Аљоша Бранков Арсеновић: ИНДИЈСКА РУКОВЕТ (1)

Откриће групе пјесама које углас говоре о давном бивању Срба у Индији, о кратком благостању у далекој земљи, а онда о сталним сукобима са азијским народима и о великим погибељима, изнад је сваког очекивања.


Аљоша Бранков АРСЕНОВИЋ

Кад смо фебруара мјесеца 2004. године претраживали стару књижницу манастира Бођана, нисмо ни слутили на какве ћемо ријетке и драгоцјене књиге наићи. Једна је ипак била немјерљиво вреднија, неочекиваног и изузетног садржаја, књига о којој су снивали етнолози, историографи, филолози, истраживачи старе вјере и упоредних религија, сви они који су се бавили, на било који начин, србском прошлошћу или србским наслијеђем, баштином.

Иако неугледне спољашњости и обичног наслова „Песме и обичаји укупног народа српског – Обредне песме“, њена садржина је била од сувог злата. На пожутјелим и искрзаним листовима били су одштампани несвакидашњи стихови стари ко зна колико вјекова, миленијума, исписани на недотјераном србском народном језику. Књига чак није била ни расјечена. Некада су се књиге најчешће штампале врло скромно, као свеске: на великом арку папира одштампа се обострано 8+8 страна, а онда се велики лист пресавије на 8 мањих. Тако испресавијани и необрезани листови су коричени. Читаоцу је било остављено да ножем расијече и растави стране. Такву недирнуту и нечитану књигу, као златан грумен облијепљен земљом, пронашли смо у манастирској књижници, расјекли је и угледали рјеткост за којом су безуспјешно трагали и Чајкановић, и Нодило, и Тројановић, и Милићевић, и сви старији и млађи етнолози и историографи1.

Прије равно 135 година изузетни Милош Милојевић (1840-1897), професор црквене историје, члан Ученог друштва (данас САНУ), писац, етнолог, добровољац, четник, комита, велики родољуб и неуморни истраживач далеке прошлости Срба, штампао је у Државној штампарији у Београду 1869. године ову несвакидашњу књигу.

Милош С. Милојевић. Портрет из 1878. године.

Милојевић је прикупио 345 већином изузетно старих обредних пјесама које су, још за његова времена пјевали коледари, лиличари, даждоле, лазарице… а могле су се чути на Ивањдан, Петровдан, на Туциндан и Бадњидан, на Цвети, затим на мобама и прелима, ту су мајске пјесме на Св. Јеремију, љуљашке и породиљске, варичке и дружичалске, посмртна запијевања, пјесме о задушницама…

Познато је да се о називима божанстава из старе вјере у Срба ништа није знало. Имена нигдје нису записана, а није остало чак ни трагова у предању. Поуздано се знало само толико да су Срби некада исповиједали религију предака, да су слава, запис и Бадње вече реликти из старе вјере, док се на основу очуваних древних обреда те истраживања и анализирања приповиједака, бајки, прича, могло још понешто несигурно придодати (Нодило, Чајкановић).

У „Лексикону религија и митова древне Европе“ (А. Цермановић, Д. Срејовић, Савремена Администрација, Београд, 1996, с. 502) пише: „Извори за словенску религију су веома оскудни и фрагментарни… Каснији писани извори односе се углавном на веровања Балтичких Словена и Руса, док се о религији осталих Словена – Чеха, Пољака и Јужних Словена – може судити једино на основу лингвистичких остатака и фолклорне грађе.“2

А у Збирци обредних пјесама наведена су многа имена древних „борова“ или „божола“, како су их најчешће звали стари Срби, за којима су безуспјешно трагали многобројни истраживачи србске предачке религије. Стихови су препуни имена: Коледа, Купала, Гостослава или Радигоста, Љеља и Љеље, Пољеља и Пољеље, Вида или Свевида, Перуна, Јарила или Јаруна, Ладе, Велеша, Рујевита, Давора, Прпруше, Живбоже, оца Сварога и мајке Свароге, Божића Сварожића, Јаждраксина, Правовида или Прове Праве, Дажбога, Поревита, Рановита и загонетне „сиве Живе“. И као потврда неријетких истраживача који су сматрали да су стари Срби одувијек били једнобожци, монотеисти, пјесме без икакве забуне величају „Вишњега, превишњега и јасњега, Триглава бога највећег“ – „Наш господар Триглав вељи/ Наш Створитељ и Држитељ/ И велики Уморитељ“ (пј. 107).

Њима су се Срби молили и призивали их у невољама – за сушних година, у болестима, у ратним опасностима, кад су се женили и подмладак добијали, на самрти.

Помињу се и имена многих демона које су наши преци настојали умилостивити и заварати: од страшног Водана и његовог сина Морана и многих кћери Морица па до Смртхана, Живе или Шиве и свих других и многих са основом мор.

Већ саме чињенице које смо навели представљају изузетно сазнање, велику етнографску и историјску – усудили бисмо се рећи – сензацију. Ипак, откриће групе пјесама које углас говоре о давном бивању Срба у Индији, о кратком благостању у далекој земљи, а онда о сталним сукобима са азијским народима и о великим погибељима, изнад је сваког очекивања.

Ми смо као изузетне над изузетним, засебно издвојили и обрадили петнаест обредних пјесама у којима се помињу Индија и србска страдања од Хиндушана и Манџура, од Тар-тара и Глобира и црних Гата. У такође његовој збирци „Сватовске“ пјесме пронашли смо двије (98 и 215) које помињу „разбојну земљу Инђију крвну“.

Као осамнаесту пјесму уврстили смо једну посмртну, сасвим необичног обреда за Србе: спаљивање мртваца и његове жене, у Индији познатог као – satyа.

Наравно, узели смо и двије познате пјесме у којима се такође помиње Инђија – „Свеци благо дијеле“ и „Босиљак и роса“, али и једну до сада необјављивану народну пјесму – „Роса робињица“. Ову нам је пјесму уступила Светлана Стевић-Вукосављевић, познати ризничар нашег народног музичког блага.

Код Николе Беговића пронашли смо „Свету цркву Инђију“ записану негдје у Лици или Банији, а од А. Ломе смо преузели такође индијску пјесму са Брача „Птица ластавица“, први пут објављену 1896. у издању Матице Хрватске. У књизи „Народна књижевност Срба на Косову“, коју је приредио др Владимир Бован, нашли смо пјесму „Инђија девојка“.

Дакле, укупно смо сакупили двадесет три „инђијске“ пјесме сврставши их под један наслов – Индијска руковет.

О вјеродостојности прикупљених пјесама, о њиховој изворности и сачуваном народном језику којим су казиване, Милојевић је у Предговору, с. IV, записао: „Што се тиче ове прве наше свеске можемо слободно рећи – а тако захтевамо и убудуће да се ради и купи народна умотворина – да је: она сакупљана и преписивана онако како су је уста казивача и певача изговарала. Да је потпуно верна у свему како говору тако и појединим речима и изразима.“3

Милојевић је чак и напомену испод пјесама давао у дијалекту. За пјесме казиване мијачки давао је примједбе на мијачком нарјечју, а за оне спјеване брсјачки – на брсјачком говору. Тако је за једну пјесму казивану на помјешаној екавици са икавицом написао: „…сама Стане говораше ми без икакво правила И умисто ω па и онди ди се увик чује Е. Ја митну ове писме и друге њене овако не притерујући ни у чим само ради тога да се види, да у нас наш језик није ни мало обрађен.“4

Др Ђорђе Јанковић (1947-2016)

Подсјетићемо да је др Ђ. Јанковић о вјеродостојности обредних пјесама у рецензији записао: „…не видим како би неко могао да их измисли: Милојевић или било ко други још у то време а и зашто. Уосталом, неке од тих песама се и данас певају у неком виду (Вељи Чуј). Такође није могуће измислити збивања као ни топониме, хидрониме и етнониме повезане са њима, и да се они подударе са подацима који у 19 столећу још нису били познати, нису били откривени, како ћу даље показати. …Оне су заиста извор података о далекој прошлости Срба, и сведочанства обредне праксе образоване у неко прадавно време.“

1. ИНДИЈСКА РУКОВЕТ
1.01. Познате пјесме о земљи Инђији 21
од с. 21 до с. 26

Добро је позната народна пјесма „Свеци благо дијеле“. Њоме Вук Караџић започиње своју збирку „Најстарије пјесме јуначке“ печатану први пут 1823. године у Липисци (Лајпцигу). Пјесму је Вук записао у Срему од слијепе Степаније која је била поријеклом из Јадра. Навешћемо само дванаест редака значајних за наше истраживање:

СВЕЦИ БЛАГО ДИЈЕЛЕ

…А мој брате, Громовник Илија,
како нећу сузе прољевати,
кад ја идем из земље Инђије,
из Инђије из земље проклете?
У Инђији тешко безакоње:
не поштује млађи старијега,
не слушају ђеца родитеља,
родитељи пород погазили…
кум свог кума на судове ћера,
и доводе лажљиве свједоке…
ђевер снаси о срамоти ради,
а брат сестру сестром не дозива…5

О овој пјесми Нодило је написао у своме познатом дјелу „Stara vjera Srba i Hrvata“ неколико страна, чак је и изједначавао громовника Илију са Перуном, те упоређивао обојицу са индијским громовником Индром и са ведским Паржањом (Parjanyas). Нодило је такође уочио знатне сличности у обичајима србског народа са онима описаним у старим Ведама…

…О „Инђији земљи проклетој“ расправљали су такође Ћоровић и Костић сматрајући да је дошла у народну пјесму из романа о Александру Македонском6. Св. Матић пак претпоставља да је слијепа Степанија као Сремица само повезала неименовану земљу са именом села Инђија у Срему7. Александар Лома помишља да иза „Индија/Инђија као имена ‘проклете земље’ заправо стоји Виндија ‘земља Венеда/Винда’ у словенско-германском пограничју где су преци балканских Срба живели као пагани пре досељења на југ“8.

А Вук, који је пјесму записао, ништа не рече о „Инђији проклетој“, али је зато Радомир Матић, писац објашњења пјесме „Свеци благо дијеле“, у Вуковој збирци издатој 1958. године записао: „Проклета Инђија (за коју народна песма везује приповетку о тешким гресима и безакоњима) дошла је из старе књижевности наше, из приче о страдањима апостола Томе у Индији, или непосредно из црквеног, пролошког житија Томиног“9.

Тек Милојевић, а онда вијек послије Илија Живанчевић и Олга Луковић-Пјановић усудили су се писати о земљи Инђији, великој земљи у Азији, и о старим Србима који су некада у тој далекој земљи живјели.

Милојевић је највећи дио пјесме објавио у својим „Одломцима…“, а необичне стихове усхићено протумачио: „Ова је пјесма тако јасна, тако тачна, тако дивна и чудна, боља и јаснија, истинитија и вернија од свију досадашњих наших и туђих историја и историчара. Из ње изводимо ово: да прва година несреће српске у Инђији означава прве нападаје црних народа, дошљаке са острва и из Киндуша, или средње Азије. Друга година означава нападаје тих истих народа са сасредоточеном силом Кинеза… А трећа и последња: најцрњи насртај мисирских царева на Инђију и коначно утамањење остатака српских племена… Ето, дакле каква је грдна, ужасна и страховита несрећа и невоља била, у доба исељења Срба из Инђије, да није било леба ни за просфору а камоли за што друго.“10

Морамо напоменути да ова пјесма не говори о нападима Кинеза, Киндушана и осталих црних народа на Србе. Видјећемо нешто касније да и таквих пјесама, и то обредних, има. У њима се помињу Хиндуши, Манџури, Глобири, Татари и други азијски народи, но овдје Милојевић даје обједињено резултате својих претходних истраживања, поткрепљујући их стиховима ове пјесме.

Олга Луковић-Пјановић (1920-1998)

Наводећи најзначајније пасусе из Милојевићевих „Одломака…“ као и поменуте стихове народне пјесме, Луковић-Пјановић закључује: „Уколико ми је допуштено да изразим своје лично мишљење, чини ми се да је српски народ стварао ову песму већ на путу из Инђије… Идући према новим крајевима света… То треба хтети и моћи истражити! …Овде би требало да отпочнемо развијање наше теме, доводећи у везу и откривајући заједничке мотиве, не само између прича давних Срба и оних, које су Грци од њих узели и преудесили, већ особито издвајајући све оно што је остало сачувано у било ком облику у српском духовном народном благу од епохе Веда до данас.“11

Другу познату пјесму са индијском темом „Босиљак и роса“ први је објавио Вук 1841. г. записавши је у Рисну12. Живанчевић је у свом Новом поколењу, у поглављу Српска народна песма, о овој народној пјесми записао: „Наш народни песник не упућује их ни на Италију чије лимуне и поморанџе посматра са прозора, ни у Грчку, земљу вечитог пролећа, која му је ту под ногом, већ духовна носталгија одвлачи га тамо далеко, далеко чак у Индију…“13

БОСИЉАК И РОСА
Поцмилио ситан босиоче:
„Тиха росо, што не падаш на ме?“
„Падала сам за два јутра на те,
ово сам се била забавила
гледајући чуда великога,
ђе се вила с орлом завадила
око оне зелене планине.
Вели вила: ‚Планина је моја!‘
Орле вели: ‚Није, него моја!‘
Вила орлу крила саломила.
Љуто цмиле тићи орловићи,
цмиле љуто, јест им за невољу;
ћешила их тица ластавица:
‚Не цмилите, тићи орловићи!
Повешћу вас у земљу Индију,
ђе штир коњу расте до кољена,
ђетелина трава до рамена:
откле никад не залази сунце.‘“

Ову исту пјесму у нешто другачијем језичком облику забиљежио је етномузиколог Петар Вукосављевић у селу Јошаница на Хомољу. Пјесму је Вукосављевић записао под именом „Љуто цвили ситан босиоче“.

ЉУТО ЦВИЛИ СИТАН БОСИОЧЕ
Љуто цвили ситан босиоче:
„Тија росо, што не падаш на мен’?“
„Падала сам до два јутра на теб’
ово сам се јутро забавила,
гледајући чуда великога,
да се Вила с орлем завадила,
око оне зелене планине.
Вила вели: ‚Планина је моја!‘
Орло вели: ‚Није, него моја!‘
Вила орлу крила поломила.
Љуто цвиле тићи орловићи.
Тешила ју тица ластавица:
‚Не цвилите тићи орловићи.
Водићу вас у земљу Инђију,
ђе штир расте коњу до колена,
детелина трава до рамена.
Отклен сунце не залази никад‘.“

Захваљујући чувару нашег изворног народног блага Светлани Стевић-Вукосављевић, у прилици смо први пут предочити народну пјесму у којој се такође говори о Индији и гдје се мијешају екавица и ијекавица, а која се и данас „пупева“ на Хомољу:

Свѣтлана Стевић-Вукосављевић (1948)

РОСА РОБИЊИЦА

Везак везла Роса робињица,
везак везла ју море гледала,
морем лете два врана гаврана
јал говори Роса робињица:
„Ја два врана, два по богу брата,
јесте л` скоро јод земље Индије?
Јест` видели моју стару мајку?
Јел` је моју браћу иженила
и сестрице младе разудала?
Јел` је моје даре поарчила?“
Јал` говоре два врана гаврана:
„Ми смо јутрос јод земље Индије,
видели смо твоју стару мајку.
Она твоју браћу иженила
и сестрице младе разудала,
ја ли није даре поарчила,
већ преврће јутром и вечером
и спомиње Росу робињицу.“
Јал` говори Роса робињица:
„Ја два врана, два по богу брата,
јотидите ју земљу Индију,
па кажите мојој старој мајци,
нека моје даре раздијели,
нек раздјели слепом и сакатом,
нек спомињу Росу робињицу.“
То говори Роса робињица,
То говори чарне очи зави,
Зави очи па ју море скочи.

Пјесму је Стевић-Вукосављевић забиљежила у Милатовцу (Жагубица, Хомоље) по казивању осамдесетогодишње старице Живке Милојковић, рођене у Сувом Долу. Пјесма се у народу зове „Везак везла Роса робињица“ и најчешће се пјевала као свадбена све до седамдесетих година прошлог вијека, кад су народно „пупевање“ на свадбама потиснули хармоникаши и трубачи. И данас се често чује на сеоским прелима.14

Овим трима пјесмама о Индији направили смо увод у серију од петнаест обредних пјесама (иначе у овој књизи прилажемо укупно двадесет три пјесме са индијским темама) у којима се помињу Индија или индијски топоними и хидроними, или пак имена азијатских народа са индoазијске цјелине. Ту су записани и град Дунав, и ријека Дунав, и „србске земље Рашке светле“ – али у Индији!

Одломак из књиге Аљоше Бранкова Арсеновића Обредне пјесме древних Срба из Индије, Мирослав, Бѣоград, 2008.

Приредио Драган Буковички

Манастир Бођани

1 Захваљујући предусретљивости јерођакона Никона Цветићанина и несе-бичној помоћи богослова Огњена Верића, пронађене су у старој књижни-ци манастира Бођана многе ријетке и вриједне књиге, међу којима и ова изузетна збирка Обредних песама укупног народа српског.

2 Захваљујемо намјеснику манастира Светих архангела Михаила и Гаврила у Ковиљу јеромонаху Исихију Рогићу на обезбјеђењу изванредних услова за рад и на свој неопходној помоћи у настајању ове књиге.

3 М. Милојевић, “Песме и обичаји укупног народа српског – Обредне песме“, Државна штампарија, Београд, 1869, с. 46.

4 Потребно је такође појаснити, да смо придјев изведен од етнонима Срби пи-сали по старом, предвуковском начину писања као србски. Наиме, прастара су-гласничка скупина СРБ одувијек је представљала странцима несавладиву тешкоћу у изговору. Помагали су се тако, што су убацивали самогласнике између ова три сугласника и изобличавали ово особено име до непрепознавања. Жеља нам је би-ла да у овоме раду, који говори о далекој прошлости овог прастарог народа, за-држимо непромјењену сугласничку скупину СРБ и у старом придјевском облику, посебно, што се у селима долина ријека Криваје и Гостовића, затим у подозрен-ским селима, те у вровачким селима: Крајзовцима, у Петровом Селу… и данас ис-кључиво каже – србски. И владика Николај Велимировић је у Србској теодули-ји писао придјев од имена СРБ као србски. Такође у писању именице санскрт и придјева санскртски нисмо уметали слово и, што су иначе принуђени да чине многи други народи како би разбили сугласничку скупину “нскрт“ и тако омогући-ли неометан изговор. Србски језик, управо као и санскртски, има својство да у одређеним неопходностима, као што су изговори “тешких“ сугласничких скупова: врт, крв, прст, смрт, крт, врх, Срб… сугласник р преобрази у самогласник и тако оно што је за друге језике веома тешко, претвори у лако изговорљиво.

5 Вук Стефановић Караџић, Српске народне пјесме, ИП Просвета, Бгд, 1958, књ. 2, с. 9.

6 Др Костић, „Тумачење друге књиге Српских народних пјесама Вука Ст. Караџића“, 1 дд, Београд, 1937; Владимир Ћоровић, „Силуан и Данило II, српски писци XIV и XV века“, Глас СКА CXXXVI, други раз. 72, с. 13-103.

7 Св. Матић, „Проклета Инђија“, Збор­ник Ма­ти­це срп­ске за књи­жев­ност и је­зик, II, с. 192-193, Бе­о­град, 1954.

8 Алек­сан­дар Ло­ма, “Пра­ко­со­во“, СА­НУ Бал­ка­но­ло­шки ин­сти­тут, с. 57, Бе­о­град, 2002.

9 Вук Стефановић Караџић, Српске народне пјесме, књ. 2, с. 625.

10 М. Ми­ло­је­вић, “Од­лом­ци исто­ри­је Ср­ба“, Др­жав­на штам­па­ри­ја, Бгд, 1872, с. 50, дио I.

11 Ол­га Лу­ко­вић-Пја­но­вић, “Ср­би… на­род нај­ста­ри­ји“, ИПА Ми­ро­слав, Бгд, 1994, књ. 2, с. 245-247.

12 Вук Стефановић Караџић, Српске народне пјесме: књига прва, у којој су различне женске пјесме“, припр. Вл. Недић, Београд, 1975 (1. издање Беч 1841).

13 Илија Живанчевић, „Новом поколењу“, Београд, 1934/1994, с. 88.

14 За­хва­љу­је­мо Све­тла­ни Сте­вић-Ву­ко­са­вље­вић и Пе­тру Ву­ко­са­вље­ви­ћу на по­мо­ћи и са­рад­њи у ис­тра­жи­ва­њу срб­ских оби­ча­ја.

(Visited 233 times, 1 visits today)
ПАМЕТАРНИЦА, УМѢТНОСТ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *