Сава Росић: БЈЕЛКИН, ГРИЊОВ, ВИЖИГИН

Део дипломског рада „Књижевна мистификација А. С. Пушкина“, одбрањеног 1976. године на Московском државном универзитету „М. В. Ломоносов“ – ментор доцент В. Н. Турбин


Сава РОСИЋ

Сава РОСИЋ

Познато је да се у Бјелкиновим приповеткама могу наћи одјеци дела са којима Пушкин као да је водио спор путем својих приповедака. Тако је Н. Ј. Берковски открио да је приповетка Мећава полемична у односу на новелу Младожења-сабласт Вашингтона Ирвинга. О вези између Лизе из Госпођице као сељанке и Лизе из приповетке Јадна Лиза Н. М. Карамзина пишу М. Алтман и Е. Магазаник; М. Алтман помиње и књижевну везу између Госпођице као сељанке и приповетке Н. М. Карамзина Наталија, бољарева кћи; Е. Магазаник – алузију у истој Пушкиновој приповеци на роман Ш. Нодјеа Жан Сбогар, а Л. Гросман прецизира порекло сижеа Хица (од потпуковника Ивана Петровича Липранди). Овим списак није исцрпљен: један новински чланак могућ је сиже Мећаве, а усмена прича А. А. Дељвига нашла је одраз у Управнику поштанске станице.

Међутим, постоји још једно занимљиво дело које се полемички одразило у Бјелкиновим приповеткама и на које (колико ми је познато) ни један критичар није обратио пажњу: роман Иван Вижигин Фадеја Булгарина[1].

Фадеј Булгарин (1789-1859). Портрет И. Фридерика, 1828.

Фадеј Булгарин (1789-1859). Портрет И. Фридерика, 1828.

А. П. Чехов је једном рекао писцу-почетнику: „Није потребно ништа сувишно. Све што нема непосредну везу са причом мора бити немилосрдно избачено. Ако у првој глави кажете да на зиду виси пушка, у другој или трећој глави из ње се мора пуцати. Јер ако се из ње не пуца, онда и не треба да виси“[2]. Као што је познато, код Пушкина нема таквих „неупотребљених“ пушака. А код Булгарина?

„Слуга ме је одвео преко трема у другу собу. Да бих убио време, почео сам да разгледам слике које су висиле на зидовима у дрвеним рамовима обојеним црном уљаном бојом. Моју пажњу је привукао натпис иза стакла, изведен на пергаменту словима састављеним од људских фигура у различитим позама – с ногама нагоре, на коленима, док пузе итд. Натпис је гласио: такав је данашњи свет! Осим тога висили су и естампи бојени прстом и гравирани ексером… “

Ето дивног примера „неупотребљене“ пушке! Натпис „такав је данашњи свет“ само се условно може повезати са сижеом романа, ако се у њему нађе алузија да је кривац за све Вижигинове пустоловине – „свет“; док списак естампа који даље следи нема апсолутно никакве везе са даљим развојем радње. Пушкин у сличној ситуацији у Белешкама младог човека даје опис само оних слика које приказују историју блудног сина, а за остале каже (као да одговара на Булгариново опширно излагање): „Остале слике… у етичком и уметничком погледу нису вредне пажње образованог човека“. Иста ситуација: „човек из досаде гледа слике на зиду собе“ двапут се понавља у Бјелкиновим приповеткама.

Прво у Хицу: „Ја сам, међутим, ходао тамо-амо по соби и разгледао књиге и слике. У слике се не разумем, али једна привуче моју пажњу. На њој је био насликан некакав предео у Швајцарској, али ме није зачудио живопис на њој, него што је слика била пробијена са два метка која се беху зарила у исто место“. Из ове пушке метак је испаљен! Овде је разгледање слика послужило као маневар за скретање линије сижеа у потребном правцу – из разговора о прецизном хицу сазнајемо завршетак приче коју је Силвио почео.

В. В. Гељмерсен. Други двобој Силвија и грофа. Илустрација уз приповѣтку "Хитац", 1900.

В. В. Гељмерсен. Други двобој Силвија и грофа. Илустрација уз приповѣтку „Хитац“, 1900.

Други случај – Управник поштанске станице: „…забавио сам се разгледањем слика које су красиле његово скромно али чисто пребивалиште. Приказивале су причу о блудном сину.“ У причи о блудном сину лако се може препознати историја кћерке управника поштанске станице – Дуње, само са срећним завршетком (мада та срећа ипак остаје под знаком питања – њен отац се од туге одаје пићу и умире, а сама Дуња горко плаче на очевом гробу, и поред свих раскошних атрибута свог богатог живота).

Дајући опис позитивног „диктатора поштанске станице“, Пушкин самим тим оповргава делимично и Булгариновог управника-среброљупца, а такође кори све оне који, као Миловидин, немају ништа против тога да употребе силу за постизање циља. У Ивану Вижигину Миловидина је разљутило што на станици не могу да му замене коње: „′Нећу да узалуд губим време и, уместо да бројим станице, пребројаћу твоја ребра′, рече Миловидин и закорачи према управнику поштанске станице. – ′Ви сте непотребно изволели да се узрујавате′, приговори овај. ′Изволите прочитајте на зиду поштански правилник: видећете да је за увреду управника поштанске станице, који има чин 14. класе, одређена новчана казна до 100 рубаља′. ′А–а, ако то хоћеш′, – рече Миловидин, – ′тродупло ћу платити и тако те средити да други пут јамачно нећеш наплатити казну на овом свету. Али, слушај, прво хоћу да поразговарам са тобом како ваља′“. Даље управник за одговарајућу „награду“ или, називајући ствари правим именом, за мито, даје Миловидину коње.

М. В. Добужински. Долазак Минског. Илустрација уз приповѣтку "Управник поштанске станице", 1905.

М. В. Добужински. Долазак Минског. Илустрација уз приповѣтку „Управник поштанске станице“, 1905.

Код Пушкина налазимо следеће: „Шта је то управник поштанске станице? То је прави мученик четрнаесте класе, кога чин штити једино од батина, па и то не увек (позивам се на савест својих читалаца)… Кад улази у његово убого станиште, пролазник гледа у њему непријатеља; још је добро ако управнику пође за руком да се што пре ослободи незвана госта, али ако се не затекну коњи?.. Боже, какве се све грдње и претње не сруче на његову главу?.. Сталеж станичних управника приказан је јавном мњењу сасвим нетачно. Ови толико опањкани управници уопште су мирни људи, по природи услужни… а нису одвише ни среброљубиви“. Може бити да је управо жеља да покаже правог управника, као одговор на Булгариновог, навела Пушкина да за јунака своје приповетке узме баш станичног управника (као што је познато, јунак усмене приче А. А. Дељвига био је чиновник а не управник).

Чест сиже књижевних дела представља следеће: богат човек одводи сиромашну девојку (уз обавезну несрећу напуштене драгане на крају). Кћерка управника поштанске станице – Дуња – Пушкинов је одзив на општепознату тему. Иван Вижигин је једно од многих дела која дотичу тај проблем (уосталом, опет без срећног завршетка). Груња, која је очарала главног јунака, прича му о својој вези са грофом Ловковићем: „Гроф, пошто ми је вешто представио моју несрећну ситуацију у коцкарници и обећао да ће се оженити мноме после смрти свог старог и болесног оца, наговорио ме је да тајно отпутујем са њим у Кијев… Нисам дуго била у заблуди. Гроф је био љубазан, нежан и пажљив као и сви заводници до остварења своје намере, а после тога је постао груб, мушичав, хладан, да се отараси лаковерне… Напокон је отпутовао, а после месец дана сам сазнала да му је отац жив, и да се мој заводник оженио богатом девојком из угледне породице“.

Као да оповргава Булгарина и његово мишљење о понашању „заводника“ и судбини „заведених“, Пушкин своју приповетку гради тако да Дуња не бива избачена на улицу. И мада се мишљења критичара о судбини кћерке управника поштанске станице и о начинима којима је освајала своју срећу, разилазе – чињеница остаје чињеница: Мински је не оставља – она постаје госпођа. Мајка Ивана Вижигина (узгред – и она се зове Дуња) такође се упустила у везу са богатим човеком (кнезом Милославским) и тајно напустила очев дом. И мада је он био племенит човек (тако га је Булгарин приказао), ипак му аутор није дозволио да усрећи вољену девојку. Кнез Милославски гине и не жени се Вижигиновом мајком, тако да се она читавог живота злопати.

Насловни лист и прѣдња корица првог издања "Бѣлкинових приповѣтки" 1831 г. "Бѣлкинове приповѣтке су прво завршено прозно дѣло Пушкина. Све приче су написане у селу Бољшоје Болдино јесени 1830. године. Книга се састоји из предговора издавача и пет прича: "Хитац", "Мећава", «Гробовщик», "Управник поштанске станице" и "Госпођица сељанка"

Насловни лист и прѣдња корица првог издања „Бѣлкинових приповѣтки“ 1831 г. „Бѣлкинове приповѣтке су прво завршено прозно дѣло Пушкина. Све приче су написане у селу Бољшоје Болдино јесени 1830. године.
Книга се састоји из предговора издавача и пет прича: „Хитац“,
„Мећава“, „Укопник“, „Управник поштанске станице“ и „Госпођица сељанка“

А сада пређимо на Госпођицу као сељанку. Код Булгарина се на једном месту говори о томе како је Иван Вижигин посетио доброг спахију Росијанинова, а на повратку среће другог спахију – Глаздурина, који је у лову на зечеве. И ту ловац случајно корбачем удара Вижигинове коње, кола се преврћу и Вижигин је принуђен да пође код Глаздурина док се кола не оправе. Булгарину је све то потребно да би приказао како живи лош спахија (поређење: Вижигин прво посећује идеалног спахију који се брине о својим кметовима, а затим случајно доспева код другог који мисли само на сопствено задовољство).

Пушкину је иста та ситуација потребна ради радикалног преокрета линије сижеа и приближавања расплету. Спахије Муромски и Берестов, који су одавно завађени, случајно се срећу у шуми и ту се коњ Муромског уплаши паса који гоне зеца (опет зец!), па збаци јахача, тако да је овај приморан да пође код Берестова. И они се мире.

Може се повући паралела између сцене у шуми у приповеци Госпођица као сељанка и роману Иван Вижигин (у причи мајке главног јунака о томе како се упознала са кнезом Милославским):

„Разишле смо се по шуми и ја сам, певушећи сетну песму и мислећи о кнезу, брала бобице, кад одједном нешто поче да се миче у грмљу; узвикнула сам од страха и хтела да побегнем: гране се размакоше, појави се кнез и ја нехотице остадох“.

Јелена Чернова: Лиза и Алексѣј, први сусрет. Илустрација уз приповѣтку "Госпођица као сељанка"

Јелена Чернова: Лиза и Алексѣј, први сусрет. Илустрација уз приповѣтку „Госпођица као сељанка“

„Лиза уђе у таму шуме. Потмуло хујање, које се распростирало шумом, поздрави девојку. Њена веселост утихну. Она се постепено препусти слатким сањаријама. Мислила је… али може ли се тачно утврдити о чему мисли седамнаестогодишња госпођица, усамљена, у пролећном шумарку, око шест часова ујутру? Ишла је тако, замишљена, путем који је с обе стране сенчило високо дрвеће, кад одједном прекрасан ловачки пас залаја на њу. Лиза се уплаши и узвикну. У тај мах разлеже се глас: ′Тout beau, Sbogar, ici!′ … и млади ловац појави се из грмља.“

Ако обратимо пажњу на подвучене речи, видећемо да је сличност текстова доста приметна. Но, постоје и управо супротне појединости. Код Булгарина младић ишчекује девојку, код Пушкина обратно. Код Булгарина младић сам плаши девојку, код Пушкина – његов пас (и ако читалац, упознат са Госпођицом као сељанком, узме у руке Ивана Вижигина, он ће, дошавши до сцене у шуми, после речи „одједном“ очекивати појављивање – пса! Ето шта значи предубеђење!). Али и тог пса Пушкин је узео из Булгарина и само га пренео из једне ситуације у другу: „Одједном се зачу бука из трема. Домаћин хтеде да пође тамо, али само што скочи са столице, врата се са треском отворише и у собу лајући утрча ужасан ловачки пас. Затим се појави неки господин обучен у путно одело, са лулом у зубима, а за њим његов лакеј и полицијски чиновник“. Булгаринов пас само плаши домаћина куће и на томе се његова улога завршава, а код Пушкина се, захваљујући псу, Лиза упознаје са Алексејем.

Нека ми читалац дозволи да поновим цитат из Госпођице као сељанке, где Пушкин непосредно исправља Булгарина, који говори да је девојка мислила о кнезу: „Мислила је… али може ли се тачно утврдити о чему мисли седамнаестогодишња госпођица, усамљена, у пролећном шумарку, око шест часова ујутру?“

Врло је занимљив начин градње романа Иван Вижигин. Игром случаја главни јунак доспева у разне крајеве не само Русије него и Киргизије, и свуда се сусреће са разним људима[3]. Линију сижеа често прекидају описи догодовштина тих лица другостепене, а понекад и трећестепене важности. Неретко они сами причају Вижигину[4] (и читаоцима такође) о својим доживљајима. И то одвлачи пажњу, ремети повезаност и руши целовитост дела. Може бити да је Бјелкинов задатак био управо да покаже како треба писати о сличним случајевима; јер, суштински, структура је иста и код Булгарина и код Пушкина, али у исто време се и узајамно одриче. Даље ћемо видети како.

Код Булгарина прича Иван Вижигин, који је решио да у доколици опише оно што је раније сам преживео, а код Пушкина – Иван Бјелкин, који се у осами у досадном селу латио причања о ономе што је раније чуо од разних људи. Али код Булгарина се, прекидајући једна другу, преплићу приче главног јунака и осталих, више или мање важних. А код Пушкина Бјелкин ништа не говори о себи, него само бележи истините приче других људи. О самом Бјелкину говори његов сусед у писму издавачу[5]. Али, из њега не сазнајемо баш много о покојном писцу. Бјелкин није случајно тако неодређен: он не сме да заклони својом појавом приповетке, већ само да их уједини у једну целину. Као што је познато, Пушкин је одбијао и да „васкрсава“ покојног писца. С. М. Шварцбанд пише следеће: „Све што би он (Бјелкин – С. Р.) још могао да напише, нарушавало би уметничку меру, дробило би целовитост створеног лика писца. Зато је Пушкин и признавао: без све шале покојник“[6]. И стварно, ако би Бјелкин и даље наступао на књижевном попришту, магла створена око његове личности почела би да се развејава, и читаоци би у њему препознали Пушкина. Другим речима, Пушкин би засенио Бјелкина и Бјелкин би постао обичан псеудоним (ако се одједном испостави да је „покојни“ писац жив, то може да значи или да његово име користи неко други, или да се он дотад само издавао за покојника – а то противречи и карактеру часног, искреног Бјелкина, и Пушкиновом инсистирању на „истинитости“ свих прича које је Бјелкин испричао). Пушкин је хтео да читаоци поверују у часност и простодушност Бјелкина, јер је од тога зависио њихов однос према самим приповеткама. Ако поверују у те приче, престаће да верују оним делима против којих су уперене. После животне истине коју Бјелкин преноси, сентиментални романи и приповетке деловаће им извештачено.

Олга Јакутовић: Илустрација уз приповѣтку Укопник, 1988.

Олга Јакутовић: Илустрација уз приповѣтку Укопник, 1988.

„У новели Хитац хитац никог не убија, у новели Мећава отмичар никог не отима, а она која је требало да буде отета, враћа се кући родитељима“[7]. Ово се може допунити: у Укопнику Адријан Прохоров је позвао мртваце на прославу сеобе, а после се испоставило да је све што је после било само сањао; у Управнику поштанске станице Дуња, која је требало да понови животни пут блудног сина, не бива избачена на улицу већ постаје госпођа; у Госпођици као сељанци Алексеј Берестов се не жени сељанком (мада је решио да учини баш то) већ Лизом Муромском, као што је хтео његов отац. На крају, и предговор, у коме је требало да буде Бјелкинова биографија, у ствари о њему скоро ништа не даје.

Значи, мистификација се појављује не само у називу приповедака него и у њиховим сижеима. Испоставља се да су све те перипетије – бура у чаши воде; читаоци који очекују необичне, нагле заокрете у приповедању – ипак их налазе, али не у очекиваном правцу! Све оно што су савременици пребацивали Бјелкину (и Пушкину) – свесно је учињено. Приповетке су се лако читале, у њима није било неравнина, мада се испоставља да је наивни Бјелкин у ствари препричавао оно што је већ одавно свима познато. Међутим, ако је читалац без тешкоће прочитао Бјелкинове приповетке, он ће се затим спотицати на свакој страници другог дела (једно ће му се учинити сувишним, друго извештаченим). Био је то неочекивани полемични испад против застарелих писаца и то од стране некаквог наивног Бјелкина, који уз то пати од „недостатка маште“. И Пушкин је знао да му тај ударац неће опростити. Поготово Булгарин, мада он у предговору Ивана Вижигина каже: „Нека моји књижевни противници куде Вижигина: имаће изузетно задовољство да куде и не добијају одговор“. Пушкин је „знао да ће га неизоставно ′Булгарин изружити′ – и ишао је на то; због тога су приповетке и написане – да се нарочито Булгарин естетски свргне са висине књижевног Олимпа на који се самозвано успентрао“[8].

Владимир Милашевски: Илустрација уз приповѣтку "Мећава"

Владимир Милашевски: Илустрација уз приповѣтку „Мећава“

Мада су Бјелкинове приповетке многе писце „поткачиле“ и полемисале са њима, чини ми се да се највише односе на Булгарина. Већ смо видели да форма приповедака одговара форми Ивана Вижигина, али је у исто време полемична у односу на њу. Такође има много мотива који се понављају у оба дела, али са разним тумачењем. Бјелкин оповргава Булгарина, при том не непосредним раскринкавањем већ такорећи одобравањем. Код Булгарина Вижигину причају о догађајима; Бјелкину такође. Код Булгарина су приказани управник поштанске станице, одвођење невесте, отмица сиромашне девојке од стране богатог човека, двобој, сцена у шуми, разгледање слика, сусрет са ловцем после чега следи пад на земљу; код Бјелкина такође. Али Бјелкиново понављање није копија Булгарина него исправљање. Бјелкин као да иде за Булгарином и оно што први разбацује час овде час онде, он ставља на место, а непотребно пропушта.

Пушкиновим савременицима било је лакше да открију ту полемичну везу између Бјелкинових приповедака и Ивана Вижигина (а такође других, већ поменутих дела). Човек ХХ века неће читати оно што су просто гутали у ХIХ веку, немајући ништа боље. И самим тим наше схватање Бјелкинових приповедака бива сиромашније због недостатка паралела које су се саме наметале у време када је то дело угледало свет. Пушкин пише П. А. Плетњеву 9. XII 1830: „Написао сам пет приповедака у прози, због којих се Баратински сав тресе од грохотног смеха.“

Као да алудира на везу својих приповедака са Иваном Вижигином, Пушкин на самом почетку свог дела даје епиграф из Фонвизиновог Малолетника, где се говори о Митрофанушки (а последња реч у Ивану Вижигину гласи: Митрофанушка) [9]. И мада критичари оправдано запажају како се Бјелкин не уклапа у лик добродушног малолетника, ипак они имају нешто заједничко.

Пушкин пише Плетњеву 11. IV 1931: „За Вижигином II-им још нисам посегао, а пошто, како кажу, о мени у њему нема ни речи, нећу ни посегнути“. Значи, Пушкин неће читати ту књигу, јер су му већ унапред рекли да се он тамо не помиње. Али зашто је било потребно да му говоре о томе? Можда ћемо у Ивану Вижигину стварно наћи Пушкина?

„У нашем друштву коцкара била су двојица изрода из чувених породица: кнез Плутоленски и гроф Тонковорин. Први је, одрекавши се уносног брака, свих веза са добрим друштвом, службе, водио развратан живот, увек се појављивао пред људима у пијаном стању и својим кавжењем прелазио сваку границу. Био је још у најбољем добу и могао би да буде модел сликару за приказивање дрског разбојника. Његово црвено, отечено лице, зарасло у огромне зулуфе, имало је израз дрскости и неумерености; очи су му увек биле разрогачене и крваве, као код хијене; усне су му биле надувене и отварале се само због јела, пића и грубости“.

Све у том опису говори о Пушкину. Почнимо од презимена: Плутоленски. Плут значи – хуља, варалица. Почетно П је исто, а друга половина презимена -ленски подудара се са презименом личности из Евгенија Оњегина – песника Ленског. Даље: сви су знали да је Пушкин био страствени коцкар. Физички опис буквално запрепашћује својом сличношћу. Исто се може рећи и за сав одломак у целини. Булгарин, свакако, није пропустио прилику да „улепша“ Пушкина – тако се појављује и развратан живот, и пијанство, и кавжење, и преувеличавање у опису спољног изгледа, које је од Плутоленског направило грубу карикатуру.

Петар Соколов: Портрет А. С. Пушкина. Акварел на хартији, 1836., Музеј А. С. Пушкина, Петроград.

Петар Соколов: Портрет А. С. Пушкина. Акварел на хартији, 1836., Музеј А. С. Пушкина, Петроград.

Најзанимљивије је то што Пушкин није остао дужан Булгарину, већ му је узвратио, премда у Бјелкиново име. У Историји села Горјухина, која додуше није објављена за Пушкиновог живота, Бјелкин прича како је 1820. године срео Булгарина: „Ујутру, враћајући се из Главног штаба, навраћао бих обично у малу кафану и уз шољу чоколаде читао књижевне часописе. Једном сам седео задубљен у критику Благонамеренога; неки човек у зеленкастосивом шињелу приђе и испод моје књижице полако извуче Хамбуршке новине. Бејах тако занет да и не подигох очи. Непознати човек наручи бифтек и седе испред мене; ја сам непрестано читао, не осврћући се на њ; он, међутим, поједе свој доручак, љутито изгрди дечка због немара, испи пола боце вина и изиђе. Двојица младића такође су ту доручковала. ′Знаш ли ко је оно био? – рече један другом: То је Б., писац′. – Писац! – нехотице узвикнух, па оставивши часопис недочитан и шољу непопивену, појурих да платим и, не сачекавши кусур, излетех на улицу. Зверајући на све стране, спазих издалека зеленкастосиви шињел и опучих по Невском проспекту готово трком… Напослетку, крај самог Аничковљева моста сустигох зеленкастосиви шињел. ′Допустите да вас упитам – рекох дижући руку ка челу на поздрав – јесте ли ви господин Б., чије сам дивне чланке имао срећу читати у Ревнитељу просвете?′ – ′Нипошто, молим вас – одговори он – ја нисам писац већ адвокат; али се са Б. добро познајем; пре четврт сата срео сам се с њим крај Полицијског моста′“.

На злобно поистовећивање Пушкина са лупежом коцкаром, велики песник истанчаније одговара. Код њега Булгарин остаје Булгарин, али он доручкује у малој кафани, љутито грди дечка који га послужује, пије пола боце вина ујутру, препознаје га само један човек и, на крају крајева, Бјелкин га је побркао са адвокатом, који је срео писца Б. код Полицијског моста.

У Бјелкиновим приповеткама Пушкин је желео да створи утисак истинитости; исти циљ имао је и у Капетановој кћери. Опште је познато да се фабула у том роману излаже у име Петра Андрејевича Грињова, а објашњење на крају књиге потписано је „издавач“. Пушкинов роман се појавио неколико година после Булгариновог Ивана Вижигина, у чијем предговору је речено: „Догађаји из његовог живота су такви да их је могао доживети свако, без икаквих додавања. Да ли ће се мојим читаоцима свидети та једноставност у догађајима и приповедању – не знам. Нека опросте недостатке због добре намере и зато што је то први оригинални руски роман те врсте“. Али, премда лично Пугачов неколико пута помаже Грињову (па и први њихов сусрет је сам по себи такође необичан), пре ћемо поверовати у истинитост мемоара Грињова, него у то да су Вижигинови доживљаји истинити и да би то могло да се деси свакоме, и то „без икаквих додавања“!

Дакле, пред нама су два лика: Бјелкин и Грињов. Шта је то што их повезује, што им је заједничко? Сетимо се још једном сижеа Ивана Вижигина. Тамо су описане његове пустоловине, али их често прекидају друга лица која причају о својој судбини. И ако га поделимо на два дела, одвајајући уметнуте приче од главне линије сижеа, онда ће се добити, с једне стране, нешто налик на Бјелкинове приповетке, а са друге – на успомене Грињова! И Вижигин и Грињов доспевају у степу (један у киргиску, други у приуралску). Обојицу у степи заробљавају (једног вођа племена, кнез Арсалан-Султан, другог – вођа побуњеног народа, „цар“ Пугачов). И обојицу заволи онај у чијем су заробљеништву и предлаже им да остану, обећавајући почасти, и оба пута следи одбијање. Даље, и Вижигин и Грињов доспевају у затвор због лажних оптужби људи који са њима рашчишћавају старе рачуне, и обојицу ослобађају због покровитељства важних особа (које их, узгред буди речено, не пуштају одмах на слободу, већ само пазе на то да се њихови поступци непристрасно оцене). Вижигинова вереница упознаје његову мајку пре склапања брака и обе жене заволе једна другу; код Грињова исто. Осим тога, обе веренице су сиротице у тренутку удаје. На крају: и Вижигин и Грињов спасавају своје веренице (Вижигин, истина, будућу вереницу) од похотних насртаја зликоваца.

Булгаринов јунак се тако полемички одражава у два Пушкинова дела. Огромном нагомилавању разних перипетија, прича, догађаја, скоро без икаквог реда расутим по страницама Ивана Вижигина, Пушкин одговара са два складно устројена дела.

"Капетанова кћи", глава II, "Вођа". Мећава. Гравира Александра Јанова с оригинала Михаила Нѣстерова, 1882.

„Капетанова кћи“, глава II, „Вођа“. Мећава. Гравира Александра Јанова с оригинала Михаила Нѣстерова, 1882.

Постоји још један аспект везе, овога пута између Бјелкинових приповедака и Капетанове кћери. Када Грињов и Савељич доспевају у мећаву, стари слуга му пребацује што није хтео да се врати у гостионицу, већ је продужио пут. У речима Савељича; „Та куд журимо? Да је на свадбу, још бих разумео!“ пред нама се појављују ликови брижне госпођице и сиромашног потпоручника, који су по истом таквом невремену журили у Жадрино да се венчају (приповетка Мећава).

Сцена са псом из Госпођице као сељанке у нешто измењеном виду понавља се у Капетановој кћери. Упоредимо одговарајуће одломке из та два дела:

„…кад одједном прекрасан ловачки пас залаја на њу. Лиза се уплаши и узвикну. У тај мах разлеже се глас: ′Тout beau, Sbogar, ici!′ … и млади ловац појави се из грмља. ′Не бој се, драга моја – рече он Лизи – мој пас не уједа′“.

Наједаред једно бело псетанце енглеске расе залаја и појури према њој. Марија Ивановна се уплаши и застаде. У тај исти час чу се пријатан женски глас: ′Не бојте се, не уједа′“.

И овде захваљујући псу долази до врло важног познанства за даљи развој радње: Марија Миронова предаје Катарини II своју молбеницу, исходивши оправдање Грињова…

Објављено у Српском интернационалном часопису, Serbian literary magazine, 2012.


[1] Ф. В. Булгарин. Полное собрание сочинений в 6-ти т.т., Спб., 1843, т. 1.

[2] С. Щукин. Из воспоминаний о Чехове. „Русская мысль“, 1911, књ. 10, стр. 44.

[3] У опису Вижигинових сусрета са спахијама (Глаздурином, Росијаниновом) можемо уочити (у зачетном облику) начин градње романа, касније развијен у Гогољевим Мртвим душама.

[4] И Бјелкину су такође други причали о свом животу.

[5] У књизи Г. П. Макогоненко „Творчество А. С. Пушкина в 1830-е годы (1830–1833)“, Л., Изд-во „Художественная литература“, 1974, на 131. страници је речено следеће: „…узмимо у обзир чињеницу да је Бјелкин био аутор пет приповедака, а аутор шесте (прве!) – издавач А. П.“, то јест сâм Пушкин. Али ако размотримо ту „приповетку“, видећемо да је од пет страница, колико она заузима, само једна посвећена лично издавачу (тј. Пушкину), а четири писму Бјелкиновог суседа. Значи, ако већ мистификацију узимамо за стварност, онда не треба да се заустављамо на половини пута (ако је приповетке написао Бјелкин, зашто је онда писмо ненарадовског спахије написао сâм Пушкин?).

[6] С. М. Шварцбанд. История одной мистификации (к вопросу о сущности образа Ивана Петровича Белкина). У књ.: Вопросы русской, советской и зарубежной литературы. Научные труды Новосибирского пед. института, вып. 65, Новосибирск, 1971, стр. 79.

[7] Н. Я. Берковский. О „Повестях Белкина“ (Пушкин 30-х годов и вопросы народности и реализма). У књ.: Н. Я. Берковский. Статьи о литературе. М.–Л., ГИХЛ, 1962, стр. 302.

[8] Г. П. Макогоненко. Творчество А. С. Пушкина в 1830-е годы (1830–1833). Л., Изд-во „Художественная литература“, 1974, стр. 105.

[9] „…навели су ме да узмем перо… како бих сачувао у сећању такве јунаке као што су Скотинко, Сава Савич и њима слични; у чије ће постојање, током времена, престати да се верује, као што се сада не верује у то да је постојао малолетник Митрофанушка“.

(Visited 146 times, 1 visits today)
УМѢТНОСТ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *