Генерал Расин, без чијег знања нико није могао да уђе у дворац за седам месеци ниједан пут није видео Распућина.

Александар Елисејев (1972. историчар и публициста), у свом чланку “ Николај II, као политичар јаке воље у смутним временима“, примећује да је чак и Ванредна комисија Привремене владе била принуђена да призна да Распућин није имао никакав утицај на јавни живот земље и то упркос чињеници да је била састављена од искусних правника-либерала, који су имали крајње негативан однос према царској династији и самој монархији.

Мит о томе да је Цар био слабог карактера

Француски председник Лубе је рекао: „Обично виде цара Николаја II као доброг, великодушног али слабог. То је велика грешка. Он увек има добро промишљен план, који полако достиже. И поред тога што делује бојажљиво и стидљиво цар има јаку душу, храбро срце и непоколебљиву преданост. Он зна где иде и шта хоће”.

Царевање је захтевало снагу карактера коју је Николај II имао. Током светог крунисања на Руски престо 27. маја 1895. године московски митрополит Сергеј у свом обраћању Цару је рекао: „Како нема више, тако нема ни теже на свету од царске власти, нема већег бремена од царске службе. Помазање ће ти дати невидљиву вишу силу која ће уздићи твоје царске врлине …“

Читав низ аргумената који оповргавају тај мит долазе из горе поменутог рада А. Елисеева.

С. Олденбург (руски историчар, публициста и новинар 1888-1940. год. аутор темељног историјског истраживања о животу и раду цара Николаја II) написао је да је Цар имао гвоздену руку, а многе су само обмањивале сомотске рукавице на његовим рукама.

Чврсту одлучност Николаја II бриљантно потврђују догађаји из августа 1915. године, када је преузео на себе дужност врховног команданта и против жеље војне елите, Савета министара и целог јавног мњења. И треба рећи да је то сјајно обављао.

У ствари, Цар је био прави ратник и по „професији“ и по духу. Њега су и васпитавали као војника. протојереј В. Асмус примећује: „Александар III васпитавао је децу у великој строгости, рецимо за јело су имали не више од 15 минута. Деца су морала да седају за сто и устају заједно са својим родитељима, тако да су деца често остајала гладна јер нису успевала да се уклопе у тако круте оквире.

Може се рећи да је Николај II добио право војно васпитање и образовање. Цар је све време себе осећао војником, што се одражавало на његову психологију и на све што је радио велики део свог живота“.

Као наследник престола, Николај Александрович је студирао војну науку са великим ентузијазмом. О томе сведоче његове брижљиво направљене белешке о војној топографији, тактици, артиљерији, навигационим уређајима, војном кривичном закону, стратегији. Веома импресивно делују записи о утврђењима, праћени сликама и цртежима.

Није запостављена ни практична обука. Александар III је слао свог наследника на војне вежбе. Николај Александрович је две године служио у Преображенском пуку где је обављао послове подређеног официра, а затим командира чете. Чак две сезоне (летња учења у војним камповима) служио је као командир вода у хусарском пуку, а затим био командир ескадрона. У редовима артиљерије наследник је такође провео једну сезону.

Цар је учинио много да се подигне одбранбена способност земље, научивши тешке лекције из руско-јапанског рата. Његов највећи приоритет је био да обнови руску флоту, која је сачувала земљу на почетку Првог светског рата. То је учинио против воље високих војних званичника. Цар је чак био приморан да принуди великог кнеза Алексеја Александровича да поднесе оставку. Војни историчар Г. Некрасов је написао:

„Треба напоменути да упркос својој великој надмоћности у Балтичком мору немачка морнарица није ни покушала да се пробије у фински залив, чиме би једним ударцем бацила Русију на колена. Теоретски то је било могуће јер је у Санкт Петербургу био концентрисан велики део руске војне индустрије. Али на путу немачкој флоти била је Руска балтичка флота са припремљеним минским пољима, спремна да се супротстави. Цена пробоја немачке флоте би била сувише велика. Сама чињеница да је на његово инсистирање обновљена руска флота цар Николај II је Русију спасао брзог пораза. То не треба заборавити!“

Треба посебно напоменути да је Цар апсолутно сам доносио све важне одлуке које су омогућавале победничке акције без утицаја „великих генија”. Потпуно је неосновано мишљење да је руском армијом руководио генерал Алексејев, а да је Император на положају главнокомадујућег био само формално. Ово лажно мишљење демантовано је у телеграмима самог Алексејева. На пример, у једаном од њих у коме се захтева да се на фронт пошаље муниција и оружје, Алексејев каже: „Без одобрења Вашег Високопревасходства не могу решити овај проблем“.

Комунистички публициста М. Кољцов пише о понашању цара током фебруарског преврата: „… дворјани описују свога Цара у последњим минутима његове владавине као тупог кретена који је без икаквог отпора, предао своју власт на први захтев револуције“. Кољцов описује како се Цар тврдоглаво опирао на све захтеве војних завереника (Алексејева, Рузског, итд.) да се створи одговорно министарство (тј. у суштини на претварање самовлашћа у уставну монархију). Његов отпор је био толико јак да му је чак Александра Фјодоровна (царица) написала у писму: „Ти си сам, немаш војску иза себе, ухваћен си као миш у замку – шта можеш да урадиш?!“

А Цар је чинио све што је могао – послао је у Петроград експедициони корпус на челу са генералом Н.И. Ивановом. Он се борио са револуционарима сам (јер су завереници пресекли комуникације и прекинули му контакте са јединицама лојалним Цару). И овом приликом Кољцов се пита: „Где је та крпа? Где је то безначајно ништавило слабе воље? У преплашеној гомили бранилаца престола видимо само једног човека верног самом себи, Николаја“.

Његово Величанство Цар је учинио све што је у његовој моћи. Успео је да угуши страшну моћ револуције 1905. године и помери тријумф „демона“ за целих 12 година. Захваљујући његовим личним напорима настао је прелом у руско-немачком сукобу. Већ као заробљеник бољшевика одбио је да подржи споразум у Брест-Литовску (који је био на штету Русије) и тиме спасе себи живот. Живео је достојанствено и достојанствено је умро“.

Мит о томе да је Русија била тамница народа

Русија је била породица народа захваљујући уравнотеженој и добро промишљеној политици Цара. Руска монархија је била држава свих народа и племена који су живели на територији руске империје.

Он је при стварању руске државе спроводио националну политику засновану на поштовању традиционалних религија и историјских субјеката. И то не само православних, него и исламских. Конкретно, муле (муслимански свештеници) су примали плату од руске Империје. Многи муслимани су се борили за Русију.

Руски цар је поштовао све народе који су служили својој земљи. Овде је текст телеграма који то јасно потврђује:

„ТЕЛЕГРАМ
25. август 1916. године,
главном губернатору терског региона господину Фрејшеру.

Као планинска лавина обрушио се ингушетски пук на немачку гвоздену дивизију. Одмах је био подржан чеченским пуком. У историји руске државе као и нашег Преображенског пука није било случаја напада коњице на тешку артиљерију непријатеља.

4,5 хиљада убијених, 3,5 хиљада заробљених, 2.5 хиљаде рањених. За мање од сат и по престала је да постоји челична дивизија, које су се плашиле најбоље војне јединице наших савезника, укључујући ту и руску армију. Пренесите у моје име, у име царског двора и у име руске војске братски, срдачан поздрав очевима, мајкама, браћи, сестрама и невестама ових храбрих орлова Кавказа који су омогућили својим бесмртним подвигом почетак краја немачких хорди.

Русија никада неће заборавити тај подвиг. Част им и захвалност!

С братским поздравом, Николај II.“

У принципу, монархија као облик државне владавине имала је велико преимућство у решавању националних питања према ономе што К. Победоносцев (1827-1907, руски научник, писац, преводилац) назива „злом парламентарне владавине“. Он указује на то да се на изборима не изаберу најбољи, него само „славољубиви и безочни“. Као посебно опасна, по његовом мишљењу, је изборна борба у мултиетничким државама. Указујући на предности монархије у Русији он пише:

„Неограничена монархија је успевала да елиминише или примири све захтеве и негативне нагоне, не само силом, него изједначавањем права и међусобних односа под једном влашћу. Али демократија не може да се носи са тиме, јер су инстинкти национализма корозивни елемент за њу: свако племе са свог локалитета шаље представнике – не са државном и народном идејом, него представнике племенских инстиката, надражаја и мржње…“

У самој титули руског Цара се огледа спасилачко окупљање земаља и народа под православном заштитом: „Цар и самодржац целе Русије, Московски, Кијевски, Владимирски, Новгородски, Казањски цар, Астрахањски, цар Пољски, цар Сибирски, цар Грузијски …. итд“

Ако говоримо о затворима, стопа криминала је била толико ниска да је у затворима широм руске империје 1913. године било мање од 33.000 затвореника.

Сада на много мањем простору него што је било руско царство та цифра премашује 1,5 милиона људи.

Мит о томе да је царска Русија претрпела пораз у Првом светском рату

С.С. Олденбург у својој књизи „Царевање Императора Николаја II” je написао: „Највећи, а потпуно заборављени подвиг цара Николаја II је био је да је он у невероватно тешким условима довео Русију на праг победе, али јој њени противници нису дозволили да направи тај последњи корак“.

Генерал Н.А. Лохвицки је написао: „… девет година је требало Петру Великом да од пораза код Нарве (руско-шведски рат 1700. год.) постане победник код Полтаве.

Последњи Врховни командант царске војске – цар Николај II урадио је то исто за годину и по дана. Тај његов рад су оценили и непријатељи, па се између Цара, његове војске и победе испречила „револуција“.

А. Елисеев наводи следеће чињенице: „Ратни таленат Цара је дошао до потпуног изражаја на положају Врховног команданта. Већ прве одлуке новог Врховног команданта довеле су до значајног побољшања стања на фронту. Он је организовао Виљно–Молодечну операцију (од 3. септембра до 2. октобра 1915.).

Цар је успео да заустави велику немачку офанзиву, што је довело до освајања града Борисова. Благовремено је дата директива за заустављање панике и престанак повлачења. Као резултат тога, заустављен је напад немачке 10. армије која је морала да се повуче а понегде и у потпуном нереду. Могилевски 26. пешадијски пук потпуковника Петрова (са 8 официра и 359 војника) зашао је у позадину Немаца и изненадним нападом освојио 16 топова. Руси су укупно заробили 2000 војника, 39 топова и 45 митраљеза“. Али, најважнија ствар је била – рекао је историчар П.В. Мултатули – да се војницима поново вратила вера у способност да победе Немце“.

Русија је почела да добија рат. После неуспеха 1915. године, наступила је тријумфална 1916. година. У току битке на југозападном фронту противник је имао губитке у погинулим, рањеним и заробљеним 1,5 милион војника. Аустро-угарска војска је била на прагу потпуног уништења.

Цар је лично подржао план наступања генерала Брусилова (А.А. Брусилов 1853-1926.) са којим се нису слагали многи војни заповедници. План начелника штаба, главнокомандујућег М.В. Алексејева је предвиђао моћни удар по непријатељу снагама свих фронтова, изузев фронта којим је командовао генерал Брусилов. Међутим он је сматрао да је његов фронт потпуно спреман за наступање са чиме нису били сагласни команданти осталих фронтова. Без обзира на такав став, Николај II је одлучно подржао Брусилова, јер без подршке фронта којим је командовао Брусилов чувени пробој не би био могућ.

Историчар А. Зајночковски је писао да је руска армија “по свом броју и техничкој опремљености достигла највиши ниво до тада у рату“. Наспрам непријатеља је стајало више од 200 борбено спремних дивизија. Русија се спремала да сломи непријатеља. У јануару 1917. године, 12. руска армија је почела офанзиву са рижког правца и довела 10. немачку армију у катастрофалну ситуацију.

Начелник штаба немачке армије, генерал Лудендорф, за кога се никако не може рећи да је био наклоњен Николају II, пише о положају немачке војске 1916. године и све већем порасту војне моћи Русије:

„Русија реорганизује своје војне формације. Та реорганизација омогућава велики добитак у снази. У својим дивизијама је оставила само по 12 батаљона, а у батеријама само по 6 топова и са тако ослобођеним батаљонима и топовима формирала нове борбене јединице. Битке у току 1916. године на источном фронту су указале на повећану употребу војне опреме, ватреног оружја и муниције од стране руске армије. Русија је пренела део својих војних фабрика у област Доњецка и значајно повећала производњу. Схватили смо да ћемо бројчану и техничку супериорност Руса у 1917. години осетити више него 1916-те. Наша ситуација је била изузетно тешка и излаза из ње скоро да није било. На сопствено напрдовање није могло ни да се помисли – све резерве су биле потребне за одбрану. Наш пораз је био неминован …тешко је било са снабдевањем храном, а позадина је такође тешко пострадала. Изгледи за будућност су били крајње суморни“.

Шта више, према писању Ољденбурга, на иницијативу Великог кнеза Николаја Михајловича још у лето 1916. године основана је комисија за припрему будуће мировне конференције, како би се унапред дефинисале жеље Русије. Русија је требала да добије Цариград и мореузе као и турску Јерменију.

Пољска је требала да уђе у унију са Русијом. Цар је крајем децембра 1916. године рекао грофу Велепољском да слободну Пољску замишља као државу са посебним уставом, сопственом владом и својом војском (очигледно је имао у виду нешто слично положају пољског царства за време владавине Александра I).

Источна Галиција (сада, део западне Украјине), северна Буковина (сада део Украјине) и Карпатска Русија су требале да буду прикључене у Русији. Планирано је оснивање краљевине Чехословачке, а на руској територији су већ били формирани пукови од заробљених Чеха и Словака.

Б. Бразол (1885-1967. год.), правник, писац и јавни радник) „Царевање Императора Николаја II у чињеницама и цифрама“

Превео Александар Гридин

Изворник: СРБИН ИНФО