Николај Жевахов: ЦАР, ЦАРИЦА И РАСПУТИН

На стварању Распутинове славе радили су невидљиви агенти интернационале који су у Јеврејчићима из Распутиновог окружења имали промућурне сараднике: ту се водила танана и врло сложена игра, ту су остваривани одавно осмишљени револуционарни програми…


Николај ЖЕВАХОВ (1875-1946)

Поглавље LXI: Први Распутинови кораци

Распутиновом појављивању у Петербургу претходила је, као што сам већ рекао, велика слава. Сматрали су га ако не свецем, у сваком случају бар великим подвижником. Није ми познато ко му је створио такву славу и довео га из Сибира, али је чињеница да Распутин није морао сопственим напорима пробијати пут ка слави имала изузетан значај у оцртавању даљих догађаја. Називали су га час „старцем”, час „јуродивим”, час „божјаком”, али га је свака од тих платформи стављала на подједнаку висину и јачала му позицију „свеца” у очима Петербурга.

Ма како чудно изгледало поредити Распутиново име с именом „свеца”, међутим, моје речи не садрже никакво преувеличавање. Не може се тврдити да га нико није сматрао таквим, као што се не може тврдити ни супротно. Једни су искрено сматрали да му је ниспослата благодат, други су ништа мање искрено у њему видели оличење ђаволских сила.

Шта је у ствари Распутин био? Већ сам истицао мисао да се Распутин не може сагледати изван општег политичког положаја Русије и зато молим да се посебна пажња усредсреди на то ко га је сматрао праведником, а ко опседнутим. На страни првих стајала су Њихова Величанства, епископи Теофан и Гермоген, А.А. Вирубова, њен шурак А.Е. фон–Пистољкорс и сасвим малобројан круг престоничке аристократије која се ни под којим условима не може осумњичити за неискреност… На страни других стајала је Државна Дума, штампа и… гомила која се повећавала сразмерно удаљености од престонице и оног места на коме је Распутин живео и деловао.

Можда ће само та чињеница дати психологу материјал за размишљање: можда неће изгледати случајно то што се опозиција Цару, династији и престолу стапала с опозицијом Распутину?!

Да ли је Распутин био агент интернационале који је играо политичку улогу и извршавао одређене задатке, да ли је оправдао своју славу поседовањем изузетних квалитета, или изванредних злодела?

Не, ничег сличног није било. Распутин није био ничији агент, никакву политичку улогу није играо, никакве особености које би га разликовале од просечних представника његове средине није поседовао; никаква истакнута злодела није извршио…

Па на чему се онда заснивала његова слава? Чиме се објашњава то што је његово име протутњало читавим светом и постало синоним зла у свом крајњем домету?

То се објашњава тиме што је Распутин у тренутку свог појављивања у Петербургу, а можда и раније, упао у клопку агената интернационале који су желели да полуписменог мужика на гласу као праведника искористе за своје револуционарне циљеве. Ето зашто је у првим тренуцима Распутиновог појављивања у Петербургу тако силовито преувеличавана његова слава као „свеца”, која је пред њим отворила врата салона високог друштва и великих кнежева и довела га у дворац; ето зашто је још страственије потом преувеличавана супротна слава која је довела до тога да га убију људи насамарени од исте те интернационале.

Нема нимало сумње у то, пошто, наравно, ма како благотворан био његов утицај на здравље Наследника Царевића, ипак сама та чињеница не би Распутина учинила свецем, као што га ни посета некој крчми не би учинила оличењем ђаволских сила… На стварању Распутинове славе радили су невидљиви агенти интернационале који су у Јеврејчићима из Распутиновог окружења имали промућурне сараднике: ту се водила танана и врло сложена игра, ту су остваривани одавно осмишљени револуционарни програми…

Још не знамо, чак и не слутимо оне генијалне методе којима се интернационала служи за постизање својих циљева. Они подједнако лако претварају анђела у демона, као и демона у анђела; јудејски морал је опречан хришћанском и отвара изванредан простор за најтананије злочине и злодела са сасвим супротном спољашношћу, који непогрешиво погађају циљ.

Тај танано смишљен и вешто спровођен револуционарни програм, дабоме, нико није запажао. Није га запажала широка публика, није га запажао ни Распутин који чак није ни слутио да је изабрана жртва интернационале. Он је био типично оличење руског мужика и без обзира на своје природно лукавство и несумњив ум, изванредно лако је упадао у постављене клопке. Лукавство и простодушност, сумњичавост и дечја лаковерност, сурови подвизи аскетизма и лакомислено банчење, и изнад свега тога фанатична оданост Цару и презир према свом сабрату–мужику – све се то у његовој природи уклапало и доиста је потребна зла намера или непромишљеност па да се Распутину припишу злодела тамо где се само испољавала његова мужичка природа.

Управо зато што је био мужик, управо из тог разлога није ни имао у виду да близина Двору већ намеће обавезе, да је свако ко је близак Цару пре свега чувар Господаревог имена, да се не само у Царском Дворцу, него и изван њега мора понашати тако да својим понашањем не баци сенку на Света Имена. Распутин није узимао у обзир ни то да руски народ изузетно цени своју веру у оне које сматра „свецима”, захтевајући од њих у замену за дубоко поштовање према њима апсолутну моралну чистоту и постављајући им врло строге захтеве у том погледу. Довољна је и најмања сумња у чистоту њиховог моралног лика па да им се у злодело рачуна и оно што чини обичну људску слабост, мимо чега, у другим условима и кад се тиче других људи, пролазе не обраћајући пажњу; довољна је и најситнија омашка па да се јучерашњи „светац” данас прогласи за злочинца.

Ништа од тога Распутин није узимао у обзир и зато је, кад би га позвали у госте, одлазио; кад би му давали вина и опијали га ̶ пио би и опијао се; кад би му нудили да мало заигра – драге воље би почињао да онако чучећи плеше камаринску1 уз заглушујућу грмљавину пљескања публике што умире од смеха… Ама зар се може озбиљно говорити о томе да је Распутин у том тренутку био свестан злочинаштва свог понашања?… Он није био свестан ни тога да га исмевају у изузетно гнусној и зликовачкој намери, да га лукавством и преваром намерно намамљују у постављене клопке да би се изругивали Светим Именима Цара и Царице који су га сматрали за подвижника. Распутину су такве претпоставке биле толико далеке да је на вечерње забаве обавезно одлазио у светлоплавој свиленој кошуљи хвалећи се да је добио на поклон од Царице.

Не, психологија сељачке нарави ми је разумљива, и не видим разлога да тим Распутиновим чиновима припишем криминални карактер.

Познавао сам једног схимника, не толико у годинама, веома поштованог од сељака који су га увек позивали као „свадбеног генерала”2 на свадбена славља… Без тог схимонаха није пролазило ниједно сеоско славље.

Величанствено ходајући, у пуној одежди схимника, свечано је улазио у избу, седао на почасно место, пристојно се држао, мало говорио, још мање јео, али… успевао би да одржи такав став само… до прве чашице. Али чим се зачују цигуљање виолина и изазовни звуци даира, схимник пружа руку за другом чашицом, па онда још и још и… руска природа не одоли, избије и схимник се баца у плес, и тако игра „гопак”3 да изазива завист чак и сеоских момака. Такво би „искушење” задесило схимника на сваком сеоском слављу; у остало се пак време закључавао у своју келију молећи се за свој грех пред Богом, и видели би га само негде у мрачном кутку храма… Његово понашање нимало није поколебало његов углед код сељака који су се ограничавали само једном примедбом: „онемоћао је попа; а раније кад беше млађи, много је боље плесао, а и на ногама се чвршће држао”…

Сасвим је несумњиво да се, примајући позиве на вечерње забаве код људи које није познавао, не слутећи да то раде у злој намери, Распутин само разметао тиме што је чувен и славан не знајући којом ће то ценом морати да искупи…

Не, неупоредиво су већи зликовци били они који су са гнусним и зликовачким намерама злоупотребљавали Распутинову лаковерност и наивност неголи сам Распутин што им је веровао. Он је био подједнако искрен када је пред Гоподарем испољавао своје квалитете и када је незаинтересован за мишљење околине пред њима испољавао своје недостатке… Па и ко би чинио другачије?… У Царевим очима је свако желео да се чини свецем; а ону школу која аристократске ниткове претвара у џентлмене Распутин, будући да је био мужик, није прошао и искрено је испољавао своје мане, можда их чак и не сматрајући манама или се пак кајући због њих.

Међутим, на срамоту оних који су се спрдали са Распутином треба рећи да се он у њиховом друштву понашао распојасано само зато што према њима није осећао нимало поштовања и нимало га није занимало њихово мишљење о њему. Према свим осталим људима, а о Царском Дворцу да и не говоримо, Распутин је имао другачији однос. Бојао се да се не сроза у њиховом мишљењу и увек се држао беспрекорно. Неколико пута сам се сретао са Распутином 1910. године, час у Петербуршкој Духовној Академији, час у приватним кућама, и он је на мене, добро упознатог с манастирским животом и са „старцима”, остављао такав утисак да сам га чак проверавао код духовно упућенијих људи и још увек се сећам мишљења епископа Гермогена који ми је рекао: „То је раб Божји: сагрешићете ако га чак и у мислима осудите”…

Григориј Распутин, Гермоген (Долгањов) и Илиодор (Труфанов)

Мишљење епископа Гермогена који је касније постао један од најжешћих Распутинових прогонилаца није ме убедило у његову светост, али је врло карактеристично и сведочи о томе да је Распутин стварно изгледао као светац онима који су га таквим сматрали и прилазили му као свецу. Међутим, руку на срце, треба признати да Распутин не само што ништа није чинио за то да би га сматрали свецем, већ му је обрнуто, крајње тешко падао такав однос према њему. Врло карактеристичну причу наводи Ф.В. Винберг на страницама своје занимљиве књиге „Голгота”, пуне изванредно тананих психолошких запажања и изврсно написане.

…Нека Рускиња – прича Ф.В. Винберг – ватрена родољупкиња, стара списатељица, која је знала многе тајне масонства, због чега је претрпела немало мука и јада у свом животу, одлучила је да оде право код Распутина и оштро му постави питање: Зна ли какву штету наноси Русији. Игром случаја је дошла управо 16. децембра 1916. године, тј. уочи убиства Григорија Распутина. Као да је Бог по њој послао Распутину последње упозорење коме, међутим, није било суђено да измени већ коначно зацртан ток догађаја.

Позвонила је на Распутинова врата, отворио је некакав пуковник који ју је дочекао питањем: „Шта желите, госпођо?”

Могу ли видети Григорија Јефимовича Распутина?”

Отац није код куће, и уопште, он никога не прима”.

Нема правила без изузетка, пуковниче… Можда Ваше „није код куће” значи да је управо код куће… Онда ми дозволите да Вас замолим да му предате моју посетницу. Ако господина Распутина заиста нема, онда ми је врло жао, али шта се ту може, други пут више нећу доћи: овамо сам доспела Бог те пита откуд… Међутим, пуковниче, задовољите старици знатижељу: зашто сте Распутина назвали „оче”? Шта је он – свештеник, ђакон, монах, или можда Ваш beau pere?”

Сви Григорија Јефимовича тако зову”…

Зар Вас није срамота пуковниче за такво осећање стада. Па могли сте га назвати Григорије Јефимович, или просто Распутин, а Ви буп – отац!..”

Пуковник се смео и збуњено чупкајући у руци посетницу посетитељке, одједном неочекивано упитао:

А како да Вас најавим Григорију Јефимовичу?”

Драги мој, у рукама Вам је моја посетница… И забога, никако не најављујте, већ просто предајте или… прочитајте ту посетницу”.

Пуковник је отишао, замоливши је да уђе у салон.

Тамо је било неколико дама, од којих су две неусиљено међусобно ћаскале на француском…

Неколико минута касније у собу је ушао Распутин. Чим је ушао, све даме осим новопридошле устадоше, похрлише к њему, трудећи се да му пољубе руке и… крајеве везене кошуље у којој је био.

Зловољно их избегавши, Распутин приђе списатељици и гурнувши руке за појас, упита:

Јеси л’ ме то ти, мати, хтела видети? Шта ти треба?”

Посетитељка му ништа не рече, већ га дугим и нетремичним погледом погледа као да жели да му проникне у душу… Кажу да је Распутин имао магичан, необичан поглед; али када су му се очи сусреле с очима те мале старице, није издржао и оборио је поглед.

Што ме тако гледаш!.. Некако посебно” – промрмља он.

Уто он зачу њен глас:

Дошла сам да Вам поставим неколико питања, Григорије Јефимовичу. Још се никад нисмо срели; после овог сусрета – тешко да ћемо се икад видети. Много сам о Вама чула, ничег доброг, али много тога лошег… Морате ми одговорити, као свештенику на исповести: јесте ли свесни колико штетите Русији? Знате ли да сте тек слепа играчка у туђим рукама, и у чијим то?”

Јој, госпоја, нико још и никад није са мном таквим тоном говорио… Шта да Вам на та питања одговорим?”

Јесте ли читали Руску Историју, волите ли Цара онако како Га треба волети?”

Историју, искрено говорећи, нисам читао – јер сам мужик прост и неук, само сричем, а тек што пишем – ни сам понекад не могу да разаберем…

А Цара, као мужик, онолико волим, премда сам, можда, пред Царским Домом и грешан умногоме; али нехотично, овога ми крста… Осећа се, мајчице–голубице, да ми је крај близу… Ма убиће ме убиће, а кроз једно три месеца срушиће се и Царски Престо. Хвала Вам што сте дошли – знам да сте поступили по заповести срца. И добро ми је са Вама, и страшно: као да је још неко са Вама… А како бисте Ви поступили на мом месту?”

Да сам на Вашем месту, отишла бих у Сибир и сакрила се тамо тако да и гласине о мени умукну, и траг нестане”…

Много је још са Распутином разговарала стара списатељица, и он је пожудно слушао, као да упија сваку реч…

Најзад је она устала и почела да се опрашта…

Распутин је ишао за њом, говорећи: – сам ћу Вас испратити…

Реците, Григорије Јефимовичу, упита га она: зашто Вас сви Ваши поклоници зову „оцем”, љубе Вам руке, крајеве кошуље? Па то је гадост! Зашто то дозвољавате?”

Распутин се осмехну и, показујући руком према салону, рече: „А упитајте ено оне глупаче… Чек само, научићу их ја памети”…

Приликом опроштаја, пружајући руку Распутину, списатељица зачуђено виде како се он изненада нагнуо и ватрено јој пољубио руку.

Мајчице–госпоја, голубице моја. Опрости ми, мужику, што те на „ти” величам… Свидела си ми се, и из срца Ти говорим. Прекрсти ме, доброто душевна… Ех, што ми је на срцу тешко”… Малена ручица, опет ослобођена рукавице, прекрсти Распутина, и он зачу: „Господ нека је с Тобом, брате у Христу”…

Отишла је. Распутин је дуго стајао и гледао за њом, као да је овде остало само његово тело, док је његову грешну душу узела она што му је дошла као анђео смрти…

А дванаест сати касније, на Мојки, Распутин је намирио земаљске рачуне” (Ф.В. Винберг. Голгота, стр. 304–307).

С разних страна се може размотрити та значајна прича; али међу најкарактеристичнијим ће остати она која ће потврдити већ изречену мисао да се Распутин „свецем” чинио само онима који су га таквим сматрали… С онима пак, који су у њему видели само руског мужика, с тима он није поступао лицемерно нити их убеђивао у своју светост, већ је, обрнуто, пред њима постајао смеран.

О томе сведочи и карактеристичан случај о коме ми је причао Петар Николајевич Ге. Једном је случајно срео Распутина у железничком вагону и упитао га:

Зашто се тако занимају за Вас и водају Вас из куће у кућу?”

А то је, мило моје, зато што ја познајем живот” – одговорио је Распутин.

П.Н. Ге се осмехнуо и упитао:

А Ви га заиста познајете?”

Распутин се такође осмехнуо и простодушно одговорио: „Не, не познајем га, али они мисле да га познајем… Па нека их нек мисле”… Познат је и Распутинов телеграм епископу Тобољском Варнави: „Мили, драги, не могу доћи, плачу моје глупаче, не пушћају ме”… У та се два одговора одразила сва једноставност Распутиновог лика.

Зар то нису типични одговори доброћудног руског мужика који је чак могао да нема никакве друге мане сем оних које у својој свеукупности дају представу о психологији мужика? И, дабоме, Распутин је зрачио одбијеном светлошћу и прошао би сасвим незапажено у историји руског живота да иза његових леђа није стајала интернационала, да није био оруђе у рукама те интернационале.

Питање је само у томе да ли је Распутин био свесно или несвесно њено оруђе?..

И штампа, и друштво, и говоркања су доказивали и настављају да доказују да је Распутин био свесно оруђе и да је „радио” за новац. Лично сам мислио и даље мислим да то није тако, и да је он био несвесно оруђе. Тако мислим зато што моје уверење проистиче из читавог низа логичких и историјских предуслова, а такође из података прибављених материјалима истраге, којима је установљена Распутинова потпуна некористољубивост. Јеврејчићи су, истина, желели да га поткупе и вежу му вољу зликовачким обавезама; али су се њихове замисли разбиле о Распутинову фанатичну оданост Цару, после чега је тактика била промењена, и даље се већ играло на Распутиновим страстима, на задовољавању његовог ситног самољубља и таштине, и при томе се игра водила толико спретно да Распутин не само што је није запажао, него чак није ни слутио да постоји…

Цар Николај II Романов

Поглавље LXIII: Распутинова аудијенција код Господара Цара и утисак који је оставио на Цара

Први Распутинови кораци су несумњиво остављали двојак утисак. Сваком ко је макар површно упознат с природом „стараштва” и ко је видео истинске „старце” било је јасно да Распутин нити спада у њих нити може спадати. То није допуштао пре свега његов начин живота који му је дозвољавао да живи у престоници и посећује своје многобројне познанике, док прави „старци” живе у манастирима и сматрају за грех да напуштају чак и своју келију, а тим пре да излазе ван манастирске ограде… Уза све то, поједини Распутинови поступци били су потпуно необјашњиви. Потврђено је, с несумњивошћу чињенице, неколико случајева кад је исцелио болесника; позната су његова загонетна предсказања, опшепризнат је и његов утицај на болест Наследника Царевића…

Ето зашто је религиозни Петербург према њему заузео средњи став, збуњен око истинске представе о њему и склон да се према њему односи пре с поверењем, да „не згреши” пред Богом, него да га отворено осуђује. Многи су се једноставно чак бојали Распутина и, не поричући његов утицај на околину, али не умејући да га објасне, прибојавали се да осуђују Распутина.

Таквог става су се држали и јерарси, па и архимандрит Теофан, који је ускоро уздигнут у звање епископа и именован за ректора Петербуршке Духовне Академије, а за њим и благочестиви мирјани… Распутина су осуђивали и нападали само религиозно индиферентни људи који су се с подједнаким неповерењем односили чак и према о. Јовану Кронштатском, епископу Теофану и осталим подвижницима који се нису уклапали у оквире њиховог религиозног погледа на свет, тачније рационализма. А мишљење тих људи не само да није уздрмало позицију коју је заузео Распутин, већ је још више јачало, изазивајући протест против општег безверја и равнодушности према мистицизму од стране оних који су у „старцима”, „јуродивима”, „божјацима” видели само остатке прошлости или одраз религиозне неупућености. Не чуди што су како јерарси тако и благочестиви мирјани свој однос према Распутину заснивали на гласинама, а не на судовима оних људи који ни у шта не верују. Кажу да је знатно лакше стећи позицију „свеца” него је задржати, и да је потребно имати много личних способности да би се остало на тој крајњој висини људске славе. Ја мислим супротно.

С моје тачке гледишта лакше је задржати позицију „свеца” него је стећи, пошто се од свеца више не траже докази његове светости: то нико не сме да учини; њему верују на реч, не подвргавајући критици ни радње, ни поступке; сваки његов корак, свака мисао, сваки поступак признају се за израз Божје воље; његове поуке, савети и упутства не само да везују већ обавезују, и најмања сумња или неповерење у његову светост већ се тумаче као највећи грех. Чак и у поступцима који се наизглед косе с моралом или обичајем, види се одраз „јуродства”, тј. дубоко скривени циљеви намерно скривени варљивом спољашњошћу. Ето зашто, када су у друштво почеле да продиру лоше гласине о Распутину, њима нису радо веровали и сматрали су их намерном жељом да се „светац” оклевета. Па и ко би се од верујућих први дрзнуо да раскринка „свеца” и тиме призна своју моралну надмоћ над њим?! Било је у историји примера када је човечанство пролазило поред својих светаца и пророка не примећујући их, или каменовало и распињало оне у чију светост није веровало; али супротних примера таквог односа према признатим свецима било је само код прогонилаца вере у Бога; но нико није желео да буде такав у оно доба Распутинове славе и поверења најблагочестивијих људи у њега. Ето зашто никаква иступања званичних представника власти против Распутина, до којих је касније дошло, нису имала нити могла имати успеха, јер у очима Господара нису изгледала као иступања прогонилаца Распутина, већ прогонилаца вере…

Од великокнежевских салона до Царског Дворца није велико растојање и Распутин га је брзо савладао. Како је, где и под којим условима дошло до упознавања Цара и Царице са Распутином, није ми познато. По једној верзији, Њиховим Величанствима га је представио епископ Теофан; по другој – до тог познанства је дошло уз посредство Велике Кнегиње Милице Николајевне4… Какав је утисак Распутин оставио на Цара?

Онај високи зид који је одавно одвајао Царски Двор од руског друштва, неминовно је условио потпуно непознавање Царевог лика. Доћи ће време када ће историја рећи да нико од Претходника Господара Николаја II није улагао веће напоре у то да разори препреку и приближи се народу, да се нико није више трудио да разори тај зид… Сетиће се историја и Царице Александре Фјодоровне, тог оличења истинске хришћанске смерности и једноставности, која је с таквом љубављу и поверењем пружала Своје руке народу и потпуно се одала служењу његовим потребама…

Какав је био Господар Цар?

Био је пре свега боготражилац, човек који је Себе потпуно поверио Божјој вољи, дубоко верујући хришћанин високе духовне настројености који је стајао немерљиво изнад оних који су Га окружавали и са којима је Господар општио. Само безгранична смерност и дирљива деликатност о којима су једнодушно сведочили чак и непријатељи, није дозвољавала Господару да истиче Своје моралне предности пред другима… Само су неупућеност, духовно слепило или зла намера могли Господару приписивати све оно што се најзад излило у облик злонамерне клевете која је имала за циљ да оцрни Његово уистину свето име. А о томе да је то име било заиста свето између осталог сведочи и чињеница да је један социјалиста–револуционар, Јеврејин коме је било наложено истраживање Цареве делатности, после револуције, у недоумици панично рекао члану Ванредне Истражне Комисије А.Ф. Романову: „Шта да радим! Почињем да волим Цара”… Зар то није понављање разбојникових речи на Голготи?! Зар то није Јудин глас: „распета је Крв Невина?!”

Тај високи зид између Царског Двора и друштва, захваљујући коме су приступ Двору имала само званична лица и они ретки међу неслужбеним лицима чија је лојалност била изван сваке сумње, сведочи о томе да је прва аудијенција руског мужика код Цара била могућа под условом приписивања том мужику некаквих неуобичајених својстава и сасвим изузетних квалитета. И то су учинили, узгред буди речено, исти они који су потом прекоревали Цара што им је поверовао. Ко је познавао Господара Цара Николаја II, тачније, ко је умео да иза декорација царског звања препозна Његов стварни лик „човека”, томе је било познато и то колико је Господару тешко падало Његово високо звање Монарха, колико је Његовом духу била блиска она религиозна атмосфера која је окруживала људе што су презрели сва блага овог света и живели за идеју спасења душе; томе је било познато и то колико је Господарева душа била ожалошћена при помисли да Он не може попут Својих поданика да се сасвим ода Својим духовним склоностима и макар посети манастире прослављене животом подвижника.

Сећам се дубоког уздаха који се отео из Господаревих груди када ми је рекао да чак ни до посете Валааму, камо је Господар жудео да оде, није могло доћи из политичких разлога. Сећам се и приче о томе с коликим је потешкоћама био скопчан сусрет Цара и Царице са Пашом Саровском, у Дивјејеву, и оног одушевљења с којим је Господар причао о Својим утисцима о том сусрету… Сасвим је разумљиво што је Распутин, коме је претходила велика слава „старца”, чије име је брујало Петербургом и о коме је Господар стално слушао одушевљена мишљења од околине, па и од јерарха и чак Свог духовника, оставио на Господара снажан утисак. Неразмажен љубављу друштва, видећи око Себе издајство и неверу, осећајући као терет дворску сферу с њеном лажи и лукавством, Господар је одмах осетио поверење према Распутину у коме је пре свега видео оличење руског сељаштва које је тако искрено и дубоко волео, а затим и „старца” каквим су га гласине учиниле. Таквом утиску је најзад доприносио и манир Распутиновог понашања. Већ сам истицао тај манир када сам говорио да Распутин уопште није реаговао на околне прилике које га нимало нису спутавале, и понашао се сасвим слободно, не правећи разлику међу људима. Поредећи однос према Себи од стране дворских кругова испуњених јединим циљем да оставе повољан утисак на Господара и који се, стремећи да тај циљ достигну, нису либили никаквих средстава, Господар је спонтано извлачио закључак у корист Распутина, видећи у његовој незграпности и чак неучтивости само израз његове простодушности и искрености. Распутинова идеологија, наравно, није била сложена и обухватала је уобичајене представе руског сељака о Богу који кажњава и Цару који је извор милости и истине. Распутинова љубав према Цару која се граничила с обожавањем, била је уистину искрена, и у признавању те чињенице нема противречности. Цар није могао а да не осети ту љубав коју је двоструко више ценио зато што је долазила од онога ко је у Његовим очима био не само оличење сељаштва, него и његове духовне моћи… Господар није ни имао основа да се другачије односи према Распутину. Господар је најмање могао претпоставити да су они људи који су га увели у Дворац, Распутину приписивали квалитете које није поседовао! Даље Распутиново понашање на Двору само је учврстило његову позицију, пошто он није злоупотребљавао Господарево поверење већ га је, обрнуто, повећавао, испољавао за сељака изванредну некористољубивост, одбијајући Царске дарове и било какве привилегије, с јединим циљем да не поколеба у Царевим очима позицију „старца” на којој је стајао и с које у Дворцу никад није силазио. У том циљу се Распутин уздржавао од политичког општења са Господарем, прибојавајући се да излази ван граница религиозне сфере одређене „старцу”. Између Господара и Распутина успостављена је веза на чисто религиозној основи. Господар је у њему видео само „старца” и, попут многих искрено верујућих људи, бојао се да ту везу поремети ма и најмањим неповерењем према Распутину, да не би расрдио Бога. Та је веза све више јачала и одржавала се колико увереношћу у несумњиву Распутинову оданост толико, касније, и лошим гласинама о Распутиновом понашању којима Господар није веровао, како зато што су потицале од неверујућих људи, тако и зато што су се шириле из Државне Думе чија специфична тежина, разумљиво, у Господаревим очима није могла бити висока…

Поглавље LXIV: Родитељи Господарице Царице Александре Фјодоровне

Какав утисак је Распутин оставио на Царицу?

Тај ћемо утисак схватити тек кад се упознамо с духовним ликом Њеног Величанства, с наследним цртама које је Господарица Царица попримила од родитеља, с приликама њеног родитељског дома, с духовним основама усађеним у раном детињству.

Духовни лик Њеног Величанства врло живо и рељефно расветљава светогрдно објављена преписка Царице са Господарем Царом, а духовне основе усађене у детињству – преписка мајке Њеног Величанства, Надвојвоткиње Алисе Хесенске, с енглеском краљицом Викторијом, надвојвоткињином мајком, у раздобљу од 1864. до 1878. г. Та преписка је издата 1886. године, 8 година после смрти Надвојвоткиње, у књизи под насловом: „Алиса, Надвојвоткиња Хесенска и Рајнска, Принцеза Велике Британије и Ирске. Саопштења из њеног живота и писама. Дармштат, 1886. г.”.

Управо желим да пређем на разматрање те књиге.

Алиса од Велике Британије, треће дете краљице Викторије и мајка царице Александре

Ма колико тај материјал био оскудан, ипак омогућава да се у довољној мери живо оцрта како духовни лик мајке Господарице Александре Фјодоровне, тако и Царичине наследне црте, услови и прилике Њеног детињства, природа Њеног карактера, те је зато, пре него што пређем на разматрање писама Царице Господару, неопходно задржати се на њему. Духовни ков човека обликује се у раном детињству, и услови породичних прилика често предодређују црте карактера, склоности и уверења. Надвојвоткиња Алиса је у том погледу имала изузетно срећне услове, наследивши од својих родитеља, енглеске краљице Викторије и принца Алберта, оне црте које су је убројале не само међу најобразованије жене свог доба, већ и хришћанске подвижнице и изазвале најискреније и дубоко поштовање о чему и дан–данас сведочи споменик који јој је подигнут у Дармштату.

Односећи се с дирљивом љубављу према својој мајци, краљици Викторији, како се види из сваког писма наведене књиге, Надвојвоткиња је побожно поштовала успомену на оца, принца Алберта, који је био идеал њеног живота. Ево којим речима она оцртава лик свога оца:

Што више одрастам, тим савршеније, узвишеније и племенитије пред мојом душом стоји лик мога оца. Живот, с таквом радошћу и смерношћу посвећен само служењу дужности, у сваком случају је нешто неизрециво прекрасно и велико. И како је он увек био нежан, широког срца и јасан! Никад не могу да о њему говорим са другима који су га познавали, а да ми очи, као и сада, не засузе. Он је био и остао мој идеал. Никада нисам познавала никога кога бих могла поставити уз њега и ко би био тако вољен и достојан дивљења”. („Алиса…”, стр. 360.)

У писму од 12. децембра 1867. године Надвојвоткиња пише својој мајци:

Драги и вољени отац јесте и увек ће бити бесмртан. Оно добро што је учинио, оне велике идеје које је ширио светом, племенит и несебичан пример који је пружио, живеће као и он сâм, у шта сам убеђена, као један од најбољих, најчеститијих и Богу сличних људи који су икад постојали. И сада, и убудуће његов ће пример уздизати и приморавати друге да стреме највишим циљевима, и уверена сам да драги отац није узалудно проживео свој живот”… (Исто, стр. 205.)

Даље се разоткрива таква идила породичног живота родитеља Надвојвоткиње, таква пламена љубав међу њима, која је стварала сасвим посебну благотворну домаћу атмосферу у којој је расла и васпитавала се мајка будуће руске Царице, под чијим окриљем су зачете, сазреле и ојачале њене духовне основе и особености њеног духовног кова. Процес њеног духовног развоја није нашао, на жалост, одраз у писмима која смо навели, пошто су она написана већ после завршетка тог процеса, када се духовни ков Надвојвоткиње већ сасвим уобличио. Али, његов се карактер у писмима оцртава врло јасно и сведочи о оним особеностима духовног кова Надвојвоткиње које је скоро у потпуности наследила њена кћерка, Царица Александра Фјодоровна. Надвојвоткиња је добила дубоко и разноврсно образовање. О томе сведоче одломци из њених писама где се наводе књиге које је читала и које су је занимале.

Управо читам књигу г. фон–Арнета која садржи писма Марије Терезије Марији Антоанети од 1770. до 1780. г.” (стр. 93.)

Читам врло много озбиљних књига…” каже Надвојвоткиња у писму од 31. маја 1865. године (стр. 103). У једном од наредних писама, вероватно одговарајући на мајчино питање, Надвојвоткиња се задржава на појединостима: „Сада читам једно од изванредно занимљивих дела „Историје Енглеске, Паулија”, на немачком, која почиње од Бечког конгреса 1815. г. и чини ми се веома исцрпном и веродостојном. Она садржи и преглед владавине Џорџа III и тако је добро написана да се једва могу отргнути од ње” (стр. 107).

Даље, указујући на то да је занимају претежно историјска и научна дела, Надвојвоткиња говори о свом познанству са научницима од којих је добијала књиге за читање и са којима је заједно читала.

Врло много читам, нарочито историјска и научна дела, и имам међу познаницима неколицину научника са којима заједно читам или ми дају књиге” (стр. 260).

Један од њих био је чувени Фридрих Давид Штраус са којим се Надвојвоткиња упознала у јесен 1868. године и са којим је остала блиска све време Штраусовог живота у Дармштату (стр. 247).

Уз све то, истине ради треба рећи да је основно занимање Надвојвоткиње ипак било усредсређено на књиге верске садржине. Издавач писама Надвојвоткиње, који је лично познавао, рекао је у свом поговору да су сви столови били покривени књигама верске садржине на свим језицима.

Сећам се да су сви столови били покривени књигама верске садржине на свим језицима и да је неке од њих позајмљивала мени” (стр. 419).

Уосталом, о томе сведочи и сáма Надвојвоткиња, често спомињујући Робертсонове проповеди које су на њу остављале толико неодољив утисак да их је сматрала најбољима од свих које је знала (стр. 384). Те проповеди које су се обично гласно читале недељом (стр. 103) одвајале су Надвојвоткињу од свакодневних брига, покаткад веома тешких, и упоредо с осталим условима о којима ће још бити речи, уздизали њену душу Богу.

Утисак од проповеди „Неповратна Прошлост” (т. II, стр. 22) Надвојвоткиња поверава у писму мајци од 31. маја 1865. године и описује га следећим речима:

Недељом читамо Робертсонове проповеди. У другом делу је проповед: „Неповратна Прошлост” за омладину, толико охрабрујућа, толико корисна. Лудвиг (Надвојвода Лудвиг IV, супруг надвојвоткиње Алисе) ми је читао после свог повратка из Шверина с Анине сахране (Надвојвоткиња Мекленбург–Шверинска, сестра Лудвига IV, преминула 16. априла 1865. године). Заиста, како је кратак живот, и како осећаш ту неизвесност живота и потребу за радом, самопожртвовањем, хришћанском љубављу и разним доброчинствима којима морамо стремити. О, кад бих могла да умрем тек пошто завршим сав свој рад, да не згрешим према Добру – грешка у коју је најлакше упасти. Пошто наш живот протиче смирено, имам много времена да о свему озбиљно размислим, и свесна сам да је ужасно видети како смо често у прилици да изгубимо добар глас и како су незнатни успеси у самоусавршавању” (стр. 103).

Нису само наука и књижевност занимали Надвојвоткињу. Сликарство и музика, области у којима је постигла такве успехе који су јој омогућавали да излаже слике на изложбама и учествује у домаћим концертима упоредо са првокласним уметницима, такође су испуњавали њену доколицу:

Општење с најпознатијим људима сваке струке, ма то били уметници, научници или представници техничких знања – било је њена потреба. Волела је да се удубљује у суштину питања и испољавала чисто немачки однос према научном раду. Од свих уметности посебно је волела и вежбала сликарство и музику. У томе се уздигла знатно изнад обичног дилетанта. Цртала је лако, уверено и снажно с јарко израженим даром у области композиције и с изузетном маштовитошћу. Цртала је с тананим познавањем сазвучја боја, нарочито срећне морске сижее. У музици је постигла такво савршенство да је савладавала најтеже странице, и ту је њен укус, као и у свакој другој области, био строго класичан. Њени љубимци су између осталих били Бах, Бетовен, Менделсон и Брамс” (стр. 417).

Међутим, уз све то, било би погрешно извући закључак да се Надвојвоткиња кретала само у области апстрактних интереса. Напротив, била је то активна, енергична, независна и самостална природа, која не само што се није збуњивала суочена са животним искушењима и недаћама, него је умела и другима да указује на излазе из ситуације.

Уз сву изразиту склоност према чисто теоретском научном разматрању околних појава, имала је практичан ум. У тренуцима опасности који су највише захтевали од ње, изгледа да је стицала још већу снагу. У томе се испољавала природа истинске владарке која остаје смирена и онда кад сви око ње губе главу” (стр. 416).

Ова последња црта која је извирала из религиозне свести Надвојвоткиње била је најкарактеристичнија, и на њој се треба подробније зауставити. За Најдвојвоткињу религија није била само теоретско, унутрашње исповедање вере, не само жива потреба којој је додељивала главно место у животу, него и ослонац тог живота, саветник и пријатељ од кога се Надвојвоткиња никад није растајала, који све зна и схвата, који никад неће издати нити преварити, с којим није страшно под било каквим условима и околностима. Религија је не само допирала до њених свакодневних занимања, налажући конкретне, каткад врло тешке обавезе, већ је и приморавала Надвојвоткињу да тражи занимања која одговарају религиозним захтевима, што је постало потреба њеног религиозног осећања. Надвојвоткиња је у том погледу била несвесно прожета духом Православља, и они облици у којима је њена религиозна свест налазила свој израз били су изванредно блиски и сродни Православљу и тако су јарко потврђивали основну поставку о јединству пута према Богу и јединству осећања оних који тим путем иду, истоветности перспектива.

Вера у Бога! Увек и непрестано у свом животу осећам да је то мој ослонац, моја снага која сваког дана јача. Моје мисли о будућности су светле, и топли зраци те светлости која је наш сапутник у животу растерују искушења и јаде садашњице” (стр. 37).

Наравно да таква жива, активна вера није могла а да не премешта тачке гледишта на околину, на задатке и однос према њима, и разумљиво је зашто Надвојвоткиња овоземаљски живот назива само странствовањем, припремом за загробни живот, и види отаџбину на небу.

Читав наш живот мора бити припрема и ишчекивање вечности” – каже она у писму од 24. јула 1865. године (стр. 109). Даље, „Живот је само странствовање” (стр. 137). „Живот је такво странствовање и тако је непознато његово трајање да се све безначајне бриге и патње лако заборављају и подносе кад помислиш ради чега живиш” (стр. 154). „Отаџбина је тамо” (стр. 408).

И Надвојвоткиња не само да није заборављала своју хришћанску дужност, не само да је кроз ту призму гледала на све што је окружује, него је и водила бригу о свом духовном расту, радила на себи, није губила везу с небом. Захвална за милости ниспослате од Бога, Надвојвоткиња је била свесна како су људи мало достојни тих милости, како мало дају Богу за узврат, и у писму од 30. децембра 1865. г. пише:

Тешко ми је да помислим како протичу сати нашег живота и како је мало доброга учињено у поређењу с оним неизмерним благословима који нас задесе” (стр. 120).

Њен однос према јадима и искушењима одражавао је дубоко разумевање психологије и ничим се није косио са становиштима установљеним у нашој светоотачкој литератури, а што Надвојвоткињи, наравно, није било познато. Таква подударност нимало не чуди пошто сви који иду правим путем према Богу виде и знају једно те исто.

Уистину је велико милосрђе Божје, и Он шаље балзам изранављеном, измученом срцу да би му олакшао и, шаљући нам искушења, учи нас томе како их морамо подносити” (стр. 212).

Такав је био духовни ков Надвојвоткиње, садржај њене унутрашње духовне суштине. А како се таква суштина испољавала, у какве спољне облике се заодевала? Цитирана књига пружа исцрпан одговор и на то питање.

Већ сам указивао на то да су ти облици били врло блиски Православљу. Томе се може додати да је Надвојвоткиња дубоко усвојила и саму идеју подвига и стремила му колико ради тога да помогне ближњему, толико и у име хришћанске дужности. О томе између осталог сведочи и опширно писмо од 5. марта 1864. године, у коме Надвојвоткиња описује један од таквих подвига, молећи мајку да никоме о томе не прича: „…али те молим да никоме ништа не говориш, пошто овде за то нико жив не зна, осим Лудвига и мојих дама” (стр. 71).

Дворац херцега Хесенског у Дармштату

Нега рањеника и болесника у лазаретима и болницама и посета разноврсних добротворних установа и домова за сиромахе улазили су у програм сваког дана. Надвојвоткиња се није ограничавала постојећим установама, већ је и отварала нове, обраћајући посебну пажњу на беспомоћан положај стараца лишених могућности да личним радом зараде за живот. Помоћ таквих установа користили су не само они који у њима живе, већ и они сиромаси који су због помањкања места остајали у градским становима или живели по таванима и подрумима. Ови последњи су били нарочито блиски Надвојвоткињином срцу и често их је лично посећивала. И циљ и резултати таквих посета, како се види из наведеног писма, оштро су се разликовали од обичних. Једном приликом се Надвојвоткиња у пратњи своје дворске даме упутила „incognito” код једне сиромашне праље која је живела у ћумезима старог дела Дармштата. Надвојвоткиња је пронашла после много напора, прошавши кроз мало прљаво двориште и попевши се мрачним степеништем на таван. Тамо је затекла сиромашну болесну жену која је заједно са малом Baby лежала на кревету. Ту су јој били и муж и још четворо деце. Муж није радио, а деца су била тако мала да чак нису ни ишла у школу и нису могла бити потпора родитељима, и породица је била у крајњој беди пошто је имала свега 4 крајцаре. Надвојвоткиња је из просторије послала дворску даму и децу, и заједно са мужем скувала јадној жени ручак, узела од ње дете коме је испрала болесне очи, довела постељу у ред, спремила просторију и, двапут посетивши болесницу, престала да јој долази тек пошто је олакшала њене јаде и оскудицу и пружила стварну помоћ ближњем. Писмо се завршава следећим речима: „То је било веома корисно за срце да у таквом сиромаштву нађем толико право осећање. Замисли само, каква несрећа и зао удес! Ако никада не видиш право сиромаштво и увек се крећеш у дворској средини, осећање срдачности се хлади, и осећам потребу да чиним оно мало добра колико сам у стању” (стр. 71–72).

Другом приликом је Надвојвоткиња, сишавши у подрум и затекавши тамо још тежу слику, затражила вруће воде и, засукавши рукаве, својим рукама опрала гомилу рубља натрпану у углу.

Сличних случајева је било много у животу Надвојвоткиње, и сви они сведоче о томе да је она идеју хришћанске помоћи везивала за личне напоре и подвиге… Тамо пак, где су подвизи, тамо је смерност, и у том погледу Надвојвоткињин живот пружа много карактеристичних илустрација. Надвојвоткињин радни дан је почињао у 6 сати ујутро и завршавао се после 10 сати увече (стр. 51). „Живот је дат за рад а не за насладу” пише Надвојвоткиња мајци 29. августа 1866. г. (стр. 157); а у чему се тај рад састојао видели смо из претходног, када смо истицали да са становишта Надвојвоткиње овоземаљски живот мора бити само припрема за вечност, за загробни живот. Такав је духовни лик мајке Господарице Царице Александре Фјодоровне.

Лудвиг IV од Хесена и Рајне

Обратимо се сада Царичином оцу, Надвојводи Хесенском Лудвигу IV.

Очев лик се, онолико колико га Надвојвоткиња спомиње у писмима, оцртава у изузетно привлачним бојама. Одважан, неустрашив војсковођа у рату, разборит, смирен и паметан државник, Надвојвода је истовремено био и ретко породичан човек, нежан муж и отац коме је породица била не само главно, него и једино место одмора. Међу супрузима је владала не само дирљива једнодушност, већ и нежна узајамна љубав и поштовање, и Надвојвоткиња је, сматрајући свој брак једним од најсрећнијих на свету, често својој мајци писала да чак и не зна чиме је такву срећу заслужила и зашто Господ на њу Своје милости излива у таквом изобиљу. Надвојвоткиња у писму од 24. јуна 1862. г. пише:

Када кажем да волим свога мужа, тешко да је то довољно; ту су и љубав и поштовање који сваког дана и сата расту, и које и он, са своје стране, с таквом нежношћу и љубављу изражава према мени. Шта је мој живот раније био у поређењу са садашњим!… Тако је свети осећај бити његов пријатељ, осећати такву увереност, и када смо заједно, имамо онај свет који нам нико не може ни одузети ни пореметити. Моја судбина је заиста благословена, али ипак, шта сам то учинила да бих заслужила тако ватрену и усрдну љубав какву ми мој драги Лудвиг пружа! Одушевљена сам његовим добрим и племенитим срцем више него што могу изрећи. Ти знаш колико ме он воли, и он ће ти бити добар син. Сваки дан ми чита „Westward ho”, и то ме одушевљава и занима ме. Увек сам тако нестрпљива док не зачујем његове кораке на степеништу и не видим његово драго лице када се враћа кући” (стр. 31).

Надвојвоткиња се у својим писмима мајци често задржава на својим осећањима према мужу, и у писму од 9. децембра 1867. године између осталог пише:

Када је Лудвиг код куће и слободан, … тада имам све што би ми читав свет могао дати, пошто никад нисам срећнија него онда када сам уз њега, и време само јача наше јединство и све тешње нас везује једно за друго” (стр. 204).

Таква духовна блискост била је могућа, наравно, само уз истоветност религиозног светоназора супружника, који је стварао заједничке идеале и стремљења. Религија протестанта коме су туђе мистичне апстракције, продирала је дубоко у живот Надвојводе, и он ни на тренутак није заборављао не само своје обавезе као хришћанина, него ни на то да је због свог положаја дужан да иде испред осталих, пружајући другима пример односа према хришћанској дужности. У том погледу је читав Надвојводин живот био саткан из читавог низа ситних, појединачних чињеница које су чиниле уобичајену садржину сваког дана и које оцртавају величину његове душе… Надвојвоткиња описује врло карактеристичан случај у писмима од 17. августа 1874. године из Blankoberghe:

Јуче је Лудвиг спасао једну дављеницу. Пливао је – таласи су били високи; одједном је зачуо позив у помоћ и видео како се једна купачица изнемогло бори с таласима… Њен муж је покушавао да је спасе, али се загрцнуо и испустио је из руку, такође и шурак; онда је Лудвиг, скупивши сву снагу, покушао да је ухвати, али му је исклизнула из руку, и талас је поново избацио на површину. Лудвиг је сачекао да му нови талас дављеницу приближи и, чврсто је ухвативши за руку, испливао са њом на обалу, крајње исцрпљен… Ја сам већ изашла из воде пошто су таласи били тако ужасни да сам често губила дно и, плашећи се несреће, још раније сам изашла на обалу. Испоставило се да је дављеница г–ђа И. Злиго, Шкотланђанка, и она ми је само написала писмо, молећи да се захвалим Лудвигу што јој је спасао живот” (стр. 354).

Приватан живот Надвојводског пара запањивао је својом скромношћу и ничим се није разликовао од живота људи просечног круга и прихода. Званични пријеми били су ретки и обома тешко падали. Надвојводски пар је слободно време проводио у породичном кругу, напуштајући га или да би се побринули за помоћ ближњима, што је обавезивало на посете разноврсним добротворним установама, или кад су морали да приме званичнике. Тако је уопште изгледао породични живот у чијем су окриљу расла и васпитавала се њихова деца. А какав је био однос родитеља према њима, како су гледали на задатке васпитавања деце?…

Писма Надвојвоткиње одговарају и на то питање.

Писмо мајци од 25. јуна 1870. године садржи карактеристично указивање:

И ја осећам буквално исто што и ти у вези разлике у положају, и то колико је важно кнежевима и кнегињицама да знају да ни по чему нису бољи од осталих људи, премда и стоје изнад њих, и да им тај положај налаже двоструку обавезу да живе за друге и пружају им пример како да буду добри и скромни, и надам се да ће моја деца кад одрасту бити таква” (стр. 262).

На том основном темељу Надвојвоткиња је градила читаву зграду васпитавања своје деце и будно мотрила да их учини „…слободним од сваке гордости због свог положаја… који сам по себи, без онога што чини њихову унутрашњу суштину, ништа не вреди” (стр. 261).

Има међу писмима пронађеним после Надвојвоткињине смрти једно припремљено за будућег васпитача њеног сина, војводе Ернеста–Лудвига, написано недељу дана пре њене смрти. Дајући упутства васпитачу, Надвојвоткиња каже да њен син мора бити „…племенит човек у пуном смислу те речи, без кнежевских хирова, скроман, не егоиста, саосећајан, са свим квалитетима које се енглеска метода васпитања труди да развије: свешћу о дужности, осећањем поштења и љубављу према истини, поштовањем Бога и закона, што једино даје истинску слободу” (стр. 409).

И паметна је мајка успешно постизала зацртане циљеве. О томе сведочи, између осталог, и писмо од 25. децембра 1867. године.

Још карактеристичнију илустрацију погледа Надвојвоткиње на задатке васпитавања деце налазимо у њеном писму од 14. јуна 1871. године у коме пише:

Породица Лудвига IV Хесенског

Сва су моја деца пријатељи природе, и трудим се да то колико је у мојој моћи развијем. То обогаћује живот и увек ће бити важно, када буду у стању да проналазе и нађу око себе хиљаде лепота и чуда природе. Она су срећна и задовољна, и увек видим да што је мање људи крај њих, тим су им мање потребни, и оно што имају причињава им само већу радост. Ја своју децу васпитавам једноставно, с најмањим потребама, и учим их да у свим случајевима служе себи самима и брину о другима, да би постали самостални”… (стр. 291).

С великом пажњом је васпитавање својих унука пратила и краљица Викторија која се, како видимо из писма Надвојвоткиње од 16. новембра 1874. године, држала врло строгих метода васпитавања, не дозвољавајући да децу размазе и посвећују им превише пажње. По том питању је између мајке и кћери дошло до опширне преписке, при чему се Надвојвоткиња оправдавала од сумњи да превише брине за децу и потврђивала да се савесно придржава мајчиних упутстава, трудећи се да у деци развија самосталност и независност, и стога је избегавала често општење са децом изазивајући чак и мужевљеве жалбе на то да својој деци посвећује премало времена” (стр. 258–359).

Међутим, брига за децу приморавала је Надвојвоткињу да се занима чак и за медицинску литературу и стиче стручна сазнања да би могла пружити потребну помоћ пре доласка лекара (стр. 93–94). Ни најпомнија брига о здрављу ипак није могла спречити последице оне болести која је по свему судећи била наследна у Надвојводиној породици. Та се болест, „хемофилија”, преношена мушком поколењу, изражава у томе што крв хемофиличара не може да се згрушава као код нормалног организма: зидови артерија и вена код болесника су толико крхки да свака озледа или чак претеран напор може изазвати пуцање судова и излив крви са смртним исходом. Болест је наследио најмлађи син Надвојвоткиње Frittie, који је умро као дете од излива крви услед неопрезне озледе. Дететова болест причињавала је страшну патњу мајци, и у писму од 1. фебруара 1873. године Надвојвоткиња описује један од случајева крварења из увета, толико снажног да га никаквим средствима током 24 сата нису могли зауставити (стр. 323–324).

Слободно време је пролазило у читању духовних књига или у молитви, с тим што те молитве нису биле само узношење душе Богу у тренуцима одвајања од уобичајених послова и занимања, већ некако самостална и најнеопходнија ствар. Надвојвоткиња се молила заједно са децом, навикавајући их на религиозно размишљање, развијајући у њима одређени религиозни светоназор и с посебном пажњом је надгледала да се деца не ограничавају само теоретским исповедањем вере, већ да религију спроводе у животу. Зато је Надвојвоткиња, не задовољавајући се уобичајеним јутарњим и вечерњим молитвама, навикавала децу између осталог и на певање духовних песама и заједно са њима их певала, убрајајући то у најважнија занимања сваког дана. У томе се видео врло истанчан психолошки поступак којим је мудра мајка желела да истакне да није довољно само веровати, већ треба имати и одважности увек и у сваком случају исповедати своју веру, не треба је се стидети, што уобичајено видимо у дечјем узрасту, да би затим постало навика.

Осећам потребу да се молим. Радо певам духовне песме с мојом децом, и свако од њих има своју омиљену песму” (стр. 419).

Таква је била настројеност, општи карактер родитељског дома Царице Александре Фјодоровне…

Кратка су и непотпуна ова сазнања; она чак не обухватају у пуном обиму садржај књиге коју сам наводио, не тичу се једног од најважнијих података који може бацити светло на психологију оне унутрашње борбе у религиозној области коју је Надвојвоткиња водила и о којој у споменутој књизи постоје само далеки наговештаји у поговору издавача: „Ма како јасни и непогрешиви били њени погледи у области религиозне праксе, ма како често се она обраћала, у јаду и невољи, речима Светог Писма, што се толико слагало с њеном настројеношћу, ипак је морала да се огорчено бори с теоретским сумњама, и изгледа да је та борба била дугогодишња” (стр. 418).

Историја ће надокнадити оно што недостаје, а захвално потомство, које је Надвојвоткињи подигло велелепан споменик у Дармштату, побринуће се, кад дође време, да се објаве и они подаци који су сада у архиви Надвојводског Двора и познати су само родбини и који ће још већим сјајем обасјати светли лик родитеља Господарице Царице Александре Фјодоровне.

Поглавље LXV: Долазак Господарице Царице Александре Фјодоровне у Русију и њени први утисци

Господарица Царица Александра Фјодоровна била је четврта кћерка Надвојводе Лудвига IV и његове супруге, надвојвоткиње Алисе, и родила се 6. јуна 1872. године. Међу кумовима на крштењу били су Цар Александар III, тада Наследник Царевић, и Његова Супруга Марија Фјодоровна, и та чињеница је околини пружала повод да новорођену принцезу Алису називају будућом руском Царицом. А.А. Тањејева у својим успоменама прича да је приликом посете Господарице Царице Марије Александровне Дармштату током седамдесетих година, Надвојвоткиња Алиса довела сву своју децу да јој покаже и донела у наручју и малу принцезу Алису. Царица Марија Александровна је, окренувши се својој дворској дами, баронеси Пилар, изговорила, показујући на принцезу: „Baisez lui la main: elle sera votre future Imperatrice” (Странице из мог живота, А.А. Тањејеве (Вирубове). Руски Летопис, књ. IV, стр. 24). Такво убеђење које је принцези усађено од малих ногу, постало је толико свеопште и пустило толико чврст корен на Хесенском Двору да је потом продрло и у њену свест, те је можда и било први подстрек који је у њој пробудио оно занимање за Русију и све руско, које се потом претворило у ватрену љубав према њеној новој Домовини и омогућио јој да каже: „Ја сам више Рускиња од многих других” (Писмо Њеног Величанства Господару Цару, бр. 355, т. II, стр. 187).

Принцеза Алиса је од малих ногу почела да испољава склоност према усредсређености и удубљености у мисли и приметно одскакала од деце свог узраста. Њена дечја душа несвесно је стремила Богу и живела у атмосфери религиозне мисли, и принцезу у породици нису називали никако другачије до „Das Light der Welt” и „Sonnenschein”. Последњи надимак јој је остао читавог живота. Принцеза Алиса је у шестој години живота остала без мајке, и њене касније године су протицале углавном на двору Енглеске Краљице. О том раздобљу њеног живота, на жалост, немамо никакве податке; међутим, несумњиво је да је на Енглеском Двору владала иста таква атмосфера, и основе које је стекла у родитељском дому, само су се даље развијале.

Царица Александра Фјодоровна је као дванаестогодишња девојчица први пут допутовала у Петербург на свадбу своје сестре, Велике Кнегиње Јелисавете Фјодоровне, и упознала се са Наследником Царевићем, Николајом Александровичем, који је у то време имао 16 година. А.А. Тањејева у својим успоменама прича о једној епизоди из живота мале принцезе Алисе у то доба. Наследник јој је једном поклонио мали брош. Принцеза га је прво примила, али се потом предомислила, сматрајући да није требало да поклон прими. Не знајући како да поклон врати а да не увреди Наследника, принцеза је на дечјем балу у Ањичковом Дворцу брош полако угурала у руку Наследнику који се врло ражалостио и поклонио тај брош својој сестри (стр. 24).

Заљубљеност је с годинама расла; али је принцеза највероватније морала да се бори са својим осећањем, пошто се, како на Енглеском Двору тако и на Хесенском, није гледало с наклоношћу на промену религије. О томе сведочи писмо Надвојвоткиње Алисе од 12. новембра 1872. године, написано поводом вероватног брака Великог Кнеза Владимира Александровича са принцезом Маријом Мекленбург–Шверинском.

Die Kaiserin von Rubland schrieb neulich, dab die Verbindung mit Marie von Mecklenburg ganz unmoglich ist, da sie ihren Glauben nicht wechseln will. Ich hoffe, alle anderen deutschen Prinzessinnen werden ihrem Beispiele folgen” (Alice, стр. 313).

Подједнако одређене биле су и тачке гледишта према том питању и на Енглеском Двору. Међутим, до времена када је принцеза Алиса постала вереница Наследника Царевића, колебања више није било, пошто је принцеза успела да се толико дубоко упозна с Православљем да је промена религије престала да је плаши.

Ево којим речима А.А. Тањејева описује прве утиске принцезе Алисе после њеног приспећа у Русију у својству Царевићке:

У то време смртно је оболео Цар Александар III и позвали су је као будућу Царевићку на Крим. Царица се с одушевљењем сећала како је дочекао Цар Александар III, како је обукао мундир када је дошла код њега, показавши тиме своју нежност и поштовање. Међутим, околина је дочекала хладно, поготово, како је причала, кнегињица А.А. Оболенска и грофица Воронцова. Било јој је тешко и осећала се усамљено: нису јој се свиђали бучни ручкови, доручци и забаве окупљене породице у тренутку док су тамо горе истицали последњи дани и сати Господара Цара. Следи њен прелазак у Православље и смрт Господара. Господарица је причала како је она, грлећи Царицу–Мајку, када се ова удаљила од фотеље у којој је управо издахнуо Цар, молила Бога да јој помогне да се зближи са Њом. Онда дуготрајно путовање с ковчегом Господара по читавој Русији, и опело за опелом. „Тако сам стигла у Русију – причала је. – Господар је био превише заокупљен догађајима да би ми посветио много времена, и ја сам се ледила од стидљивости, усамљености и за мене неуобичајених прилика. Наша свадба је била некако као наставак тих опела, само што су ми обукли белу хаљину”. Свадба је била у Зимском Дворцу. Они који су Господарицу тог дана видели причали су да је била бескрајно тужна и бледа.

Тако су протекли долазак и први дани младе Господарице у Русији. Потоњи месеци су мало променили њено расположење.

Својој пријатељици, грофици Рантцау (дворској дами Принцезе Пруске), она је написала: „Осећам да су сви који окружују мога мужа неискрени, и нико не обавља своју дужност ради дужности и ради Русије. Сви му служе због каријере и личне користи, а ја патим и данима плачем пошто осећам да је мој муж веома млад и неискусан, што сви користе”. Господарица је данима била сама. Господар је дању био заузет са министрима; вечери је проводио са својом мајком (која је тада живела у истом Ањичковом Дворцу) и која је у то доба имала велики утицај на њега. Младој Господарици је у прво време било тешко у туђој земљи. Свака млада девојка која се уда и доспе у сличну ситуацију лако би могла схватити њено душевно стање. Привидна хладноћа и уздржаност Господарице јављају се у том раздобљу скоро потпуне усамљености, тако да су је сматрали нељубазном.

Они који се не држе по страни од живота и у низу случајних, фрагментарних чињеница виде одраз онога што оне заиста изражавају, видеће у овом кратком одломку само делић опште грандиозне слике иза које се крије илегалан рад злочинаца који су Русију гурали према њеној ужасној будућности. Још није дошло време које би отворило очи заслепљеном човечанству на рад „Невидљиве Владе” чији се задаци састоје у ликвидацији хришћанства и пропасти вековне хришћанске културе. Тај рад хиљадулећима траје и на путу ка својим достигнућима наилази на све мање препрека од стране инертне масе. Навала на Русију је одавно започела. Убиство Цара Павла I и тровање Цара Николаја I, убиство Цара Александра II и тровање Цара Александра III – само су етапе делатности те „Невидљиве Владе” у чије постојање чак не верују сви, толико су спретно и дубоко скривени корени злочиначког рада те банде тајних агената револуције.

Такозвана „Епоха великих реформи” била је почетна тачка планске, активне делатности „невидљиве Владе” у Русији која је ударила јак темељ даљем развоју револуционарних подухвата. Ма колико били достојни поштовања наслови сваке појединачне реформе, ипак је све њих обједињавала заједничка идеја која је нашла свој израз у пароли „Цар и народ” скривајући иза ње циљ – одстрањивање једне од главних препрека на путу ка револуционарним достигнућима, општења народа с интелигенцијом, а за то је било потребно да се поткопа поверење народа у образовану класу и да се народ разљути на њу.

Заповедничка рука Цара Александра III учинила је крај даљем развоју злочиначког рада, и оно што им није пошло за руком да учине током владавине Цара Александра III, било је одлучено да се заврши током владавине Цара Николаја II.

Отуда она крајња ужурбаност, она муњевита делатност тајних агената револуције која чак није показивала систем, они непрекидни насртаји на Русију и династију током владавине Цара Николаја II. Ходинка5, Јапански рат, револуција 1905. године, Државна Дума, рат 1914. године и, као врхунац достигнућа, револуција 1917. године, пропаст Русије и династије – све то је само остваривање одавно зацртаних етапа општег програма „Невидљиве Владе” који још ни издалека није окончан и обухвата идеју светске револуције као начина ликвидације хришћанства.

У доба које описујемо, најважнију кочницу остваривању зацртаних програма представљао је савез с Немачком, и на раскид тог савеза били су усмерени сви напори „Светске Владе”. Непријатељство између Русије и Немачке вештачки је развијано с обеју страна, и односи између монархија су пред крај владавине Цара Александра III били већ толико заоштрени да је Русија, уместо очувања пређашњег пријатељства с Немачком, одабрала савез са републиканском Француском.

Ту је извор оног односа на који је од стране околине наишла немачка принцеза Алиса Хесенска, будућа руска Царица, приспевши у Русију. Отуда онако хладан пријем и непријатељство, отуда она планска, систематски развијана хајка, злоба и гнусна клевета који нису знали за границе.

Поглавље LXVI: Духовни лик Царице Александре Фјодоровне. А.А. Вирубова. Упознавање Њеног Величанства са Распутином

Распутин је на Царицу оставио још јачи утисак него на Цара. Та чињеница има дубоке психолошке основе. Доћи ће време када ће се о Царици Александри Фјодоровни одштампати читави томови, и Њено ће име живети у сећању потомства као име Праведнице. Такви су закони изопачене природе човечанства да разапиње оне којима потомство диже споменике.

Много је разних разлога, углавном политичких, створило оно тло на које је крочила Царица Александра Фјодоровна, тада још принцеза Алиса Хесенска, већ у првом тренутку Свог доласка у Русију. Односи између Русије и Немачке, већ заоштрени пред крај владавине Цара Александра III, свакако да су се морали одразити на однос према Немачкој Принцези којој је било суђено да постане Руска Царица. Такав однос политичких и друштвених кругова према Принцези Хесенској наилазио је, на несрећу, на подршку чак и у уском домаћем кругу Царске Породице, где су младу Царицу дочекали у најбољем случају равнодушно, да не кажем нељубазно. Само су ретки знали колико је велико духовно богатство донела Царица Александра у мираз Својој новој отаџбини, које је велике традиције предака Она наследила, какву је свету мајку Она имала, каквим је дубоким моралним начелима Она била прожета. Ретко ко је знао и за оне надарености које је Царица поседовала, за њен ум, за дубину и ширину њеног хришћанског светоназора… О Њој су у најбољем случају судили само по Њеним званичним научним дипломама; али ретко кога је занимало да баци поглед на оно што се иза тих диплома скрива и какав је стваран морални лик Царице. А међутим, Царица као да је намерно скривала Своје квалитете и надарености, водећи крајње затворен живот, што се објашњавало надменошћу и охолошћу, док је то заправо била с једне стране стидљивост, а с друге – свест о тешком осећању које доживљава сваки дубок човек принуђен да даје данак лажном сјају отменог друштва…

Потиштена због немилосрдног односа дворских кругова који су инсистирали на званичним изласцима и пријемима и у њима видели најприкладнији облик општења с друштвом, Царица ми је једном рекла: „Нисам ја крива што сам стидљива. Знатно Се боље осећам у храму када ме нико не види; тамо Сам са Богом и народом… Царицу Марију Фјодоровну воле зато што Царица уме да изазива ту љубав, и слободно Се осећа у оквиру дворске етикеције; а Ја то не умем и Мени је тешко да сам међу људима када ми је тешко у души”…

Како је много речено тим штурим речима и, уистину, човек мора и сâм да пати да би умео да схвати Царицу. Велике су биле патње Господара Цара, који је Себе поредио са Св. Јовом Напаћеним, али су патње Царице Александре Фјодоровне биле још веће. Свака несрећа, сваки неуспех, сваки погрешан корак, како у приватном животу Царске Породице, тако и у политичком животу државе, намерно је повезиван с именом Царице, и та је психоза попримила такве размере да се чак у широкој публици почело говорити како је Царица донела несрећу Русији. Такво уверење је не само изазивало дубоке патње осетљиве и пријемчиве Царичине душе, већ је чак постало и Њено сопствено уверење, што је Њу још више спутавало и приморавало да се још дубље осамљује и у општењу са Црквом тражи утеху и духовну снагу. Читав Царичин живот био је прожет религиозним садржајем који се мешао само с Њеном ватреном љубављу према Русији и руском народу. Живела је само за добробит тог народа. Сада то више није лично мишљење аутора, већ чињеница која је постала позната читавом свету и која раскринкава издаваче „Писама Царице Господару Цару”. И требало је стварно ватрено волети Русију да би као странкиња тако дубоко проучила језик и књижевност раније страног народа и толико се прожела Православљем да поприми његов дух… Ту се у пуној мери показала и истренираност странкиње, оно поштовање према захтевима религије по коме се верујући протестант разликује од верујућег православца. За првог је религија живот; за другог – само исповедање које често ни на шта не обавезује. Рекло би се најважнији захтеви религије, обавезни за све, не само што се не извршавају, већ су често чак непознати православнима. Према учењу православне Цркве, сваки хришћанин је дужан да има духовника са којим мора непрекидно општити, а не само у тренутку исповести. Нико нема права да своје духовнике мења по сопственом избору и жељи, већ мора имати онога у чијој парохији живи. Заповести духовника су безусловне: његови су захтеви изнад закона и морају се извршити под било којим условима. Водећи своју духовну децу ка Богу, он руководи њиховим животима, проверава и чисти њихову савест, спаја и разрешује и за њих одговара Богу. Таква је теорија; а у стварности, за ту теорију чак и не знају сви православци… Сасвим другачију слику видимо код верујућег протестанта или католика. Тамо је религија животна; тамо се она раствара у ситницама свакодневног живота, продире у дубину живота, обавезује на конкретне радње, налаже одређене обавезе; тамо је религија – сам живот… Само се по себи подразумева да се Царица, ушавши у окриље Православља, прожела не само његовим словом већ и духом и, будући да је била верујућа протестанткиња, навикла да се према религији односи с поштовањем, њене захтеве није испуњавала онако као људи око Ње који су волели само да „попричају о Богу”, али не прихватајући никакве обавезе које би им религија налагала.

Ана Вирубова с царицом Александром Фјодоровном 1910.

Изузетак је чинила једино Ана Александровна Вирубова, бивша Дворска дама Господарице, најстарија кћи Главног управника Сопственог Уреда Његовог Царског Величанства, главна двороуправитељица А.А. Тањејева, коју је несрећни приватни живот рано упознао с оним нељудским патњама које су је приморале да помоћ тражи само од Бога, пошто су људи већ били немоћни да јој помогну. Заједничке патње, заједничка вера у Бога, заједничка љубав према напаћенима створили су тло за оне пријатељске односе који су настали између Царице и А.А. Вирубове.

Живот А.А. Вирубове је уистину био живот мученице, и треба знати макар једну страницу тог живота да би се схватила психологија њене дубоке вере у Бога и зашто је само у општењу са Богом А.А. Вирубова налазила смисао и садржај свог дубоко несрећног живота. И када слушам како А.А. Вирубову осуђују они који, не познајући је, понављају гнусну клевету коју чак нису створили њени лични непријатељи, већ непријатељи Русије и Хришћанства, чија је најбоља представница А.А. Вирубова била, чудим се не толико људској пакости колико људској непромишљености… И када се Царица упознала с духовним ликом А.А. Вирубове, када је сазнала с коликом одважношћу је подносила своје патње, скривајући их чак и од родитеља; када је видела њену усамљену борбу с људском пакошћу и пороком, између Ње и А.А. Вирубове се успоставила она духовна веза која је постајала тим већа што је више А.А. Вирубова одскакала од самозадовољног, надменог племства које ни у шта није веровало. Бескрајно добра, дечје лаковерна, чиста, сасвим далека од лукавства, запањујући својом изванредном искреношћу, кроткошћу и смерношћу, нигде и ни у чему не слутећи предумишљај, сматрајући за обавезу да излази у сусрет свакој молби, А.А. Вирубова је, попут Царице, своје време делила између Цркве и подвига љубави према ближњем, сасвим далека од помисли да може постати жртва обмане и пакости рђавих људи… Ето зашто се, кад се пронео глас о појави „старца” Распутина, А.А. Вирубова пренула и међу првима му похрлила у сусрет. У тој се побуди подједнако одразила жеља да у општењу са „старцем” нађе личну духовну подршку, као и жеља да је пружи несрећној Царици. Није ми познато у којим околностима је дошло до познанства Царице са Распутином; али знам да је Царица, пре упознавања са њим, а потом и касније, после упознавања, немајући поверење у сопствени утисак, у више наврата за мишљење о Распутину питала Свог духовника, који је у Њеним очима имао не само лични, већ и црквени ауторитет. Та се околност испушта из вида, или намерно прећуткује, док је она међутим изузетно значајна. Ауторитет духовника је у очима Царице био толико велик да је спутавао личну вољу, искључивао слободу личног мишљења, обавезивао на беспоговорну послушност, речју, био такав какав и треба да буде у очима сваког истински верујућег православца који веру спроводи у живот. И сасвим је разумљиво да је Господарица у Распутину видела онога ко је био „старац” не само у очима широких маса, него и у очима Њеног духовника… У Свом односу према Распутину Царица је стајала на истој висини на којој је стајала читава „Света Русија” пред келијом старца Амвросија Оптинског или кућерком преподобног Серафима… У тим односима је најлепши израз налазила сва лепота моралног лика Царице, Њена најдубља вера, Њена смерност, оданост Божјој вољи… Та црта, својствена само Русу који у тренутку душевног бола жели да општи са светим људима, старцима и подвижницима, уместо да се „разоноди” и одјури у госте, или у позориште, веома би зближила Царицу Александру Фјодоровну с руским народом, само да непријатељи Русије и династије нису између Ње и народа подигли зид који је скривао Њен стварни лик, само да читава милионска армија није била укључена у ту зликовачку делатност… Распутин није изазивао сумњу у Царици још и зато што је представљао управо ону појаву руског живота која је Царицу нарочито привлачила, јер је у њему видела оличење ликова с којима се по први пут упознала у руској духовној литератури.

Тај тип „паћеника”, „странствујућих”, „јуродивих” обухваћених општим појмом „божјака” био је нарочито близак Царичиној души. Укратко, Царица Александра Фјодоровна је била не само Руска Царица, већ и Рускиња, сасвим прожета оним својствима која су прославила лик Рускиње и уздигли Је на заслужени пиједестал.

И Царица с тог пиједестала није силазила и извршила је Своју дужност према Русији, према цркви и личној савести до краја. Па ако је, и поред тога, руски народ није разумео, онда само зато што је била не само изнад општег ступња Свог народа и што је већ стајала на таквој висини која је захтевала духовни вид да би се запазила.


1 Камаринска – руска народна песма и плес.

2 Свадбени генерал пензионисани генерал кога су за новац позивали на свадбе да им подигне углед.

3 Гопак украјински народни плес.

4 Милица Николајевна – кћерка црногорског књаза Николе, супруга Великог Кнеза Петра Николајевича Романова.

5 Ходинка – катастрофа која се одиграла 18.05.1896. г. у Москви на Ходинском пољу где је приликом крунисања Николаја II требало да буде народно славље. Пронела се гласина да ће се делити богати поклони и навалила је маса од око 500.000 људи. Погинуло је преко 1.000 људи и исто толико тешко повређено.

Одломак из необјављене у Србији књиге успомена кнеза Николаја Жевахова у преводу Саве Росић

(Visited 152 times, 1 visits today)
ГЛАВНА, ПАМЕТАРНИЦА

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *