Николај Жевахов: УСПОМЕНЕ (9) – Муке с именовањем

Државна Дума је у суштини била само крајње надуван мехур од сапунице који ће пући само ако полицајац једном подвикне; међутим, изгледа да је само Царица то видела.

Прѣтходни наставци: 1.Чудесно виђење пуковника О.
2. Мати Божја путује на фронт
3. Недостојни достојници
4. На Царском доручку
5. Маловерни архијереји
6. Хипноза звана Распутин
7. Сплетке око именовања
8. Митрополит Питирим

---

Поглавље XXVI: Старе песме на нов начин

Упркос мојим очекивањима, именовање Н. В. Зајончковског ме није ослободило ни новинских сплетки које су се још више појачале, ни од сусрета с А. Н. Волжином, који су се учестали. Принуђен да трчкара око увођења звања другог Помоћника и добивши непосредну заповест Господара да тај положај додели мени, А. Н. Волжин је био принуђен не само да долази у непосредан додир са мном, него и да се побрине да задржи моје поверење у њега… У том циљу, скривајући од мене истинске мотиве увођења новог положаја, А. Н. Волжин ми је први пут саопштио Господареву вољу и пожурио да ме увери у то да је Монархова воља за њега светиња. Стицао се утисак да он искрено жели да изглади пређашња трвења у међусобним односима и да због предстојећег заједничког рада жели да ме придобије за себе.

Искрено сам му веровао; чак је било тренутака када сам се колебао у својој одлуци да одбијем сарадњу са њим. Не знајући истинске мотиве промене односа А. Н. Волжина према мени, објашњавао сам их у његову корист, и чак ми га је било жао, јер му је била толико потребна подршка и добронамерност, а око себе је наилазио само на вероломство, лукавство и издају. Видео сам да је после именовања Н. В. Зајончковског положај А. Н. Волжина коначно пољуљан; да су му највише сфере окренуле леђа, да идеја увођења звања другог Помоћника Обер-Прокурора није наишла на разумевање ни у црквеним круговима, ни међу Синодалним чиновницима, и окренула Думу против њега; а Н. В. Зајончковски је својом грубошћу окренуо Синод против њега… И мислио сам да се, позивајући ме код себе, А. Н. Волжин уверио у несавесност оних који су му говорили против мене, и желео да изглади неповољан утисак ранијих разговора…

Авај, мени се то само чинило: А. Н. Волжин није био искрен према мени, и наредних дана сам се у то коначно уверио.

Хајка против А. Н. Волжина по новинама није престајала: сваки његов корак, сваки налог наилазили су на злобан и искривљен приказ у новинама, које је обавештавао један од ситних чиновника Економске Управе Синода уз најтешње учешће, како ми је речено, директора те Управе Осецког. Само се по себи разуме да је питање увођења новог звања Помоћника Обер-Прокурора добијало главно место.

Све те новинске сплетке већ одавно су у мојим очима изгубиле драж новине: читао сам само исечке које су ми анонимно поштом слали, не обраћајући пажњу на новине. Једном приликом се појавила вест, коју сам у новинама превидео, о томе да с обзиром на увођење, у најскорије време, звања другог Помоћника Обер-Прокурора, Н. В. Зајончковски, као бивши члан Савета министара народне просвете, задржава само школство, док ће све његове остале обавезе, па и руковођење Економском Управом, бити пренете на мене.

Било ми је сасвим очигледно ко је дао материјал за такву вест. Осецки је, мрзећи Обер-Прокурора и његовог Помоћника, полагао велику наду у то да ће мојим именовањем успети да избегне одговорност за оне омашке и пропусте у служби за које је био осумњичен, и новински чланци те врсте имали су једини циљ да наведу Обер-Прокурора на то да обавезе међу Помоћницима Обер-Прокурора подели онако како би Осецки желео.

Ма колико чланак био бесмислен, ипак се А. Н. Волжин узнемирио и… позвао ме код себе. Ништа не слутећи, отишао сам код њега.

После уобичајених љубазности, А. Н. Волжин ме је, пружајући ми новине, упитао: „Јесте ли читали ово?..“

„Не“ – одговорих, прелетевши чланак и враћајући новине. – „Али ко то измишља такве бесмислице?“ – љутито ме упита А. Н. Волжин.

„Не знам“ – одговорих смирено.

Уследила је пауза коју сам искористио да устанем и опростим се. А. Н. Волжина је то толико збунило да се није одважио да ме задржава.

Хоће ли ми поверовати А. Н. Волжин ако кажем да сам чак и у том тренутку за мене увредљивих сумњичења знатно више патио не због свести о увређеном самољубљу, већ зато што нисам могао побудити у А. Н. Волжину поверење у моју непомућену искреност, доказати му моју неумешаност у гласине које су се шириле о мени, ни у то ко је и у коју сврху те гласине ширио. Било ми је криво што нисам могао да га извучем из оне жабокречине лажи која га је окружавала и коју није примећивао. Али, руке су ми биле везане… Његово предубеђење ме је спутавало; и најмањи мој покушај да то предубеђење срушим А. Н. Волжин би протумачио као жељу да по сваку цену изборим портфељ Помоћника Обер-Прокурора Св. Синода. Да је А. Н. Волжин био бољи психолог, схватио би зашто сам на његово питање „ко то измишља такве бесмислице“ кратко одговорио „не знам“, уместо да на увреду узвраћам увредом или му на други начин доказујем сву непристојност таквог питања упућеног мени.

Али, оно што нисам чинио ја, уместо мене су мимо моје воље и мог учешћа чиниле околности: што ме је А. Н. Волжин више прогањао својим сумњама, што сам се мање бранио од његових напада, тим су више јачале моје позиције, и тим се више љуљао положај А. Н. Волжина. На крају крајева је био принуђен не само да ме позива код себе, него и да се позабави мојим односом према њему, истовремено настављајући да ме сматра главним виновником свих својих невоља.

Убрзо после именовања Н. В. Зајончковског био сам позван код Њеног Величанства.

Поглавље XXVII: Височајша Аудијенција

Царица ме је овај пут примила у скромној одежди милосрдне сестре, с белим повезом на глави. Како је само тужан био тај сусрет! То је било доба када су Дума и прогресивна јавност, маштајући о свргавању монархије, посебно снажно и страствено развијали свој притисак на Русију и у свом безумљу немилосрдно кињили Царицу несносном клеветом. И то управо онда када, изнемогла од личних болести, потиштена тешким увредама и понижењима, Господарица није излазила из лазарета, радећи до падања у несвест, тешећи напаћене, превијајући рањене, бодрећи околину и уливајући јој снагу… Колико је само моралне величине требало имати па да у тим тренуцима личне патње мисли на оне који су подвргнути истој таквој хајци од стране прогресивне јавности, да их бодри и теши…

У мом позиву код Њеног Величанства одразио се деликатан гест Царице према ономе кога су сматрали увређеним и изиграним, и то сам осетио већ од првих речи упућених мени…

Био сам у прилици да се изнова уверим у проницљивост Господарице и у то колико је Њено Величанство јасно видела закулисну игру А. Н. Волжина и колико је тачно оцењивала ту игру. Царица је, несумњиво, била повређена односом А. Н. Волжина према мени као Њеном кандидату; али је неискреност А. Н. Волжина, која га је приморавала да прибегава свакојаким смицалицама да би је прикрио, на Господарицу остављала двоструко тежак утисак.

„Он је превише парадан за Обер-Прокурора Св. Синода где су потребни једноставни, скромни, верујући људи, где је потребно општење са људима са којима он чак не уме ни да разговара“ – рече ми Царица.

Ма колико таква карактеристика била добро погођена, ипак сам био принуђен да оћутим из бојазни да би ма и најмања осуда А. Н. Волжина, најнезнатнија алузија на карактер наших односа могли бити протумачени као методе борбе међу супарницима око власти.

Разговор се дотакао општедржавних питања.

Био сам запањен не само изванредно добро погођеним карактеристикама државника, већ и оном упућеношћу Њеног Величанства која је, чинило се, продирала у најдубљи слој државног живота Русије и обухватала све стране тог живота. Видео сам да је једино Царица свесна тога шта се то заправо дешава, да Њена оштрумност и проницљивост изоштрени патњама знају излазе из ћорсокака, и да би Царица могла спасти Русију, само да су слушали Њен глас и да тај глас нису поистовећивали с Распутиновим гласом.

Тада је такво мишљење ретко ко делио; сада пак, када се Царичино предвиђање у пуној мери оправдало, а објављена преписка Њеног Величанства разоткрила истински лик Господарице, схему Њених државних програма и начине њихових спровођења, сада се то мишљење све чешће износи.

„Али, тај човек игра двоструку игру: он истовремено обмањује и Господара и Думу – рече Царица, износећи свој суд о делатности М. В. Родзјанка у Думи. – Он је у власти свог неизмерног частољубља, и Дума му је потребна утолико уколико ту страст храни. Зар он мисли на Русију?! Он мисли само на свој ауторитет у очима левичара из Думе, сматрајући да су они тренутно јачи од деснице. Он прича Думи како је Господару износио чак захтеве и приморавао Његово Величанство да их извршава, а, међутим, Господар га последњи пут чак није ни примио. Он у кабинет Господара улази тако малецки, малецки – и ту се Царица саже и показа растојање четврт аршина од пода – а из кабинета излази тако важан, надмен, као да је заиста извојевао победу над Господарем. Какви ситни људи, какво одсуство дужности према Господару и Русији!!.“

Слушајући Царицу, нисам знао шта би се могло додати тој изванредној карактеристици.

Било ми је сасвим очигледно да Думу не само треба укинути као непотребну и штетну установу која кочи рад владиног апарата и разара државну машину, него и казнити најкриминалније њене чланове, несумњиве револуционаре који насрћу на престо и династију. Одговарајући Царици, рекох:

„Корен државног зла је у самој Думи: док она не буде укинута, све дотле је Влада принуђена да тапка у месту и немоћна је да руководи државним животом Русије. Треба из њене средине ишчупати по државни поредак најштетније и најопасније чланове који се прикривају својом посланичком недодирљивошћу и јачају зликовачку делатност, а потом заувек укинути Думу, јер је она потребна само револуционарима“…

Као и претходни пут, Царица се сасвим сложила са мном, али је истакла да је влада у пуном свом саставу неизмерно слаба; неорганизована, ради без слоге, и у њеном саставу нема ниједног човека који би могао објединити делатност Савета министара, који би имао одређени државни програм и довољно чврстине, смелости и одлучности да га спроведе.

„Сви чекају наредбе Господара, а сами не испољавају никакву иницијативу, ништа не чине већ се само свађају међусобно, или пак, жељни личне популарности, кокетирају с Думом“…

Ко се сећа 1916. године и става Савета министара у погледу Думе, рећи ће да у тим Царичиним речима не само да нема преувеличавања већ, обрнуто, има много благости. Истина је да се Савет министара уопште није обазирао на Господара Цара, већ се освртао искључиво на Думу, добијао од ње директиве и извршавао их, забринут само за то како да по сваку цену сачува, ма то било и путем понижења и жртава, равнотежу својих односа с њом. За Думу непожељни министри подвргавани су суровој хајци и свакојаким нападима, нису пуштани чак ни на Думску говорницу; а Савет министара не само да се није заузимао за њих, већ их је свесно жртвовао Думи, пристајући на споразумаштво с њом уместо одважног и чврстог испољавања власти. Шта је то било – кукавичлук или издаја?!

Ни једно ни друго, већ се овде испољавало уобичајено неумеће да се власт користи. Власт су умели да користе само њени нижи агенти, ризикујући сопствени живот и својим грудима бранећи поредак, док су је највиши представници власти обично користили за одржавање личних позиција или за стицање што је могуће веће популарности, или за кокетирање с јавним мнењем коме су служили, речју, за све оно што их је ослобађало ризика, смелост и одлучност чинило непотребним, искључивало потребу борбе… Тамо пак где су такве методе биле потребне – а оне су увек потребне у области државног живота – тамо је власт без борбе предавала своје позиције, и потпуно оправдано могло се рећи да победе непријатеља нису биле условљене њиховом снагом, већ слабошћу њиховог противника.

Државна Дума је у суштини била само крајње надуван мехур од сапунице који ће пући само ако полицајац једном подвикне; међутим, изгледа да је само Царица то видела.

Исти такав мехур од сапунице представља и читава садашња совјетска Русија с њеним „црвеним“ армијама које би се разбежале у првом сусрету с правом војском, пред првом озбиљном претњом интервенције; али у то још увек не желе да поверују…

Срдачно се опростивши са Царицом, напустио сам Александровски Дворац.

Поглавље XXVIII: Скупштина Свећара. Посета А. Н. Волжина. Државни секретар С. Ј. Крижановски

Крајем јануара, а можда и у фебруару, не сећам се тачно, Синод је сазвао Скупштину Свећара уз учешће представника свих надлештава, и министар унутрашњих послова А. Н. Хвостов ми је, сусревши ме једном у сали Скупштине Државног Савета, саопштио да ме је именовао за представника министарства на тој скупштини. Као да ме је судбина с предумишљајем гурала у сурови загрљај А. Н. Волжина. На свечаном отварању скупштине запало ме је да седим поред А. Н. Волжина, и било ми је забавно како ме је искоса погледао, сигурно мислећи колико сам напора уложио да се изборим да учествујем на тој скупштини, при томе вероватно с циљем да појачам опозицију против њега. У ствари, био сам малтене најсавеснији савезник Обер-Прокуратуре на тој скупштини. Скупштина је била сазвана не толико због бриге око реорганизације производње свећа у Русији и развоја домаће производње воска, колико због сумње у злоупотребе директора Економске Управе А. Осецког приликом куповине воска у иностранству, о чему су галамиле новине, указујући да А. Осецком прети не само оставка већ и судско гоњење. Немајући још увек довољно чињеница да стварно оптужим А. Осецког за наведене злоупотребе, ипак сам имао основа да делим сумње Обер-Прокуратуре. Касније су те сумње потврђене, јер је А. Осецки на једној седници под мојим председавањем, кад сам већ постао Помоћник Обер-Прокурора Св. Синода, био принуђен да призна да је куповао восак у Немачкој, игноришући јефтиније понуде, док су лицитације које је организовао биле фиктивне… Током те значајне седнице ми је један од учесника, члан Државног Савета из Кијевске епархије, протојереј С. И. Трегубов, предао белешку коју је добио од једног члана Думе, написану на парчету папира, где је наведено да Дума категорички захтева да се сместа укине комисија за истрагу делатности А. Осецког, који је у њеним очима изван сваке сумње.

Било је очигледно да би даља раскринкавања довела Осецког до оптуженичке клупе и да је, спасавајући се прогањања Обер-Прокуратуре, нашао заштиту у Думи. Ипак ме претећа опомена Думе није уплашила те су седнице комисије настављене, премда их је, на моје чуђење, крајње кочио Синод, где је А. Осецки такође имао заштитнике, поготово у протопрезвитеру А. Дернову. Прекинуте су тек с појавом толико дуго очекиване и прижељкиване револуције, која није само Осецког ослободила одговорности.

Уосталом, нећу истрчавати напред. Поделивши се у секције, Скупштина је почела да заседа увече, у време слободно од службених обавеза, и током наредних две-три недеље сам стално учествовао у тим седницама, изретка се срећући с А. Н. Волжином.

Никада пре мој углед међу Синодалним чиновницима није био тако висок као у то доба. Недавна аудијенција код Њеног Величанства тумачена је као потпуни пораз А. Н. Волжина: сада више нису причали о увођењу звања другог Помоћника Обер-Прокурора, већ о оставци А. Н. Волжина и мом именовању на његово место. У вези с тим се нагло погоршао однос Синодалних чиновника према А. Н. Волжину, док сам ја постао средишна фигура око које су се вртеле све жудње чиновника надлештва, који су у мени видели будућег шефа надлештва и њиховог руководиоца. Сви су покушавали да стекну моју благонаклону пажњу, трудећи се да, као случајно, истакну моја преимућства у односу на А. Н. Волжина, истовремено га без устезања нападајући. Нарочито се залагао Осецки.

Чини ми се да се никада пре ниске и вулгарне страсти нису преда мном разголићивале с већом бестидношћу него у тим тренуцима подилажења и улизивања од стране оних ништавних људи који су ме кроз годину дана издали. Међутим, А. Н. Волжин је био искрено убеђен у моје интриге и, настављајући да увек и свуда види у првом плану Распутина, моју аудијенцију код Њеног Величанства такође је објашњавао његовим учешћем, док је непријатељски однос према себи од стране својих потчињених Синодалних чиновника објашњавао мојим настојањима, тј. чинио је управо оно што је требало чинити, извршавајући програм агената интернационале који су с изванредним напорима развијали опозицију против Царице и оданих слугу Русије и династије. Ту је ствар чинио колико несвесно толико савесно, јер је, будући одан Престолу и Русији, био искрено убеђен да води борбу с њиховим непријатељима. Но, те непријатеље није видео тамо где су били и, ударајући лево-десно, није запажао да наноси ударце сопственим савезницима.

Не сме се оптуживати онај ко се није родио за државника, ко је ускогруд, неспособан да се снађе у сложеним ситуацијама и ко прави грешке. И то ме није чудило, већ ме је чудило шта је то требало А. Н. Волжину да ме позива код себе и, уверавајући ме у своју искреност, преговара са мном о сарадњи са њим, док ме истовремено иза леђа оговара…

Убрзо после моје аудијенције код Њеног Величанства, А. Н. Волжин ме је позвао код себе. Утисак од претходног виђења био је толико тежак да сам тај позив избегао…

„Онда ћу ја доћи код Вас“ – рече А. Н. Волжин телефоном. У заказано време А. Н. Волжин је стигао.

„Не знам где ми је глава“ – поче – има толико много посла да ноћима седим а никако да изађем на крај“.

„А зашто не растеретите Синод? – одговорих. – Јер, тамо доспева гомила послова које не само да може већ и треба да решава епархијски архијереј… Наредите да се у разматрање Синода узима само оно што спада у његову надлежност“…

„Да, али то је недовољно; неопходно је увести звање другог Помоћника Обер-Прокурора; без тога се не може; али како то учинити!.. Дума неће одобрити средства… Мораћемо применити чл. 87; а то значи – чекати распуштање Думе и одлагање ствари до лета“ – говорио је А.Н. Волжин.

„С тим – додадох – да Дума кад се на јесен састане одбаци Ваш нацрт закона“.

„А како онда?“ – упита А. Н. Волжин. Ни ја нисам знао како би требало поступити; међутим, да сам и знао, не бих рекао да не бих стварао повод за нове неспоразуме. Разговори с А. Н. Волжином већ су успели да ме науче опрезу.

„Не знам“ – одговорих. Посета није дуго потрајала. Оставивши ме у недоумици око сврхе свог доласка, А. Н. Волжин је отишао. Сутрадан сам о тој посети испричао Државном Секретару С. Ј. Крижановском.

„Не разумем – рече ми Државни Секретар – зашто је А. Н. Волжин заокупљен 87. чланом; већ сам му стопут говорио да није потребан 87. већ 11. члан. Јер, Министри Унутрашњих Послова, Трговине и Индустрије имају по четири Помоћника и Думу то не занима; а А. Н. Волжин око другог Помоћника диже толику буку… Нека само пронађе извор средстава, а да би прогурао положај – довољно је само реферисати Господару Цару. Какве везе ту има Дума?!“

С. Ј. Крижановски је заузимао сасвим изузетно место међу министрима. Био је један од ретких истинских државника у коме су огроман ум и широки државни видици били спојени с изузетним знањем. Док се сваки министар кретао у делокругу свог надлештва, Државни Секретар је обухватао државни живот у пуном обиму и морао је поседовати универзална сазнања из свих грана државне управе. Премда је законодавац Државном Секретару предвидео врло скромну улогу у Савету министара, и његово се учешће на седницама ограничавало само на формалне опаске у којима малтене никад није задирао у суштину ствари, а није ни могао задирати пошто је, силом Височајше заповести на којој се заснивало учешће Државног Секретара у појединим питањима у Савету министара, било предвиђено да износи своје опаске „претежно у вези усклађености зацртане мере са Зборником Закона“, тј. с формалне стране; међутим, С. Ј. Крижановском су се обраћали не само због свакојаких формалних разјашњавања, већ знатно чешће и поводом суштине овог или оног питања или законодавне замисли. И често је мишљење С. Ј. Крижановског предодређивало судбину нацрта закона, мењајући његов првобитни правац, много пре његовог подношења Савету министара. Али и затечен у Савету министара, нацрт закона је каткад доживљавао свакојаке преправке и измене у складу с налозима Државног Секретара… Сећам се карактеристичног случаја када је Савет министара коме је председавао А. Ф. Трепов одбио молбу Синода да се издвоји 30.000 рубаља за помоћ заробљеним свештеницима и потом био принуђен да јој удовољи захваљујући приговору С. Ј. Крижановског. То се десило крајем 1916. године, док сам био Помоћник Обер-Прокурора Св. Синода и када сам се на молбу Обер-Прокурора Н. П. Рајева, који је обично избегавао да учествује на седницама Савета министара, ја појавио у Савету као његов заменик, с обавезом да се по сваку цену изборим за наведену молбу. Најмањи међу члановима кабинета, у Савету сам се осећао несигурно, а општи презриво-скептички однос министара према Синоду није обећавао успех… Био сам уверен да ће Савет Министара одбити молбу Синода, што би у мојим очима било највећа неправда, јер ако је свештеник доспео у заробљеништво, то значи да је последњи напустио положај и до краја извршио своју пастирску дужност, а при томе заслужује најдубљу захвалност, и треба му помоћи, недопустиво је остављати га у непријатељском заробљеништву у немаштини. Мој сусед здесна био је Државни Секретар и шапатом сам Сергеју Јефимовичу изнео своје бојазни и забринутост.

„Не брините – жустро ми рече С. Ј. Крижановски – ако Савет одбије, онда затражите заједничку седницу Савета министара и Синода“…

„Како? – зачудих се – зар су такве седнице могуће?!“…

„У пракси још није било таквог случаја, пошто није било повода за њихово сазивање; али одлуку Савета министара по којој се, у случају неслагања, за решавање спорних питања сазивају заједничке седнице Савета министара и Синода, одобрило је Његово Величанство, и Ви смело можете да искористите ту одлуку и позовете се на њу“ – одговори С. Ј. Крижановски.

Наравно да због честе смене чланова кабинета за ту одлуку нико није знао, и осетих да С. Ј. Крижановски не само што је ојачао моју позицију, него је и учинио неосвојивом.

Дошао је ред на мене… кратко сам реферисао о суштини Синодалне молбе и затражио да јој се удовољи.

„Сматрам да треба одбити“ – суво рече представник Савета министара А. Ф. Трепов, позивајући се на то да послат новац обично конфискују Немци и он не стиже до одредишта.

После А. Ф. Трепова и остали чланови Савета министара су се изјаснили против.

„У том случају молим да се сазове заједничка седница Савета министара и Синода“ – рекох.

Погледали су ме као да сам полудео и нико се није снашао да нешто приговори, пошто су сви подједнако сматрали сасвим невероватном могућност заједничких седница министара са архијерејима.

„Зар су такве заједничке седнице могуће? – упита ме после опште паузе и извесне сметености А. Ф. Трепов. – На чему заснивате Вашу молбу?“..

„На основу Височајше одобрене одлуке Савета министара од тог-и-тог датума, месеца и године“ – узвратих.

„Постоји ли таква одлука?“ – упита А. Ф. Трепов директора уреда Савета министара Н. Н. Ладиженског.

„Управо тако, Ваше Високо превасходство“ – одговори Николај Николајевич, прочитавши дневник Савета министара с наведеном одлуком.

„Онда, наравно, не вреди због 30.000 рубаља компликовати питање: сматрам да треба удовољити молби Синода“ – закључи А. Ф. Трепов, после чега нису уследили никакви приговори.

Победа је била потпуна, и ефекат је испао изванредан.

С. Ј. Крижановски је одмах по завршетку седнице по обичају отишао у свој кабинет, а мене су сместа окружили министри и почели да ми честитају добијену битку.

„Што сте нас тако довели у неприлику?“ – упита ме с осмехом А. Ф. Трепов.

„Није ми ни пало на памет – одговорих – нисам ни сâм знао да постоји таква одлука Савета министара и никада је не бих искористио да ми није сугерисао Сергеј Јефимович“.

И поред тога, ако не сви оно неки вероватно су победу приписали мени, а не С. Ј. Крижановском.

Такав је био Државни Секретар С. Ј. Крижановски. Не само што је знао више од других, не само што никада није истицао своја знања и предности, већ је, обрнуто, свесно избегавао славу, трудећи се да увек буде неприметан. Можда из тог разлога, а можда зато што памет спада у оне мане које се ретко опраштају, С. Ј. Крижановски је имао подоста непријатеља и то, наравно, међу онима који нису могли без његове помоћи и завидели су му.

Указивање Државног Секретара на 11. члан и позивање на то да се А. Н. Волжин већ више пута обраћао С. Ј. Крижановском за савет, обавештење и разјашњење и сваки пут добијао одговор да је 87. члан непримењив, коначно су у мојим очима обезвредили вајкања А. Н. Волжина и увидео сам да се он 87. чланом само изговара да би увођење звања другог Помоћника Обер-Прокурора Св. Синода одложио на неодређено време.

Поглавље XXIX: Раскид с А.Н. Волжином

Дошло је време да се у Думи разматра предрачун Синодалног надлештва.

Буџетске расправе у Думи – то је својеврстан испит за сваког министра. А. Н. Волжин је био јако узбуђен пошто је требало да пружи објашњења не само о суштини претпоставки из предрачуна, него и поводом свакојаких питања која је очекивао да ће бити постављена.

Врло ме је занимао исход тих расправа те сам отишао у Думу. Говор А. Н. Волжина, обичан, шаблонски, прошаран бројчаним подацима, није давао повода ни за одобравање ни за осуду: то је био један од оних обичних говора које сачињавају ситни чиновници, коригује руководство и представљају само преглед основних поставки буџета, својеврсно објашњење и ништа више… Међутим, атмосфера у Думи је била толико напета, расположење било већ толико револуционарно да је већ и сама појава чланова Владе за Думском говорницом изазивала жестоке протесте и грубо негодовање, крајње оштро изнете… Ма колико се А. Н. Волжин трудио да благовремено придобије чланове Думе од којих је очекивао нападе, тиме је постигао супротно. В. Н. Љвов није шкртарио на речима да би коначно уништио А. Н. Волжина у мишљењу Думе. Почевши од тога да се А. Н. Волжин појављивао у Думи само зато да изокола извиди како се према њему односе чланови Думе и шта ће говорити приликом разматрања предрачуна надлештва, завршио је указивањем на то да Дума није чаршија где иду да прикупе сплетке, и да је потребно немати никаквог поштовања ни према Думи, па чак ни према себи самом па да се прибегава таквим поступцима којима није прибегавао још ниједан министар. Глуп и разуздан говор Љвова имао је велики успех и дочекан је бурним пљеском. Кампања против чланова Владе вођена је сложно, плански; међутим, Влада је на жалост у тој зликовачкој делатности Думе видела само испаде против појединих чланова кабинета, а Председник Савета министара им је чак забрањивао да се бране, прибојавајући се још горих последица.

Пошто је Синодални предрачун прошао у Думи, А. Н. Волжин је с Височајшим извештајем отпутовао у Штаб Врховне Команде, одакле се убрзо вратио.

Било је 10 сати увече. Радио сам у свом кабинету.

Зазвонио је телефон. Звао је А. Н. Волжин.

„Заиста морам да Вас видим – рече А. Н. Волжин – дођите после један сат“.

„То је прекасно – одговорих – нема кочијаша; док стигнем до Вас, биће два сата ујутру. Ако треба, доћи ћу сутра“…

„Не, не, морам данас да поразговарам са Вама“ – узврати А. Н. Волжин.

„У том случају ћу доћи у 11 сати“…

„У 11 сати ми реферишу“ – одговори А. Н. Волжин.

„Онда извините; а ноћу не могу да излазим“…

„Добро – нервозно заврши А. Н. Волжин. – Одложићу реферисање и чекаћу Вас у 11 сати“.

Неучтивост А. Н. Волжина, који је себи дозвољавао да ме чак ноћу зове код себе и сигурно мислио да сам дужан да му на први његов позив дођем, ишла ми је на живце… Ипак, сетио сам се да сам већ једном одбио његов позив и да је последњи пут А. Н. Волжин био код мене: деликатност ме опет разоружала.

У пола 11 увече сам изашао из куће…

Све оно што је лежало на дну душе, почело је да се излива напоље и осећао сам да већ морам савладавати своје узбуђење и озлојеђеност. Ту је била свест о оном лукавству А. Н. Волжина о коме су ми тако често причали и чему нисам хтео да верујем, и увређено и непрестано вређано самољубље, и свест о оном лажном положају у који ме је А. Н. Волжин доводио бесмисленим позивима и разговорима што су давали храну свакојаким сплеткама које су доспевале у штампу и бацале сенку на мене, и увреда од сазнања да ми А. Н. Волжин не верује већ се само прави да верује, а главно је било незадовољство собом, увереност у нову грешку, у то да сам опет постао жртва своје претеране вере у људе…

Зато сам, приближавајући се стану А. Н. Волжина, који је тада живео на Моховој бр. 18, већ дрхтао од негодовања, осећајући нарочито оштар бол због последње увреде коју ми је А. Н. Волжин нанео када ме је осумњичио за ширење новинских вести о мом будућем именовању. „Како сме да ме тако увреди – мислио сам пењући се степеништем – а међутим, оћутао сам“… Моје узбуђење је било тако велико да сам се плашио за себе и мислио да нећу имати снаге да га савладам. Међутим, А. Н. Волжин ме дочекао тако љубазно, у његовом гласу је било тако много срдачних нота да ме је његово ласкање опет разоружало, опет сам подлегао чинима и био спреман не само да опростим и заборавим, него и да сâм себе осудим због неповерљивости и подозривости…

„Тек сам се данас вратио из Штаба Врховне Команде – започе своју причу А. Н. Волжин. – Господар је био високомилостив према мени и током 40 минута је с великом пажњом изволео саслушати мој извештај… Читавих 40 минута“ – подвуче А. Н. Волжин.

Оцртавши даље већ ми познату слику Височајшег доручка и, задржавши се на томе како су позвани на Височајши сто изашли из трпезарије у салу, како су се постројили у полукруг у њој, како је Његово Величанство прилазило час једном, час другом, А. Н. Волжин, настављајући причу, примети:

„Његово Величанство је изволело да упита докле је стигло питање увођења звања другог Помоћника Обер-Прокурора. Реферисао сам и истовремено упитао Господара да ли Његово Величанство и даље инсистира на Вашој кандидатури, или има у виду другог кандидата, на шта је Господар одговорио да Своје намере није променио и додао: „Желим кнеза Жевахова“. (Тако је А. Н. Волжин пренео речи Његовог Величанства).

Значи – помислих, слушајући причу А. Н. Волжина – Ви сте, користећи високомилостиви пријем Господара, и тај пут извели последњи очајнички покушај да се одбраните од мене, и тај покушај није успео. Али зашто ми онда причате о томе? – говораху моје очи у недоумици гледајући А. Н. Волжина.

„Ви, наравно, схватате – настави у међувремену А. Н. Волжин – да сам то питање морао поставити Његовом Величанству, пошто се о увођењу новог звања Помоћника Обер-Прокурора већ одавно прича, тако да су се намере Његовог Величанства у тако дугом року могле и променити… Свакако да је Монархова воља за мене светиња, и дужан сам да је спроводим, али… – и ту се А. Н. Волжин смете – никако да смислим како да Вас… збринем“…

Скочио сам са столице као да ме змија ујела, и сав вансебљен од негодовања, изгубивши присебност, узвикнуо:

„Како то… збринете!.. Нисам ја инвалид, нити је Синод сиротиште па да ме Ви збрињавате… У мени се већ одавно појавила сумња у Вашу искреност; наивно сам мислио да Ви уистину желите да моја знања искористите за Ваше надлештво; али ако Вас брине само то како да ме „збринете“, и позивате се чак на Господара Цара Који Вас наводно на то приморава, онда знајте да ја не желим да служим са Вама и Његовом Величанству ћу објаснити зашто. Није ми потребно „место“, ја сам Помоћник Државног Секретара Државног Савета и Члан Главне Управе за штампу и није ми потребно да ме Ви „збрињавате“…

А. Н. Волжин се запрепастио… Никако није очекивао такав испад од стране оног чију је деликатност сматрао лукавством или глупошћу, жељом да се по сваку цену, чак и путем понижења, прогура у Синод, не гнушајући се никаквих средстава у ту сврху…

Ма шта Вам је, кнеже, смирите се – узнемири се А. Н. Волжин. – И није ли грешно да тако лоше мислите о мени!.. Зар Вас нисам молио да ми помогнете, зар нисам долазио код Вас?! Зашто бих долазио код Вас да нисам желео сарадњу са Вама?! Нас узајамно повезује Светитељ Јоасаф; моја бака је била игуманија Белгородског манастира“… – А. Н. Волжин се оправдавао губећи нит и збуњујући се.

И тај неповезан говор изречен је таквим тоном да ме је опет разоружао… Би ми жао А. Н. Волжина, тог гордог, самоувереног великодостојника који је одбацио своју спољашњост и појавио се преда мном у лику слабог, смрвљеног човека.

Опростио сам се с А. Н. Волжином у намери да се никада више са њим не сретнем. Међутим, тај сусрет ипак није био и последњи.

До мене су почеле да допиру гласине како А. Н. Волжин грозничаво покушава да надокнади изгубљено време и стално одлази Државном Секретару да би, уз помоћ С. Ј. Крижановског, припремио Височајши извештај о увођењу звања другог Помоћника Обер-Прокурора по 11. члану. И заиста, протекле су две-три недеље од последњег, бурног сусрета, и А. Н. Волжин ме је опет позвао код себе и сачекао ме следећим речима:

„Сада Вам већ могу честитати као свом Помоћнику… Честитам, засад само академски… Височајши извештај по 11. члану већ је спреман, али још није послат… Али у питању је свега неколико дана“…

„У Државном уреду су – узвратих – већ почели годишњи одмори, и ја ових дана одлазим из Петербурга“.

„Куда то?“ – зачуди се А. Н. Волжин, који још увек није успео да се ослободи убеђења како је тежња за постизањем положаја Помоћника Обер-Прокурора једино о чему маштам, и да сам спреман да томе жртвујем све, укључујући и своју част.

„У Кијев, у Полтавску губернију, на имање“.

„Па барем оставите своју адресу“ – јетко рече А. Н. Волжин.

Попуштајући тој молби, дао сам своју Кијевску адресу чиновнику за посебне задатке, кнезу Мишецком, премда сам био сасвим убеђен да та адреса А. Н. Волжину неће затребати.

А. Н. Волжин је закаснио.

Уверивши се у бесциљност отпора, А. Н. Волжин је почео да тражи путеве спровођења Височајше воље о мом именовању и, уз помоћ Државног Секретара С. Ј. Крижановског, пронашао их… Али, време је већ било пропуштено. Стање које је А. Н. Волжин створио било је такво да је у најбољем случају допуштало само размену углађених љубазности, али о некој сарадњи са њим или пословном општењу није могло бити ни говора. Тога су били свесни и највиши кругови где су, истовремено с предлозима за оставку А. Н. Волжина, изношени пројекти о мом именовању час за заменика, час за Помоћника Министра Унутрашњих Послова, али где је могућност постављења за помоћника А. Н. Волжина већ била сасвим искључена.

А. Н. Волжин по свој прилици ништа о томе није знао, као што није знао ни то да ако звање другог Помоћника Обер-Прокурора и буде уведено, и ја будем именован на тај положај, да ће до тога доћи тек после његове оставке. Својим противљењем Монарховој вољи и неискреношћу, А. Н. Волжин је коначно поколебао свој службени положај не само у очима Њихових Величанстава, него и у очима високог друштва до чијег мишљења је посебно држао. Ма колико се трудио да исправи грешку и надокнади пропуштено време, ма колико журио с увођењем положаја и ма колико, изгледа, овај пут искрено желео да убрза моје именовање и тиме поврати изгубљено поверење Њихових Величанстава, већ је било касно… Убрзавајући моје именовање, А. Н. Волжин је истовремено убрзавао и своју оставку…

Зачуђено сам гледао А. Н. Волжина када ми је честитао као „свом“ Помоћнику, јер је знао да никада то нећу бити, као што је знао и то да су дани А. Н. Волжина на месту Обер-Прокурора већ избројани. Из Петербурга сам отпутовао у Оптину пустињу.

Посрбила: Сава Росић