Зоран Вуксановић: ГРАНДИОЗНО ДЕЛО ВЕЛИКОГ ПИСЦА 2 (Цитати у част годишњице рођења)

Стога, ценећи напоре што су их комунисти током пола века уложили у нашу пропаст, узимајући у обзир да им то није била историјска намера, али остаје историјска кривица, ми од њих ништа друго не захтевамо него да се од те заморне историје одморе.
Њима је потребан одмор од историје, нама од њих.

Борислав Пекић

Претходни наставак: Грандиозно дело великог писца 1

---

Покушај да се на годишњицу рођења великог писца читатељству приближи његово стваралаштво остао би безуспешан и неделотворан, уколико не бисмо дозволили бисерима да сјајем привуку око које жуди за спознајом и душу која иште сједињење са племенитошћу. Зато наводимо неке неизоставне цитате из обимног опуса Борислава В. Пекића (око 30.000 страница), који на најбољи начин одсликавају његово конгенијално дело, те њега као личност  високе моралности, принципијелности и доследности.

„Да си ти мене томе учио уместо што сам пред гостима морао да рецитујем бесловесне химне светоме Сави и да понављам како онај ко лаже тај и краде, ко краде убија, а ко убија на вешалима завршава, кад је већ и последнњој будали на свету јасно да је истина управо обрнута, да ко највише лаже постаје моћан, ко краде богат, а ко највише убија не завршава на омчи, него у ђачкој читанци…“ – Златно руно

„Са уредном поштом, електричном струјом, амбулантом и безбедношћу на тротоару, добили смо, разуме  се, затворе, цензуру, арбитрарност администрације, тиранију аката, корупцију, неговане неједнакости, школско не-образовање, свемоћ медиокритета и све друге одлике једног – развијеног друштва. Шта смо све погубили, још не знамо. Још се, наиме, пребројавамо.“ – Тамо где лозе плачу

„ Ми ти Срби, брате, и нисмо нација. Ми смо усплахирено и пометено стање духа. Ми постојимо, заправо, само из ината …“  -Златно руно I том

„Ми Срби независност смо увек добијали на  рате, а губили је одједном и ђутуре.“ – Златно руно V том

„Повест грбаче је наличје политичке повести. Историја политике пише се на њеној грбачи.А историја грбаче? Она се не пише. Живи се…“  – Златно руно VI том

„Судбина не брине за вољу ни људи ни богова, те нико од њих није срећан због оног што јесте. Свако биће хоће да буде нешто друго.“ – Златно руно VII том

О идеално рђавој држави

Која је држава добра – не знам. Али је сасвим сигурно да није:
„Држава у којој сте најбезбеднији ако сте у затвору;
Држава чија је будућност вечита, а прошлост траје само колико и она;
Држава у којој  снага царује, а ум ваља кладе;
Држава у којој сте принуђени другима да копате јаме да сами у њих не бисте упали;
Држава у којој се једнакост састоји у беди, а слобода у неједнакости;
Држава чији су грађани таоци њене владе ;
Држава у којој сте срећни ако сте живи;
Држава у којој свако зна шта треба да уради али не зна зашто;
Држава којој није доста што је подносите већ захтева да то чините са одушевљењем;
Држава која се позива на небо кад јој не иде добро, а на себе кад јој пође боље;
Држава у којој је све што се чини неизбежно, а све што је неизбежно никад се не догађа;
Држава чије се вође преносе на рукама, а њихова власт испод руке;
Држава у којој су средства за производњу у приватним рукама, она у којој су у државним  рукама, а нарочито она у којој средства за производњу нису ни у чијим рукама;
Држава у којој уместо очевине наслеђујете страх;
Држава у којој је једина поуздана рубрика у новинама-читуља;
Држава у којој земља припада онима који на њој гладују;
Држава у којој машине замењују раднике, а радници машине;
Држава чији вас војници уче географији суседа;
Држава у којој лакше мењате пол него прошлост;
Држава у којој је грађанин одговоран за своје претке, али не одговара за своје потомке;
Држава у којој одређивање слободе почиње њеним ограничењима;
Држава у којој закони не претходе преступима, већ их следе; а обожавање најраширенији вид јавног деловања;
Држава у којој се ви и онај који вас прогони борите за исте идеале, само је питање ко ће први опалити;
Држава у којој се људи не сахрањују само на гробљима;

И најзад, држава чију химну слушате као сопствено опело…“ – Одмор од историје 

 „Сваки народ поседује све могуће особине, и у том се погледу ми Срби ни од једног не разликујемо. Разликујемо се, нажалост, у погледу мере у којој поједине од тих особина учествују у том мутном амалгаму што се зове народно биће“…

„Да смо победили на Косову, да смо ми населили Хрватску, да само Урош није био онако нејак, да смо могли наћи заједнички језик са Бугарима, да смо наместо православне имали католичку цркву, да смо, да смо, да смо… Ми смо, бога му, стално у неком кондиционалу“…      – Златно руно II том        

„Они чак – и то је нека срећа у несрећи – ни властите идеје нису умели да реализују, а некмоли туђе, од којих, успут, још и презају.
Стога, ценећи напоре што су их комунисти током пола века уложили у нашу пропаст, узимајући у обзир да им то није била историјска намера, али остаје историјска кривица, ми од њих ништа друго не захтевамо него да се од те заморне историје одморе.
Њима је потребан одмор од историје, нама од њих.
Зато им препоручујемо оно што је Cromwell поручио Дугом парламенту, у предвечерје Енглеске револуције:
„Исувише сте овде седели за оно мало добра које сте нам донели. Идите, за име Бога идите, и да вас очи више никада не виде!“ –  Позив на одмор од историје       

-…Ако би ми сад било речено да сам, с обзиром на везу између разумевања и оправдања, противречан, јер сам тврдио да их је тешко разграничити, одговорићу: имао сам у виду паметне људе, не-будале.

-…дошли до закључка да је деструктивно понашање савременог човека, претежним делом, последица система забрана и правила, којима цивилизација обуздава његову, у основи, још дивљу природу. (Мајмун је, наиме, схватио да више није мајмун, али не и шта то значи и нашта га ова метаморфоза обавезује.)

-…Ако сте беба, па вас усред бела дана, у колицима возе неком прометном трговачком улицом, може вам се десити, то је истина, да добијете осмехе, али и да вам угасе цигарету о образ. Ситуација је с том нашом природом, која је остала да скаче по дрвећу док смо сишли да прочитамо Платона, уистину постала алармантна.

– Знање је услов свакоме злу. Незналица може бити рђав кад му се укаже прилика, али само је зналац у свим приликама рђав.

– Тешкоћа је у томе што за оно зашта имаш талента, немаш савести, а за оно у чему си савестан, ниси талентован.

-…Нека. Интелектуалцу је дужност да истраје. Макар и у својим заблудама.

-…Али, шта се може, без сломљених јаја кајгане нема.

– Сутрашњица је оно што од мене чини човека. Јуче је оно што ме чини мртвацем.

– Наш проблем није у томе како да оживимо него како да упокојимо вампире, прошлост је вампир и право питање гласи како га упокојити?

– Изузмимо се! Будимо велики у одрицању као што смо немилосрдни у присвајању!

Док не убијемо прошлост, нећемо родити будућност!

– Ја вам пружам наук највеће храбрости: ја вас учим умирању! Људској смртности и надљудској вечности. Све остало је дим и сен сенке!

– Међутим, снага логике зависи од тога ко се њоме служи, а не чиме се она служи.

-Бог не спасава према делима, већ према својој вољи, која је недокучива. Спасу се човек може надати, али га не може заслужити. – Како упокојити вампира

– Онима који виде, тумачити слепило тешко је; слепима објаснити вид – немогуће је.

– Чим лудница постоји, постоји и свет.  – 1999

-Део грађанског сталежа напала је плесан. Пишу да је плесан лековита.

– Хришћанска тврдња да је све што уђе у Књигу живота до Страшног суда неизбрисиво, смешна је. Увек постоји – и гума. – Тамо где лозе плачу  (Есеји и Дневници)

– Политика је јавно спровођење етике.

– Боље је погрешити на страни милосрђа него на страни смртне казне.

– Убијање због мира је као јебање због невиности. Аноним

– Али, како је Huxley рекао, једино што од историје уистину учимо јесте да нас она ничему није научила.

– …Грци су говорили – упознај себе. Да бисте упознали себе морате знати културу у којој делате.

– Мото: И кад погледах на сва дела своја што их урадише руке моје и на труд којим се трудих да их урадим, све бејаше таштина и мука духу и нема користи под сунцем. (Књига проповедникова, 2,11).

– С правом је Андрић говорио да нам фали храбрости да кажемо реч о ономе што живимо, а да не живимо оно што не говоримо. Код тебе те храбрости има довољно.

 – Доста од мене и премного за наш полуписмен и неписмен народ. – Живот на леду IV том

Када су једном Пекићу скренули пажњу, да га чита мали број људи, 2-3.000, да је „тежак“ за разумевање, и да би ваљало да се мало приближи широј читалачкој публици, он се само иронично и горко насмејао, уз констатацију да му то не пада на памет и да нема намеру да се мења повлађујући широким народним масама. И по томе је био јединствен и (не)поновљив, имајући на уму Његошеву мудрост: „Вијенац тежак, ал је воће слатко!“ Зато се у потпуности слажем са  претходно наведеном Михизовом  констатацијом о Пекићевој „тежини“: „…Али зато, ако читалац издржи у том, готово да кажем, концентрационом логору духовних захтева, биће штедро, расипнички обештећен.“

И на самом крају, али не и по значају, често се чује упитаност: Шта би нам Пекић рекао данас да је жив? Па да ја покушам да одговорим у његово име, служећи се његовим смислом за иронију, сарказам, хумор: Госпође и Господо, Српкиње и  Срби, одушевљен сам вашом еклатантном глупошћу, мајмунским пореклом, (не)образованошћу, (не)васпитањем, (не)моралом, (не)духовитошћу, криминалом, убиствима, само тако наставите, пут без повратка у ЕУ, разуме се нема алтернативу, тој сулудој творевини и сумњивој скупини још само ми (не)достајемо, овакви какви смо, читај: Боже ме опрости, никакви! Скуп лудака треба употпунити!?

• Без одбацивања старих заблуда, нема ни прихватања нових истина.

• Живот је mistirion ke frontida, тајна и брига.

• Живимо у мраку кога осветљавају само наше илузије.

• Леп живот се купује, добар живот се заслужује.

• Ништа није неизбежно. Све је – неизвесно. – Маргиналије и моралије

ХОРХЕ ЛУИС БОРХЕС КАЖЕ  ДА СПАСЕЊЕ ДОЛАЗИ „КРОЗ ДУХ, КРОЗ МОРАЛ, КРОЗ ПРАКТИЦИРАЊЕ УМЕТНОСТИ“. АКО ЈЕ ТАКО, ОНДА ЈЕ ПЕКИЋ ЗАСЛУЖИО НЕБО И ТО ПО РЕЦЕПТУ СВЕДЕНБОРГА ДА СЕ ДУША НАЈПРЕ МОРА ОПСКРБИТИ ПАМЕЋУ ДА БИ СЕ УЗВИСИЛА. БУДАЛА НЕЋЕ КРОЧИТИ НА НЕБО, МА КАКАВ СВЕТАЦ  БИЛА, КАЖЕ СВЕДЕНБОРГ. – НЕКРОЛОГ МИРКА КОВАЧА О БОРИСЛАВУ ПЕКИЋУ

Зато држећи се оне народне мудрости : „Да никад није касно“, окренимо се мудром и знаменитом писцу Бориславу В. Пекићу, стрпљиво га ишчитавајмо, размишљајмо о прочитаном, духовно сазревајмо и напредујмо сваког дана у сваком погледу, све више и више. То је Пекићев наук, ван сваке сумње!