Озаривао нас је својом оштрорекошћу и духовитошћу, био на бранику смисла и памћења. Потомак морачког војводе Мине, никао из те земље легенди и ковачнице језика, саставио је лŷк од лирско-филозофског до епског и десетерачког. Постао национални бард.
Пѣсма која слѣди објављена је у 14. броју Нове газете од 10. фебруара 2020. године на стр. 24, и прѣдставља поетски коментар текућих уставних промѣна у Руској Федерацији.
Издавачка кућа Контраст објавила је најбруталније плагиране преводе књига Албера Камија и Џорџа Орвела потписујући Дејана Закића и Константина Поповића као ауторе превода који су заправо дело Иве Хергешића, Златка Црнковића те Владимира Роксандића, а ја имам на десетине и стотине примера који то доказују
Шта управо код Хакслија толико запањује? Па запањује то с каквом тачношћу се све или скоро све од описаног ваплотило у стварном животу… У томе је нѣмогуће разабрати се без изласка из оквира читања књиге. А кад изађеш и упознаш се са животописом аутора, запањујеш се још више.
за потрошачко друштво култура је нѣприхватљива још и стога што, цитирамо Хакслија: „Ко сѣди и чита књиге, тај нѣ троши много“. Нарочито озбиљне књиге, које се нѣ могу прѣлистати по дијагонали.
Од молитве у храму очекујемо управо молитву, а не вокалну разоноду нити бесплатни концерт. У својој молитви код куће ми не дречимо усхићено и грубо, не правимо сладуњаво лице да би се показали (самима себи) чувственим
Научно-фантастична прича…
Јагличић је можда најпревођенији савремени српски песник на руски језик, те стога објављујемо тек делић из његовог богатог стваралаштва у избору руских колега
Ето, то је елита. Свако од њих има стила. То ценим. Иако нисам у стању да им помогнем.
Целог свог живота веровао сам да сам рођен у Европи и да у њој живим, све до пре десетак година када се испоставило да тек треба да уђем у њу
