Евсевије Петровић: СВЕТИ ЈЕЗУИТИ И НЕСВЕТЕ КАТЕХЕТЕ

Послушни као лешеви[1])


„Ако Бог види да се кротко опходиш са онима који су непријатељи Његови, Он ти неће дати ни да опазиш да је отишао, него ће те напустити као неосетљивог“
(Симеон Нови Богослов)

Бог Вам помого, господине брате Раде!

Како смо од православног језуите, као иконе звери, толико скренули да смо дошли до безначајног мене – „двобошца“, „нихилисте“, „одметника“ – као иконе псеудоправославне звери?

И да ли намерно поново нисте одговорили ни на једно моје љубазно постављено питање (а нарочито на оно релевантно и инспиративно, о чуварима Брозовог чамовог коња)?

Ако не можемо да говоримо на оригиналну тему и о њој, онда наша дискусија губи смисао и можемо је прекинути. А тема су, опет и опет подсећам: православни језуити, како их идентификовати и раскринкати, и како се поставити у односу на њих. Зато, ово је мој последњи покушај да Вас вратим у тему, а ако то не буде могуће, нек смо здраво.

А да ја не бих био као Ви („неодговоран“, на постављена питања), ја ћу Вам као још један редундантни знак добре воље одговорити на сва Ваша питања упућена мени.

0.

Пре одговора на питања: драго ми је што сте победили властите двомисли и тромисли и успели да се сложите са мном око Стаљина. Чак и ако вам се чини да Вас је par excellence саблазнила, истина ће вас на концу ослободити, само јој верујте. А о Стаљину не сведоче само елементарне историјске чињенице и Светитељи Цркве, у Духу Светом, како видесмо, него, најверодостојније, сведоче плодови („по плодовима ћете их познати“) – Стаљинов плод је света и светородна помесна руска црква, Московска Патријаршија. Он ју је основао: очистио је од млаких архијереја (оних којима Господ говори: „избљуваћу те из уста Својих“), и од свих расколника и ревнитеља не по разуму, редуковао је до дванаесторице својих верних ученика, и поново формирао. Он ју је поставио на царски, средњи православни пут – прецизно усмерио између две дијаболичне крајности које су данас међу нама: екуменизма с лева и зилотизма с десна (Владимир Димитријевић). И он није само Цркву провео између те Сциле и Харибде; он је и Сцилу и Харибду дословно разорио и потопио у море, да сви ми можемо да безбедно бродимо тим путем.

Са Стаљиновим изричитим благословом, и штавише по његовом призиву, одржан је Свеправославни Сабор у Москви-Трећем Риму 1948. који је резолутно одбацио јерес екуменизма (и са њом Светски савез цркава, нови календар, фанарски неопапизам…). Тиме не само да је обновљена древна православна традиција да императори Ромејског царства сазивају Саборе, него је и тријумфално згажена једна од две најопасније јереси 20-21. века – екуменизам. Друга, подмуклија змија, која уједа здесна – јерес зилотизма – згажена је још пре тога (и не само сатанистички катакомбни зилотизам, Стаљин је очистио руску Цркву и од мање опасних расколника – ликвидирао је „обновљенце-живоцрковнике“, естонски раскол, све укро-унијатске клирике преселио у Сибир а паству присајединио Цркви…).

Радујем се што сте схватили поенту Истине: „Не може дрво зло плодове добре рађати“ (Матеј 7: 18).

1.

Како сам могао да знам да под изразом ревизија подразумеваш „поновни поглед“ на чланак из перспективе од три године?

Ревизија, лат. re-visio: поновно гледање, поновно виђење (М. Вујаклија, Лексикон страних речи).

2.

Да ли су те силовали или „силовали“? Како је могуће да Те силују више пута у распону од 25 година? (Ја бих рекао да је све после првог силовања – добровољни пристанак!)

Одговорићу на Вашу индискретну и неконтролисану професионалну радозналост, иако немам намеру да Вас овластим као свог правног заступника у том случају. А Ви сами пробајте да закључите и квалификујете да ли је у питању било силовање или „силовање“ (или, можда, само „покушај силовања“?).

Када неко у невину и невичну и наивну душу успе своје зло семе (грчки σπέρμα, сперма), лажну реч, лажно учење, да ли је то силовање или „силовање“?

А када је тај „неко“ духовник, па када то ради више пута и континуирано са душом која је претходно научена да верује у концепт „православног духовништва“ – је ли то поновљено силовање, или „добровољни пристанак“? Када неко више пута силује мало дете, које од силовања не може да се одбрани, и које чак ни не разуме шта је то силовање (осим што осећа да је у питању некакво големо зло) – да ли је оно са силоватељем ступило у тај однос кроз „добровољни пристанак“? И да ли сте Ви, правник, евентуално свесни колико су Ваше констатације болесне?

Када сам ја, као одушевљени неофит, 1992. године први пут дошао на Божанствену Литургију у храм у мојој епархији, и када је уместо Литургије служена „новотарска“ служба (она због које данас Велика Браћа православна са „Борбе за веру“ позивају на прекид општења са сваким таквим литургом, јер је „јеретичка“) – да ли је моја душа православна била силована или „силована“? И није ли уместо доброг семена Сејачевог, ради Којег је дошла, примила у себе свескверну сперму сатанину (Матеј 13: 27-28)?

Када сам тих година дошао у саборни храм своје епархије, и када је тамо на службу Божју дошао мој епископ у пратњи папског кардинала, и када су се они испред свих нас помолили својем богу, и демонстративно махали својим удовима пред мојим лицем, нападно ме гледајући у очи очекујући да им уд додирнем уснама, да ли сам био силован, или „силован“?

Или сам то све само „сâм тражио“, као „психички болесна“ девојка са Богословског факултета?

И зар не рекох лепо како ћете закључити све ово: констатацијом да је у питању клевета „психички болесне особе“ која износи „бесмислене оптужбе“ на бази „болесне фантазије фобичног и еротског садржаја“…?

3.

Ти не би требало да се срдиш због тога, зар не?

Хвала на питању: искрено, не срдим се превише. Рецимо да сам огрубео у хајдучији за све ове године. Али, озбиљно се гневим и у свештену јарост падам када видим да се то исто – сатанистичко језуитско силовање – чини над мојом браћом и сестрама, над мојом децом и над децом моје браће и сестара.

И ту никако не успевам да деци објасним да, по Вашем савету, треба да окрену и другу страну, за поновно силовање. Нити имам силе да силоватељима – језуитима усташама, које су у моје село увели православни језуити – принесем и оно дете које се сакрило под креветом.

И озбиљно се гневим када ми „браћа“ и катехете православног језуитизма објашњавају како треба да то све прихватим „кротко и смирено, без страсти, не противећи се злу у љубави Христовој“.

4.

Да ли се слажеш да су ненасиље и дуготрпељивост камен темељац на којем је изграђено хришћанско учење?

Не слажем се, господине катехето. Камен темељац на Коме је изграђено хришћанско учење је Сам Христос – Камен од угла, Истина.

Дуготрпљење и ненасиље су делање душе (енергија, не суб-станција/ипо-стас), којима се живо камење глача и обли, да би било погодно да се складно узида у Живи Храм, грађевину Духа Светога.

А „ненасиље и дуготрпељивост“ у устима православних језуита и катехета језуитског православља су анестетик у вину (вину блуда – Откровење 17: 2) који њихове жртве треба да пију да се не би ритале у процесу силовања и квариле ужитак. А ако не верујете мени – питајте о томе другога свога пријатеља, Момчила Селића.

5.

Ти мислиш да постоје два бога: „наш“ (Исус Христ) и „њихов“ (Jesus Christus). Истовремено Ти исповедаш – претпостављам! – да верујеш „у једнога Бога Оца, Сведржитеља, Творца неба и земље и свега видљивог и невидљивог.“ Шта је сад то?

Нелепу слику остављате када се мучите да ме опишете као јеретика-„двобошца“. Зар Ви, катехета-параклета, нисте никад прочитали Псалтир? Да јесте, знали бисте: „Сви богови незнабожаца су бесови (демони)“ (Псалам 95: 5). Говорио сам само о томе: јеретички богови незнабожаца латина – jesus christus и spiritus sanctus, и њихов pater, су демони. А Ви се бавите аритметиком, и рачунајте колико их укупно има, и колико их стаје на врх србосјека, ако немате преча посла.

6.

Има ли краја логичком крају?“, питањем одговарате на моје логично, суштинско питање о Вашој формулацији: Православни језуит зна да се чланством у ССЦ (и формалном унијом са јеретицима-монофизитима, папистима…) изневерава православље, али уз помоћ двомисли он се уверава да његово православље тиме није компромитовано. Како Ви, у коме „нема никаквог двомишљења“, објашњавате да сте члан јеретичког сабора али у исто време и православни Хришћанин?

И кажете: „Овде је „квака“, чвор наше расправе. Ја никада и ни у чему не идем „до краја логичког пута“! Велика је мудрост знати када треба да се зауставимо. Заправо, можда се мудраци само по томе разликују од нас: они знају када треба заћутати.

Да, ту је чвор. И вероватно зато сви велики мудраци међу Србима ревнитељима православне истине, од којих је први Владимир Димитријевић са својим саБорцима за веру (у своју мудрост), на ово питање премудро ћуте. Јер у питању је „велика мудрост“, коју ми горди дебили не можемо разумети. Апофатика, речју.

А за мање мудре, преформулисаћу питање, кроз лакше разумљиву аналогију. Како православна девојка може да стоји пред Прецима и Богом, говорећи ово: „Да, ја сам чланица Светског синдиката проститутки, моје име је записано у том списку и моје лице је на реклами салона; али то је само формално, мене је тамо записао мој духовник (макро), против моје воље, а суштински ја сам поштена девојка, и уосталом, никад нисам крочила у салон“?

Или, још простије: „Да, ја сам члан СНС, али само формално; суштински, мрзим Вучића и немам баш ништа са „напредњацима“ нити са њим“.

Или, најпростије: „Ја сам војник славне црногорске војске, али нисам NATO војник“!

Имате ли одговор, или ћутите? Ћутите као мудрац? Или ћутите perinde ac cadaver?

7.

Треба ли и ми да судимо Патријарху Павлу? Шта смо ми? Друга инстанца изнад Божјег суда?

А треба ли ми да судимо Патријарху Иринеју? Треба ли ми да судимо епископу-бискупу Григорију Дурићу? Јесмо ли ми канонски суд који има право да им суди (епископу суди суд-сабор од најмање 12 епископа)? Па ипак, Ви, правник, усудили сте се да их без поштовања принципа презумпције невиности јавно оптужите као „православне језуите“, и још да кажете да су они „смртоносна болест у Телу Цркве“. Убице, речју.

Где сам ја судио Патријарху Павлу? Нисам ли ја само нагласио да Ваша (не моја) дефиниција ПЈ укључује и њега, хтели Ви то сад да признате или не?[2] И да то противречи универзалној вери српског народа да је Патријарх Павле Светитељ Божји.

8.

Каква је корист ако после више од 10 година утврдимо да је покојни патријарх прекршио 45.  апостолско правило? Моја мета нису били покојници него млади вукови…а у време кад сам писао чланак Православни језуит као икона звери патријарх Павле је био мртав и премртав већ више од 10 година“ (погрешну фактографију да игноришемо – кад сте написали чланак 2017. Патријарх је био покојни 8 година).

И још на крају кажете: „мртвом вуку се не мери реп!“. Да ли сте то рекли (фројдовска омашка, успешно бабичење, или и једно и друго?) да је Павле ипак био вук, у најпуфнастијој јагњећој амбалажи?

Свети: Фрања Асишки, Патријарх Павле и Игнацио Лојола
Свети: Фрања Асишки, Патријарх Павле и Игнацио Лојола

Али ту, гос’н катехето, опет грешите суштински: у Бога нема мртвих – Богу су сви живи (Лука 20: 38). Патријарх Павле је у вечности живљи него што је био овде на земљи (а нарочито ако је био језуита, како сте га дефинисали – јер за њих на земљи важи речено правило: „као леш“, perinde ac cadaver). А његово дело и дух живе у његовим поштоваоцима и следбеницима. Слично као што Свети Игнацио Лојола и данас живи у својим следбеницима, живљи него икад, а његово дело побеђује и руши тврђаве шизматика. И не дајте се саблазнити тиме што наглашавам чињеницу да је Игнације Лојола свет – то наглашавам с пијететом према Патријарху Павлу за кога је Фрања Асишки био недвосмислено свет, а Игнацио Лојола је једнако недвосмислено канонизован у римокатоличкој цркви (о томе директно из уста Светог Патријарха, на литургијској проповеди:

А сад Ви допустите мени једну малу узвратну катехетску поуку. Када првосвештеник бива канонизован за светитеља, он добија тропар. А општи тропар свих првојерараха (архиепископа, патријараха…) гласи овако: „Правило вјери и образ кротости, воздержанија учитеља, јави тја стаду твојему Јаже вешчеј Истина…“. Дакле, ако је Патријарх Павле свет, он је свет зато што је у земном животу био Богом јављени „канон вере“. Ако је истина то у чему су сагласни Велика Браћа православна са „Борбе за веру“ и велики оци из београдске патријаршије – да је „Патријарх Павле до смрти остао веран учењу Цркве и Светом Предању“ – тада је правило нове православне вере, између осталог, заједничка молитва са папистима (на њиховим мисама). Правило вере, значи парадигма – пример за углед. И ако се нови млади епископи данас само угледају на свети образац Вере који им је у лику и делу Светог Патријарха Павла јавио Сам Бог, и ходе у Павловим стопама, зашто су они језуити-вукови, и у чему они греше?

А ако неко стави православног језуиту, звер, у икону, не добијамо ли икону звери? А ако од те иконе начини парадигму, па стављајући је у храм, натера многе, велике и мале, да се поклоне (икони) звери, не добијамо ли звер на месту светом? И није ли то праслика велике звери о којој у Откровењу говори Боговидац?

А знате ли ко канонизује православне свете језуите? Не њихови командири из матичног језуитског змијског гнезда. Нити њихове верне слуге, часни оци из београдске патријаршије. Нити њихова ревнитељска „опозиција“ са „Борбе за веру“, у свему осталом им противна а само у неприкосновеној светости крипто-језуита сагласна. Нити катехете и апологете православног језуитизма, такође „послушни као лешеви“ (и мисаони исто толико). Канонизује их народ, добро научен свима нареченима, који им на канонизацију каже амин, лажљиво поје тропар и кротко савија врат да целива икону звери.

А када се једном поклониш и целиваш икону звери, избрисао си своје име из Књиге живих (читајте Откровење, можда ћете схватити и сами).

И у чему је корист, питате (од инкриминације апостолског правила)? Кад бисте били кадри да гледате нешто више од своје користи, видели бисте сами, не бих ја морао да Вам објашњавам.

Корист је у томе да наша деца не живе у лажи, коју смо им оставили ми (као што смо ми живели у лажи коју су нам оставили наши оци). И корист је у томе да се наша деца, ако Бог дâ и срећа јуначка, неће поклонити икони звери.

9.

Одлучио си да се одметнеш у шуму, у хајдуке. Да ли разумеш да то није православни пут? И да је лицемерно позивати се на јуначки подвиг предака: они су се одметали од турског зулума а не од Православне цркве.

Да ли Ви (можете да) разумете да се ја нисам одметнуо од Православне Цркве, него од православног језуитског зулума? И да ли сте некад чули реч предака о томе: боље да те турчин мучи, него да те латин учи?

И не, хвала на поуци, не разумем да одметање од јеретичких зулумћара „није православни пут“. Зато што су они који су дефинисали православље, пропутили тај пут и научили нас њему, за разлику од православних језуита, говорили овако:

„Ако је твој епископ јеретик, бежи од њега, бежи, бежи, као од ватре и змије!“ (Свети Јован Златоуст).

„Налажем свему народу Божјем…вама који сте истинска деца Католичанске Цркве: да бежите главом без обзира од свештеника који су пали у латинску обману и да не залазите у њихове цркве, нити да из руку њихових благослов примате. Боље је да се сами у кућама својим молите, него ли да са латиномислећима заједно у цркве идете, да не бисте заједно с њима наследили пакао“ (Свети Герман Нови).

Која Вам је реч неразумљива у синтагми „бежите главом без обзира“?

10.

Хајдучија или кихотизам?

У својој нарцистичкој апологији „кихотизма“ заборављате само једну ситницу: Дон Кихот је витезовао, а Давид Штрбац јуродствовао, пре Покоља. А после Покоља, кречити усташке млинове, и шегачити се на усташком суду, то је јуродствовање на Светим Гробовима, патетична варијанта стокхолмског синдрома. И ако заиста мислите да је могуће од усташа се одбранити кречењем њихових ветрењача, а Победу и Правду наћи спрдајући се на њиховом суду – опростите што сам Вас узнемиравао, грешка је моја.

11.

Најзад, да ли си свестан свих могућих значења и дубљих слојева који се скривају у појму одметник?“

Ево неких значења и дубљих слојева смисла који се крију у појму србске православне хајдучије. Ово је из необјављене полемике са „хороепископом“ владике Артемија, Максимом Новаковићем. Али односи се једнако и на Вас. Читајте пажљиво, можда ћете разумети.

„Ово што следи, за крај, тврда је реч, упозоравам Вас. Али, велики сте дечак, угурали сте се међу мужеве-старце, и сад саслушајте мушку беседу. Ако се опет нађете увређени, унапред молим праштајте, иако ово није ништа лично. У великим страдањима слаби лек није довољан (Григорије Богослов), и спаљивање рана духовних мора да боли – анестезија за то не постоји, јер анестезија душе је смрт. Или, ако немате мужества, боље прескочите.

Сви богови јеретика су демони, свако кривославље је сатанизам.

Кад је Ваш Патријарх Павле ономад написао посланицу Светом Оцу Папи Јовану Павлу (како цитирах у првом писму Вама), и у њој да има истог господа и спаситеља с њим те да је увек у општењу у молитви том богу са Његовом Светошћу Папом, у име свих Срба исповедио је – да је његов и наш бог наказни двоглаво-тролични бог паписта који из два начала источава свој скрнави spiritus, дух Јасеновца.

И још, кад је 1993. јавно исповедио да су мухамеданске џамије „богомоље подигнуте у божје име“, у име свих Срба исповедио је – да је бог Муја и Хаса Отац Сведржитељ Творац Неба и земље и свега видљивог и невидљивог, и тог бога, „који нема сина“ (Куран), усвојио Србима (баш као што Патријарх Кирил данас богословствује, и јавно исповеда и проповеда и учи како „православни и муслимани имају истог бога – творца коме се моле“).

И тако је веелзевула назвао Домаћином Србским (Мт. 10: 25), оскврнио Свето Име Божје (Јез. 36: 20), и за боговима туђим повео Србе (Јер. 7: 6). И од тога часа свака његова молитва била је упућена томе богу.

И знајте и запамтите добро: сви ви који сте (били) саучесници у молитви Патријарха српског, и на његово „господу се помолимо“ (=сатани се помолимо) рекосте, макар једном, „господи помилуј“, заједничари сте у молитви томе (Јован-)Павловом богу, троглавом адском псу (са две главе ватиканске и једном мухамеданском) – и његову сте „благодат“ призвали и примили, и на његову „благодат“ отпевали „амин“. И још, тиме, саучесници сте у крви милион Срба покланих од усташа, заклетих војника тога усташког бога смрти, бога бивших срба Fra Sotone и Maksa Luburića коме се скупа са Павлом и свим папославним и мухамеданским усташама молисте (штавише, имали сте нарочиту привилегију да молитве заједничком богу узносите са земље у исто време, једним устима и једним срцем са славним križarom, свехрватским и светским рекордером у брзинском клању, Fra Petrom Brzicom – који је за разлику од Ваших самолитвеника из онога света, Fra Sotone и Вашег чувенијег имењака Luburića, био не само Ваш самолитвеник него и савременик, па је молећи Павловог и вашег бога у његовој благодати поживео до 2007.).

Сви ви, који сте говорили „амин“ Павлу, и иже с Павлом, и иже од Павла, сви скупа непотребни постадосте (Пс. 13: 3) и саучесници сте у крви србске деце-мученика – јер сте постали саучесници у духу лажи, духу смрти, духу Јасеновца, крвавом и скрнавом духу сатанином. Ви, како сами исповедисте, и данас „не негирате благодат“ Павловом богу и његовим слугама. Е, то је кривославље, зловерје и звероверје – слављење кривога бога, а сваки бог који није Бог је древна звер сатана, и амин његовој злодати.

И ја вас за то оптужујем, пред Христом, и пред Небеском и земаљском Србијом.

И никакво није чудо да док год је та крв на вама, који данас дижете спомене Мученицима и молите им се дуго и лажно, и док год сте саучесници-заједничари у духу тога бога који их је поклао а коме сте се ви са Павлом молили као Богу – не можете да разумете истину и да се обратите и живи будете. Јер кнез таме своје свезује тамом. Проклетство ослепљује, јер крв вам је у духовним очима, помазани сте крвљу србске деце, крвљу Христовом. Проклетство заглупљује, и немате разума, не зато јер немате плотске интелигенције, или зато што сте га се благородно одрекли у послушању, него га немате јер сте проклети, и самоодсечени од Јединог Источника разума. И сад вам је, као и сваком просечном усташи, истина и Дух Истине мрзост и лудост, коју ће гонити сваком силом док још кратко могу, а затим ће од ње бежати до таме крајње, вечно.

Ја, колико год скрнав био, нисам и никад нећу бити саучесник у тој крви. Али поносан сам да будем саучесник у ноетичкој крви свих вас 450 лажних пророка и жреца ваалових (3. Цар. 18). Јер постоје три кохорте усташа: једна која коље; једна која гони преко Дрине, Саве и Дунава; и једна која ходи са крижом, дели слаткише незакланој србској деци, умилно говори о богу и моли му се скупа са српским епископима. И два ополченија Срба: ратници који оружјем бране од прве две кохорте, и мали одред Илијиних специјалаца, 450 следбеника подвига кротких лафова атонских[3], који истином Христовом разбијају трећу кохорту, све скупа са српским жрецима, и тога сам Илијиног пука ја поносни добровољац. И заиста, заиста Вам кажем – ниједан пророк и жрец који исповеда благодат тога господа (ваала ватиканске језавеље, и православних судеоника тијатирског исповедања – Откр. 2: 20) неће утећи, неће се сакрити, него ће бити, мислено али истјеје-најистинитије, заклан двосеклим мачем Истине Христове, и крв душе његове улиће се оним Потоком што извире под Тавором (Киссон), у велики мутни бездан антихристове екумене (3. Цар. 18: 40).

Ја нимало не волим крв, али то је дело Духа, не моје. И дело Великог Цара – јер „сече Христос вратове оних који ненавиде Сиона“ (степена 8. гласа). Сигуран сам да ни зилот Илија није волео да коље људе, па му Дух не дозволи да уклони мач свој од крви, јер „проклет ко устеже мач свој од крви“ (Јер. 48: 10). И ко устегне мач свој од крви – ноетичке крви из грла које говори и служи лажи, проклет је јер је крив за истинску крв невину коју ће гласноговорници и служитељи лажи принети на жртву оцу лажи.

Онима који су тим лажним жрецима древног многообразног ваала, будући у незнању, говорили амин, биће опроштено, чим се за то покају. А Вама сад рекох, и показах Вам гадне богове отаца ваших (Јез. 20: 4; 22: 4), и Ви више у незнању нисте.

Па ето, Раде, сад ни Ви више у незнању нисте. Осим ако нисте – perinde ac cadaver.

12.

Посматрано са етичке тачке одметништво је дубоко неморално јер изазива репресалије које погађају сасвим невине људе, жене и децу. Чему онда хајдучија?

Од усташког Покоља постоји само једна ствар страшнија – језуитско православље, духовни покољ остатка преживелих Срба. И само је једна слика страшнија од слике закланог детета – србско дете у усташкој униформи.

Omnia ad maiorem Dei gloriam

Ви, благо Вама, очито нисте никад видели заклану нејач: преклану дечицу из чијих расцветалих грла бризга крв и са крвљу из очију цури живот, трудницу из чије је материце бајонетом извађено нерођено дете па затим рашчетворено над њеном још живом распореном утробом и враћено назад, силоване девојке којима су одсечене дојке и по пољу расплетена црева, младиће из којих је хируршки вешто ишчупано живо срце које још увек куца у рукама веселог кољача, заклану децу педантно распоређену у двоструко мртво коло на земљи, у коме по један голи заклани дечак лежи на голој закланој девојчици…

Да јесте, и да имате имало србског и православног духа, схватили бисте и сами и ја не бих морао да Вам објашњавам – колико је душа већа од тела, толико је духовни рат већи и ужаснији од плотског, а убиство духовно страшније од убиства телесног. И Духовни Покољ који се врши над претеклим Србима, већи од Покоља које су у прошлом веку учиниле плотске усташе – такође бивши срби, регрутовани у језуите. И не бисте осуђивали онога који је видео много, премного духовне крви, и многе духовно заклане своје ближње, и многе душе одведене у ад, и који је стао пред сатаниним духовним усташама и који их гони и гониће их, с Божјом помоћу и без милости, до дна адскога и таме спољне. Не би Вам пало на памет да говорите о њему као о „острашћеном подмуклом зликовцу, дубоко неморалном пљачкашу који је пун гордости и мржње и само увећава зло“… Или бисте се бар посрамили сада, док читате ову истину.

Извођачи коначног, Духовног Покоља су православни свети језуити и нешто мање свете катехете. А они, катехете и апологете православног језуитизма, духовни србосјеци у чврстим рукама језуита, исковани у ковачници Јозефа Броза, и наоштрени у богословским факултетима и богословијама Брозове београдске патријаршије, они нису ништа мање битни од руке која их држи, и са којом чине једну складну функционалну целину – да њих није Духовни покољ не би био тако лак, лепршав и ефикасан. И безболан, да, јер хуманост је такође важна. Када је жртва задовољна, и чак радосна, може се рећи да је жрец уметник свога заната.

Зато је бог Србима и дао браћу усташе, бивше србе, највеће зликовце у историји света. Јер, како би иначе кротки и наивни Срби другачије познали финесе латинске јереси и језуитске „љубави“, ако не у крви своје деце? А онај србин који није кадар да позна духовну истину у крви својих предака, и у духовној крви своје деце, нека заувек остане оно што духовно јесте – perinde ac cadaver.

Извор: Wikimedia
Извор: Wikimedia

+++

А ако у Вама, господине брате Раде Јанковићу, нема србског, хришћанског, интелектуалног и елементарног људског поштења да признате да су православни језуити духовне усташе, само у униформама другог кроја, нити мужества да станете иза своје прве речи, онда заиста немамо о чему да даље расправљамо.

То уједно значи и да је Вама стало само да продате своје књиге. А истина? Она нека продаје своје књиге сама. Као и досад.

Здравствујте. Евсевије


[1] Perinde ac cadaver, мото језуита – (без своје воље, послушан, дисциплинован) једнако као леш.

[2] Умазали сте се пекмезом, од главе до пете, невешто ревидирајући своју дефиницију ПЈ, сада кад кажете да је ПЈ само онај на кога се односи: „паљење свећа у синагоги, на менори, поред рабина“ (у свом оригиналном тексту, подсећам Вас поново, написали сте: „ПЈ начелно верује у једну, свету, саборну и апостолску Цркву, али истовремено званично исповеда да постоје „две хришћанске Цркве“ које су равноправне; он никада јавно не побија 45. и 65. апостолско правило али, истовремено, јавно се моли са папистима на њиховим мисамамеђу Србима он је највећи Србин…“).

[3] “Кротки лафови Истине православне, који су смело устали да бране саборност“ – израз Аве Јустина који је тако звао светогорске монахе који су стали у одбрану Никејског календара и 1924. прекинули општење са новокалендарском јерархијом.

(Visited 417 times, 1 visits today)
ГЛАВНА, ПРАВОСЛАВЉЕ
16 comments to “Евсевије Петровић: СВЕТИ ЈЕЗУИТИ И НЕСВЕТЕ КАТЕХЕТЕ”
  1. Razlika izmedju zilota i takozvanih boraca iznutra je u tome da su ziloti liniju trpljenja definisali na osnovu kanona i svetog Predanja a borci iznutra na osnovu svojih licnih interesa i licnih nahodjenja, te ta granica kod njih bukvalno ne postoji.

    Kada sam se prije osam godina odvojio od crkava laznog svetskog i otpadnickog pravoslavlja, pitao sam svoje duhovnike, za koje sam nekada mislio da su sveti ljudi, da mi kazu gdje je ta crvena linija.

    Odgovor na to pitanje je bio vrdanje i eskivaza sa pravljenjem “blagocestivih” grimasa i onda sam shvatio da oni nemaju granicu i da nema te crvene linije kojú oni nece preci.

    Slicno iskustvo imaju skoro svi ziloti, jer niko se od otpadnickog pravoslavlja nije odvajao iz nekog bijesa,

    Zelio bih da pitam cijenjenog Radeta Jankovica, da li kod njega postoji crvena linija, ili ona, kao kod ostalih “boraca iznutra” uopste ne postoji, ili postoji neka imaginarna linija a to je kada za nekolio stotina godina jedan “svepravoslavni Sabor”, tipa onog skupa vjestica na Kritu 2016 godine (gdje logo skupa bijase izvrnuta casa za pricesce) sam sebe osudi i sam sebe anatemise. Po toj formuli, covjek se moze do beskonacnosti buniti, ali i zvanicnoj Crkvi priznavati Blagodat i Svete Tajne, cak i ako antihrist licno zasjedne na tron Crkve.

    Za tu svrhu lazi-crkva je instalirala svjesne sibicare, tipa Rafaela Karelina, takozvanog “svetog” Pajsija svetogorca, tetku Rafailu (to je onaj mali defektni, za kojeg smo dragi Bog zna da li je musko ili zensko) i citavu plejadu najvecíh teologa ikada, ali ima tu i ljudi, koji nisu svjesni sibicari, ali koji i ne znajuci postaju advokati satanini, jer pisu protiv jeresi, ali nikako da objave narodu da su celnici otpadnickih crkava jeretici i nikako da objave narodu da u tim crkvama Blagodati nema i da se tamo u sebe prima duih prevare, te covjek i najvece intiligencije postaje slijepac, koji niti ista vidi, niti ista razumije, te takvome i jedna smijasna i poptpuno nepravoslavna osoba, koja vise lici na nekog hindusitickog fantazera, tipa patrijaha Pavla izgleda kao svetitelj i pupak pravoslavlja.

  2. Не могу интелектуалне величине да поднесу да их неко други поучи истини коју мисле да знају и поседују а немају је и никада је нису знали.

    • Браво “Аморејац”

      Нека “венац истине” од сада буде у само у Твојим рукама а ја одох да се молим за Твоје спасење. Збогом. Свако добро Теби и братији. Раде.

      • Венац истине је у Христовим рукама. Апостоли и свети Оци Цркве су нам показали како он изгледа. А Ви брате Раде Србима подваљујете венац обмане, обличје истине у рукама сатане не би ли њиме и одабране преварио.

        Ваша вера је вера Павлова. А Павлова вера је вера латинска и вера англиканска са којима је био у молитвеном општењу до смрти и однео је са собом у вечност оставивши Вам је у наслеђе.

        Зато брате Раде, док се не покајете ваљано како Црква учи немојте се молити за мене. А да Вас као човека волим то Бог зна. Што желим себи, то и Вама.

  3. Потрудићу се да ово буде мој последњи коментар на ову тему, јер полако схватих зашто други сајтови избјегавају да објављују текстове са овом тематиком, наиме – прати их Легион.
    Намјера, да први текст који је обећавао и требао да послужи као анимација за једну врло занимљиву дискусију, се изјаловила и завршило се како код Србаља то често бива: ако ти мени нећеш сердаре, ја ћу теби све по списку.

    Видите питања вјере су лична питања, па је врло тешко резлучити текст, посебно ако се тиче вјере, од личности која га пише – реци ми у шта вјерујеш па ћу ти рећи ко си, малте не. Нажалост, све кад се сабере и одузме, за иницијатора ове јалове полемике, не изгледа баш повољно.

    Све што се мога народа тиче, тиче се и мене. Култ личности патријарха Павла је у своје вријеме у мени изазвао неке сумње. Стога ја сам се обрадовао новим чињеницама на ту тему, међутим са језуитима сам био мало упознат, док са зилотима – никако; на моју срећу ја сам имао одакле да се упознам са Православном вјером, на један мање трауматичнији начин.

    Ја вјерујем да је СПЦ у тај савез цркава уписана на превеару и то је врло корисна информација. Ако је патријарх Герман у своје вријеме то урадио, а што остали главари СПЦ нису хтјел или нису смјели, да то исправе, биће да за то постоји неки разлог. Али будући да су они покојници, сада на истини, а ми још не, мислим да би о томе требало полемисати у неком пристојнијем тону.
    Ви сте пак увидјевши, какву су нам чорбу, наши непријатељи закували, пожурили да се дистанцирате од свега. Јер бити у неком савезу који се не бави чистим послом, не може ни нама ничег доброга донијети. Ви сте смогли не само храбрости да напустите Србску Православну Цркву, него да и покажете зубе и да јавно говорите о ономе што је учињено у тајности и стављено под тепих. Meђутим, „ко се против звјери бори, мора се чувати, да и сам не постане звијер“, већ у другом тексту се код вас примјећује нешто што одбија, ви сами рекосте да сте скинули маску и то се заиста да примјетити. Прочитавши сад и овај последњи Ваш одговор, ја се у потпуности са вама слажем, да ово треба привести крају. Да пређем на ствар:

    Мени се чини да Ви чињенице не доводите до краја када Вама то одговара, а понекад и зажмирите на једно око. Један примјер: „Не слажем се, господине катехето. Камен темељац на Коме је изграђено хришћанско учење – Камен од угла, Истина.“ Људима који ово читају, а нису баш утврђени у вјери, овакав тон може се учинити као ауторитативан тон врхунског зналца, а да Господин који је поставио питање испада некаква незналица. Нажалост, господин Јанковић је у праву, а и Ви сте у праву; само што сте Ви успјели ствари да подесите у вашу корист. Христос је за себе рекао: „ Ја сам Пут, Истина и Живот“. Ви сте могли рећи само „Камен од угла“ или „Сам Христос“, зашто сте прећутали остатак; можда, да се не би морали сложити да је пут којим је Христос, као кротко јагње, ишао на Голготу, био управо тај пут ненасиља и дуготрпељивости. Достојевски је на једном мјесту, изјавио, да ако би било доказано да је истина изван Христа или да је Христос изван истине, он би се ипак опредијелио за Христа. Ако сте ви заиста толики пуританац у вјери, да се клоните прелешћене СПЦ, колико би сте се онда тек требали прешућених и полу истина клонити (а новца, музике (коју је створио пород првог братоубице), а тек интернета (као изума кабалиста))?

    Када смо већ код СПЦ – Ваше поређење несрећне жене коју jе сводник нa превару одвео и заробио, је у потпуности на мјесту, па чак и истинита. Но да Вас питам, да ли би Ви када би неког од ваше женске родбине на такав начин одвели, и кад би свака земаљска власт потврдила да је тијело те особе сада власништво те барабе, да ли би се ви од те особе одметнули или на сав глас говорили о томе како се она курва, па може бити бити и судјелује у ритуалним општењима? Или би сте се сами пренеразили, а може бити и посумњали у правду божију, како се неком ко за истину и правду тако ватрено ревнује, може тако нешто страшно догодити… Измеђуосталог није ли СПЦ, иако укаљана и обесчашћена ипак невјеста Христова? И шта је са државом? Колико ли је тајних уговора је држава Србија склопила на штету свога народа, о којим можда ни не слутимо, да нисте можда спремни да створите и парадржаву ако одлучите да ова није баш најсрбскија.

    Негдје написасте нешто о перспективи и ономе ко демонско посматра, да и сам постаје дио те перспективе, па да Вас питам:
    Зашто се ви константно фокусирате на окултно и на нечистоту? Ваша дјела и Ваши савјети и цитати на које се ви позивате, се сами налазе у некаквој дисонанци, па ни не чуди што и друге лако доводите у такво стање, јер наизад сви ми и Раде и Евсевије и Петар и Марко и Мујо и Милан дио смо једног организма, како сте примјетили, који је подмукло нападнут. Па будући дакле, да је и наша Црква као и наше национално биће, подвргнуто једном одвратном друштвеном инжењерингу, који из здравих ћелија ствара малигне које убијају читаво биће, не би ли било мудрије послушати добронамјерне и не уносити пометњну и већ и онако смућени слуђени народ.
    А Ви сте потрчали да одвојите кукољ од сјемена, иако добро знате да би требало сачекати, Ви то не радите – зашто? Да ли сте свјесни да опис тзв. Православног језуити и вас описује:
    невина жртва и човјекољубац који хита да друге спасе горког искуства и заблуде, које је сам морао окусити. Он толико ревнује за чистоту вјере, да пада у праведнички гњев када види како пастири погрешним путем воде стадо и у свом гњеву он разбија то стадо и сипа му своју науку – свој лијек – у уши и… чупа пшеницу заједно са кукољом, али боље је и тако него да тамо неке недостојне владике раде по своме.
    Да ли сте се икада запитали зашто други не звона на сва звона о овоме? Или Ви заиста имате толику жељу да постанете српски Мартин Лутер (додуше прочитајте одговор цара Ивана Грозног Јану Рокити и шта он каже о Љутеру)? У прва два случаја ви сте на правом путу и свој посао обављате ревносно. Али ја сумњам да је то заиста тако и више сам склон вјеровати, да је то код вас она чисто типична србска самовоља, што додуше није мање безазлено, али ипак мање подмукло.

    Ја заиста мислим да је запажање господина Јанковића тачно и да сте Ви заиста отровани нихилизмом који паралише душу, али једном врстом позитивног нихилизма, па стога и дисонанца и двомислије у Вас.

    Нажалост прочитавши овај последњи текст ја сам стекао утисак да сте Ви дошли да врбујете, па будући да у господину Радету Ви не нађосте истомишљеника Ви се сад дурите и служите се триковима и патосом не би ли сте доказали да сте сто посто у праву, а усто још и жртва (упоређивање Вашег случаја са силованом дјевојком не доличи и није мушки, а није ни фер према њој). Што се тиче позивања на личност Ви то стално радите са Владимиром Димитријевићем, додуше индиректно. Као што је примјетио господин Јанковић, Ви сте успјешно овладали казуистиком, међутим она вам је истовремено и камен спотицања, јер себи протурјечите. Иако сте заиста силовани и ако заиста жалите, пробајте да не тргујете са тим, јер шаљете двосмислене сигнале.

    Свима вама који ревнујете, ако заиста ревнујете, савјетујем да се дубоко замислите над овим горе написаним, а још боље, погледајте шта пише о саблазнима у Јеванђељу, а шта апостол Павле говори о томе и шта је написао о Цркви и шта пише о њеним удовима, а шта о власти и од кога је она.

    Ја ово написах ради Србаља и њихових душа, а првенствено ради своје.

    Нек нам је драги Бог на помоћи.

  4. Dragi Petre “Mutivodo”, izvinite sto cu komentarisati ovaj vas odgovor. Moze biti da brat Evsevije ima nekih licnih grehova i nedostataka, kao sto to imamo i svi mi.

    Ali ovdje nije tema licni nedostatak brata Evsevija, niti licni nedostaci gospodina Jankovica, niti bilo koga od nas. Tema je stanje u nasoj Ckrvi, koja je danas podijeljena na istinsku srpsku pravoslavnu Crkvu i na onaj dio, koji je od nje otpao a koji je neuporedivo veci i koji kod sebe ima sve pecate i dokumenta.

    SPC danas iskljucivo sacinjavaju ziloti, dok onaj otpali dio od nje, sacinjava beogradska para sinagoga sa svom svojom zemaljskom moci, koju imaju od kneza ovoga svijeta.

    Pricajuci o ovoj strasnoj apostaziji, mi necemo ni najmanje ostetiti nasu Crkvu, koju kao sto rekoh sacinjavaju oni koji se nisu poklonili Valamu i koji laznoj Crkvi ne priznaju nikakvu Blagodat, ali mozemo podstaknuti nekoga na razmisljanje, pa ako ko trazi istinu, pokazati mu put kojim treva da ide a koji su nama ostavili Sveti Oci.

    To se moze nazvati “vrbovanjem” a moze se nazvati i zeljom da se spase necija ljudska dusa, koja je vrlo cesto skuvana u ekumenistickoj vreloj vodi, koja se postepeno zagrijavala, te zrtva nije osjetila da je skuvana.

    Takvoj zrtvi iskakanje iz vrelog lonca nece biti ni najmanje prijatno
    , sto mogu i ja posvjedociti iz licnog iskustva i taj napor je, mogu reci, ravan mucenistvu.

    Mislim da je zelja brata Evsevija a vjerovatno i mngih od nas, da nas bude sve vise, da se povezemo, ne bi i mogli da budemo efikasniji i da sto vise ljudi spasemo iz kandzi pravoslavnih jezuita, koji su ih savrseno zombirali.

    Ako bi tako bilo, onda bi mogli jedni drugima da pomazemo, da ne budemo sami, kao vukovi u goru i da onda tako ojacani pocnemo da predstavljamo problem duhovnim ubicama srpskoga naroda.

    • Г-дине Чејовићу

      Одговарам на Ваше питање: граница (“црвена линија”) постоји, није имагинарна и пролази тачно кроз средину људског срца. Свако исправно мишљење, дакле, претходно пролази кроз очишћено срце, зато су свети оци упозоравали: “с врх свега чувај срце своје чистим”. Ако је мисао погрешна то је сигуран знак да са срцем нешто није у реду и обрнуто, ако је срце замућено нечистоћом и мисао ће бити мутна и неразговетна. Ево примера: сентиментализам је опасан као и безосећајност. Значи: ако је мисао сентиментална то значи да се срце “размазило” и није више тврдо као што би требало да буде у сваком подвижнику. С друге стране, ако је срце безосећајно то значи да је охладнело за све што је лепо, добро и узвишено. Дакле: граница (“црвена линија”) између сентиментализма и безосећајности је хришћанска љубав. Љубав долази из срца а не из главе. Запамтите г-дине
      Чејовићу: све што имате у глави претходно је било у срцу! Збогом и свако добро од Бога. Сдачно Ваш
      Раде Јанковић.

      • Postovani gospodine Jankovicu, hvala vam na odgovoru.
        Ne zamjerite sto cu se kriticki osvrnuti na Vas odgovor, ali sveti oci su imali drugacije odgovore na ovo pitanje.
        Ta “mantra” (molim Vas da mi oprostite grubost), “sredina ljudskog srca, ocisceno srce” itd, je samoobmana i ona ne vazi u slucajevima kada Crkva padne u jeres i kada treba iz takve lazne crkve (onog djela koji je otpao od Crkve) bjezati glavom bez obzira, da se ne bi u sebe primio duh prevare, koji se obavezno prima, ako covjek zna da je Crkva u jeresi a ipak opsti i prima “svete tajne” iz takve “Crkve”.

        Ja cu vam reci moje licno iskustvo. Prije otprilike 25 godina sam promasao Hrista (bolje reci, On je mene pronasao, jer sam oduvijek tragao za Istinom) i 25 godina sam redovno isao u rusku zagranicnu Crkvu u Minhenu, tamo se redovno ispovijedao i pricescivao i mislim da sam godinama po dva do tri puta nedeljno isao u tu Crkvu, tamo se ponovo rodio, osjetio silnu Blagodat i smatrao sam svoje duhovnike svetim ljudima.

        Kao sto vam je poznato, poslije su Jevreji inflitirani u rusku zagranicnu Crkvu, sa Jevrejima u sovjetskoj moskovskoj i bezblagodatnoj parasinagogi a sve po instrucijama instituta za naucni ateizam, utopili rusku zagranicnu Crkvu u moskovsku parasinagogu.

        Tu je veoma vaznu ulogu odigrao Risto Radovic a sve to je blazeni zilot i isposnik sa Karulje, Stefan Karuljski, jedno dvadeset godina prije tog dogadjaja prorekao, do u najmanji detalj.

        Bio svjedok svih mutnih radnji, koje su se desavale u vezi tog ujedinjenja i malo posle toga je pocela operacija protiv vladike Artemija.

        Ja sam posle ujedinjenja sa moskovskom patrijasijopm, osjetio da je Blagodat iz ruske zagranicne Crkve prestala da postoji a to nije bio samo moj licni dozivljaj, nego i dozivljaj mnogih mojih prijatelja, koji su to isto osjetili.

        Onda se desilo sakrivanje svetih i potpuno netruleznih mostiju Svetog Filareta Voznesenjskog (koji moskovskoj para sinagogi nikada bnije priznavao Blagodat i koji je bio jedan od glavnih ljudi u bacanju anateme na ekumeniste, one koji sa njima opste ili im pomazu) i jos mnogo mnogo toga, kratko receno, buduci da sam veoma pazljivi posmatrac, nije bilo mjeseca da necim nisam bio sablaznjen.

        Sto je vrijeme vise odmicalo, ja sam sve vise kapirao, da je sve ovo veoma sumnjivo, od one nekadasnje Blagodati nije ostalo skoro ni trunke i vec sam poceo da sumnjam da ovo vise nije Crkva Hristova. Onda sam poceo intezivno da se molim nekolicini svetitelja, da mi pokazu Crkvu Hristovu i da me spasu od jeresi. To je sve trajalo oko pet godina i posle toga sam sasvim slucajno naisao na snimak govora Kirila Gjudanova, na svetskom saboru vjestica u Kanberi, gdje je odrzao onaj cuveni govor i rekao kako je svetski savez vjestica nas dom i nasa Crkva.

        Buduci da je Kiril bio zvanicni patrijah Crkvi u koju sam isao, da se njegovo ime pominjalo na svakoj liturgiji, ja sam dosao do toga da u tu Crkvu vise ne smijem ici i da to vise nije Crkva Hristova.

        Govor Gjudanova je za mene bila crvena linija a na tu crvenu liniju se nadovezalo paljenje hanuke u beogradskoj sinagogi, gdje su bili prisutni ” patrijah” Irinej i “episkop” Bulovic. Posle sam vidio da je onaj Porfirije isto palio hanuku.

        Posle svega sam odlucio da pridjem istinskoj Crkvi i tako sam se prisjedninio grckim starokalendarcima, gdje sam na moje insistiranje trazio da budem ispravno kanonski kirsten, posto se kao beba ne sjecam, da sam krsten trostrukim pogruzavanjem, pa nisam htio da oko toga rizikujem nista.

        A oko onog pitanja sto sam Vas pitai i Vaseg odgovora, evo sta je rekao vladika ruske zagranicne Crkve Averkije Dzordanvilski:

        “Sada, kada su sve Crkve svetskog pravoslavlja usle u svetski savez crkava I TIME SE POKLONILI SATANI, doslo je vrijeme naseg potpunog odvajanja.” Ovo stoji u knjizi “sveta revnost”, koja je izdata cak i u Srbiji, mada je moguce da su sada ove citate makli iz knjige.

        I na kraju jedno, po meni cudo, koje mi se desilo.
        Dakle, vec sam postao zilot, ali iz slabosti i emotivnih razloga sam povremeno isao na liturgije u rusku zagranicnu Crkvu, iako su oni bili u jeresi.

        Jednog dana je u ckrvu dosla cudotvorna ikona Kurska i vecernja sluzba je veoma dugo trajala. Ja sam se otprilike oko tri sata veoma intezivno molio pored te cudotvorne ikone, moleci bogorodicu da mí kaze da li treba da idem dalje u rusku zagranicnu Ckrvu.

        Sluzba se zavrsila i ja sam sa svojom suprugom izasao ispred Crkve i prema meni je krenuo jedan Rus, moj poznanik i teolog. Ja sam se sa njim pozdravio i rekao mu sledece: ” prijatelju, u Rusiji postoji stecajna uprava Rusije a to su: Putin, Medvedev i patrijah Kiril”.

        On je skocio kao oparen (inace je veoma krupan covjedk i sportista) i poceo da vice na mene govoreci: “kako mozes tako da pricas za naseg najsvetijeg patrijaha. Znas li ti da mi njegovo ime ovdje spominjemo na liturgiji. Znas li ti covjece, sta znaci, kada mi njegovo ime ovdje pominjemo na liturgiji.” I to “znas li ti, sta znaci kada mi njegovo ime ovdje pominjemo na liturgiji” je ponovio glasno, barem deset puta.

        Ja sam onda ukapirao da je meni Bogorodica ispunila molitvu i jasno mi stavila do znanja, da je ime onoga ko se pominje na liturgiji pokazatelj toga, da li je ta Crkva pravoslavna ili nije.

        Srdacan pozdrav i oprostite ako sam negdje bio grub.

        • Да вам на уста не излазе гадости, чувајте чистим ваше срце. „Сврх свега што се чува чувај срце своје, јер из њега излази живот“ (Св Григорије Ниски) ; „није оно Јудејац што је споља, нити је оно обрезање што је споља, на тијелу, него је оно Јудејац који је то изнутра, и обрезање је обрезање срца духом а не словом“ (Св Апостол Павле) .
          Осим умног памћења, говорили су Свети Оци, постоји и памћење срцем. Зато су срце називали „књигом савести“. „Човек ће на Страшном суду“ – каже Архимандрит Рафаил (Карелин) – „видети цео свој живот управо захваљујући томе што ће књига памћења срцем бити отворена и дешифрована.“ А да би књига била читљива, странице треба да су беле и чисте. Отуда бројна упозорења. Св Исак Сирин: „Срце своје чувај чисто од телесних прљавштина.“ Св Теофан Затворник: „Ко започне да пази на себе истински и учврсти се у овој пажњи, тај ће у сваком тренутку добијати од себе самога убедљиве поруке у смирењу. Јер тада ће се открити колико нечистоте лежи на дну срца.“ Св Максим Исповедник: „Господ је зрно горушичино што у Духу се вером засејава у срцима оних што га примају.“ Св Јован Кронштатски: „Једно од најјачих лукавстава ђаволских јесте раслабљење срца, а са њим и свих духовних и тјелесних снага – љеношћу: у срцу ти пресахњује вјера, нада и љубав, постајеш безвјеран, потиштен и безосјећајан према Богу и према људима – со обљутавела.“ Св Јован Лествичник: „Поробљење је насилно и невољно завођење срца или трајно општење са предметом, које разара наше добро душевно здравље.“
          Тако и наше јутарње молитве упућујемо Оцу и Сину и Светоме Духу да нам сачува срце од грехопада и прљавштине. „Из постеље и сна подигао си ме, Господе; ум мој просвети и срце, и усне моје отвори да Те славим, Света Тројице“; „Прими, Господе, глас молитве моје као и светих умних сила Твојих, и дај да ти чистим срцем и смиреним духом приносим хвалу са нечистих усана мојих“; „И даруј нам да бодрим срцем и трезвеном мишљу пређемо сву ноћ овога живота“; „Срце чисто саздај у мени, Боже, и дух прав обнови у утроби мојој“; „Жртва је Богу дух скрушен, срце скрушено и унижено Бог неће одбацити.“
          Тлико о “мантри” која се односи на срце. А што се тиче Вашег личног искуства: свако има свој крст и носи га онако како зна и уме.
          Свако добро, Раде.

          • Dragi i dobri gospodine Rade, naravno da nisam mislio da je “mantra” ucenje Crkve o srcu. Moze biti da sam pogresno shvacen i da sam se pogresno izrazio.

            Mislio sam na to, da smo mi u velikome ratu u tuci krvavoj (kako rece jedan svetitelj “nocna tuca”) i da imamo posla sa najvecom mogucom olosi na krugu zemaljskom (iznad kojeg je Gospod razapeo svod nebeski) i da ovo nije stanje za preveliku romatiku i prevrtanje ocima.

            Ja ima msezdeset godina, bio sam politicki i u zatvoru, upoznao sam sve sorte ljudi i garantujem da od ekumenista nema gorih ljudi na svijetu, to su takvi jedni lazovi i sibicari, da se takvi ne mogu naci nigdje drugo.

            Mislim, da kada je sveti Nikolaj miriklijski Ariju i Nikeji zavalio jedan krose, i klasicno ga nakoutirao, da nije bio bas u nekom romaticarskom stanju.Niti da je sveti Ilija, kada je klao bezboznike bio u nekom romanticarskom zanosu.

            Mi smo dragi gospodine u ratu, gdje nam dusmani uzimaju dusu, unistavaju narod i drzavu i unistavaju ono sto nam je jedino jos ostalo.

            Oprostite jos jednom, naravno da je cistoca srca veoma vazna. Srdacan pozdrav.

        • Е, добро! Пошто смо рашчистили питање “мантре” о срцу, сад да рашчистимо и питање “Цркве која је пала у јерес” и од које “треба бежати главом без обзира”. Црква г-дине Чејовићу не може да падне у јерес. Ни њени поједини делови не могу да падну у јерес. Јер Црква је мистично тело Христово, а тело Христово ни у целини ни у појединим његовим деловима не може да буде јеретичко. Дакле, само појединци могу да падну у јерес!

          Да ли сте Ви г-дине Чејовићу свесни шта говорите!? Да ли сте свесни да је ово што Ви говорите хула на Господа Исуса Христоса???… Затим, Ви бежите главом без обзира од Цркве. Знате ли ви од кога бежите??? Бежите од мистичног тела Христовог!… Где бежите???… Знате ли у чеијем ћете наручју да завршите, јадни мој Чејовићу???…

          Што се екуменизма тиче слажем се да је то тренутно највеће зло, зато сам и устао против тог зла и написао књигу о њему на преко 260 страница. Али ја видим и мало дање од Вас. Видим шта се иза брда ваља. Мој чланак “Православни језуит као икона звери” имао је, између осталог, за циљ да укаже на то што се иза брда скрива. А то је нешто што може да буде опасније и од екуменизма, а ако није опасније онда је у сваком случају је у функцији екуменизма. Видим, дакле, како се буди “православни “неостаљинизам” и како хита у сусрет “православном језуитизму”. Тај савез ће заправо и довести Антихриста на престо. Он се на геополитичком плану препознаје као савез између комунистичке Кине, Ватикана и америчких циониста (“културних марксиста”). На духовном плану он се препознаје као стидљиво промицање Стаљина као изузетне историске фигуре, као залагање за његову канонизацију или као истицање његових заслуга за оживљавање РПЦ. Овај савез између “православних језуита” и “православних неостаљиниста” је пандан оном савезу између “језуита” и “бољшевика” који је 1917. срушио руску империју. Сада му је циљ да успостави нову империју. Империју Антихриста! Здрави били па видели. Раде.

          • Bogu hvala, sa romantike prelazimo na pravi teren, na kojem smo obadvojica profesionalci.
            Ali, prije geopolitike da rascistimo ovo sa Crkvom.

            Kada kazem “Crkva je pala u jeres”, onda se naravno podrazumijeva da Crkva ne moze da padne u jeres, nego sam mislio, na primjer, posle ‘”uvodjenjem filokvija rimska Crkva je pala u jeres”.
            Znate Vi veoma dobro na sto sam mislio, pa me cudi da se vatate ovih formalnosti.
            Malo vam to zamjeram, mada kao advokatu, odbijam vam pola zbog “profesionalne deformacije”.

            Ali da budem do kraja jasan. Crkva nikada ne moze da padne u jeres, u jeres padaju samo pojedinci, koji time otpadaju od Crkve i nisu vise njen dio.

            Takodje, od Crkve mogu da otpadnu i MNOGI pojedinci, kao i MNOGI, ponakad SKORO SVI episkopi i svestenici i od Crkve mogu ponekad da otpadnu i citavi narodi, koji su pod “vlascu” episkopa jeretika, koji su otpali i nisu vise u Crkvi.

            Na primjer, tako je otpala rimska Crkva od Tijela Hristovog, tako su otpale njemacke, britanske, spanske i ostale Crkve, koje su nekada bile silne i velike i otpale su sa svim svojim episkopima i milionima vjernika, koji su te episkope slijedili.

            Dakle, nadam se da sam sada mnogo jasniji a ako nisam recite pa da jos ovo pojasnim,, sve dok ne bude ni jedne nejasnoce vise. Znate, siguran sam, sta hocu da kazem.

            Jos jednom, gospodine Jankivícu, ne daj Boze da bjezim od Crkve, ja bjezim od jeretika i od jeretickih organizacija.

            Konkretno, citava srpska “Crkva” je pala u jeres, upisala se prije sedamdeset godina u svetski savez crkava”, za to vrijeme su se tamo potpuno zabetonirali i nema sile koja ce ih odatle odbetonirati, o tome se vise uopste i ne razgovara i citava srpska “Crkva”, mislim na beogradsku patrijasiju smatra okultnoga rimskoga papu i okultnu i ogavnu kabalisticku rimo katolicku sektu za njenu glavu.

            Oni “svestenici” i “episkopi”, koji misle za sebe da su pravoslavni i koji cak ispovijedaju na neki nacin pravoslavlje, ali su u zajednici sa otpadnicima i neprijateljima Hristovim. njihova pogana imena pominju na svetim liturgijama, su po ucenju svetih Otaca, takodje otpali od Crkve.

            Napriomjer, ako neki rimo katolicki biskup ili fratar, vjeruje pravoslavno (ima takvih, vjerujte mi, ja sam ih licno upoznao) a ipak opsti sa rimskim papom i priznaje ga za glavu Crkve, on ipak nije u Crkvi, nego zajedno sa papom potpada pod sve anateme izrecene na jeresi koje papa propagira, jer nema ni jedne jedine anateme, koja se ne odnosi samo na jeretike, nego se isto tako odnose i na SVE one koji sa jereticima opste.

            Takodje ogavna rimokatolicka antihriscanska i kabalisticka sekta ima barem 50 % srpskih “episkopa” u svojim redovima, koji su tajni papski kardinali a kod nas glume pravoslavne episkope. Naravno, tu su i masoni, te agenti komunistickog vijeca zlih staraca.

            Cinjenica je da se sa sterikom mora traziti “episkop” u beogradskoj patrijasiji koji je iole normalan i koji nije potpuno dusu prodao djavolu.

            Posto je ovo ovaki i nikako drugacioje, znaci citava srpska “Crkva” je padom u jeres prestala biti Crkvom (naravno samo pojedinci padaju u jeres a mnogo pojedinaca moze cinjeti i veci dio naroda, ili sav narod koji ide u “Crkvu”), onda u toj organizaciji, koja je nekada bila dio Crkve Hristove, nema vise ni Svetih Tajni i ovo je isti scenario, koji se prije 1000 godina desio Italijanima, Spancima, Njemcima i ostalim zapadno evropskim narodima.

            Znate, kada pored sebe imamo bistru tekucinu bez ikakve boje i mirisa, covjek veoma lako moze pomisliti da je to izvorska voda, pogotovo ako je ta voda upakovana u posudu na kojoj pise “najcistija planinska izvorska voda”. Ipak, ako postoje neke ozbiljne sumnje u kvalitet te vode, pametan covjek ce izvrsiti analizu te tekucine i onda, naprimjer, lakums papirom moze utvrditi da li je ona kisjela ili bazna.

            Ako je malo kisjela ili bazna, onda se mozda moze i piti, a ako je mnogo kisjela ili mnogo bazna, ona je opasna za pice i od nje moze covjek da umre.

            Tako je i sa Crkvom Bozijom, jer nije svako mjesto molitve na kojemu pise da je Crkva (molim Vas nemojte da mi kazete da Crkva nije samo zgrada, nego skupo ljudi i Boga u Istini. Znam to veoma dobro, ali mislim da znate sta hocu da kazem), dakle, ako pise na zgradi da je Crkva Bozija, to nije garancija da je to tako, i ako vidimo nesto sumlnjivo, onda cemo uzeti “lakums papir” i provjeriti “kvalitet vode”, pa ako je malo kisjeo ili bazan (ako ima nekih manjih odstupanja od Svetog predanja), to cemo tolerisati, jer u Crkvi su gresni ljudi, ali ako je “lakums” mnogo kiseo (ako u toj “Ckrvi” nema nista vise sto je pravoslavno, osim spoljasnje forme, radi varanja vjernika), onda cu da poslusam svete Oce i Predanje nase Crkve i odatle cu da bjezimk, glavom bez obzira, bas onako kako su nas pravoslavni svetitelji naucili i kako su oni sami radili.

            No posto smo gresni ljudi, posto smo emotivno vezani za nasu “Crkvu”, bicemo maksimalno tolerantni i tolerisacemo i mnogo “kisjeliju vodu”, nego sto bi to trebalo” i to su mnogi od nas i uradilki, pa je od toga poceo mnogo stomak da boli, ali iz ljubavi prema majci “Crkvi” primali smo otrov u sebe, nadajuci se da ce se kvalitet “vode” vremenom popraviti, sve dok nismo dosli dotle, da smo jasno vidjeli da ce kvalitet vode biti sve gori i gori i da ako budemo jos malo pili od te zatrovane “vode” ili cemo umrijeti, ili jos gore, postacemo zombiji i necemo imati vise ni jednu granicu (crvenu linijiju), preko koje preci necemo, nego cemo svaku crvenu liniju sa argumetima (molim Vas ne uzmite ovo licno, jer ne mislim ovdje na vas) tipa (ljubav, cistota srca, poslusanje, strpljenje, Crkva ne moze da propadne itd) prelaziti i ako nas neko pita “brate, definisi crvenu liniju”, sa zaprepascenjem cemo saznati, da vjernici danasnje beogradske patrijasije ne mogu to ni teoretski da urade, nego ce ili reci: “djecak Vjecislav (vaksrsli andjeo, kojaga su Jevreji preko instituta za naucni ateizam instalirali u Rusiji) je rekao ono, te otac Jojle je rekao da se moze krstavati polivanjem,posto je samo kap dovoljna da demoni pobjegnu od takvog krstenja (znaju demoni prelijepo da se dogovaraju i dijele uloge), te je “krstenje” kropljenjem potpuno kanonska stvar, te otac Tadej je rekao nesto trece, te “sveti” Pajsije svetogorac je rekao da je novo kalendarac i jezuita Vartolomej najboilji patrijah a ziloti, od kojih se odvojio su govno na koje muva leti, te doci ce ruski car i sve ce srediti a do tada se strpi i ne napustaj “brod koji vodi ka spasenju” i da ne nabrajam vise.

            Ipak vrh vrhova je bio odgovor arhimadrita Nikodima Bogosavljevica, kada sam mu mejlom poslao ono sto su govorili i cinjeli sveti Ignjatije i sveti Marko Efeski, koji je za hiljaditi dio od onoga sto se danas cini, sa jos dvojicom patrijaha otpadnike (skoro citavu tadasnju pravoslavnu Crkvu) proglasio BEZBLAGODATNOM A NJENE SVE EPISKOPE JERETICIMA, sve do velikog Sabora, koji je to trebao i formalno da se potvrdi, jer ne postaje neko iz Crkve jeretik i bezblagodatan onoga momenta, kada to Sabor konstatuje, nego onog momenta kada padne u jeres a Sabor samo utvrdi cinjenicko stanje.

            Otac Nikodim mi je odgovorio da nikada necu moci da sagledam istinu, jer nisam u svestenickom cinu. I da istinu mogu da sagledavaju samo oni u svestenickom cinu, te da ja to ne treba da uopste pokusavam.

            Kada sam to pokazao jednoj mojoj sestri, koja je igumanija u jednom zilotskom manastiru, ona je rekla sledece: “covjek djeluje normalno, ali kada citam ovo, vidim da nije bas normalan.”

            Kao sto sami vidite i vjerovatni sami i znate, kod nas vlada totalna sizoferenija i posto je ono sto smo do skoro smatrali Crkvom Hristovm, po svim pokazateljima svetih Otaca i svetog Predanja (kada kazem po svim, mislim bukvalno tako) pokazalo kao prevara i pokazalo da to nije uopste Crkva Hristova, nego je to zajednica ljudi otpalih od Boga, koji su, naravno, izvan Crkve (samo pojedinci otpadaju od Crkve a ovo je jedna grupa od veoma mnogo pojedinaca, koji su ili sami ili pod rukovodstrvom nekoga vuka u ovcijoj kozi otisli u pogibao), ja sam prije osam godina odlucio da se od takvija laznih episkopa i svestgenike i takve lazne crkve odvojim (pobjegnem glavom bez obzira) i da se prisjedinim onom malom djelu vjernika, koji se nisu poklonili Valamu a koji su istinska pravoslavna Crkva, onaj njen dio koji nije otpao od Istine.

            I odlucio sam da, onoliko koliko je u mojoj moci, svjedoicim istinu, onima koji su zarobljeni i paralisani duhom obmane, kojeg primise i laznoj crkvi, znajuci veoma dobro, kroz licno iskustvo, da se teze osloboditi od bilo kojeg poroka, nego li se iscupati iz jeresi.

            U sledecoj poruci slijedi nastavak, jer je i ova poruke predugacka, pa da se neki citalac ne prsnijeti od napora, ckitajuci sve ovo odjednom.

  5. Драги брате Петре,
    Не схватам сасвим чиме сам Вам натрунио воду, али, ево, да пробам да је мало разбистрим. Ако не успем, унапред опростите.
    1.
    Мислим да ме неправедно оптужујете да се „занимљива дискусија изјаловила“ мојом кривицом. Ако погледате непристрасно, видећете да сам ја више пута умољавао господина Радета да се држи наше теме (православни језуити: како их идентификовати, како их раскринкати и како се поставити према њима). Уместо тога добио сам опширну аргументацију ad hominem, и ниједан једини одговор на моја љубазно постављена и врло релевантна питања.
    2.
    „Ако ти мени нећеш сердаре, ја ћу теби све по списку“ није баш прецизан опис. У мом конкретном случају, у питању је ово: ако ти мени нећеш истину, ја ћу теби „змијо, породе аспидин, безумниче и слепче (Матеј 23:33,19), сине оца лажи (Јован 8:44)…“. То јест, ја се отприлике трудим да у тој (архе)типској ситуацији имитирам поступак и поновим речи највеће Љубави која постоји у Свемиру. Савршено схватам да Вам је тешко то разумети и да то неке људе одбија, и не осуђујем Вас – људи попут Вас су Аутору тих неразумљиво грубих речи које „одбијају“, и због њих између осталог, викали: „распни га, распни!“. А кад се тако чини са сировим Дрветом, Дрветом Живота, шта ја, сува и трула пањина, да очекујем (Лука 23:31)?
    3.
    „Питања вјере су лична питања“ у масонском друштвеном уређењу, где је религија „приватна ствар“ а „црква одвојена од државе“. Отприлике онако како је било у паганском римском царству – плурализам вера, све су биле допуштене и питање „личног избора“ појединца. Осим једне, истините. Питање Вере је питање заједнице по преимућству, јер народ, поред заједничког језика и заједничког порекла-крви, дефинише заједничка вера. Зато толики труд и рат Цркве око једног истог заједничког Вјерују. А лично питање, то је само питање одступања од заједничке Вере – свака душа има свој лични, супериндивидуални и непоновљиви разлог за то. Нешто као отисак прста на месту самоубиства.
    4.
    „Ви сте смогли храбрости да напустите Србску Православну Цркву…“. Погрешно сте разумели: ја нисам напустио СПЦ. Ја сам се одвојио од епископа јеретика и унијата, од њихове административне окупационе власти. А из Тела Христовог се никуд нисам макао. Нарочито имајући на уму дефиницију Владике Николаја: „Српску Цркву чине сви Срби који православно верују“.
    5.
    На тему Ваше критике мог одговора о темељу хришћанске вере, и „подешавања тона“ у моју корист. Морате приметити да је господин Раде тај који је први заузео позицију „ауторитетног зналца“ богословске науке, своје писмо мени насловивши „Мали катехизис“. А ако ћемо да се претенциозно и озбиљно бавимо богословском теоријом, онда ћемо да будемо врло прецизни, и да ствари и друг друга прецизно поставимо на своје место. Да не бисмо друге уводили у заблуду погрешним катехизисом, између осталог. Па тако, ниједан православни философ не може рећи: „ненасиље и дуготрпељивост су камен темељац на којем је изграђено хришћанско учење?“ Јер, као што сам објаснио: Камен Темељац Цркве је Христос (1.Коринћанима 3:11). И другог темеља нема. А богословски смисао је у овоме: Темељ је монолит, и Темељ је личност. Или, философским речником речено, ипостас (ипо-стасис – оно што под-стоји, у исто време синоним за усију, суштину, суб-станција). „Ненасиље и дуготрпељивост“ су тропоси, енергије, делање – нису усија, и нису ипостас. А енергија не може да буде темељ; и нарочито два тропоса не могу да буду темељ, јер је темељ монолит. Оци Цркве су рекли: „Ономе ко не разликује усију од ипостаси и од енергије – анатема“. Па Ви и Раде филозофирајте и катехетирајте како мислите да треба, а ја ћу онако како су ме Оци научили.
    6.
    „Није ли СПЦ, иако укаљана и обесчашћена ипак невјеста Христова?“ Него шта је, него невеста Христова. Не СПЦ као административна организација језуита из патријаршије, него мистично, духовно Тело Србиново, које је неоскврниво и увек свецелосно (па таман да су у њему и само два право-верника). Па као што је Христос двоприродан, тако је и Црква, и за Њу се у том смислу чак ни не може рећи да је оскврњена, јер је Њена божанствена природа скверни недоступна. И у том смислу, хвала на питању: да, кад бих имао силе створио бих и „парадржаву“. Јер шта је „држава“ осим безглави невидљиви монструм, рука великог луткара сатане у његовим многообразним шареним луткама-крпама, које су масони инсталирали на власт након што су украли самовлашће од Народа Божјег? Да, када бих имао силе основао бих све „парадржавне“ паралелне структуре и институције народне власти, па нек „држава“ држи саму себе. И у томе је и сва суштина пута којим би Црква требало да се ослободи из робства у коме је данас: да се сав народ Божји одвоји од окупаторске власти-епископа јеретика, и предвођен обичним свештеницима (ако већ нема ниједног правоверног епископа), настави да служи Богу, у Истини. А архијерејима језуитима нека и храмови и манастири и црквене касе, па нека наставе своју мисију и нек пасу сами себе и једни другима певају исполаети. Али, нажалост, нема ни једног јединог свештеника у Србији који би за собом повео народ у Слободу, у Православље. И у том смислу (ако епископе-језуите прецртамо као оне који су коначно и колективно прешли на страну таме), обични свештеници су криви за народно страдање – јер они имају власт да преузму вођство у Цркви кад архијереји падну. Као што подофицири у рату преузимају команду кад официри погину, или пређу на страну непријатеља.
    7.
    „Зашто се ви константно фокусирате на окултно и на нечистоту?“ Хвала на питању, зато што се, за разлику од Радета, држим теме. А тема је: језуити, православни језуити. Они су по дефиницији окултна организација. А њихово дело је ултимативни сатанизам под кринком хришћанства – врхунац нечистоте. Ја покушавам, у функцији полемике, да то експонирам и огољено покажем.
    8.
    „Не би ли било мудрије послушати добронамјерне и не уносити пометњу у већ и онако смућени слуђени народ?“ Ко је добронамеран? Добронамерни главари из београдске патријаршије? Ревнитељи „црквено-народног јединства“ под језуитском чизмом која стоји на лицу Народа (предвођени Владимиром Димитријевићем и Великом Браћом са „Борбе за веру“)? Зар не можете да видите да су они као Вучићева „десничарска опозиција“ и њихова делотворна истина – силно грају против вучића и вучјих безакоња, и против окупације, али се залажу за „поштовање законитости и државе“, јер „држава нема алтернативу“. И у чему их послушати, шта то „добронамерни“ саветују? Да се не узнемирава стадо у торини, у којем су одавно вукови распоређени на стратешким пастирским позицијама? Па једино ти вукови и имају интерес да је стадо мирно и на окупу, да им се овце не разбеже – јер су сад све њихове. Можда глупа овца душе моје греши, али и Ви сте јој засмрђели вуком. Не замерите јој, глупој.
    9.
    „Да ли сте свјесни да опис тзв. Православног језуите и вас описује: невина жртва и човјекољубац који хита да друге спасе горког искуства и заблуде, које је сам морао окусити. Он толико ревнује за чистоту вјере, да пада у праведнички гњев када види како пастири погрешним путем воде стадо и у свом гњеву он разбија то стадо и сипа му своју науку – свој лијек – у уши и…“ Чија је то дефиниција? Радетова није, није моја (проширена, да су сви следбеници бога jezusa језуити), а није ни ауто-дефиниција језуита? Ако Ви имате своју нову занимљиву дефиницију, зашто се не укључите у полемику на великој сцени, сигуран сам да би Вам браћа уредници сајта објавили текст? А то што Ви описујете је слика не језуите, него хајдука – кад зулумћари побију чобане, отму стадо и поведу га својим хановима, хајдук-осветник креће у потјеру, удара на силнике макар и сам-самцат, па и ако им само двије-три овце отме а њих рашћера, није ли јунак? А који у потјеру не крене, него остане са женама, није ли гори од жена? Језуити су они који хоће и све чине да стадо буде на окупу, „да сви једно буду, једно стадо-један пастир“, као што рекох Радету, а Ви не желите и не можете да разумете.
    10.
    „…чупа пшеницу заједно са кукољом, али боље је и тако него да тамо неке недостојне владике раде по своме.“ Када кажете да језуита „чупа пшеницу са кукољем“ фалсификујете јеванђељски сиже о Царству небеском (Матеј 13:24-30). Кад ниче усев на њиви и род донесе, онда се показа кукољ. Тада дођоше слуге Домаћинове и рекоше: Ниси ли Ти добро семе сејао на њиви Својој? Откуда кукољ? А Он им рече: Непријатељ човек то учини. А слуге рекоше: Хоћеш ли да идемо да га почупамо? „Слуге означавају Ангеле, који негодују, видећи у души човека јерес или нечестије, и желе да истргну из овог живота и спале како јеретике, тако и уопште оне који мисле лукаво“ (толкованије, Теофилакт). Ми људи нисмо ти који имају силу и власт да „чупају кукољ“, него Ангели. Ми смо кржљава пшеница која ни једно своје зрно не може учинити белим. Ја само сведочим: кукољ није пшеница, него непријатељев сад, синови зла. И испуњавам Господњу заповест: „Изиђите из њихове средине и одвојте се, и не дохватајте се нечистог, и Ја ћу вас примити“ (2.Кор.6.17). Кад би било до мене, и моје ћораве памети, вероватно бих кукољ ревносно почупао или погазио, али не могу – Бог чува кукољ и пушта да расте, јер има и понека влат пшенице белице међу њим, која ће родити слатки зрели плод до Жетве. А и кукољ ће у своје време, зрео и сабран у језуитско-фашистичко снопље, испунити свој циљ – да коначно сви једно буду, у једном огњу.
    11.
    „Да ли сте се икада запитали зашто други не звона на сва звона о овоме?“ Јесам. Зато што је глас истине најтиши глас који постоји на свету. А што се тиче осталих разлога, нисам схватио све али јесам неке. Православни језуити и њихове катехете, из разумљивих разлога, неће говорити о томе. Они који су на позицији њихових слугу, они су професионалци и, уз завет послушности (ac cadaver), имају егзистенцијалне разлоге да не угрожавају своје намештење (нижи клир и остале службе црквене и државне безбедности…). Многи не знају. Многи не хају. Многи не мисле тако. Неки имају своју агенду па о њој звоне са своје куле звонаре (као нпр. „Борба за веру“ – да науче народ да је да је „Патријарх Павле до смрти остао веран учењу Цркве и Светом Предању“). Неки ћуте јер нису сигурни шта је истина. Неки ћуте „да не саблажњавају друге“. Неки ћуте јер бо су „мудраци“, а у питању је „апофатика“. Многи не допуштају ни да се ово уопште изговори, а камоли да се зазвони са њиховог звоника (зато браћи са Словенског друштва свака част и поклон до земље – они су сасвим ретки који нису од те сорте уредника „православно-патриотских сајтова“ са цензорским њуховима оштријим од њихових маказа). Многи се слажу са чињеницама, али из њих изводе сасвим другачије закључке. Многи фалсификују чињенице, па предлажу фалсификоване закључке. Многи знају чињенице, али не знају православни стандард у односу на њих. Многи су „толерантни“ и искрено љубе сву „браћу хришћане“. Многи имају пуно аутентичне православне љубави (а домаћи задатак православних је љубити и непријатеље, нарочито непријатеље). Многи презиру и ненавиде зилоте и све што је у вези с њима јер је то правилан православни став (пише у свештеним књигама Атанасија Јефтића, Владимира Димитријевића и на „Борби за веру“ – српске антизилотске тријаде: оца, сина и фантома светога). Неки звоне на једно звоно, лажући јер су у заблуди. Неки звоне на једно звоно, лажући јер љубе лаж. Неки преферирају да звоне у језуитска звона, која звоне тихо и мелодично, сасвим друкчије (као на Храму). Неки јер ове дискусије „прати легион“… И кога Ви од њих препоручујете, ко од њих најправилније чини, односно на кога се од њих треба угледати?
    12.
    „Што се тиче позивања на личност Ви то стално радите са Владимиром Димитријевићем“. Ја се не позивам на брата Владимира аргументима ad hominem, не нападам на његову личност. Он је најгласнији, најдоследнији и вероватно најауторитативнији српски борац против „јереси зилотизма“, „ревновања не по разуму“ и одвајања од православних језуита-унијата који су за њега СПЦрква (јер „Црква је тамо где је епископ“). И отуда, уз дужно поштовање према његовим талантима, најчешће бива и апострофиран у мојој дискусији о проблему православног језуитизма. И мада можда и имам нешто лично против њега (јер он је први који је мене лично назвао проклетим расколником, опаснијим од екумениста и највећом препреком у борби против њих, а то ми је, злопамтљивом, немогуће заборавити све и да ме и даље стално не подсећа на то – и никад за двадесет година ме није удостојио одговора на моја питања о томе: овде https://arhangelgavril.blogspot.com/2018/10/blog-post.html ), ја се учтиво позивам само на његове тезе и идеје које не могу да прођу тест на језуитску двомисао. А чак ни од његове личности, признаћете, не тражим превише – само да ми логично и логосно објасни свој православни став а моју апорију: „Ја сам војник славне црногорске Војске, нисам NATO војник!!!“ (оно што се односи на мене и оца очињег у наставку тезе, да занемаримо).
    13.
    „И ако сте заиста силовани и ако заиста жалите, пробајте да не тргујете са тим, јер шаљете двосмислене сигнале.“ Да ли жртва силовања „тргује с тим“ када хоће да објави своје мучно сведочанство, да сви могу да знају за силоватеље, и за опасност која прети од њих – за то да су некажњени и слободно ходају и силују и даље? А сигнал жртве силовања је увек „двосмислен“: ономе ко има емпатију и чуло за истину имаће један смисао, а манијаку сасвим други, стимулативнији. Ако сам Вас оставио у двомисли у том смислу, опростите ми, али заиста није до мене.
    14.
    „Прочитавши овај последњи текст ја сам стекао утисак да сте Ви дошли да врбујете“. Не, нисам. Ово су две лепте моје удовице-душе принесене на жртвеник Истине. А кога бих могао да купим са две паре? Осим Бога.
    Здравствујте. У Христу,
    Евсевије

    • Dakle, ja ne bjezim iz Crkve, nego od jeresi i onih koji suj otpali od Crkve a bjezim u istinsku pravoslavnu Crkvu, sa istinskim pravoslavnim pastirima, koji imaju istinsko pravoslavno apostolsko prijemstvo, koji uce sve kako su ucili sveti Oci, koji ne opste sa jereticima, dakle bjezim u Crkvu Hristovu, onamo gdje su bili sveti i netrulezni Jovan Sangajski, sveti i netrulezni Glikerije Rumun, sveti i netrulezni Filaret Voznesenjski i jos mnogo svetih i drzim se onoga sto su oni ucili i ne priznajem za Crkvu nikoga od onih, koje oni nisu priznavali za Crkvu a oni ekumeniste nisu priznavali za Crkvu.

      A sada o Vasim genijalnim geopolitickim zapazanjima, koja meni predstavljaju veliko zadovoljstvo kada ih citam.

      Pravoslavni “neostaljinizam” se rodio u jednoj laznoj crkvi, posto je moskovska patrijasija antihriscanska organizacija, koju su napravili Jevreji, da bi preko nje bolje vladali narodom, preko nje ruski narod i ruski nacionalizam povremeno osedlavali (nekada otadzbinski rat a danas “sveti car” vladimir Putin) i bolje unistili pravoslavlje. Prvobitna zamisao Jevreja u Sovjetiji je bila da likvidiraju pravoslavnu Crkvu, pa kada su vidjeli da je to nemoguce, napravili su laznu crkvu, koju su ruski katakombnici i patrijah Tihon anatemisali a kojoj slavna ruska zagranicna Crkva nikada nije priznavala Blagodat.

      Sve djelatnosti u moskovskoj laznoj crkvi su planirane u institutu za naucni ateizam i sve vazne poluge u toj laznoj crkvi vode Jevreji. Dok se kod nas na odgovornim pozicijama nalaze preruseni jeziiti, masoni i seksualno nenormalni, u Sovjetiji su glevne poluge preuzeli upravo Jevreji, koje je u velikom broju za episkope rukopolozio lazi patrijah Kiril. Takodje je judejski sinedrion zapoivijedio ruskim Jevrejima da masovno idu u crkvu, da se masovno krstavaju i da masovno zauizimaju sve vazne pozicije po crkvama, od obicnih “starosnih”, pa sve do episkopa.

      Zato mnoge ruske crkve po zaoadu izgledaju kao judejske sinagoge i svuda vidite smjerne i pobozne Jevreje, koji po naredjenju njihovih rabina glume pravoslavce, (cast malobrojnim izuzecima).

      Tako je u Sovjetiji napravljena simbioza izmedju antifasizma (citaj komunizma) i lazne crkve A SVE POD POTPUNOM UPRAVOM JEVREJA:

      Dok u Vatikanu kolo vode jeziiti, koji su nista drugo nego jevrejska filijala u rimokatolickoj crkvi, koju je napravio lazno pokrsteni Jevrej Ignjacio Lojola i preko njih je u Vatikanu kabala zamijenila Sveto Pismo.

      Zato nije ni najmanje cudno da su poslednja trojica papa bili lazno pokrsteni Jevreji.

      I sada imamo sledecu kombinaciju. Imamo laznu pravoslavnu crkvu u Moskvi, koja je potpuno pod upravom Jevreja, imamo rimokatolicku crkvu, koja je takdoje pod potpunom upravom Jevreja, imamo svetski komunisticki pokret, koji je i u Sovjetiji i u Americi i u Kini i svuda na svijetu pod potpunom upravom Jevreja, te imamo zelene, koji su nista drugo nego zamaskirani komunisti, takodje pod potpunom upravom Jevreja.

      Naravno, imamo i ovu “sitnu boraniju”, koju sacinjavaju lazne crkve svetskog otpadnickog pravoslavlja, koju cine srpska, grcka, rumunska, konstatinopoljska i jos neke lazne crkve, koje su dirigovane ili preko konstatinopoljske masonske loze,ili preko jezuita iz Vatikana, ili iz Kremlja, a vrlo cesto iz svih tih izvora moci istovremeno, jer svi su oni jedno i jedna im je glava, koja je svcetski judejski sinedrion, koji im tacno crta, kako ce da dijele uloge, gte ce jedni biti za klrtiski sabor a drugi ce biti protiv, te imau oni i svoje revnosnike, vrhunske teologe tipa Rafaila Karelina a imaju i svoje svetitelje tipa Pajsija svetogorca.

      Kod nas jedan dio se kontrolise direktno iz Vtikana i Konstatinopolja a drugi dio idretno iz kremlja a ovaj neostaljinisticki pokret je rezervisan za “zilote”, to jest lazne zilote, koje cemo lako prepoznati ne samo po tome sto cekaju ruskoga cara, nego i po tome sto laznim crkvama priznaju blagodat i sve svete Tajne.

      Po onome sto vidim oko sebe, prosjecnom srpskom vjerniku covjek da kaze da dubi na glavi, on ce da dubi, da mu kaze skakuci na jednu nogu, on ce da skakuce a slicna je situacija po svim laznim crkvama svetskog otpadnickog pravoslavlja.

      Zbog toga Jevreji cekaju jos malo, pa da krenu u potpunu akciju dovodjenja antihrista a onio sto ih sprecava su dvije stvari.

      1, Njihova medjusobna svadja oko toga koja ce grupa da dovede Mesiju.

      2. Onaj sto zadrzava.
      Po definiciji jednog mog dobrog prijatelja, inace Njemac, profesor fiulozofije na jednom njemackom univerzitetu i bivsi clan Opusa D, koji je clan istinske pravoslavne, Crkve, onaj sto zadrzava moze biti prirodni poredak i red, koji jos uvijek nije do krajnosti unisten.
      Kada se taj poredak i red poremeti i potpuno nestane, kada lijevi vise ne bude lijevo, a desno vise ne bude desno, kada gore vise ne bude gore nego dolje, kada bijelo vise ne bude bijelo, onda nista vise nece moci sprijeciti dolazak Antihrista.

      Mi smo danas svjedoci da je taj prirodni red i poredak najvise poremecen kod onih koji idu u lazne crkve, upravo zbog duha obmane, kojeg primise u laznoj crkvi.

      A za sve ove politicke igre jedan moj pokojni prijatelj, doktor Branko Begovic, inace nekadasnji urednik ljoticevskog casopisa “Iskra” i moj zemljak iz Danilovgarada, koji je za vrijeme drugog svetskog rata radio kao novinar kod Milana Nedica, je govorio kako je on zivjeci i radeci u Americi otkrio “treci komunisticki centar” ili “trecu internacionalu”.

      Ovo je on meni govorio prije trideset godina i po njemu postije na svijetu tri komunisticka centra. Jedan je u Americi, drugi je u Kremlju a treci je u Pekingu.

      Sva ova tri komunisticka centra imaju isto vojdstvo.I naravno da im je cilj da uspoistave novu imeriju i da dovedu antihrista na celo te imperije.

      Eto toliko od mene gospodine Rade.
      Srdacan pozdrav.

  6. Г-дине Евсевије

    1.Да ли Србску цркву чине и Ирци, Енглези и Американци који православно мисле?

    2.Шта су “Оци Цркве” рекли о онима који не умеју да направе разлику између “хришћанско учење” и “Црква Христова”? То јест: има ли разлике између “темеља научног института” и “темеља научног мишљења”?

    • 1. Србска Црква је Дом Србина Христовог. Када у тај Дом дођу гости, били они Ирци, Енглези или Јапанци, православно крштени и православно мислећи и делајући (ортодоскни и ортопрактични), и они су део Дома. Штавише почасни део, као што је сваки гост у дому Србиновом одвајкада био. Србин је у госту увек гледао небеског Госта – «странац бејах и примисте Ме».
      2. Не знам шта су Оци рекли и да ли су уопште говорили конкретно о тим који не (умеју да на)праве разлику између хришћанског учења и Цркве Христове, али су свакако подразумевали да су то православни.
      Хришћанско учење је Реч Божја. Реч Божја је Логос, а Логос је Христос. А Црква је Логос међу људима, Реч Божја посредје нас (и јест и будет!). Онај који прави разлику између Логоса и Емануила (=Логос посредје нас) је јеретик. Будите опрезни, драги господине брате Раде, на клизавој сте низбрдици.
      И не бавите се логомахијом, боље разговарајмо о суштини ако Вам је у суштини до суштине стало.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *