Раде Јанковић: ХЕДОНИЗАМ КАО КОРУПЦИЈА ПРАВОСЛАВНОГ ЖИВОТА

Чега се боји данашњи човек? Некада се плашио Бога, проклетства, нечистих сила; плашио се да се не огреши, да не украде, да не сведочи лажно. А данас? Данас се плаши економске кризе, озонских рупа, бахатих политичара…

---

„Са каквом дивљачком страшћу
читав свет срља у забаву!“ 

Луј-Фердинанд Селин

1.
Цивилизовани човек Новог Доба, култивисан вредностима такозване културе Запада, више него голом силом, поробљен је – хедонизмом. То је једна тако очигледна чињеница да је не вреди доказивати. Могли бисмо да је илуструјемо али би нам навођење примера одузело превише простора. Довољно је само да се осврнемо око себе: свет је претрпан јефтиним уживањима који се, упркос томе, непрестано увећавају.

Новина је да су, по први пут, ова јефтина уживања подједнако заступљена у свим друштвеним слојевима. То је својеврсни егалитаризам уживања који, будући да се намеће организованим друштвеним инжењерингом, није случајан. И највиши и најнижи друштвени слојеви свуда практикују иста задовољства: пиће, дрога, секс, спорт, коцка, популарна музика. Можда смо нешто испустили али то не умањује општу слику. Егалитаризам уживања постаје још очигледнији када се побројане ставке рашчлане. И највиши и најнижи слојеви друштва пију исту врсту пива или вискија; користе исте врсте дроге: кокаин, хероин, марихуану; гледају у исту лоптицу која лети са једног на други крај Вимблдона и уживају на исти начин слушајући Јелену Карлеушу, Леди Гагу или Мадону.

Насупрот Веберу који рођење капитализма изводи из духа протестанске етике, Зомбарт доказује да је корен капитализма у луксузу.¹ Зомбартово објашњење ми је ближе јер кад он говори о луксузу, ја у том дискурсу препознајем хедонизам.² Али од времена Зомбарта до данас догађа се чудан обрт. У доба европске модерне хедонизам је био покретач раслојавања и успостављања друштвене хијерархије: рафинирана задовољства као привилегија виших друштвених слојева – елите – и „задовољство у чашици“ након исцрпљујућег физичког рада, за ниже друштвене слојеве – гомилу. Данас, међутим, у овом нашем, постмодерном добу, хедонизам је постао покретач друштвене уравниловке – агенс супротног дејства: средство друштвеног инжењеринга за брисање културолошких разлика – њихове нивелације, стандардизације и уједначавања. То би, по дефиницији, требало да буде добро за демократију, будући да једнакост – égalité – беше један од њених првобитних захтева због чега је толико крви проливено у XIX и XX веку. Па ипак није. Јер једнакост доведена до своје крајности – до шаблона – убија демократију. Ако смо сви стандардизовани до нивоа потрошача шаблонских понуда – каквог онда смисла има бирати?  

2.
Креатори Новог светског поретка одавно су већ уочили ту кобну црту у карактеру човека: неограничену жељу за задовољствима. Овладавши тим поривом по принципу условљавања – давања и узимања – могуће је тотално поробити човека њим самим. Креатори Новог светског поретка одавно су већ схватили да се ипак не може све постићи силом, и зато су прихваћени „спорији али знатно сигурнији методи… – што би рекао Хаксли – условљавања рефлекса нео-павловским методом хипнопедије…“³

Данашњи човек најчешће није ни свестан куда га води то слепо препуштање чулним задовољствима која му се нуде; каквим се то суровим експериментима излаже in vivo, сваки пут када заваљен у фотељу укључи Великог брата, MTV, Eurosport или какву „безазлену“ интернет игрицу. Двадесет четири сата забаве за масу, каже један од креатора Новог светског поретка, Збигњев Бжежински, то је будућност технотронске ере. Точкови напретка морају да се окрећу стално, а њих могу да покрећу само „људи послушни, стабилни у свом стању задовољства.“⁴ Тако задовољство постаје средство надзирања и дисциплиновања гомиле – да се послужимо изразима Мишела Фукоа – полуга владавине, уместо палице и казамата. Владати – каже Хаксли – значи седети. Влада се мозгом и задњицом, а не песницом.“⁵

Владати, то данас значи: стварати задовољне робове. Што више! У што већем броју, будући да је то више заправо conditio sine qua non модерне демократије. Јер модерна демократија је игра великих бројева: ту постоје само два природна скупа, већина и мањина – неопредељени су варијабила која се ни у шта не рачуна. Производ ова два скупа је стабилност демократског поретка: што је више задовољних робова то је стабилност демократског поретка извеснија. Али мањина би могла истински да дестабилизује демократију, одбијањем да учествује у демократској процедури⁶ – што демократски поредак доводи у помало шизофрену позицију: да подстиче мањину да учествује у игри и, истовремено, да обуздава њене амбиције да постане већина. Ако мора да постоји, пожељно је да мањина стално буде у мањини.

Та шизофрена позиција не може још дуго да траје. Модерна демократија ће ускоро морати да направи коначни избор између истине и стабилности. То је онај исти избор који је учинио и Хакслијев Врли нови свет – „да се нагласак помери са истине и лепоте на удобност и срећу.“⁷ Помама са којом се хедонизам шири по свету и истоветност задовољстава у његовој понуди, уверавају нас да је ова наша цивилизација већ искорачила у правцу свог коначног избора. Уместо да буде уклоњена силом, мањина ће бити привучена хедонизмом и асимилована у melting pot Новог светског поретка. Масе задовољних робова могле би ускоро да прекроје устројство овог света. „И, разуме се, кад год би масе освојиле политичку власт, срећа је постајала важнија од истине и лепоте.“⁸ Тако се демократски механизам окреће против демократије: задовољни робови сами себе окивају. То је цена избора! „Сваки комфор мора да се плати – каже Јингер. „Ситуација домаће животиње повлачи за собом ситуацију животиње за клање.“⁹ – „За срећу се мора платити“.¹⁰

3.
Механизмом условљавања уживање у задовољству се стално поспешује. То већ јесте глобална сила која, устројена на „нео-павловским методама хипнопедије“, обликује савременог човека својим индустријски произведеним задовољствима и усмерава његову свест у правцу хедонизма као највише духовне вредности. Као месечар, савремени човек рефлексно отвара вилице док му произвођачи уживања гурају у уста душевне заслађиваче – сада више не на кашичицу, него у дозама које се увелико приближавају степену зависности, будући да се са сваком новом дозом задовољства повишава и праг човекове толеранције.

Али глобална индустрија задовољства и њени дистрибутери – телевизија пре свих – неким чудом редовно измичу нашој пажњи. Разлог је једноставан, истовремено и проблематичан: наметнута је сугестија да је уживање сасвим бенигна појава и да нема везе са озбиљношћу ситуације у којој се налазимо. Напротив, пласира се став да је уживање у телесним задовољствима једини излаз из неподношљиво лоше стварности у којој живимо. Хедонизам се афирмише као бекство од ове лоше стварности; као спасоносно решење које треба да релаксира и ослободи савременог човека од претеране озбиљности која „смара“. Пред нама се тако одиграва епохална подвала: корупција човека представља се као једина могућност његове слободе.

Произвођачи и дистрибутери задовољстава упиру се да корумпирају савременог човека чарима која се човеку намећу као највиши домет његове слободе. „Ја сам слободна. – каже Ленина Краун, јунакиња Хакслијевог романа Врли нови свет – „Слободна да се дивно проводим.“¹¹ Са њом, и све ленине нашег доба. Слобода „да се проводим“ постала је нова мантра Новог Доба; глобална празноверица нашег „Глобалног села“. Тако се тотална контрола човека одржава као робовање задовољствима које уживалац, међутим, кроз наметнуту сугестију доживљава као „слободу избора“. Али нико се не обмањује више него они који верују да су слободни када бирају „своје“ задовољство у мноштву задовољстава „овога света“ – зато што је из понуде на тржишту задовољстава искључен квалитет, а уграђени су баналност, тривијалност и пролазност. То су робови задовољства. И то најкроткији! Јер су несвесни да су обрађени да буду робови задовољства.

Мода и овде ствара климу пожељне несигурности. Уживање које је актуелно данас, већ сутра може да буде застарело – „пасе“. До пре три деценије, рецимо, тенис је био привилегија отмених кругова, аристократије; данас и најпростији сељаци на пијацама уживају ћаскајући о „гемовима“, о „сетовима“ и Новаку Ђоковићу. Али та „изједначеност“ нимало их не чини слободнијим, јер колико сутра тенис би опет могао да постане знак кастинске поделе, и они ће поново бити оно што су од увек и били – робови. Човек је избачен из своје природне равнотеже и тетура под теретом „слободног избора“, што креаторима Новог светског поретка омогућава да се сада појаве у улози „добротвора“ који стабилизују „поредак слободе“ – тако што стварају психичку стабилност уз помоћ популарних ликова.

Такозване те-ве звезде – намазане, нашминкане, напирлитане – обрађене су да заведу. То су модерни хипнотизери гомиле створени да наметну стил робовања у једном свету који је самог себе лишио смисла, те му отуда ови вешти опсенари нуде само симулакрум некакве слободе – избор модела уживања који су креатори наменили робовима за текућу сезону. Зато креатори Новог светског поретка стално измишљају нове ликове и све баналнија задовољства. Наметањем модела уживања, ови модерни опсенари – популарни ликови – напредујући „од зла на горе“, како каже Апостол Павле, стабилизују тиранију меког типа – „варајући и варајући се“ (II Тим. 3:13). Врхунац ове обмане савременог човека данас, јесте сугестија слободе у мноштву баналних уживања. 

4.
Живимо у свету који нас искушава изобиљем задовољстава и зато није наша предност то што можемо да бирамо. Пре би се могло рећи да је савремени човек  заглушен изобиљем, те зато не чује речи опомене Апостола Павла: „Јер ако живите по тијелу, помријећете; ако ли Духом дјела тјелесна умртвљујете, живјећете“ (Рим. 8:13). Робујући задовољствима савремени човек углавном није свестан да заправо робује произвођачима задовољстава. Он више није власник својег тела и своје душе, његов идентитет постао је власништво робне марке која производи уживања за његово тело и његову душу: пиће, храну, одећу, накит, аутомобил, намештај, музику, филм, књиге, новине…

Али један делић гомиле са мало више соли у глави, с времена на време наслути да нешто ипак није у реду са тим либерализмом којим нас пумпају више од два века. Кад застане, кад се замисли као Бернард, још један Орвелов јунак, онако опуштено, неопрезно, што може да буде и опасно јер Врли нови свет не трпи сумњу у вредности хедонизма – „Неконформизам угрожава нешто више него живот једне јединке; он удара на само Друштво.“¹² – такав један појединац наслућује да је истинска слобода негде другде, с оне стране „слободе избора“ – у избору који претходи свим изборима. „Како могу тако?“ – пита се Бернард – „како би изгледало кад бих био слободан, неспутан обрадом.“¹³

Ленина слеже раменима, није јој ништа јасно. Али ми који још нисмо обрађени толико као Ленина, наслућујемо у Бернардовим речима извесну сету, жал за нечим, за неповратно изгубљеним – јер он зна оно што ми тек треба да сазнамо: „Постојало је нешто што се звало хришћанство.“¹⁴ Хакслијев фаталистички наговештај који се на крају потврђује и једним самоубиством – самоубиством „Дивљака“ – јединог истинског човека у том свету људских бројлера – Врлом новом свету – не треба да нас заведе и обесхрабри. Само треба пажљиво ишчитати поуку  на полеђини онога „постојало је“. Мора да у том хришћанству ипак постоји нешто; нешто што омета – „што задржава“ – условљавање рефлекса нео-павловским методом хипнопедије. Зашто би иначе хришћанство требало да постане прошлост?

Бернард осећа да је ускраћен, неко му је нешто украо – узурпирао његово право да своју егзистенцију усклади са својим суштином. „Бог је неспојив с машинама, медициском науком и општом срећом.“ – каже Мустафа Монд, један од десет управљача Врлим новим светом – „Човек се мора опредељивати или за једно или за друго. Наша цивилизација се определила за машине, медицинску науку и срећу.“¹⁵ Није ли управо то извор свих неуроза данашњег човека? Он себе види у големом супермаркету постмодерне цивилизације; слободан је да шета од гондоле до гондоле и да бира изложена задовољства али, истовремено, осећа да то није истинска слобода, да му је цивилизација наметнута – да је неко други уместо њега изабрао „машине, медицинску науку и срећу“.

Осећа да је изручен цивилизацији заувек, окован њоме, затворен у њој као птица у кавезу, и да је то што може да бира храну и да цвркуће само привид слободе. Понекад пожели да побегне од свега. Али куда? Где да побегне кад је супермаркет цивилизације свуда, и тамо и овде? Тада му дође „да излети из коже“. А онда? Онда посегне за новим задовољствима: кокаин, трава, бенседин…

5.
Замислимо сада једног православног ревнитеља у неком забитом кутку тог супермаркета, скрајнутог од главних цивилизацијских токова, маргиналца, убожника који је присвојио традиционалистички угао посматрања – присвајајући настоји и да опстане као такав у свакодневици једног света контаминираног духом хедонизма, свакодневици која је непријатељски расположена према сваком облику традиционализма са православним предзнаком.

Оно што такав човек понајпре уочава јесте ова шизофрена ужурбаност која, услед сталног увећања масе – масе уживалаца и масе предмета за уживање – из кретања по инерцији, дозираним стимулисањем чулности савременог човека, достиже готово самоубилачко убрзање. Седамдесетих година прошлога века аустријски нобеловац Конрад Лоренц претпоставио је да би страх могао да буде погонитељ „изнурујуће журбе“ савременог човека.¹⁶ Сироти професор Лоренц, ни слутио није да ће страх у потоњим временима постати предмет уживања, задовољство а не баук.¹⁷ У различитим формама уметничког, или можда пре псеудоуметничког изражавања – стрип, филм, цртани филм, литература, музика, перформанс – поступком естетизације, као и бол, као и злочин, и страх се трансформише у облик рафинираног задовољства. Напетост, језа, бол, бруталност постају наша свакодневица и уместо одбојности изазивају привлачност – пажњу, знатижељу, уживање. Читава једна хорор индустрија, подупрта такозваном теоријом – „естетика ружног“ – стара се да задовољи вештачки изазвану потребу савременог човека за уживањем у страху, болу, бруталности: екстремни спортови, хорор филмови, језива психоделична музика, борбе у рингу слободним стилом, документарни прилози о бруталним егзекуцијама клањем…

Савремени човек није ни свестан куда га води непрестано излагање застрашивању и та стална потреба да интериоризује страх и да га сублимира као духовно задовољство. Циљ није да човек досегне до херојства у реализацији своје слободе, јер хероизам није естетизација страха него његово превазилажење вером у вечни живот. „Са страхом Божјим приступите!“ – то значи: приступите вечном животу, е да бисте се ослободили земаљскога страха. Продирање хедонизма у метафизичке дубине страха разара онај квалитет у човеку који православна онтологија дефинише као „Страх Божји“, који је темељно одређење хришћанског живота.¹⁸ Поигравање са страхом, тај перфидни естетски лудизам у форми псеудоуметничког стваралаштва, дакле вештачки створене провокације, пошто разори у човеку онај квалитет који човеково бивство повезује са Бићем, омамљује савременог човека, отупљује његова чувства – измешта „страх и дрхтање“, дакле тежиште бивства, из области етичког у област естетског, из моралне осетљивости у чулни надражај – из духовног у материјални свет.

Чега се боји данашњи човек? Некада се плашио Бога, проклетства, нечистих сила; плашио се да се не огреши, да не украде, да не сведочи лажно. А данас? Данас се плаши економске кризе, озонских рупа, бахатих политичара; плаши се да не остане без посла, да не оболи од рака, да не изгуби стечени капитал, да не оштети аутомобил… Понајпре овде, на овом месту, уочава се дубоки пад савременог човека, са њим и мноштва оних који себе сматрају православним хришћанима. Јасно је да ово извртање смисла, ово обртање путоказа, заправо прикрива перверзију, нараслу друштвену патологију – чињеницу да је човечанство озбиљно оболело од обиља цивилизације, прејело се цивилизације као Хакслијев Дивљак, и сада покушава да прикрије мучнину. Зато друштво ствара организовани „простор насладе“¹⁹ и подстиче човека да подригује од лажног задовољства. Сви се обмањују који учествују у тој игри, па и православни хришћани ако допусте да их захвати цивилизацијска „грозница суботом увече“ – тај помахнитали механизам хедонистичког лудила. Ево примера: Београд се рекламира као град јефтине забаве и лепих жена – а српски патријарх изјављује да између власти и Цркве нема неслагања!

6.
Хаксли потајно верује да нас је довео до краја историје. Али за човека који мисли у духу православне традиције, дакле не само богословски него и шире, културолошки, то је само изазов, никакав крај – само наговештај апокалиптичког краја времена. Читава цивилизација ће се распрснути у једном тренутку разузданог уживања у рушењу и нестајању – крај историје као светковина нихилизма; апокалипса као празник уништења.

Зато ћемо корупцијски потенцијал хедонизма на традицију обликовану православљем посматрати сада кроз призму цивилизације света који се руши – из перспективе човека који је и сâм уживљен у то пропадање, не као нéми посматрач него као један од састрадалника који проговара испод рушевина. Хедонизам није више само једна привлачна доктрина, постао је друштвени однос у савременом свету, у којем су сви истовремено и субјекат и објекат уживања за све остале. На пример – брак. То више није светотајинска заједница између мушкарца и жене, брак је постао уговорни однос утемељен на хедонистичкој сагласности оба партнера око облика и начина уживања. Зато су ванбрачни односи оба партнера само мали, прећутни анекс уз основни уговор – детаљ који се подразумева!

Задовољство је постало сáмо себи циљ; занос се из молитве и појања, из Цркве, преселио на улицу, на стадион, на телевизију, на текући рачун; у стан, у аутомобил, у намештај, у спољашњи изглед – у све оно „што ме чини задовољним“. Наравно, и у рат! Зашто нам никада не говоре ти етаблитани мудраци, постмодерни зналци свега и свачега – о хедонизму уништења и разарања, о задовољству у убијању? Као да не постоји, као да га нема. Да би се убио „непријатељ“ није довољно имати само политичко убеђење – потребна је и трунчица мржње, и задовољство у испуњењу те мржње. Да се не лажемо, за известан тип људи, ако могу да се тако назову, убијање представља задовољство, радост, уживање – а само Бог зна колико је танка граница, ако још постоји, између њих и такозваног „нормалног света“.

Господин Бил Гејтс на пример, са задовољством обзнањује да бисмо за почетак – за почетак! – могли да смањимо садашњу  светску популацију на неких 3.000,000,000 људских душа. Невидљиви господари света су у Џорџији (САД) подигли гранитни обелиск на којем су на осам светских језика уклесали заповест Новог бога Новог светског поретка: „Одржавај човечанство на 500.000,000 људи.“ За њих је, ето, чак 6.500,000,000 људи тренутни вишак – они би са задовољством елиминисали тај вишак! За све то нуде нам се тривијална објашњења – политичка, економска, чак и морална – али никада хедонистичка. Зато што савремена мисао плута по површини и прати главни ток, а то значи – избегава опасна места, скривене гребене и вртлоге. Није тешко објаснити злочин – тешко је објаснити уживање у злочину. А можда је истина управо ту, у том скривеном вртлогу.

Када испале крстарећу ракету, рецимо, која након пређених 1.600 км погоди циљ са прецизношћу од плус-минус два метра – можете ли да замислите ту радост, то усхићење, тај вулкан одушевљења у командном центру. Ту се кличе и скаче се на ноге, ту се честита и примају се честитке, ту се стискају руке и пада се у загрљај, ту настаје тапшање по леђима и дрмусање. Браво! Погодили смо циљ! Урааа!… Када је 1999. год. у Грделичкој клисури НАТО погодио вагон пун путника, испоставило се накнадно да су се пилоти заправо кладили. У 100 долара!… Америчких дабоме!… Шта је за тог пилота био воз пун живих људи? Људи од крви и меса! Људи који дишу и смеју се!… Мала видео игрица. Ето шта! Ништа више од тога! Само мала видео игрица!… Разумљива је зато његова „детињаста“ раздраганост: добио је опкладу! Победио је! Развалио их је!… При томе је још и спржио педесетак „јебених Срба“. Ах какво уживање! Добио је, дакле, и бонус!… Он је најбољи! Ето, баш најбољи! Цар! Нема бољег играча од њега!… Ergo: игра може да се настави!

7.
Савремени човек се расплинуо у мноштву уживања. Уместо да искуси радост²⁰ откривења истине, оделио се од истине, искорачио у празнину и – изгубио је ослонац. Он више не зна шта је то Воља Божја која је додељена његовој слободи, шта то истина бића тражи од његове слободе. Он не уме више да препозна то судбинско хтење и да своје бивствовање подреди ономе што мора да се хоће. Тиме се савремени човек опасно приближава тренутку када ће, као Хакслијев Бернард, усред загушујуће гужве могућих избора – коначно изгубити и саму могућност да бира.

Механизам кварења уграђен је у темеље овога света. Уместо да се потчини ауторитету Бога који каже: „Не једи са овог дрвета!“ – Адам се потчињава ауторитету жене која каже: „Једи!“ А да зло буде веће, ни воља жене не беше аутономна него индукована вољом Змије. То је двоструки пад човечанства: оба пола су заражена – целина добра је разбијена! Али не на добро и зло – како тврде манихејци – него тако што је целина греха испунила читав простор „овога света“, који управо зато постаде „свет таме“ – Царство „кнеза овога света“. Повратак у рај, у царство светлости, у блаженство, није дакле ништа друго, није победа добра над злом, него превазилажење греха у његовој целовитости, поновно задобијање – али по благодати! – првобитне целине добра.

Покретач тог механизма, његово погонско гориво, јесте човекова воља – кад се распали, она производи енергију која напаја механизам кварења. Снага човекове воље, изражена једначином енергије, само је прелазак из стања будности у стање небудности, у месечарство, у хипнотички сан – будући да енергија по закону термодинамике не нестаје, тако ни воља не нестаје него само мења облик, прелази из једног у друго стање. Климакс воље православна традиција препознаје као учмалост, лењост духа – униније; насупрот томе: сваки вишак људске воље, сваку егзалтираност, екстазу – православље препознаје као неуздржаност. Између ове две крајности, између ове Сциле и Харибде креће се „уском стазом“ православни живот. Православни живот је одржавање бивства у стању напрегнутог ишчекивања, непрестана будност – бдење! Само човек у будном стању, који бди – будан човек – може да се уздржава. Неуздржаност је знак да је душа пала у сан, у хипнозу. Очаран значи управо то: омамљен чарима „овога света“ – успаван слатким задовољствима „овога света“. 

Хедонизам тобоже слави живот, а заправо је његова видљива негација. Он обликује модел друштва које пропада у расипништву. Сви грабе да што пре задовоље своје жудње: некоме треба милион некоме два, накоме двадесет… Сви хоће нов стан, нов ауто, ново одело, ново љубавно искуство… Хедонизам тобоже слави живот у пуноћи његове разноврсности, али је то само привид: хедонизам измишља вештачка помагала задовољства, материјализује своје страсти и опсесије, од додира, слике, мириса производи опредмећене надраживаче чула – тиме уноси илузију у свет, редизајнира стварност по мери своје омамљености. Ова чаролија изазива осећај задовољства, утисак лишен свега што је изван уживања – муке, бола, напора. Тиме се и стварност лишава реалности: хедонистички свет је стваран, али релативан.

Хедонист живи у виртуеланој стварности а да тога није ни свестан. Самим тим, по дефиницији, стварност се лишава свега што је трајно и непролазно. Стварност једног хедонисте је тренутак илузије да је задовољство које не траје, које је чиста ефемерност, крајњи домет постојања – отуда свет, уколико и јесте стваран у мери у којој је опипљив, доступан чулима, материјалан – није и реалан, као што ни свет илузионисте није реалан, иако су његови трикови итекако стварни.

Хедонист је затворен у ову чаролију. Он је разбуђен али не и сасвим будан. Он себе стално успављује новим дозама смирујућих задовољстава али, будући да задовољства надражују његове нерве, никако му не полази за руком да себе коначно успава – зато је разбуђен али не и будан. „Будан је онај који види изван појава чула, ума, осећања, страсти.“²¹

8.
Сва јеванђеља, апостолске посланице, светоотачка предања – све нас то упућује на будност. Ноћ уочи распећа, у Гетсиманијском врту, док сви његови ученици спаваху – једино Исус беше будан. „И дошавши ученицима, нађе их где спавају, и рече Петру: /…/ „Бдите и молите се да не паднете у напаст…“ (Мт. 26:40, 41). А Петар? Беше ли он будан? Не, он беше само разбуђен! Постаће будан, али не „прије него петао запјева“ (Мт. 26:34). Тада ће видети – „изван чула, ума, осећања, страсти“ – на шта је то Учитељ мислио када им је говорио: „Сви ћете се ви саблазнити о мене ову ноћ“ (Мт. 26:31)²²… А хтео је заправо рећи: човече, и твоје гордо заклињање само је облик задовољства којим храниш своју таштину. Знам да ти је пријатно кад се размећеш храброшћу и не осуђујем те зато! Али хоћу да се пробудиш – да препознаш порок у том уживању и да се покајеш!

И све посланице Апостола Павла само су један големи будилник који звони на буђење, већ две хиљаде година непрестано; и све би се могле сабити у само један једини стих: „Устани ти који спаваш и васкрсни из мртвих…“ (Еф. 5:14). А све што је преко тога речено, у функцији је буђења: да уклони копрену сна са очију – „да устанемо од сна, јер нам је сада спасење ближе него кад поверовасмо“ (Рим. 13:11); да растера таму око нас – „да расвијетлим свима у чему је устројство тајне од вјечности сакривене у Богу… Која у другим нараштајима није била обзнањена синовима човјечијим…“ (Еф. 3:5, 9); да нас научи да видимо изван видљивог света – да „не гледамо на ово што се види, него на оно што се не види; јер је ово што се види привремено, а оно што се не види, вјечно“ (II Кор. 4:18). Јер само будан човек зна оно што је битно – има истинско знање о ономе „што треба знати.“ (I Кор. 8:2). Јер, ако „оно што се не види“, а чему се надамо није битно – узалудна је наша вера! Тада је вечно само бесмислено понављање пролазних уживања.  

Свети Лука сведочи да је Апостол Павле на једном од својих многобројних мисионарења боравио и у Атини, где је ушао у полемику са незнабожачким философима – „А неки од философа епикурејаца и стојичара препираху се с њим…“ (Дап. 17:18). Држим да је управо овде, на Ареопагу, у подножју Олимпа, где обитаваху пагански богови, развратни, оргијастички хедонисти, отпочела ова гиганстка битка за православље која никада није ни престајала, а данас се чак и распламсала, и умножила, и дошла је до последњег положаја са којег више нема узмицања – следи одсудни бој или смрт православља! О полемици Апостола Павла са атинским философима Лука нас извештава штуро. Каже тек толико: Атињани не беху заинтересовани „ни за шта друго“ него „да штогод ново говоре или слушају“ (Дап. 17:21). Али и то мало, довољно је да уочимо: хедонизам увек иде у корак са помодарством. Архетип који се понавља и данас! Ако само мало загребете по екуменизму или литургијском новотарењу на пример, уочићете у позадини отиске хедонистичких прстију: луксузни аутомобили, стилски намештај, персијски теписи, позлаћени лустери, конаци као краљевске палате, винарије а од скоро и – фабрика вискија!²³

9.
Прошла су читава три века од смрти Епикура (270. п.н.е.), када је Павле стао пред атинску гомилу (51. н.е.) која му се ругала и заједљиво добацивала: Шта хоће овај празнослов да каже?“ (Дап. 17:18). У то доба мало беше остало од изворног епикурејског учења. Атомизам, који је Епикур позајмио од Демокрита, изродио се у вулгарни материјализам; промишљеност у избору задовољстава, на чему је Епикур нарочито инсистирао, преобразила се у разуздани хедонизам. И од тог, некада префињеног учења за култивисану мањину, настаде популарна животна философија светине.

Оно што нам Лука саопштава недовољно је да разумемо суштину спора између младог, надолазећег хришћанства и радикалног хедонизма изниклог из епикурејске философске традиције. Сем његове вулгарне интерпретације у свакодневном животу Римске империје хеленистичког доба, Павле је о епикурејским коренима радикалног хедонизма светине могао понешто да сазна и од Тита Лукреција Kара, из његовог обимног спева De rerum natura. Лукреције, тај сатир у људској кожи који ће себи прекратити живот (55. год. п.н.е.), попивши некакав љубавни напитак у количини довољној да му пружи „чисту сласт“, али и да га убије – већ самим тим би био озбиљан камен спотицања за једног правоверног хришћанина, што својој песничкој слободи допусти и овакву раскалашност: „…просипат/ у тело које било скупљен сок,/ не чувати га, једној љубави/ окренут…“²⁴ Нешто друго, међутим, нешто озбиљније, самим тим и опасније, са чим је Апостол Павле морао да се ухвати у коштац, крило се у туробним дубинама ове само наизглед ведре философије.

То мучи и нас! Нас, заморчиће Новог светског поретка, људе постмодерног доба или последњег времена? – не знам, Бог зна. Хедонизам слави телесност и души одриче вечност. Лукреције тврди, са њим и читав хор нововековних богобораца, да је душа тварна као и тело – „.да је душа/ сва танана, саздана из атома/ сићушних…“²⁵; да је тиме и пропадљива, „смртна је“ – „…веруј и душа да се расипа./ Још много брже она пропада…“²⁶ На почетку XXI века, као и на почетку хришћанске ере, православље се поново сусреће са истим искушењима: поново се ставља под сумњу бесмртност људске душе. Иста заједљива гомила и данас, на исти начин се подсмева: шта овај, овде, празнослови? Они само једно хоће, њих само једно занима: „да штогод ново“ виде, чују, окусе, опипају. Доживе! Нови светски поредак их охрабрује, иде им низ длаку: „Забаву од данас не остављај за сутра.“²⁷ То је Рубикон који не смемо да пређемо!

Православна мисао је дужна да у хедонизму препозна његову најотровнију бодљу: она циља у темељ наше вере – у бесмртност људске душе у Богу! Ако с оне стране видљивог света не постоји ништа вечно, онда је заиста уживање у задовољствима највиша вредност до које човек може да досегне у свом животу; ако људска душа није бесмртна, онда је хедонизам то обећано Царство небеско на земљи. Или-или! Tertium non datur!

Зато побијамо то опако учење и доказујемо, као Апостол Павле, као и свети оци: „Што око не видје, и ухо не чу…“ (I Кор. 2:9). Није Исус пострадао на Голготи да би уживање у чулним задовољствима било коначна сврха живота на земљи.

---