Николај Жевахов: УСПОМЕНЕ (3) – Недостојни достојници

Људи који случајно постану великодостојници ретко кад се толико навикну на свој положај да немају потребу за његовим истицањем и често то чине на начин који само одаје њихову скромну прошлост

Прѣтходни наставци: 1.Чудесно виђење пуковника О.
2. Мати Божја путује на фронт

---

Поглавље VIII: У официрском дому

Просторија у коју смо ушли подсећала је, како по изгледу тако и по расположењу лица која су се тамо налазила, на собу за пушење, клуб или официрски дом у провинцијском граду изгубљеном у некој забити.

Врата су из предсобља водила у дугачку собу с поређаним малим квадратним столовима покривеним белим столњацима и већ постављеним прибором за вечеру штапских службеника. Нешто даље у дубини је био попречно постављен дугачак сто за високе чинове. Тамо су била места генерала Алексејева и његових повереника. Слуге су са салветама у рукама трчкарале између столова постављајући боце с вином. Лево од предсобља налазила се омања квадратна соба у чијем углу је стајао пијанино, а у средини – округли сто с набацаним раскупусаним часописима и новинама…

Ту се окупљало после доручка и ручка, и та је соба била нешто налик на салон и собу за пушење.

Ушли смо у њу… Унутра су се већ налазила нама непозната лица и неколицина свештеника пристиглих са фронта и новоименованих. Између њих се водио жив разговор: весело су причали, збијали шале и гласно се смејали. Мало–помало су један за другим прелазили у ручаоницу и заузимали места за столовима, настављајући започет разговор и у пролазу бацајући на под недопушене цигарете без филтера… Ускоро се ручаоница напунила… Свако је журио да заузме слободан сто… Ни свештеник Јаковљев ни ја нисмо знали да ли су места нумерисана и свако седи на свом месту, или пак бира било које слободно место; тако смо неодлучно стајали, не знајући куда да кренемо и очима тражећи слободно место…

Уто у ручаоницу уђе, тачније, утрча генерал Алексејев веома хитрим корацима, никога не гледајући, обореног погледа као да се устручава присутних и обративши ми се рече: “Желите ли код нас, за заједнички сто?” – и не чекајући мој одговор исто тако брзо прође до свог места. Не желећи да оставим свештеника Јаковљева међу сасвим му непознатим људима и не знајући да ли се позив односио и на о. Александра, неодлучно сам стајао све док нас нису приметили познаници за столом и позвали код њих.

Заузевши место, почео сам да тражим погледом протопрезвитера Шавељског, али га нигде нисам видео.

У ручаоници је владала бука својствена ресторанима где истовремено ручавају десетине људи и где се звецкање посуђа, ножева и виљушака смењује с праском запушача извађених из боца, и меша са грајом разних гласова… Нисам подносио ту буку и она ми је одувек била одвратна… Из тог разлога никад нисам прихватао позив на свечани ручак пошто ми није било јасно како се од ручка може правити занимација и сатима седети за столом за ручавање…

Посматрајући ту слику, то расположење људи који су се, чинило се, налазили на самом прагу бездана и својим напорима задржавали навалу непријатеља који тежи да у тај бездан стровали читаву Русију, и нехотице сам правио поређења између позадине и фронта, између Могиљова и Штаба Врховне Команде, између овог Официрског дома и онога што се налазило иза његовог прага…

Што сам се дубље уносио у та поређења, тим сам више схватао речи мојих саговорника, тим су ми се перспективе чиниле мрачнијим, тим положај безнадежнијим… Није живахност и весеље околине изазивало у мени мрачне мисли и рађало потиштеност; чак ме није бринула ни слепа увереност у победу која као психолошки фактор има вредност… Све је то имало своје објашњење, одражавало физичку потребу за разонодом, одмором од напорног посла и било ми је разумљиво… Али нисам могао схватити како су то сви ти самоуверени и умишљени људи своју увереност у победу повезивали само са стратешким разлозима, не појмећи да воља Божја може обезвредити све те разлоге, срушити све људске намере и да ту вољу треба узимати у обзир и служити јој. Нисам схватао ни то како се расположење људи у Официрском дому могло ускладити с оним расположењем које је владало свугде у Русији и иза прага тог Дома, када се у истом том Могиљову нигде није могао срести ниједан човек чије лице не би одражавало безмерну тугу и дубоку уцвељеност, када се са свих страна чују само јадања на претеран рад у Штабу Врховне Команде од кога људи падају с ногу, када се чак нема времена ни за молитве Богу и вечерња служба траје свега двадесет минута…

Чудно ми је било и то што су исти ти људи чим би изашли из Официрског дома као по договору навлачили образину потиштености и забринут изглед, и питао сам се где је заправо прави одраз стварног стања на фронту: тамо где се весело смеју и причају вицеве, или овде на улици, где људи иду оборене главе…

„Мора да нисте ни претпостављали да ћете овде видети такву живост, смиреност и хладнокрвност“ – рече ми један од мојих бивших колега из Државног Уреда.

„Да, нисам претпостављао – одговорих – и то не само живахност и хладнокрвност, већ овде видим такву веселост какву већ одавно нисам запазио чак ни у престоници. Као да нисте у Штабу Врховне Команде, као и да нема никаквог рата“…

„Браво, браво, кнеже – само што не запљеска мој саговорник. – То је зато што нико од нас ни најмање не сумња у исход рата; што смо сви, почев од генерала и завршавајући војником, чврсто повезани увереношћу у најсјајнију победу… Разнећемо Тевтонију у парампарчад“…

„Па на чему то заснивате такву увереност?“ – упитах зачуђено… – „Како на чему?! На свему!“ Упитно погледах саговорника. „То Петербург стално шири панику – настави он – кад бисте само знали како нас трује та позадина што вечито цмиздри, ти женски страхови… Када се вратите у Петербург, испричајте свима шта сте овде видели… Реците да ми овде само што не плешемо“…

„Ваљда Ви боље знате – одговорих – али лично ја нисам толико уверен. Разумем да је у служби на фронту корисно гајити претеране наде да бисте својим расположењем надахњивали фронт, али“…

„Не, не – упаде ми саговорник у реч – ми искрено исповедамо своју увереност: Немачка ће бити побеђена, она мора бити побеђена!“

„Можда ће и бити – одговорих – али сумњам да мора бити побеђена, јер као што Русија нема рачуна да уништи Немачку, подједнако и Немачка нема рачуна да уништи Русију“…

„Јасно: Ви сте познати германофил“ – одговори мој бивши колега.

„Не, не зато; већ зато што осим воље двеју зараћених страна од којих свака природно жели да буде победница, постоји још и трећа воља, најнепристраснија… Једни ту вољу зову Божјом вољом, а други – законом историјске нужности. Рат са Немачком је безумље с обеју страна. Свака од тих страна ратује у ствари против себе саме… Победа или пораз Немачке биће победа или пораз Русије, Господ неће дозволити такву очиту бесмислицу и рат ће се завршити нерешено“…

Мој се сабеседник насмеја и нагнувши се ка мени шапну:

„Знате, да неко чује Ваше речи, обесили би Вас“.

„Стварно, зарад тога не би вредело долазити код Вас у Штаб Врховне Команде“ – одговорих смешећи се…

„А савезничке обавезе, а она стална тежња Немачке да колонизује Русију, њен дрзак тон с којим нам је диктирала своје захтеве, најзад њен однос према Србији, понашање у Белгији, зар сте све то заборавили? Већ је одавно време да се обузда та вечита претња европском миру“…

„Не, нисам заборавио – одговорих – али се ти разлози који рат оправдавају растварају у једном који наш рат са Немачком забрањује. А зар сте Ви заборавили, да и ја са своје стране упитам Вас, да су Русија и Немачка једине монархије у Европи, али не по имену већ по структури и суштини, једини браник монархијског начела, једина баријера која задржава навалу револуције… Можете ли замислити оне резултате који ће бити неминовни у случају да Русија победи Немачку, а Немачка избаци из строја Русију? Доћи ће Енглеска и претворити Русију у колонију као што је учинила с Египтом. Мене су још у гимназији, кад сам био у 3. разреду, учили да је Енглеска грамзив јастреб који живи од туђег плена, да се чувени Британски музеј састоји само од напљачканог блага других народа… Управо сам зато и германофил што ми је сасвим јасна она историјска улога коју је према Русији играла Енглеска. Немачка није могла играти такву гнусну улогу макар само зато што нема рачуна да Русија буде потучена до ногу; а Енглеској то користи… И Француска и Енглеска се подједнако боје моћи како Русије тако и Немачке, и тим пре – њиховог међусобног пријатељства; зато су сви њихови напори усмерени на раскид између нас и Немаца… А ми смо се као и увек обрукали… Па и Немци су загризли мамац тих интрига“…

„Е па кажите то генералу Алексејеву; глȅте, још увек седи за столом; пожурите, само што није изјурио одавде“ – рече мој саговорник, суздржавајући смех.

„Кнеже, кнеже, види се да сте управо изволели приспети из Питера… А Петербург бунца о миру, као да нам то није познато… Па шта ће испасти?! Поновиће се случај Јапанског рата када је Петербург ишчупао победу из руку Линевича, а Вите потписао срамни мир у Портсмуту“…

Спомињање грофа С. Ј. Витеа навело ме је да се сетим једне епизоде из прошле године када се Руси, затечени ратом, нису могли вратити у земљу преко Немачке, већ су хрлили у Италију да би из Бриндизија путовали у Константинопољ, а одатле у Одесу. Међу тим Русима који су прво свратили у Бари где сам се у то време налазио заузет изградњом цркве Светог Николе, а потом окупљеним на пароброду у Бриндизију, били су гроф С. Ј. Вите, С. С. Манухин, у то време потпредседник Државног Савета, пресветли кнез П. П. Волконски, кнегиња М. Барјатинска, гроф А. Тишкевич, В. Малама и др… Сви су страшно негодовали због зверстава Немаца и на све могуће начине претресали случај г-ђе Туган-Барановске коју су Немци избацили из вагона на железнички насип где је сва израњављена у страшним мукама издахнула…

„То је немогуће… То је клеветање Немаца! – узвикнуо је гроф С. Ј. Вите. – Рат са Немцима је бесмислен… Уништити Немачку, као што питомци војне школе маштају, немогуће је… То није лампа коју је могуће бацити на под и разбити… Народ вековне културе чији су широки слојеви упили највиша начела, не може пропасти… Тековине културе припадају свима, а не појединим народима, и не сме се некажњено посезати за њима“…

Сетио сам се какве су ватрене замерке тада уследиле од грофових сапутника захваћених свеопштим негодовањем против Немаца и пуних симпатија према Енглеској. Приговарајући им, и гроф је са своје стране пао у ватру и рекао:

„Ама разумите да немамо рачуна да Немачка буде потучена до ногу, чак и кад би нам то пошло за руком. Резултат таквог сатирања биће револуција прво у Немачкој, а потом код нас“.

И рекавши то, гроф С. Ј. Вите се заплакао као дете. Сетих се те епизоде и испричах је свом сабеседнику.

„Па добро – одговори он – револуција је у Немачкој могућа; али да до ње дође у Русији, то је Вите баш претерао“…

„Сви сте Ви овде деца Сазоновске школе[1] – рекох – сви сте Ви англомани; али у питањима шире политике треба узимати у обзир политичку исплативост, а не личне симпатије према нацији; а кобни смисао наше дипломатије испољавао се у томе што је она увек заборављала ту истину. Ето, Ви рекосте да је Немачка увек представљала претњу европском миру… А ја ћу Вам рећи да кад би између Русије и Немачке постојало истинско пријатељство, никакав рат у Европи не би ни био могућ… Управо је зато Немачка и звецкала оружјем што није била сигурна у нас, што смо се ми бацали час у загрљај Француској, час у загрљај Енглеској, и природно је што се Немачка бојала нашег савеза с њеним непријатељима. Постоји неко трећи коме користи пропаст и Немачке и Русије“…

„Нилусова[2] књига“ – упаде ми у реч мој саговорник и прасну у смех. Смејао се тако заразним смехом да сам му могао рећи само:

„Та престаните, сви нас гледају“…

Али он никако да се смири и цимајући ме за рукав рече намештено озбиљним тоном:

„Знате шта, кнеже: стигли сте управо у правом тренутку… Сместа довуците овамо читав Штаб Врховне Команде; глȅте, тамо још увек седе за столом; реците им: ‘Марш натраг… Ратовасте неко време с Немачком и доста више: а сада кидишите на Енглеску, па онда на Француску, да сви помало добију своје; јер овако, стварно, насрћете само на Немачку и цепате је на парчиће… Па где је ту правда!…’ Ах, штета што нисте довели са собом Нилуса… Шта би само било да сте га довели са собом!… Ако опет будете долазили, обавезно га доведите са собом… У реду?…“

„У реду – одговорих, с уживањем посматрајући раздраганост свог саговорника. – „Држте га, држте!“ – он полушапатом узвикну, показујући на генерала Алексејева који је скочио са места и малтене протрчавао кроз ручаоницу.

„Ах, каква штета, побеже… Сад га ни с ловачким псима не бисмо сустигли“…

Ручак се завршио. Бучно су се померале столице и ручаоница се убрзо испразнила.

Поразговаравши са неким мени непознатим свештеником, о. Александар ми приђе и ја почех да се опраштам са својим саговорником.

„И не заборавите Нилуса“ – рече он, сложивши озбиљан израз лица и чврсто ми стежући руку.

У крајње потиштеном душевном стању сам се заједно са свештеником Јаковљевим враћао у хотел…

Био сам уверен да ће, унапред обавештен о мом доласку у Штаб Врховне Команде, протопрезвитер Шавељски издати све потребне налоге за достојан дочек светиња; али се први дан мог боравка у Штабу Врховне Команде ево већ завршио а да нико чак није ни знао за мој долазак, и моје појављивање у Официрском Дому представљало је изненађење за све.

Пошто сам право са железничке станице стигао у Саборну цркву на вечерњу службу, од генерала Војејкова сам као одговор на моју молбу да се Његово Величанство извести о мисији коју ми је Господарица наложила чуо да се то питање не тиче маршала већ протопрезвитера… Но, протопрезвитер је одмах по завршетку вечерње службе некуд нестао и нисам га могао пронаћи. Упутили су ме у Официрски Дом, али га ни тамо није било… Рекоше ми да протопрезвитер вероватно руча са Господарем… Све то ме је узрујавало… Али ме је поготово тиштало то што је свештеник Јаковљев, смеран сеоски пастир, био сведок оне слике коју је видео у Официрском Дому и која га је толико запањила; и схватао сам зашто је тако дубоко уздисао и већином ћутао…

Ћутке смо се опростили и свако је отишао у своју собу. Одлучио сам да сутрадан рано ујутру, пре почетка литургије, одем код протопрезвитера Шавељског у његов уред који се налазио у Штабу.

Поглавље IX: Протопрезвитер Г. И. Шавељски

Пролазио сам улицама украшеним заставама поводом Имендана Наследника Царевића… Било је тек 8 сати ујутру… Пролазника је било мало… Протекло је неколико минута док сам пронашао протопрезвитеров уред. У првој соби је за столом седео Ј. И. Махароблидзе… Он је био десна рука свемоћног протопрезвитера и његови су покрети одражавали увереност човека задовољног својим положајем. Протопрезвитер се налазио у суседној соби. Уђох код њега…

[pullquote]

О. Георгије Шавељски у својим „Успоменама послѣдњег протопрезвитера руске Армије и Морнарице“ кнеза Николаја Жевахова описује на слѣдећи начин:

„Од свѣх права којима се тај кнежић желѣо послужити зарад грађења брзе каријере, несумњивим је, изгледа, било једно: по бочној линији он је долазио сродник Св. Јоасафу Бѣлогородском. Сва остала права и достојанства подлѣгала су великој сумњи: кнежић он бѣјаше незнатан; универзитетска диплома не бѣше баш у складу с његовим општим развитком; прѣдузимљивошћу се уопште нѣје одликовао.

Кнежев спољашњи изглед: несимпатично лице, промукли глас, роткваста глава – такође му не иђаху у прилог. Ипак, кн. Жевахов је сасвѣм другачије мислио о својој личности па је, како смо видѣли, приликом Волжиновог пада циљао да из трећеразредних чиновника канцеларије Државног савѣта доспѣ међу обер-прокуроре. А да буде сигуран, сродник Светитеља Јоасафа је ушао у пријатељске односе с Распутином и задобио пажњу Царице…“

Мало ниже Шавељски, позивајући се на један извѣштај иркутског генерал-губернатора А. И. Пиљца, а посрѣдно и на свѣдочење митрополита Антонија (Храповицког) – кнеза Жевахова приказује као правог лупежа, оптужујући га да је покрао митрополита Питирима неколико дана прѣ његове смрти.

Околности дочека иконе Богородице Песчанске Шавељски такође описује потпуно различито од Жевахова, тврдећи да је цара о свему благоврѣмено обавѣстио, и да је сâм Николај II наредио да се икона превезе аутомобилом и да не буде Крсног хода, пошто ситуација на фронту то нѣје допуштала. – (прим. уредника).[/pullquote]„Ето, видите како ми овде живимо – рече ми Г. И. Шавељски, показујући руком на кревет у углу – то нам је све покућство… Ту ми је стан, ту је и уред“.

Не желећи да губим време, одмах сам прешао на оно што ме је тиштало и рекао протопрезвитеру:

„Никада не бих ни помислио да ћете тако дочекати чудотворну икону Богородице пред којом се сам Светитељ Јоасаф клечећи у сузама молио… Био сам уверен да ћете светињу дочекати још свечаније него што су је дочекивали у Харкову и путем према Штабу Врховне Команде, када је чак и на малим станицама, ноћу, духовништво и народ, с барјацима и рипидама, са свећама у рукама, очекивало приспеће воза да би целивали икону и непрекидно су служени молебни за победу на фронту… Чинило ми се да ћете Ви Царицу Небеску сачекати на станици у литији са Царем на челу, са станице отићи у Саборну цркву, одслужити пред Њом молебан и да ћете икону поставити на место које светињи доликује; а видео сам само Ј. И. Махароблидзеа с аутомобилом покривеним церадом којим се возе војници“…

„Ма какве литије! – напрасито одговори Г. Шавељски – то архиепископ Антоније нема паметнија посла, те приређује литије и вечерње службе му по пет сати трају: а ми овде немамо кад. Имамо посла преко главе“…

Те речи ме запрепастише; но, ипак не дозвољавајући толико изругивање над верским осећањем, сталожено рекох о. Шавељском:

„Молим Вас, биће да је овде неки неспоразум… Мора бити да не знате да сам службено упућен у Штаб Врховне Команде по заповести Њеног Величанства, као ни то шта је изазвало моје путовање… И да сам по повратку у Петербург дужан да поднесем Господарици извештај о свом путу“.

Г. И. Шавељски оћута… Испричавши о извештају пуковника О., о томе да му се двапут јавио Светитељ Јоасаф, о истом таквом јављању старцу у селу Пески, додадох:

„Никако ми не приличи да пастира Цркве убеђујем у веру; ипак мислим да узимате на себе велику одговорност не извршавајући заповеди Светитеља Јоасафа… Чак и да нисам верник, и онда би истовремено јављање Светитеља на разним местима двојици разних људи – једном који живи у месту где се света икона налази, у селу Пески, а другом – на фронту, и пренета им истоветна Божја заповест, поколебали моје неверовање… Светитељ није само заповедио да се свете иконе донесу у Штаб Врховне Команде и ту оставе, већ да се са њима обиђе фронт и да се упозори да је таква воља Богородице, и да ће се само под тим условом Господ смиловати Русији; а ви нисте сачекали светиње на железничкој станици нити обавестили Цара“…

„Ама незамисливо је носити ту икону по фронту! – приговори протопрезвитер. – Тешка је једно два пуда… Морали бисмо наручити специјалну носиљку…

А откуд нам људи… Ми смо овде претрпани послом, с ногу спадосмо. Све је то Ваша мистика; то Петербург ништа не ради те сања сне; а ми немамо кад да их тумачимо, немамо времена за тричарије“ – говораше о. Шавељски све раздражљивије.

„Нећете се ваљда дрзнути да уопште не извршите Светитељеву заповест? – упитах згрануто – ако тако нешто себи дозвољавате, онда макар одржите свенародни молебан уз клечање, овде на тргу, у присуству Господара“ – рекох протопрезвитеру.

„Немам кад! Људи су од јутра до мрака у Штабу запослени“ – одбруси он. Опростих се.

Кроз пола сата тај човек оде у саборну цркву да служи литургију. Чинило се да ми никаква невоља, никаква несрећа не би представљала већи ударац од тих речи, тог тона, тог исмевања вере од стране онога ко је био духовни пастир војске и морнарице…

„Та тај ће човек сâм упропастити читаву Русију – мислио сам враћајући се у хотел… – Јадан Цар, јадна Русија“…

Познат ми је тај тип људи, и није ме чудила психологија о. Шавељског… Људи који случајно постану великодостојници ретко кад се толико навикну на свој положај да немају потребу за његовим истицањем и често то чине на начин који само одаје њихову скромну прошлост. Није ме запањила уображеност и самоувереност о. Шавељског која је граничила с неваспитаношћу, већ ме је чудила она вештина с којом је тај маловеран и спретан човек успео да стекне поверење онако дубоко верујућег и мистички настројеног Господара и да ужива изузетну наклоност како Његовог Величанства тако и Господарице Царице…

Православље је за њега – мистика… Па која то религија није мистична… Онда то није религија већ философија…

Свештеник Јаковљев је нестрпљиво ишчекивао мој повратак и пожури ми у сусрет с питањима…

Ма колико велико било моје негодовање, ипак сам ублажио свој утисак од разговора са протопрезвитером: би ми жао смерног сеоског пастира; нисам желео да пред њим разоткривам слику стварности и показујем оне црне мрље којима је та слика била покривена…

Но, мудри свештеник је и без моје помоћи штошта увидео. Од његовог погледа се није сакрило оно што није очекивао да ће затећи и о. Александар је, као да одговара на моје неизречене мисли, често понављао:

„Ох, биће невоље, биће… људи је сами чикају… Ето искушења… Сама Богородица им пружа Своје Пречисте руке, а људи то не запажају… Сада се и зликовци по селима кају видећи карајућу Десницу Божју; скрушени су, прожети страхом Божјим; а овде се сâм протопрезвитер Бога не боји“…

Огласише се звона… Упутисмо се према саборној цркви.

Поглавље X: Имендан Наследника Царевића

У саборну цркву су поводом Имендана Наследника Царевића пуштали само са позивницама. Нисам то знао нити имао позивницу; међутим, њу је заменио мој дворски мундир – захваљујући њему сам неометан ушао. Богослужење још није почело, али је храм већ био препун.

Лево од улаза су дуж зида стајале грађанске власти града и чиновници судског надлештва; десно – службена лица Штаба Врховне Команде, испред којих је било одређено посебно место за Господареву свиту.

Спазивши ме, Ј. И. Махароблидзе ми је брзо пришао и показао ми место међу Господаревом свитом. Свештеника Јаковљева је одвео у олтар протопрезвитеру. Видео сам крај себе велике кнежеве Георгија Михајловича и Димитрија Павловича, министра Двора грофа В. Б. Фредерикса, маршала Двора генерала Војејкова, грофа А. Н. Грабеа и др. Испред свих осталих стајао је генерал М. В. Алексејев, а за њим генерал Пустовојтенко. Испољавајући велику спретност, Ј. И. Махароблидзе се разлетео црквом, притрчавајући час једном великодостојнику час другом, показивао место, правећи ред.

Очима сам тражио чудотворну икону Богородице.

На ранијем месту је није било.

Уграбивши погодан тренутак, упитао сам Ј. И. Махароблидзеа где су ставили икону.

„Ево овде – узврати ми – још јуче смо стигли да направимо постоље“…

Заиста, прешавши неколико корака према средини храма, спазих икону: била је постављена на постоље и померена удесно, према јужним вратима иконостаса; ипак је стајала са стране, на знатном растојању од средине храма и није привлачила ничију пажњу. Могло се помислити да та икона, ничим се не разликујући од осталих постављених по храму, припада цркви и већ одавно стоји на том месту…

Случајно се осврнувши, међу чиновницима судског надлештва који су стајали на левој страни саборне цркве спазих једног од својих бивших другова из Кијевске друге гимназије у коју сам ишао пре свог преласка у Министарство П. Галагана… Притиснут са свих страна, стајао је у тесној гомили и поврх глава људи испред себе жељно ме разгледао од главе до пете ловећи сваки покрет, желећи да привуче моју пажњу…

Некада је био међу првим ученицима мог разреда и врло се дичио својим оценама, а сада – тиме што је члан Могиљовског Окружног Суда и… представљао типичну фигуру провинцијског судског чиновника…

„Коло среће… – помислих. – Још увек се окреће… Данас сам ја горе, а сутра ће бити можда он… Ко ли ће од нас доспети горе када точак пређе праг што раздваја небо и земљу и заувек се заустави!…“

„Узми нас у заштиту, Богородице, када нам Господ буде судио на Страшном Суду Своме… Треба му прићи после службе“ – пролете ми кроз главу…

Одједном се све стиша. Наста свечани тренутак. Господар је крстећи се полагано улазио у саборну цркву. За Господарем је ишао Наследник… Стотине очију пратиле су Њихове покрете као да први пут виде Цара…

Почела је литургија у којој је чинодејствовао протопрезвитер Шавељски уз саслужење осталог духовништва укључујући и свештеника Јаковљева… Није прошло ни пола сата а литургија се завршила и архиепископ Константин је изашао у средину храма ради молебна за здравље Најузвишенијег Слављеника. Нисам скидао поглед са Господара и у себи се питао зна ли Господар за приспеће светиња у Штаб Врховне Команде или још увек не зна, и да ли је протопрезвитер Шавељски пренео Његовом Величанству садржај мог јутрошњег разговора са њим, или га је затајио од Господара.

„Синоћ је током вечерње службе протопрезвитер поставио чудотворну икону Богородице на под, у угао код десне певнице – говорио сам себи – и Господар је можда није ни приметио… Али данас је икона већ постављена на постоље и померена нешто унапред. Ако Господар приђе икони и целива је, значи да је протопрезвитер саопштио Господару о икони; а ако је не целива већ прође, онда значи да му није ништа саопштио“… Тако да сам с напетом пажњом пратио сваки Господарев покрет бојећи се да ми не измакне тренутак.

Молебан се заврши. Зачу се Царско многаја лета. Стојећи на амвону крај Царских врата, архиепископ Константин је, држећи обема рукама крст, благосиљао на све стране присутне у храму. Господар и Наследник приђоше крсту и полако сишавши с амвона упутише се према излазу, чак и не погледавши чудотворну икону Богородице…

Исто као и синоћ, Ј. И. Махароблидзе отрча напред и брзо широм отвори бочна врата храма. Господар изађе.

Испраћајући очима Господара, питао сам се: „Зашто је протопрезвитер тако тешко увредио Господара и Наследника; зашто није рекао да је чудотворна икона Богородице као нарочитом вољом Божјом стигла у Штаб Врховне Команде управо за Царевићев имендан? Зар би Господар могао проћи поред те велике светиње да је знао да се она налази у храму, да је знао с којим циљем је стигла у Штаб Врховне Команде, да је знао за све околности које су довеле до мог службеног путовања… Јадан Цар!.. Сви пузе, додворавају се; али испада да су управо људи најближи Цару, више но други обасути Царским милостима – најнедостојнији тих милости, највећи неверници и издајници… Свугде су лажи, свугде су лицемерје, издајство и невера“…

И преда мном су оживљавале слике Харковске литије, оне сузе и молитве којима је испраћена света икона на свом путу у Штаб Врховне Команде да би се извршила заповест Богородице ради спасења Русије.

После Господара су и лица из свите Његовог Величанства почела да напуштају саборну цркву. Увребавши погодан тренутак, пришао сам Маршалу Двора и рекао му:

„Још јуче сам стигао овамо по заповести Њеног Величанства, а међутим никако да постигнем ни аудијенцију код Његовог Величанства, ни да макар Господара известе о приспећу светиња које сам донео у Штаб Врховне Команде. Господар још увек не зна за то“…

„Обратите се протопрезвитеру“ – лаконски одговори генерал В.Н. Војејков.

„Још јуче сам се обраћао, али изгледа да протопрезвитер ни о чему није известио Његово Величанство“ – узвратих.

„По свој прилици ћете добити позив за Височајши доручак: онда ћете сами све испричати“…

„Али ко ће ми пренети такав позив кад нико не зна за мој долазак?“ – упитах збуњено…

„Биће послат у хотел“ – одговори ми у пролазу генерал Војејков и неста у гомили.

Био сам крајње љут. Сви су некамо журили, нико није имао времена и нико ништа није знао.

Нисам могао приморати себе да опет одем протопрезвитеру после мог јутрошњег разговора са њим; било је бесмислено и да идем у хотел да се распитујем за позив на Височајши доручак кад нико не зна у ком сам хотелу одсео… Одлучио сам да сачекам док свештеник Јаковљев изађе из храма па да заједно одемо код архиепископа Константина и замолимо помоћ од Владике… До доручка је остало више од сат времена и надао сам се да ће архиепископ бити позван за Височајши сто и онда ће о свему подробно испричати Његовом Величанству. Крај излаза из саборне цркве чекао ме је мој бивши друг из гимназије. Разменио сам са њим неколико љубазних речи, обојица се зачудисмо што је одонда протекло скоро 30 година, неприметно пролетелих, и разиђосмо се сваки на своју страну оставивши узајамне поздраве за успомену.

Кроз десет минута свештеник Јаковљев и ја смо улазили у одаје архиепископа Могиљовског.

[1] Сазонов С. Д. (1860–1927) – министар иностраних послова (1910–1916).

[2] Нилус С. А. – аутор књиге „Велико у малом“ (1904) у којој су објављени „Протоколи сионских мудраца“.

Превела Сава Росић