Храбар, снажан, усамљен, неповерљив, предатор, тих, опасан, муњевит, опрезан, породичан, друштвен, одан, освајач, нападач, доследан, слободан, дивљи, и леп…то је вук.
Веселин Чајкановић, највећи српски етнолог, записао је да је сваки народ везан за понеку животињу, и у извесном смислу изједначен са њом. „За Србина се, на пример, каже да је вук, и то је сасвим на свом месту, утолико што је вук митски сродник и предак српског народа, односно митски представник српског народа”.
То веровање да је вук митски представник српског народа је толико моћно утицало на свест његову да је овај појам био основа бројних српских имена и презимена још из прехришћанског времена до данашњих дана. Уз појам славе, ова основа наших имена и презимена је најбројнија. И данас је тај појам моћан у нашим именима и презименима.
Пословица „вук длаку мења а ћуд никако“ у ствари говори о прилагодљивости тешким условима и спољној околини с једне, али и о непроменљивости свог изворног – моралног карактера с друге стране.
У древној српској митологији култ вука је заузимао веома важно место, а то поштовање вука – односно онога што вук симболише – свој израз је нашло и током дугог низа векова крштене историје Срба. Између осталог, према древним схватањима нашег народа, Свети Сава је постао и заштитник вукова тако да су и „односи“ између Светога Саве и вука пријатељски.
У свом роману „Последњи Европљанин“, Драгош Калајић је о симболици вука записао:
„Вук добро оличава једну људску силу која је веома сложена и разнолика, а њена најупадљивија појавност је урођена потреба за слободом као основним условом живота… Вука није могуће припитомити, учинити зависним и послушним, као његовог далеког рођака пса. Није то могуће и зато што је много паметнији. За ту слободу везан је и снажан осећај самопоштовања и поноса, без премца међу животињама, а и међу огромном већином људи. Код вука је етика исто што и памет. Вук не трпи никакве компромисе, које види као издају своје етике или природе. Рекао бих да у тим својствима вука почива објашњење истинског узрока омразе коју ужива код оних што завиде туђем слободољубљу и племенитости, јер их не поседују. (…)
У вуку би данас ваљало препознати и симбол устаника против модерне цивилизације Запада, јер је она потпуно преокренула све традиционалне и природне вредносне поретке те критеријуме селекције. Цивилизација Запада привилегује и умножава најгоре, а прогони и проскрибује, кажњава и затомљава најбоље.”
Тај „вуков“ устанак против „модерне цивилизације Запада“ која још афирмише потрошачки менталитет, обезличавање човека и породице уз стварање плашљивих и кукавних људи неспособних да се за било шта добро и часно боре и изборе, као да најупорније бране и заступају управо Срби.
Веровање у вука као животињског претка код Срба се манифестује у многим обичајима. Неки су очувани и дан данас тако да на основу њих можемо да реконструишемо основне одлике вучјег култа.
Вуку су у Србији посвећени зимски празници Мратинци. За Божић се у Србији припремала „вукова вечера“ која је као жртвена понуда имала за циљ да умилостиви вука и обезбеди заштиту стоке. Ову „вукову вечеру“ односио би један члан породице на раскршће, најчешће дете, које би оставивши храну тј. жртву вуку, и не осврнувши се одлазило кући. Када се роди дете, у селу се његово рођење објављивало тако што домаћин куће викне: „Родила вучица вука!“. Српска мајка је своме детету такође откривала његово вучје порекло певајући му следећу успаванку: „Нини сине, вуче и бауче, вучица те у гори родила“.
Словенска митологија спомиње једно божаство које је у нераскидивој вези са вуком. То је Дажбог (Дајбог).. Дажбог је као и већина божанстава териоморфан, а његов животињски облик је бели вук. Веома је чудно да бели вук који се сматра претком српског народа, има типично поларне карактеристике. Међутим, бела боја вучјег крзна односи се, пре свега, на хтонични аспект Дажбога, али и хтоничност самог вука. Иначе, беле животиње у европском фолкору представљају бића која повезују наш свет са светом духова тако да није чудо што животињски облик једног хтоног божанства има крзно беле боје.
Човек је од насилно припитомљеног вука вековима и систематски правио разноврсне и бројне расе паса с тим да ни једна од њих није толико отпорна, сналажљива, нити интелигентнија ни јача од вука. Неке од њих су примери псећих врста које су апсолутно неспособне за било какав природно самосталан живот и опстанак.
Иначе, вук никог не слуша нити хоће било коме да служи. Он је свим бићем посвећен заштити, одбрани, јачању и опстајању своје врсте са свим природним особинама и карактером на својој слободној територији.
Из „угла виђења вука“, део његове гране, односно потомства док је било мало је отимано, па одрођено пристало на припитомљавање; пристало на ланац и поводац, на кућицу и угоднији начин живота уз и са човеком служећи верно њему, по његовим захтевима и потребама. Променио је чак и „језик“ у смислу да не завија лаје.
Понекад се код нашег човека за неког лошег чује како каже „Псето једно!“, или за женску особу „Кучко једна!“ што је наравно погрдно. Са друге стране, никад нећете од Србина чути неку изреку погрдног типа у смислу „Вучино једна!“
Између вукова у чопору постоји јасна хијерархија која се успоставља унутрашњом борбом где јачи никад неће убити слабијег вука. Наиме, јачи вук снажним угризом до почетка лома кости, опомиње другог да је слабији што овај прихвата лежући на леђа покоравајући се безусловно да би био ослобођен даљих напада.
Вукови су сложни у лову, подели плена, одгајању и бризи за потомство и у поштовању унутрашње хијерархије. То код паса није случај с обзиром да су се ти инстикти и нагони временом изгубили. На крају, кроз природну секекцију најјачих, најздравијих и најспособнијих у својој врсти уз далеко изоштренија сва чула у односу на псе, вукови су обезбедили изванредну животну способност, отпорност и адаптилност.
Имајући у виду да је вук по анимистичким веровањима Србинов предак, уз претходне његове особине карактера и расне животне отпорности, у нашем народу детету је давано име Вук. Оно је једно од најстаријих и веома честих имена у српском народу, управо због тога што се раније веровало да ће онај ко носи име тотемске животиње бити заштићен од свакаквих зала. И дан-данас срећемо имена као што су Вук, Вучко, Вујкан, Вујица, Вукашин, Вукан, Вучица и Вукица, као и презимена Вучић, Вучинић, Вуковић, Вујошевић, Вујичић, Вукадиновић, Вујовић, Вукобратовић, Вујковић, Вучетовић, Вучковић, Станивуковић и многа друга.
Изворник: Свевлад
Related posts:
Мирча Елијаде: АРИЈЦИ У ИНДИЈИ
Тања Антић: ПОРЕКЛО И ИДЕНТИТЕТ ЗМАЈ ОГЊЕНОГ ВУКА
Борис Над: НАЈСТАРИЈА И НАЈБОГАТИЈА КУЛТУРА ЕВРОПЕ: СЛОВЕНСКА КУЛТУРНА РЕВОЛУЦИЈА
Ђорђе Јанковић: СЛОВЕНСКИ И СРПСКИ ПОГРЕБНИ ОБРЕД У ПИСАНИМ ИЗВОРИМА И АРХЕОЛОШКА ГРАЂА
Григорије Божовић: ЈЕДНА НЕПРИЗНАВАНА ИСТИНА
Цар Иван Грозни: ОДГОВОР ЈАНУ РОКИТИ
Аљоша Бранков Арсеновић: ИНДИЈСКА РУКОВЕТ (2)
Милош Ковић: КОСОВСКИ ЗАВЕТ ЈЕ ПОТЕНЦИЈАЛНО ВРЛО СУБВЕРЗИВАН
Интервју: ЂОРЂЕ ЈАНКОВИЋ – ЗАБРАЊЕНА АРХЕОЛОГИЈА
Горан Шарић: СРБИ СУ СТАРОСЕДЕОЦИ БАЛКАНА
Владимир Умељић: КАКО СУ СРБИ ПОСТАЛИ ХРВАТИ?
Милован Данојлић: ВРЕМЕ НАШЕГ УМИРАЊА
Фантастичан текст! Пре свега, поучан!