Николај Жевахов: УСПОМЕНЕ (2) – Мати Божја путује на фронт

Премда сам познавао протопрезвитера Шавељског и знао да је маловеран човек, један од оних прогресивних свештеника за које је служба Божја тек службена обавеза, ипак такву немарност према светињи нисам могао очекивати…

Први наставак: Чудесно виђење пуковника О.


Поглавље IV: Сусрет с Обер–Прокурором Св. Синода А. Н. Волжином. Опроштајни разговор са протојерејом А. И. Маљаревским. Одлазак из Петрограда

Николај ЖЕВАХОВ (1875-1946)

Николај ЖЕВАХОВ (1875-1946)

Протојереј А. И. Маљаревски ме је на све могуће начине пожуривао да што пре кренем из Петрограда, и било ми је драго када сам му могао рећи да су све препреке за одлазак већ отклоњене и да ми преостаје само да Преосвећенима Харковском и Курском телеграмом јавим дан свог приспећа.

„А јесте ли били код Обер–Прокурора Св. Синода?“ – изненада ме упита о. Александар.

„Не – одговорих – зашто?..“

„А како ћете узети иконе не питавши власника… Потребно је и да Обер–Прокурор најави Преосвећенима Ваше службено путовање да би стигли да издају потребне налоге на лицу места“…

Није ми било друге до да се упутим А. Н. Волжину који је тек пре неколико дана постављен за Обер–Прокурора.

Распитавши се колико о самом службеном путовању толико и о околностима које су до њега довеле, а и о томе ко ме упућује, А. Н. Волжин ми је указао најнежнију пажњу.

Слабо сам познавао А. Н. Волжина… Мишљења о њему су се разликовала и нисам се ни обазирао на њих. Ипак су ме моји пријатељи, називајући га неискреним, упозоравали да не будем превише отворен према њему. Таква упозорења су била уобичајена и толико сам већ на њих навикао да им нисам ни придавао значај, а после сусрета са новим Обер–Прокурором сматрао сам их чак безразложним. А. Н. Волжин ме је опчинио својом љубазношћу и управо оним квалитетима чије постојање су одрицали… Он је према мени кога је врло слабо познавао испољио толико отворености и искрености да никако нисам могао да га осумњичим за лицемерје.

А. Н. Волжин је свој разговор са мном започео указивањем на изузетне тешкоће свог положаја, на обиље послова и одсуство помоћника и најзад узвикнуо: „Нећете ми веровати колико сам тешко стање наследио после Саблера… Послови су неизмерно запуштени“…

Александар Николајевић Волжин (1862-1933)

Александар Николајевић Волжин (1862-1933)

Да мање верујем људима, можда је требало да ме зачуди такво признање А. Н. Волжина да је успео да се током два–три дана откако је примио дужност Обер–Прокурора толико снађе у сложеним пословима свог надлештва да запази ту „неизмерну запуштеност“. Можда је требало да увидим да су паралеле са Саблером који је читавог живота водио црквене послове унеколико рискантне за А. Н. Волжина, пошто се тим пословима никада није бавио; међутим, у том тренутку на ту помисао нисам дошао, те на огорчена јадања новог Обер–Прокурора да бих га утешио рекох:

„Ваше надлештво је одувек било засипано жалбама са свих страна, али то не треба да чуди… 200 година постоји Синод, а за то време се у њему ништа није променило, чак је и особље остало непромењено“…

„Да, да – живо узврати А. Н. Волжин – сви ви тако кажете, а да ми помогне, то нико неће… Па ето, помозите ми“…

Још не знајући да се А. Н. Волжин с таквом молбом обраћао сваком посетиоцу, био сам чак поласкан његовим речима и обећао му да ћу га по повратку из Штаба Врховне Команде опет посетити.

Дирнула ме та молба за помоћ, и у њој сам видео ону непосредност и отвореност које нисам запажао код других министара који не само да се никада нису жалили на своју немоћ, већ су, обрнуто, истицали пуноћу своје власти и своја знања. Упоређујући новог Обер-Прокурора са њима, извлачио сам закључке у корист А. Н. Волжина, искрено и несебично желећи да оправдам његово поверење у мене. Знао сам да су послови тог надлештва били нови за А. Н. Волжина, као што сам знао и то да није познавао запослене у свом надлештву, са чијим сам представницима тако често био у прилици да се сусрећем, тако да сам намеравао да новом Обер–Прокурору предложим читав програм реорганизације надлештва, да му укажем на то да никакве појединачне промене у механизму Синодске управе неће постићи циљ све док Црква не буде изведена из надлежности Државне Думе, док Синод не буде растерећен послова који су у надлежности епархијских архијереја и најзад, док не буду покидане оне нити које у личностима појединих Синодских чиновника повезују Синод с левичарским представницима Думе… Упоредо с тим, сматрао сам да најважнији задатак Обер-Прокурора представља успостављање Кодификационог Одељења при Синоду и доношење писаног црквеног законодавства, налазећи да је сасвим недопустиво да и даље у оптицају буде Статут Духовних Конзисторија издат 1842. године и у знатној мери укинут каснијим уредбама са законском снагом, али које ипак нису ушле у његова каснија издања, закључно с 1916. годином… У тим сам мерама видео темељ свих потоњих реформи које би Синод помериле с мртве тачке, оживеле црквени живот Русије, преустројивши га на канонским начелима, што ми се чинило немогућим све док се црквено–државне функције Синода узајамно укрштају или су чак међусобно у завади. Био сам убеђен да се црквени живот државе мора налазити у искључивој надлежности јерарха који га уређују у строгој сагласности са захтевима „Књиге Правила“, који двапут годишње сазивају црквене Саборе и, у циљу обједињавања њихове делатности, Саборе окружних митрополита; да функције Обер–Прокурора морају бити ограничене, не залазећи у контролу делатности јерарха већ само у њено усаглашавање с општим државним захтевима, услед чега би се улога Обер–Прокурора свела на улогу Државног Секретара, док би се Синод претворио у Државни Уред за црквена питања с најразноврснијим и најсложенијим функцијама које ипак не би задирале у чисто црквене ствари нити би ограничавале делатност Сабора епископа као јединог органа који би требало да води црквени живот Русије.

Такав реформисани Синод или, тачније, Главна Управа за питања Цркве, у чијем би саставу били и одељење за духовна питања иностраних вероисповести и црквено–кодификационо одељење, и финансијско, и привредно, и правно, битно би се разликовао од садашњег где су се све те функције мешале с питањима везаним за Синод као сабор епископа, где је Синод истовремено био и уред тог Сабора који је у надлежности Обер–Прокурора и њему подређен, или, тачније, арена борбе јерарха с Обер–Прокуратуром.

Ма колико ми било важно да изнесем те мисли новом Обер–Прокурору, вернику и, како ми се чинило, пуном добрих намера, ипак сам сматрао да је тренутак за разговор са њим неодговарајући и у мислима сам то одлагао до свог повратка из Штаба Врховне Команде.

„Узгред – рече А. Н. Волжин – Бићете у Белгороду… Запалите уместо мене свећу Светитељу Јоасафу и, ако Вам није тешко, распитајте се за старице Л. Оне су ми рођаке, староседеоци Белгорода. Сигурно сте чули за њих?..“

„Да, то ми је име познато и чак се помиње у 4. тому мог издања о Светитељу“ – одговорих.

Љубазно се опростивши са мном и пожелевши ми срећан пут, А. Н. Волжин ме је упутио свом Помоћнику, П. Д. Истомину који је убрзо после тога напустио то место, а он ме је замолио да се обратим директору уреда Обер–Прокурора В. И. Јацкевичу који је и припремио потребне папире Преосвећенима Харковском и Курском.

Исте вечери ме је посетио протојереј А. И. Маљаревски.

„Већ је све обављено – рекох о. Александру. – Преосвећенима ће бити послате одговарајуће потврде, а сем тога добио сам и личну легитимацију која ће у случају потребе бити показана Владикама“.

„И с Обер–Прокурором сте се видели?“ – упита ме о. Александар.

„Да – одговорих – и он оставља најбољи утисак… Добронамеран је, добродушан, не кочопери се својим знањима већ, обрнуто, отворено признаје своју немоћ и чак моли да му се помогне… Ни лукавство, ни лицемерје у њему нисам запазио… Јада се на запуштеност у пословима надлештва и на тешко стање наслеђено од Саблера“…

„Па да, наравно да тако треба… Сваки се нови руководилац мора жалити на свога претходника: то је већ постало обичај, Боже ме опрости“…

Нехотице се осмехнух.

„Но, ето, а сада уз Божју помоћ крените на пут – рече о. Александар. – Није прошло ни месец дана, а све се завршило у славу Божју. Само, чим стигнете у Харков, не заборавите да кажете архиепископу Антонију (садашњи митрополит Кијевски, председник Врховне Црквене Управе у иностранству) за литију. Велика је то светиња – Песчанска икона Богородице коју је Светитељ пронашао… Треба је и дочекати и испратити литијом“…

„Да, да: за то ћу се побринути“ – узвратих.

„А када мислите да кренете, јесте ли већ послали телеграме?“ – упита ме о. Александар.

„Нисам још, а и не желим да шаљем“ – одговорих.

„Уморили сте се од трчкарања?! Ништа зато, у славу Божју сте се старали; путем ћете се одморити“ – смиривао ме о. протојереј.

„Не, нисам се уморио већ предомислио у вези путовања“ – одговорих. О. Александар ме забринуто и узнемирено погледа.

„Видите, оче – рекох – све досад сам се кретао по инерцији, и премда су ме мисли које желим да Вам изнесем прогањале, нисам се на њима задржавао, пошто бих иначе морао прекинути сва започета трчкарања. Али сада када је све већ завршено и када могу сагледати читаву ствар у целини, те су ме мисли опет опхрвале, и не могу да се у њима снађем. Да Ви нисте дошли код мене, полетео бих ја Вама по објашњења, и зависно од њих решио питање да ли да идем у Штаб Врховне Команде или да одустанем од те мисије“…

Протојереј А. И. Маљаревски ме сав преплашен обасу питањима: „Та први пут Вас је Господар Цар тако благонаклоно примио да Вас се вероватно сећа. Зашто бисте били узнемирени!.. Или сте, можда, престали да верујете у јављање Светитеља Јоасафа и Његову грозну заповест, или Вас унемирује оно што поводом Вашег службеног путовања зли људи причају?!“…

„Не, оче… Ко је макар једном видео Цара, тај жели да и по други пут буде удостојен те радости… То ме не узнемирује. Не могу ни да обраћам пажњу на оно што причају зли људи; а што се тиче мог односа према јављању Светитеља пуковнику О. – та ја управо зато што у то јављање верујем не могу да се отмем мислима које ме брину. Јер, Светитељ Јоасаф се није јавио мени већ пуковнику О. Па зашто онда треба да ја идем у Штаб Врховне Команде а не пуковник?! Је ли то Светитељу по вољи?.. А можда ћу ја предухитрити пуковникову мисију, можда седам у туђу фотељу?!

Можда је читава ствар од самог почетка погрешно покренута; можда уопште није требало да надзорници дворских дама Ј.А. Наришкиној испричам садржај пуковниковог извештаја већ је требало само да се заузмем за аудијенцију пуковника О. код Њеног Величанства, да он лично све исприча… Сетите се шта је пуковник говорио о ‘депутацији’ Цару… Можда је он, јадничак, због своје скромности не мислећи да је у могућности да лично спроведе Светитељеву мисију, рачунао макар на то да уђе у састав депутације… Нећемо ли увредити пуковника ако ја сам одем у Штаб Врховне Команде; нећемо ли изазвати и Светитељев гнев?! Ето Ви стално говорите да је то моја ствар, да мене Светитељ Јоасаф шаље у Штаб Врховне Команде… И док сам у то веровао, дотле сам, као што видите, и радио енергично… А ево сад се та моја вера поколебала и не знам кога Светитељ жели да пошаље у Штаб Врховне Команде – мене или пуковника; и то незнање ме мучи и узнемирује“…

„Искушење, кнеже, искушење – убеђено рече протојереј А. И. Маљаревски. – Непријатељ вреба сваку добру намеру… Терајте га од себе… Да Господ не благосиља Ваше путовање, не би га ни допустио“…

„Гледајте, оче, да не згрешимо… Ради се о спасењу читаве Русије… Ако моје путовање не буде по вољи Богородици и Светитељу, онда сва одговорност мора пасти на мене… Где је пуковник?.. Можда га могу повести са собом и представити га Господару?..“

„Пуковник није оставио своју адресу – одговори о. протојереј – и нико не зна где је. После свог извештаја није долазио код мене. Ако је у Петрограду, морао је чути за Ваше службено путовање. Зашто онда није дошао ни Вама ни мени да изрази своју жељу да се прикључи Вашем путовању у Штаб Врховне Команде?! Можда и није у Петрограду… Па и ко би се одважио да се заузме за Височајшу аудијенцију пуковнику кога нико не познаје?! Ваш је немир од непријатеља… Јер, Ви нисте молили за службено путовање… Ни надзорница дворских дама Ј. А. Наришкина није молила Господарицу да Вас упути; ни ја нисам размишљао о могућности да лично Ви путујете, већ сам рачунао да ће у најбољем случају послати неког генерал–ађутанта или генерала из свите… А испало је тако да ћете Ви путовати, што значи да је то Божја воља; значи – то је по вољи Богородици и Светитељу Јоасафу… Не, не, нека Вас не збуњују Ваше мисли… То је искушење да би се подстакла малодушност и одузела вера у светост Ваше мисије… Имајте сами ту веру и другима је усађујте“…

„Поћи ћу – одговорих – али се бојим да нећу имати увереност у потребу да управо ја путујем“…

„Нисте у праву – приговори ми о. Александар. – Ваше су мисли такве да би њихово доследно спровођење морало изазвати Ваше формално одбијање службеног путовања по Височајшем налогу. А шта мислите, зар таква одлука не би обрадовала непријатеља?..“

„По свој прилици би обрадовала“ – одговорих.

„У том случају и све што би такву одлуку изазвало треба приписати његовим смицалицама“ – рече протојереј А. И. Маљаревски.

Убеђен аргументима о. Александра, исте вечери сам послао потребне телеграме, а сутрадан отпутовао у Белгород да бих одатле наставио у Харков.

Поглавље V: Белгород и Харков. Дочек и испраћај Песчанске Иконе Богородице

Епископ Никодим (Кононов) Бѣлгородски (1871-1919) -  рѣшењем Аријерејског сабора Руске заграничне православне Цркве канонизован у лику свештеномученика и укључен у Сабор новомученика и исповѣдника русијских; одлуком Архијерејског сабора РПЦ канонизован 2000. године.

Епископ Никодим (Кононов) Бѣлгородски (1871-1919) – рѣшењем Аријерејског сабора Руске заграничне православне Цркве канонизован у лику свештеномученика и укључен у Сабор новомученика и исповѣдника русијских; одлуком Архијерејског сабора РПЦ канонизован 2000. године.

У Белгороду сам боравио свега неколико сати. Старешина-прота који ме је сачекао на железничкој станици отпратио ме је у манастир Светог Тројства где се налазе мошти Светитеља Јоасафа, после чега сам отишао Преосвећеном Никодиму (мученички настрадалом од бољшевика у Белгороду 1919. године), епископу Белгородском, од кога сам добио икону Владимирске Богородице намењену Штабу Врховне Команде. После молебна одслуженог за срећан пут, извршивши налоге Обер-Прокурора, отишао сам на станицу и наредним возом отпутовао у Харков, где ме је, већ обавештен о мом доласку, очекивао архиепископ Антоније.

По архиепископовом налогу, Песчанску икону Богородице је до мог приспећа у Харков већ требало да из села Пескова довезе старешина Песчанског храма, свештеник Александар Јаковљев, коме је наложено и да прати икону у Штаб Врховне Команде. Већ је било одређено и куда ће проћи литија која ће светињу дочекати… Чудотворна икона Богородице је требало да са станице, у пратњи литије, буде пренета у најближу цркву и тамо преноћи, а да се сутрадан на исти начин пренесе натраг на станицу и постави у салон–вагон ради упућивања у Штаб Врховне Команде. Стигавши у Харков, нисам затекао свету икону чије се приспеће очекивало тек у 5 сати поподне.

У то време се на станици окупило све Харковско духовништво на челу са архиепископом Антонијем, и грађанска власт са губернатором Н. А. Протасовом. Велике гомиле су се кретале ка станици и ускоро је читав станични трг био преплављен народом. Ретки срећници су успели да се пробију до перона, док су сви остали стрпљиво ишчекивали долазак светиње на тргу… Народ се начичкао по крововима кућа, балконима, оградама па чак и дрвећу, захваћен оним расположењем које је и неразумљиво и необјашњиво ономе ко га није доживео… Духовништво је у пуном орнату очекивало долазак светиње. Ево се појавио воз. На перон је изашао архиепископ Антоније праћен својим викарима и осталим духовништвом, дочекао светињу, с дубоким поштовањем целивавши чудотворну икону.

Поворка се покренула… Народ се размицао да начини пролаз. Још тренутак, и чудесна икона Богородице се појави пред народом на тргу. Тај тренутак никада нећу заборавити…

Осетих како ме захвата талас религиозне екстазе односећи ме све даље и даље од земље… Не видех ни чудотворну икону, ни људе који су је носили и ишли за њом; видех само Богородицу, Њен Пречисти Лик, Њену неизмерну љубав што се излива на грешне, немоћне људе… И оно што ја доживех, заједно са мном доживеху све те десетине хиљада људи, и схватих зашто плакаху, зашто ваздухом одјекиваху гласни уздаси и јецаји, зашто та огромна гомила, вазда живахна и ведра, вазда горда и самоуверена, одједном ућута и притаји се… Зато што у тој гомили не беше ниједног човека који не устрепта од сусрета са светињом што озари његову унутрашњу, грешну гнусобу и смири га; зато што сви одједном осетише онај страх Божји што у њиховим очима обезвреди све земаљско и подсети на Страшни Суд Господњи…

И сузе покајања спираху ту гнусобу чинећи човека одважнијим и срчанијим, те он у нади пружаше своје грешне руке ка Богородици и стремећи Њој, покорно иђаше за гомилом, усредсређен и смеран…

Литија полагано одмицаше… Густ облак молитвених таласа стајаше над гомилом… Невидљиве нити спајаху небо и земљу… Поче се смркавати… И у вечерњем полумраку та поворка са чудотворном иконом Богородице одмицаше ка храму, та необична процесија с високо уздигнутим барјацима и рипидама, с упаљеним свећама, где сузе и јецаје заглушиваху звоњава са цркава и хор појаца, где заједничка невоља и патње и притајени страх од исхода ужасног рата све њих повезиваху надом у помоћ Богородице – све то остављало је запањујући утисак…

Литија тек око поноћи стиже до најближег храма, где чудотворну икону Богородице дочека Харковски епархијски мисионар, архимандрит Митрофан (садашњи епископ Сумски, викар Харковске епархије) и где су читаве ноћи служени молебни за победу на фронту.

Ишао сам за процесијом заједно са губернатором Н. А. Протасовом. Гомила нас је у чврстом обручу окружила… Неко ме дотаче… осврнух се… Крај мене је ишао некакав просјак у дроњцима… Кад су нам се погледи срели, он ми загонетно дошапну:

„Читаву те годину чекамо… Пожури да не буде касно“…

Митрополит Антоније (Храповицки) (1863-1936) првојерарх Руске Заграничне Цркве

Митрополит Антоније (Храповицки) (1863-1936) првојерарх Руске Заграничне Цркве

У том тренутку га је гомила потиснула и ја га изгубих из вида… Упитах губернатора шта би његове речи могле значити, али их нико није умео објаснити… Касно ноћу сам се вратио код архиепископа Антонија где сам имао преноћиште… Ни епископ није умео да ми објасни загонетне просјакове речи. Сутрадан је света икона исто онако свечано, у литији, опет пренета на станицу и постављена у салон-вагону у коме је и требало да стигне у Штаб Врховне Команде.

Тренутак опроштаја с иконом изазвао је такве сцене какве никада нисам видео, какве никаква уобразиља није ни могла да замисли.

„О, руски народе – мислио сам гледајући те дирљиве сцене – до колике висине си у стању да се уздигнеш, у каква заоблачна небеска пространства је твоја душа у стању да узлети“…

Тај опроштај је као у огледалу одражавао потајна размишљања и помисли погружених, она осећања која живе на дну душе и крију се од људи, све оно драгоцено и танано што се не износи напоље, већ даје само Богу… Тамо је била она бескрајна љубав руског народа према Богородици, она непомућена вера у Њену небеску помоћ која чудо очекује и ствара га, тамо је било такво покајање и самобичевање које уклања сваку стидљивост, и бојажљивост, и сметеност, које с кореном чупа сваки грех, све оно што је мучило и кињило човека, на шта је подсећала савест…

Салон–вагон је био пун цвећа…

Уз чудотворну икону су стајали велики црквени свећњаци и гореле свеће…

У вагон су по реду улазили да се опросте с иконом…

После архиепископа Антонија у вагон је ушао и губернатор Н. А. Протасов. Он се клечећи дуго молио пред светом иконом, гануто је целивао, па се потом опростио са мном, трипут се изљубивши…

Зар сам могао и помислити да ће тај опроштај бити последњи, и да тог изванредног човека никад више нећу видети…

Ускоро је губернатор преминуо, и његова је сахрана поновила слику описане литије… Током неколико месеци свог управљања Харковском губернијом стекао је толико необичну славу да су га сматрали свецем. „То није била сахрана већ откривање моштију“ – говорила ми је Н. А. Протасова која је присуствовала погребу. У 5 сати поподне 3. октобра воз је полагано кренуо из Харкова.

Клочковска улица у Харкову почетком ХХ вѣка

Клочковска улица у Харкову почетком ХХ вѣка

Поглавље VI: На путу у Штаб Врховне Команде. Разговор са свештеником Александром Јаковљевом

Када је воз кренуо, још увек се налазећи под утиском Харковске литије, рекох о. Александру Јаковљеву:

„Колико греше они који у литији виде само церемонију, док високи верски занос који се у тим случајевима увек запажа, приписују масовној хипнози… Тај занос је сасвим друге природе…

То није само израз збирне добре воље, већ и тренутак масовног буђења из греха, када покајање једнога зарази другога, када се одједном сва унутрашња гнусоба озарује некаквом небеском светлошћу и види се чак и трунка греха негде дубоко скривена; када се захтеви савести толико заоштравају да чак и најмањи грех као тежак камен притиска свест и јавља се потреба за очишћењем“…

„Ништа не чуди што тако објашњавају – одговори о. Александар – науци сад више верују него Цркви Божјој; а заборављају на то да премда је наука штошта одшкринула, ипак није све, а када стигне до свог крајњег домета, неће више порицати Цркву већ ће се стопити с њом… Узгордио се човек, верује само у оно до чега сопственим разумом доспе; разум пак није у свакога исти, ето зато ни вере нема… Ма и шта ће она таквим људима кад већ по сопственом разуму живе и на њега се ослањају?!“

„Да, да – одговорих – чудна је та тежња гордог човека да сваку Божанску истину стрпа у љуштуру свог разума… Шта у ту љуштуру стане, томе и верују и то не поричу; а што не стаје, то одбацују… То се назива ‘научно образложење’… Као да такво образложење представља већи ауторитет од речи Божје… Знате ли, оче, шта су најновије смислили у Америци?“

„Било би занимљиво чути“ – одговори о. Александар.

„Тамо су људи запазили да је настројеност приликом заједничке молитве знатно виша него кад се моли свако за себе, и да заједничке молитве Господ чешће услиши, и да су такве молитве Богу приступачније… И ето људи почеше да се окупљају, каткад не више у храмовима пошто у њима нема довољно места за све учеснике, већ на трговима или чак изван града, и тамо упућују своје жарке молитве Богу… А у тренуцима неке катастрофе чак су слате наредбе по читавој Америци да се свугде у одређено време упућују молитве Богу… Нарочито је истицано да се те молитве упућују не само у одређени сат већ и у одређени минут…

И Господ Милосрдни би ту масовну молитву услишио… И шта мислите како су Американци објашњавали милост Божју и то да је Господ услишио њихове молбе и испунио их?! Објаснили су ‘научно’…

Кнез Николај Жевахов као секретар Државне канцеларије и државни савѣтник.  Збирка музеја "Наша епоха" - Москва.

Кнез Николај Жевахов као секретар Државне канцеларије и државни савѣтник. Збирка музеја „Наша епоха“ – Москва.

Створили су читаву теорију о ‘молитвеним таласима’, о такозваним флуидима, чак су фотографисали те ‘таласе’ одражене на плочи у виду електричних нити које полазе од сваког човека и уздижу се ка небу, при чему те нити нису код сваког биле подједнаке… Код једних су биле блиставије и дуже, код других краће и блеђе… На плочи, тачније – на фотографском снимку те су нити биле у виду белих линија које се делимично пресецају, а делимично се паралелно уздижу ка небу… Све је то могуће и врло добро, али зашто не би једноставно веровали, чему та страст за ‘научним образлагањем’ појава духовне природе!

Сасвим је могуће да такви молитвени таласи стварно постоје и, наравно, несумњиво се ‘флуиди’ човека током молитве разликују од ‘флуида’ човека који седи у позоришту; али зашто се поистовећивати са неверним Томом и заборављати Спаситељеве речи њему упућене: ‘Зато што си Ме видио, повјеровао си; блажени који не видеше а вјероваше’ (Јов. 20, 29)“.

„Шта, зар Американци мисле да су открили нешто ново? – упита о. Александар – зар се не сећају како је још Мојсије приморавао Израиљце да се моле заједно са њим, дижући руке ка небу… И када су сви клечали, руку дигнутих према небу, тада би Господ услишио њихове молитве; а чим би спуштали руке, Господ би их одбацивао, и молитва појединаца није стизала до престола Божјег… Па и наша Црква позива на заједничку молитву, а и храмови Божји су ради тога успостављени“…

„Наука је, свакако, велики дар Божји – рекох – и не сме се порицати већ јој треба тежити; али када човек покушава да продре тамо где не треба, када помоћу науке жели да проучи природу духовних појава које се уз то и спознају сасвим другим путем, онда се стиче утисак да он проверава Господа Бога и не верује Му на реч. Тȁ, не даје знање веру, већ вера – знање“…

„Тешки ли су греси наши – уздахну о. Александар – срди човек Господа; ох, како га само срди“…

Воз је грабио напред; мале станице су једна за другом промицале. Вест о путовању чудотворне и свугде поштоване иконе Богородице у Штаб Врховне Команде брзо се проширила… Не само велике већ су и мале станице биле преплављене народом који је с упаљеним свећама у рукама дочекивао свету икону… Сви су већ знали да Царица Небеска хита на фронт да помогне Цару у спасавању Русије; сви су желели да целивају икону и узнесу своје молитве… И било је неизрециво болно видети, када би воз без застајкивања пројурио мимо малих станица, како народ одлази са станице и полако се разилази кућама… На великим станицама пак, на којима се воз заустављао, непрекидно су служени молебни и понављале се исте сцене као и у Харкову… У пуном орнату, с барјацима и рипидама, с упаљеним свећама дочекивало је локално духовништво с народом свету икону, и воз се задржавао на станицама чак и више него што је било предвиђено…

Замишљено смо седели у салону–вагону и обојица ћутали… Огроман број свећа озаривао је Богородичин Пречисти Лик… Тек сад сам боље загледао чудотворну икону и запазио колико мноштво драгоцености је украшава, колико су велики брилијанти нанизани у венчић око Богородичине Пречисте Главе…

А та се икона налазила у сеоском храму!..

„Зашто сте тако касно стигли?“ – одједном ме неочекивано упита свештеник Јаковљев.

Стресох се сместа се сетивши да ми је исто питање упутио просјак у дроњама током литије у Харкову и да нико није умео да ми објасни његове загонетне речи…

„Зашто касно?“ – уплаших се.

„Чекали смо Вас још прошле године – започе своју причу свештеник Јаковљев. – У нашем селу живи Божји старчић; велики је то праведник; сви га сматрамо видовитим… На самом почетку рата, значи негде крајем августа прошле године, имао је визију Светитеља Јоасафа… Јавио му се Угодник Божји и оштро га корио због грехова људских и рекао да вређају људи Господа неправедним животом и гресима својим, да се већ ближи време Суда Божјег над људима, да је и рат послат као казна да би људи дошли себи, уразумили се и покајали, и невољом, патњама и сузама очистили своје душе… Претио је Светитељ говорећи да ће се Господ одрећи људи и привремено одузети Русији Своју благодат… Али из милосрђа Свога, да људи не би очајавали, неће Господ дозволити погибељ Земље Руске, него неће повратити Своју благодат све док људи не призову у помоћ Царицу Небеску, јер сад једино Богородица може помоћи људима и измолити опроштај њихових грехова пред престолом Свевишњег и спасти Русију. Рекавши то, старчић Божји нам заповеди да скупљамо новац за литију и да носимо нашу чудотворну Песчанску икону Богородице на фронт, додајући: ‘Самој Богородици је по вољи да прође линијама фронта и благослови наше армије‘. Ту, наравно, неки почеше да сумњају и указују старчићу да не само на фронт, већ ни у Штаб Врховне Команде никог без одобрења не пуштају; али старчић припрети маловернима и одлучно им напомену:

„Не сумњајте: доћи ће посланик Царски… Рат је послат као казна, а не на погибељ нашу… Још трпи Господ Милосрдни и, послушају ли Светитељски глас Угодника Божјег Јоасафа и учине ли као што је Он извршавајући вољу Матере Господње заповедио, онда се не бојте: надвладаће Пречиста душмане, и не вас грешника ради, већ Цара, Помазаника Својега ради смиловаће се Русији… Ако ли не послушају Светитеља и не поверују Његовим речима, тада ће људи спознати такав јад да се ни исказати не може, чак је и помислити страшно, и боље је не доживети тај окрутан час…

Тако смо почели да прикупљамо новац и око пет хиљада прикупили, и све Вас чекамо те чекамо. Најзад смо и да чекамо престали… А да не би било саблазни, вратио сам новац назад“…

Слушао сам малтене не дишући сваку реч свештеника Јаковљева… Тешко је објаснити шта сам осећао у тим тренуцима сусрета с још једним новим сведочанством безграничног милосрђа Божјег према људима и њихове грубе узвратне нехајности према гласу Свеблагог Створитеља…

„А онда је – настави свештеник Јаковљев – издата наредба старешине-проте да се наша икона однесе у Харков… Наслућивали смо зашто; онда народ похрли старчићу, неко да га запиткује, а неко просто да му призна сопствену маловерност“…

„А старчић – прекидох причу о. Александра – је ли нешто рекао?…“

„Горко се секирао старчић Божји, али је говорио преко воље… Можда је и знао нешто, али није хтео да каже; углавном је понављао оно што је и пре говорио: ‘Ако ли поверују Светитељу Јоасафу, онда ће Господ још и бити милосрдан; ако ли не поверују, настаће невоље све једна од друге гора, и више ниоткуда неће бити помоћи’ – рече отац“.

„Није ли старчић говорио да је сад већ касно ићи на фронт, да се Господ расрдио зато што читавих годину дана нисмо извршавали заповест Светитеља Јоасафа?“ – упитах.

„Не, то није говорио“ – одговори о. Александар.

„Оче – опет упитах – јесте ли Ви некоме саопштавали о јављању Светитеља старцу? Да ли је за то знао архиепископ Антоније и ако је знао, зашто онда није обавестио Цара?…“

„Није нам познато да ли је Владика знао за визију старчића Божјег: ми смо мали људи, с архијерејима нисмо у вези; а нашег старешину-проту наравно да смо одмах о свему известили. Сами смо пак једноставно веровали и како је старчић рекао тако смо и учинили, да бисмо били спремни: у случају ако буде наређено да буде литија, значи, да већ имамо спреман новац. А да ли је старешина-прота известио архиепископа или не, то нам није познато“…

Није било сумње… Било је очито да се Светитељ Јоасаф истовремено јавио пуковнику О. на фронту и побожном старцу у селу Пески.

Онда испричах свештенику Јаковљеву појединости пуковниковог извештаја на Скупштини братства Светитеља Јоасафа, о пуковниковим безуспешним покушајима да о томе обавести Господара Цара, о визији коју је имао чак две године пре рата, о околностима које су довеле до мог службеног путовања у Штаб Врховне Команде, и завршавајући додадох:

„За извештај пуковника О. сазнао сам тек 5. септембра увече. Већ сутрадан сам предузео потребне кораке да упознам Њено Величанство с тим извештајем… Господарица Царица је о свему сазнала 7. септембра и сместа издала све потребне налоге Свом секретару, грофу Ростовцову. Око три недеље је било потребно да се среде разни папири и документа, а чим сам их добио одмах сам отпутовао у Белгород, а одатле Вама“…

„Дивотна су дела Божја – рече гануто о. Александар, саслушавши моју причу… – Значи да Светитељ није само нас грешне, већ и Вас унапред обавестио… Да смо већ први пут послушали Светитеља, рата не би ни било“ – убеђено рече о. Александар.

„И ја тако мислим“ – одговорих.

„А сећате ли се – одједном неочекивано рече свештеник Јаковљев – какве смо победе имали на фронту на самом почетку рата… Чак су наше јединице прешле немачку границу… У праву је, значи, био наш старчић када је рекао да нам Господ овај рат није послао ради погибељи, већ ради покајања за грехе наше… Управо је онда и требало да се усрдно помолимо Богородици и у литији с нашом иконом кренемо на фронт и тиме извршимо Светитељеву заповест… Господ би се смиловао Русији због молитава Своје Матере и задржао непријатеље, и не би дозволио да се рат настави… Јер, онда су сви углас викали да је рат само на три месеца предвиђен… Можда је заиста Господ одредио тај рок и чекао да се људи покају… Постојала је Божја воља да помогне али, изгледа да није било људске воље… Онда су и уследили све пораз за поразом, повлачење за повлачењем, и чиме би се сва та несрећа завршила да Сâм Цар није отишао на фронт те у Своје Царске руке преузео команду – Бог свети зна… Ради Цара, Помазаника Свога, Господ је отерао непријатеља и још има милости према Русији… Можда још увек није касно“…

Мало поћутавши, као да се носи неком мишљу, о. Александар некако нарочито изражајно рече:

„Не, не, још није касно, спашће Господ Русију; иначе не би допустио нама грешнима да сада идемо у Штаб Врховне Команде; значи да још није истекао рок који је Господ предодредио… Само да тамо услише глас Светитеља“ – некако неодлучно заврши свештеник Јаковљев.

Дуго је још потрајао мој разговор са честитим сеоским пастиром који је освајао својом простодушношћу и искреношћу, својом дубоком вером и љубављу према Светитељу…

Смркавало се; опростивши се са светињом, очитавши вечерње молитве, разиђосмо се сваки у свој купе…

Опраштајући се, о. Александар ми рече:

„А како ће наука објаснити то истовремено јављање Светитеља Јоасафа нашем старчићу у селу и пуковнику О. на фронту?…“

Колодвор у Могиљову 1914. године

Колодвор у Могиљову 1914. године

Поглавље VII: Долазак у Могиљов

„Зар сам могао ја, сасвим непознат сеоски свештеник, икада помислити да ћу видети Цара“ – рече ми сутрадан о. Александар.

„Видећете не само Цара, него и Наследника; чак можда за само неколико сати, на железничкој станици; пошто ће вероватно и Господар и Царевић изаћи заједно с литијом у сусрет Царици Небеској“ – одговорих.

„Мати Божија, спаси их“ – рече свештеник Јаковљев и прекрсти се.

„Јесте ли запазили, оче, да Царица Небеска стиже у Штаб Врховне Команде управо за Имендан Наследника-Царевића… Јер, данас је 4. октобар, а 5. је сутра“.

„Да, да – живо се одазва о. Александар – значи да ће литија стићи у саборну цркву пред почетак вечерње службе… Само да воз не касни“…

„Ништа зато и ако закасни: без Цара службу неће почети, а неће ни имати ко да започне, пошто ће и протојереј и остало духовништво кренути с литијом“ – одговорих.

„По свој прилици је тако“ – сложи се о. Александар. Воз се већ приближавао Могиљову. Све дотад, прелазећи огромна пространства, нисмо запажали никакве знаке рата, као да га уопште нема. Међутим, што смо се више приближавали Штабу Врховне Команде, све чешће смо сретали транспортне возове, војне ешелоне који су се кретали према Штабу Врховне Команде и обратно. Железничке станице најближе Могиљову такође су одражавале ратну слику: на перону осим сивих шињела никог није било.

Свештеник Јаковљев и ја, обојица нешто узбуђени, гледали смо кроз прозор вагона, рачунајући да ћемо на перону спазити Господара, Наследника и духовништво на челу са протопрезвитером Шавељским.

„Нешто не видим барјаке и рипиде“ – рече о. Александар.

„Мора бити да литија очекује на тргу испред станице“ – одговорих. Постепено успоравајући, воз се тромо заустави крај перона.

Наш вагон се, прикачен за последњи вагон, налазио на крају воза… Нисмо излазили из њега, очекујући да ће неко изаћи у сусрет светињи. Међутим, протекло је неколико минута мучног ишчекивања, а нико нам није долазио… Ни на станици никог није било: војна лица у ратним униформама лењо су шеткала пероном тамо-амо, очигледно чак и не знајући за долазак светиње…

„Шта би то требало да значи – мислили смо обојица, ипак се не усуђујући да искажемо један другоме своје немире и бојазни… Није ваљда да телеграм којим случајем није стигао? Не, то не може бити“…

Одједном се појавио секретар протопрезвитера Ј. И. Махароблидзе, и ми радосно и с олакшањем одахнусмо… Одавно сам га познавао по његовом учешћу у пословима братства Светитеља Јоасафа, где је понекад обављао ситне секретарске послове.

„О. протопрезвитер је послао аутомобил – рече он на брзину – само се сада на жалост не може прићи главном станичном улазу, мораћемо мање растојање да пређемо пешке… Али то није далеко, сасвим је близу; дозволите да Вам покажем пут“ – говорио је обраћајући се мени као да не примећује свештеника Јаковљева крај мене.

„Зашто аутомобил? – рекох нестрпљиво. – Ићи ћу с литијом“…

Ј. И. Махароблидзе се збуни.

„Литије неће бити“ – сметено рече.

„Како то неће бити? Ма шта то причате, Јексакустодијане Ивановичу! – узвикнух згрануто. – Зар протопрезвитер није примио мој телеграм?“

„Ма не, телеграм је јуче примљен… Не знам… Не знам… Тако је наложио протопрезвитер“ – збуњено одговараше Ј. И. Махароблидзе.

Измених погледе са свештеником Јаковљевом и у његовим очима прочитах такву неизрециву жалост, толики јад да ми га би жао…

За сеоског пастира васпитаног у условима који стварају одређену тачку гледишта на руководство, и који високи службени положај повезује с високим личним квалитетима, такав протопрезвитеров однос према светињи представљао је неочекиван ударац и дубоко увредио његово верско осећање.

„Какав испраћај и какав дочек! – помислисмо обојица – уместо литије са Царем на челу, уместо свечаног дочека чудотворне иконе Богородице која је стигла у Штаб Врховне Команде по заповести светитеља Јоасафа за спас Русије, чија будућност постаје све страшнија и забрињавајућа – на станици само Ј. И. Махароблидзе с аутомобилом“.

Протопрезвитер Георгије Ивановић Шавељски (1871-1951)

Протопрезвитер Георгије Ивановић Шавељски (1871-1951)

И премда сам познавао протопрезвитера Шавељског и знао да је маловеран човек, један од оних прогресивних свештеника за које је служба Божја тек службена обавеза, ипак такву немарност према светињи нисам могао очекивати… Тим пре је била недопустива за старешину Песчанског храма, свештеника А. Јаковљева, прожетог дубоким поштовањем према светињи, сведока небројених чуда које је на вернике изливала сама Богородица с иконе назване „извор благодати“ за читаву Русију. С великим напором смо свештеник Јаковљев, ја и Ј. И. Махароблидзе изнели из вагона свету икону висине преко два аршина и тешку око два пуда[1], и с још већим напором је пренели до аутомобила, пажљиво покривајући путним покривачем њене драгоцене украсе. Окружени гомилом зазјавала, дуго смо се мучили да икону сместимо у мали, прљави, теренски аутомобил покривен церадом, поставивши је онако како се превози стакло или урамљена слика… Ј. И. Махароблидзе је сео напред поред возача, а свештеник Јаковљев и ја смо се некако сместили, стојећи једном ногом на степеници и држећи се час за икону, час један за другога да не испаднемо. Аутомобил појури напред… Баре које у провинцијским градовима никад не пресушују засуше блатом и светињу и нас.

„Шта би рекао Цар – помислисмо обојица – кад би видео овакав превоз највеће светиње која је приспела за Наследников имендан, хитајући у помоћ Цару у једном од најужаснијих тренутака историје када по сведочењу Светитеља Јоасафа више нико осим Богородице не може спасти Русију!“

Стигосмо до саборне цркве. Ни у самој цркви ни око ње никог не беше. Само је чувар ходао с крпом у рукама бришући прашину. Опет се узмувао Ј. И. Махароблидзе и отрчао да тражи људе уз чију помоћ бисмо изнели икону из аутомобила. Но, никог није успео да пронађе и када се Ј. И. Махароблидзе вратио, заједничким напорима смо извукли икону и унели је у саборну цркву.

У средини храма су стајала два налоња на којима су лежале икона Богородице Фјодоровске и икона Преподобног Сергија Радоњешког.

Нисмо знали где да поставимо донету икону. Протопрезвитер се није побринуо чак ни за то да припреми место за светињу.

Свештеник Јаковљев само што није заплакао од једа. Уто протопрезвитер изађе из олтара и, хладно се поздравивши са мном, једва пруживши руку свештенику Јаковљеву, наложи да се икона постави на под крај десне певнице наслоњена на зид.

„Али Господар одавде чак неће ни видети икону“ – рекох протопрезвитеру.

„Сутра ћемо наћи друго место, сад немамо времена – нехајно одговори о. Шавељски – треба да почне вечерња служба; стићи ће Господар са Наследником“…

Рекавши то, протопрезвитер се упути у олтар, позвавши и о. Александра да пође са њим. Остао сам сам у саборној цркви, и Ј. И. Махароблидзе ми показа место где треба да стојим заједно са Царском свитом.

Убрзо стиже министар Двора гроф В. Б. Фредерикс, маршал двора генерал В. Н. Војејков, затим Велики кнез Георгије Михајлович, генерал М. В. Алексејев, нешто касније Велики кнез Димитрије Павлович и др.

Очекивало се да сваког тренутка стигне Господар.

Међутим, протопрезвитер започе вечерњу службу не чекајући долазак Његовог Величанства, што изгледа никог није зачудило осим о. Александра и мене. Одједном се зачу брујање аутомобила, и Ј. И. Махароблидзе отрча да отвори бочна врата саборне цркве уз леву певницу где је било Царско место.

Господар Цар и Наследник Царевић су полако улазили у храм, крстећи се.

Нисам скидао поглед са Цара. Како се само Господар променио за тих пет година колико је протекло од последњег сусрета… И најситније појединости аудијенције оживеше у мом сећању, и у ушима су ми опет звучале љубазне речи Господара који ми је на опроштају рекао: „Па онда, срешћемо се још“… Но, протекло је пет година, и Господара сам видео само издалека, премда сам знао да се Господар распитивао за мене и позвао би ме код Себе да није веровао онима који су Цару говорили да сам на путу…

Царевић Алексѣј и Цар Николај II у Војном штабу Врховне команде у Могиљеву. Фотографија из 1915. године.

Царевић Алексѣј и Цар Николај II у Војном штабу Врховне команде у Могиљеву. Фотографија из 1915. године.

С коликом сам љубављу гледао Цара, с коликим болом сам читао у тужном изразу Његових дивних очију ону муку и патње које је Цар носио на Својим плећима због грехова Русије…

Неколико пута су се моје очи сусреле с Господаревим очима; видео сам како се Цар често осврће према мени и гледа ме као да покушава да се присети познатог лица које је негде видео…

И ти Господареви покрети су ме наводили на помисао да можда Његово Величанство чак нису ни известили о мом доласку, нису рекли ни чиме је тај долазак изазван, да Господар чак не зна ни за светињу приспелу у Штаб Врховне Команде…

Дивио сам се тим покретима и оној непосредности која се иза њих скривала… После прве аудијенције сам већ малчице познавао Цара, као и то да Господар није имао ниједан извештачен гест, није имао ништа извештачено, да је Цар био оличење искрености и једноставности… И посматрајући сада како Господар гледа унаоколо на људе који се моле, знајући да су стотине очију уперене на Њега и прате сваки Његов покрет, питао сам се како је то Господару упућеном у дворску етикецију, везаном положајем Монарха највеће светске Империје, успело да сачува у Себи такву непосредност и једноставност, такву искреност и смерност…

Наследника никада пре нисам видео и сада сам га први пут спазио. То је био већ болестан и витак дечак; иста она једноставност и искреност одражавала се у сваком Његовом покрету побуђујући наклоност према Њему.

Прошло је не више од 15 минута и вечерња служба се завршила… Први пут сам присуствовао вечерњој служби која траје највише двадесет минута… Господар и Наследник су полако силазили с амвона…

На северним вратима иконостаса се појавио свештеник Јаковљев, напето пратећи сваки покрет Господара… Обухвативши све сетним погледом, Господар се са Наследником упутио према излазу из саборне цркве… Испред је трчао Ј. И. Махароблидзе журећи да широм отвори бочна врата. Ни Господар ни Наследник се чак нису ни осврнули на чудотворну икону Богородице.

Било је јасно да протопрезвитер чак није ни известио Господара о приспећу Светиње у Штаб Врховне команде. Господар је отишао.

Свештеник Јаковљев је изашао из олтара, пришао светој икони и клекнувши дуго се молио.

Опростивши се с иконом, заједно са њим сам изашао из храма. Од предосећања нечег ужасног и неминовног остали смо без речи. Ишли смо заједно и обојица ћутали.

Оно што је за свештеника Јаковљева представљало само израз протопрезвитеровог немара према светињи и толико га зграњавало вређајући његово верско осећање смерног сеоског свештеника, ја сам знатно ближе примао к срцу те ми је причињавало тим већи бол, тако да нисам могао да га поверим о. Александру.

Нисам желео да га упућујем у оне сумње и двоумљења који су се у мени јавили непосредно пред одлазак из Петербурга, када ми се чинило да би уместо мене пуковник О. требало да изврши заповест Светитеља Јоасафа, и када сам био близу одлуке да одустанем од службеног путовања у Штаб Врховне Команде…

Нисам могао да му поверим оне мисли које су ми се тек сада јавиле говорећи ми да није требало да одбацим предлог грофа Ростовцова о аудијенцији код Њеног Величанства, да је требало да известим Царицу о извештају пуковника О. и обезбедим све што је потребно за успех моје мисије, укључујући и писмо Њеног Величанства Господару Цару.

Био сам свестан колику огромну одговорност пред читавом Русијом сам на себе преузео, и бојао се да нећу бити у стању да извршим наложен ми задатак.

И зато, ма колико негодовао због оног што је протопрезвитер Шавељски учинио и због његовог ниподаштавајућег односа према светињи, у томе сам видео и онај скривени смисао који свештеник Јаковљев није могао видети и који ми је причињавао несносан бол због сазнања да можда заиста Господ не благосиља моју мисију; можда ме нису варала моја осећања која су ме приморавала да се двоумим пред одлазак из Петербурга, и можда протојереј А. Маљаревски није био у праву што је инсистирао на мом путовању…

„Нећемо клонути духом – рекох да самог себе утешим, трудећи се истовремено да умирим и о. Александра – сутра ћемо после јутрења видети Господара и лично му све испричати; јер, свакако да осим нас то нико неће учинити… Сутра ћемо видети и архиепископа Константина… Већ одавно познајем и волим Владику: он ће нам помоћи“.

„Дај Боже“ – одговори свештеник Јаковљев.

Било је тек 7 сати… Кроз пола сата смо изашли из хотела и упутили се у једну од зграда које припадају Штабу Врховне Команде и где су се војне и грађанске власти окупљале за доручак и ручак, а где су и нас позвали. Тамо су, међу тим службеницима, били и моји познаници из Петрограда и бивше колеге из Државног Уреда, и сусрет са њима ме је занимао да бих се упознао с општим стањем на фронту и свежим новостима које свакодневно пристижу у Штаб Врховне Команде. Једино сам тамо могао затећи и протопрезвитера Шавељског…

[1] Аршин – мера за дужину равна 0,71 м; пуд – мера за тежину равна 16, 38 кг.

Превела Сава Росић

(Visited 95 times, 1 visits today)
ПАМЕТАРНИЦА

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *