Николај Жевахов: УСПОМЕНЕ (4) – На Царском доручку

На тој глаткој позадини, углачаној спољном субординацијом, где се чинило да све цепти пред Царевим именом, све се клања, додворава и пузи, водила се закулисна, огорчена борба, још ужаснија од оне на првим линијама фронта…

Прѣтходни наставци: 1.Чудесно виђење пуковника О.
2. Мати Божја путује на фронт
3. Недостојни достојници

---

Поглавље XI: Архиепископ Константин

Архиепископа Константина сам одавно познавао и често се са њим сретао у Петербургу. Спадао је међу малобројне Преосвећене с универзитетским образовањем који су се замонашили из убеђења, што се одмах испољавало у сваком његовом покрету и што ме је посебно привлачило њему.

По тим покретима сам скоро непогрешиво погађао настројеност Преосвећених са којима сам се сретао.

Они међу њима за које је монаштво било само темељ њихове духовне каријере некако би се врло брзо распојасали кад достигну крајњи ступањ: престајали би да воде рачуна о свом унутрашњем животу, измешали би се с настројењима околине и с нарочитом пажњом се држали правила и захтева монденског начина живота. Обрнуто, они који су у монаштву видели најбољи начин узношења душе Богу, пут моралног усавршавања и очишћења нису обраћали пажњу на световне обичаје и условности, односили су се према себи с удвострученом пажњом и улагали у сваку своју реч и радњу помисао на одговорност коју су преузели дајући монашке завете Богу.

И што им се живот више приближавао заласку, тим су строжи бивали према себи, тим су се усредсређеније и помније односили према својој монашкој дужности, тим се више испољавала монашка школа коју су прошли.

Архиепископ Константин је спадао међу последње… У његовим покретима су се испољавали не само манири лепо васпитаног човека, већ и та школа која му је дала печат рада на себи, благе пријазности и доброћудности; а његове паметне очи су говориле да је све на свету таштина, да је узалудан сваки немир и жалост и да ништа од тога није потребно… Владика се управо вратио из саборне цркве и упутио у трпезарију да пије чај, те је и нас позвао да му се придружимо.

Потанко сам изнео циљ свог доласка у Штаб Врховне Команде, однос протопрезвитера Шавељског и на крају, изразивши жаљење што нисам благовремено најавио Владики свој долазак, наговарао Преосвећеног да у длаку изврши заповест Светитеља Јоасафа и подробно извести Његово Величанство о свему.

„Па и да сте ми најавили, свеједно ништа не бих могао учинити – одговори ми Владика потиштено. – Ми чак и заборављамо да се налазимо у Штабу Врховне Команде; бавимо се својим уобичајеним епархијским пословима; Господара ретко видимо… Ако нас позову код Цара – идемо; ако не – сами се не усуђујемо да се појавимо… Овде је такав ред. Ту је Шавељски све и свја… Он се не одваја од Господара, и доручкује, и руча, па и вечери тамо проводи; а ја и мој викар – ми смо по страни, једино у дане великих свечаности видимо Господара у саборној цркви, или нас каткад позову на доручак… Ево и данас је имендан Наследника Царевића, а не знам хоће ли ме позвати на доручак или ручак“…

„Није ваљда да нисте добили позив? Па ко ће онда испричати Цару о светињама које су стигле у Штаб Врховне Команде!“ – с очајањем у гласу упитах архиепископа. „Не знам“ – жалосно одговори Владика.

„Владико, то је сасвим немогуће – рекох. – Ви морате видети Господара, ако не за доручком онда после доручка, током дана, кад год хоћете, али сте дужни да одете код Цара; то је Ваша архијерејска дужност; у супротном ћете расрдити Светитеља Јоасафа… Господар мора сазнати све што сам Вам сада испричао… Нико осим Вас то неће рећи Господару. Протопрезвитер то неће учинити; мене не пуштају Цару; маршал двора ме шаље о. Шавељском; а о. Шавељски неће ни да чује за иконе и каже да нема времена за тричарије. Шта ће бити?! Плашим се за Русију… Такав однос према заповести Светитеља Јоасафа не може се добрим завршити“…

Архиепископ дубоко уздахну и беспомоћно одмахнувши руком, срдачно ми рече: „И разумем Вас, и саосећам са Вама, и делим немире Вашег срца, али је овде такав ред и ја сам немоћан да га променим“…

Схватио сам шта значе те речи… Архиепископ Константин и његов викар, Преосвећени Варлаам, епископ Гомељски, не само да нису играли никакву улогу у Штабу Врховне Команде, већ су се и налазили под јармом свемоћног протопрезвитера Шавељског, крајње ненаклоњеног монаштву уопште… Да би се избегла трвења, обојица су се клонила Г. И. Шавељског, као што су га се клонили и сви остали епископи, не скривајући при томе одбојност према њему…

И поред тога одговорих архиепископу:

„Требало би почети сасвим издалека, да би се објаснила она отуђеност између Цара и епископата која сада постоји… Раније није било тако… Раније су најближи Цареви саветници били свештена лица, и епископи су одлазили код Цара у тренуцима државне опасности, или уочи важних одлука, не чекајући аудијенцију као световна лица… Па и не приличи архијерејима да себе у односу на Цара доводе у положај своје пастве. Ваљда не мислите да би се Господар, који је тако дубоко религиозан и коме тако тешко падају захтеви дворске етикеције, зачудио ако бисте Ви, мимо о. Шавељског или неког другог, отишли код Господара позвавши се на крајње важну, хитну и неодложну ствар и затим му испричали све што сте од мене чули?.. Господар би Вам био не само захвалан, већ би несумњиво изразио Своје незадовољство протопрезвитеру Шавељском који је то Цару затајио… Јер, у питању је спас читаве Русије“…

Не знам шта би ми архиепископ одговорио да се у том тренутку није зачуло звонце у предсобљу. Однекуд се појави послушник и отрча да отвори врата… У трпезарију уђе протопрезвитер Шавељски и, ћутке се поздравивши са свима, седе за сто. Бацих поглед на Владику… На његовом лицу је била исписано нешто попут плашљивости или сметености.

Старица, архиепископова мајка са којом је Владика живео, узмува се и, понудивши протопрезвитеру чашу чаја, принесе га о. Шавељском. Он је био непријатан, усредсређен, осоран и мрзовољан. Изгледа да га је присуство свештеника Јаковљева доводило у неприлику. На брзину попивши чашу чаја, о. Шавељски ускоро устаде од стола и изађе у суседну собу. За њим оде архиепископ… Остао сам у трпезарији у уверењу да ће Владика искористити протопрезвитеров долазак да подржи моје заузимање за то да се Господар извести о светињама приспелим у Штаб Врховне Команде.

Али, Владика ме убрзо позва и улазећи у салон чуо сам како протопрезвитер говори архиепископу:

„Пожурите јер је до доручка преостало десет минута“…

Архиепископ се ужурбао и брзо изашао у суседну собу.

„Ви сте такође позвани на Височајши доручак“ – рече о. Шавељски обраћајући се мени.

„А свештеник Јаковљев?“ – упитах.

„Није згодно, знате… сеоски свештеник“ – одговори протопрезвитер.

Плануо сам. Узалудно је било приговарати; ипак рекох о. Шавељском: „Јадан свештеник! Толико се надао да ће видети Господара и биће тако увређен“…

На вратима се појави архиепископ с лентом и звездама и заједно са протопрезвитером пожури према излазу.

Вратио сам се у трпезарију да се опростим са мајком и свештеником Јаковљевом. О. Александар ме је збуњено погледао: до бола ми га би жао. Током тих дана истоветних осећања и доживљаја толико сам се зближио са њим, толико га заволео…

Брзо сишавши низ степенице, пред улазом сам стигао Владику са протопрезвитером… Никако нису могли да се сместе у узаном лаком једнопрегу са два седишта… Било је очито да за мене ту никако нема места те сам ужурбано кренуо пешке према губернаторовом дому, бојећи се да не закасним на доручак.

Увреда коју је о. Шавељски нанео честитом црквеном пастиру изазвала је дубоки бол у мени…

„Колико се само недела у Царево име чини – мислио сам. – Зар се Богородица неће заузети за о. Александра, зар такво понижење Њеног верног слуге није нови грех о. Шавељског? Нема овде ни кнеза ни сеоског свештеника, овде су само слуге које извршавају заповест Светитеља Јоасафа… И старешина оног храма у коме се налази чудотворна икона Богородице – међу њима је већи слуга… Колико духовно слепило, и упоредо с тим, колика гордост уображеног човека!.. Чиме ли ће се све то завршити!“ – мислио сам.

„А тај позив на Височајши доручак?.. Да ме десет минута пре доручка протопрезвитер није случајно срео код архиепископа, како бих иначе могао доспети на тај доручак?!.. Није ваљда могао да ми пренесе позив на доручак без Господаревог знања; протопрезвитер је знао да сам укључен у тај списак за данашњи дан… Али зашто ми онда није то саопштио током јутрошњег разговора, ни у саборној цркви по завршетку богослужења?.. Зар је знао да ћу отићи код архиепископа и да ће ме затећи код Владике?.. Јасно ми је да сама Богородица жели да лично пренесем Господару заповест Светитеља Јоасафа… и ја ћу то учинити“ – тако сам мислио приближавајући се губернаторовој кући.

У предсобљу су се тискала лица позвана на доручак и пењала на први спрат. Кренуо сам за њима.

Поглавље XII: Височајши доручак

У омањем салону губернаторове куће између Господаревог кабинета с једне стране и трпезарије с друге, већ се окупило око 15 људи позваних на доручак. Ту су били министар Двора гроф В. Б. Фредерикс, генерали Алексејев, Војејков, кнез Долгоруки, Пустовојтенко, један генерал пољског презимена о коме се у Петербургу причало као о издајнику и невери, царски ађутант пуковник Мордвинов, Могиљовски губернатор Пиљц, вицегубернатор кнез Друцкој-Сокољњински и још неколико мени непознатих лица.

Сви су били у ратним униформама, с ордењем, и само је један Енглез кога су називали час репортером неког енглеског листа, час агентом енглеске мисије при Штабу Врховне Команде, био одевен више него лежерно, у меку сиву кошуљу, с огромном краватом у боји која је покривала чак и каиш којим је био превише стегнут… Тако се одевају обично кад играју фудбал или тенис…

Сви смо стајали у полукругу насупрот врата Господаревог кабинета, и то тако да је лево крило полукруга допирало до врата трпезарије, а десно дотицало супротан зид малтене крај самих врата кабинета Његовог Величанства. Стајао сам на крају десног крила… У салону је владала гробна тишина. Разговарало се шапатом, и само се протопрезвитер Шавељски, као да намерно жели да истакне своје изузетне привилегије, трудио да се понаша не само слободно, већ неумесно фамилијарно, прелазећи од једног великодостојника до другог и започињући гласан разговор, који ипак нико није прихватао… Сви су с напетом пажњом гледали врата Царског кабинета која су се сваког тренутка могла отворити…

Мучно чекање није дуго потрајало. На вратима су се појавили Господар и Наследник. Дошавши до мог суседа, Господар му је ћутке пружио руку па онда пришао мени…

По изразу Господаревих очију погодио сам да ме је препознао…

Срдачно ми пруживши Своју руку, Господар ме је нетремично погледао и исто тако ћутке пришао следећем. Иза Господара ишао је Наследник, понављајући сваки Очев покрет и, љупко се осмехујући, пружио ми своју ручицу.

Нисам знао кога да гледам: да ли Господара и Његове карактеристичне покрете у којима се испољавало толико расности и величанствене племенитости, или на Наследника Који је био свечано расположен и једва се уздржавао од смеха, и Који је Својом појавом некако сместа променио атмосферу уздржаности која је у салону владала, после чега су се сви осетили сигурније и слободније.

Ћутке обишавши све који су стајали у салону, Његово Величанство се упутило у трпезарију. То је била омања издужена просторија; за столом се могло сместити највише 20 људи. Ту су се већ налазили велики кнежеви Георгије Михајлович и Димитрије Павлович. Господар је пришао сточићу с предјелима, где се на првом месту шепурила мајка свих закуски – харинга и где изгледа да осим ње ничег другог није било.

После Господара и остали почеше да заузимају места. Господару здесна седео је генерал Алексејев; после њега велики кнез Димитрије Павлович, архиепископ Константин, неки мени непознат генерал и протопрезвитер Шавељски.

Слева – Наследник Царевић, затим велики кнез Георгије Михајлович, поред њега мени непознат генерал крај кога се налазило моје место, а даље – вицеадмирал Карцев и још нека војна лица.

Насупрот Господару седели су министар Двора гроф В. Б. Фредерикс, генерали Војејков, кнез Долгоруки, Пустовојтенко и др…

Сви су седели ћутке, с времена на време полугласно разговарајући са суседима. Само је Господар живо разговарао са генералом Алексејевом, при чему се од мог погледа није сакрила она изузетна наклоност коју је Господар осећао према Своме Начелнику Штаба и коју је генерал Алексејев касније онако безобразно злоупотребио.

Генерала Алексејева сам први пут видео тек у Штабу Врховне Команде, док га раније нисам познавао: на мене је оставио сасвим негативан утисак… Његове блудеће ситне очи неповерљиво су шарале унаоколо и вечито нешто тражиле као да покушавају да нешто открију. Нисам схватао зашто је био окружен таквим свеопштим обожавањем… Можда је он и био драгоцен човек за Штаб Врховне Команде; али његова спољашњост, као ни спољашњост генерала Рузског, није придобијала нити изазивала поверење, а наклоност тим пре. Обадва генерала су ми се чинила лукавим људима, и у њиховим се покретима није запажала племенитост, оно неухватљиво нешто што је својствено искреним и срдачним људима…

Пажљиво пратећи Господарев разговор са генералом Алексејевом, поредио сам благе Господареве покрете пуне истанчане учтивости с оштрим, незграпним Алексејевљевим покретима, негодујући што генерал Алексејев, поставши Господарев генерал-ађутант, није попримио уобичајене манире лепог васпитања и не зна да је без обзира на околности увек непристојно одговарати саговорнику с још несажваканом храном у устима…

За столом се најслободније од свих држао Наследник. Он се искрено, дечје забављао и био несташан, и Господар Га је више пута позивао на ред, док је велики кнез Георгије Михајлович који је седео поред Наследника имао пуне руке посла обуздавајући бурну раздраганост Царевића…

Доручак је био врло скроман и кратак… Пред крај је послужен шампањац. Здравица није било, али је Наследник, намигујући присутнима за столом, позивао да се попије за Његово здравље и чинио то тако шаљиво, све време се осврћући на Господара, да смо Га сви с уживањем посматрали.

Био је дивно дете! Толико је било непосредности и искрености, толико безграничне љупкости и предусретљивости у сваком Његовом покрету… Није у Њему било ничег извештаченог, ничег усађеног манирима етикеције…

Све време сам разговарао са својим суседом, вицеадмиралом Карцевом, са којим сам се неких годину и пȏ касније срео у изузетно трагичним приликама, у министарском павиљону Државне Думе где је Привремена Влада већ првог дана револуције 1917. године затворила похапшене министре и друге великодостојнике…

У нападу лудила вицеадмирал Карцев се тада пробио бајонетом отетим од стражара и умало да буде убијен његовим хицем…

Убрзо је послужена кафа, сваком у посебном елегантном сребрном прибору. Господар је припалио цигарету без филтера, после чега су и остали почели да пуше. Доручак је био завршен.

Уставши од стола, Господар се прекрстио и изашао у салон.

За Гоподарем су изашли сви остали и као и раније се распоредили у полукругу насупрот врата кабинета Његовог Величанства…

Овога пута се моје место нашло у средини полукруга, насупрот Господара који је стајао у средини, крај зида…

Очи Господара се сретоше са мојима, и Његово Величанство се с љубазним осмехом упути према мени…

Ја начиних неколико корака у сусрет…

Очи свих присутних у салону се устремише на мене…

Осећао сам на себи поглед протопрезвитера Шавељског који је пратио сваки мој покрет.

Поглавље XIII: Разговор са Гоподарем Царом

„Сећам Вас се кад сте били код Мене први пут, у Царском Селу, уочи прославе Светитеља Јоасафа“ – рече ми Господар љубазно пружајући руку.

„И овог пута имам срећу да се Вашем Царском Величанству представим милошћу Светитеља Јоасафа“ – одговорих.

„Шта ћу сад – помислих – да чекам нова питања, да приморавам Господара да смишља нове теме за разговор?.. И то се зове држати се дворске етикеције“… Знао сам колико је Господару тешко падало да проналази теме за разговор с недовољно познатим особама и колико је био задовољан кад би пред Собом видео човека неспутаног условностима дворске етикеције и слушао његов неусиљен говор… Нисам могао заборавити утиске из прве аудијенције када сам, упркос добијеним поукама које су ме обавезивале да само одговарам на Господарева питања, подробно испричао о Светитељу Јоасафу и изазвао живо занимање Господара за причу. И премда ме је веома спутавало присуство особа са стране које су ме помно пратиле и ослушкивале сваку реч коју изговорим, премда сам видео да протопрезвитер Шавељски не скида поглед са мене и као да ме хипнотише, ипак је предмет разговора био толико важан, а уверење да нико осим мене неће Цару рећи истину било толико велико, да сам не обраћајући пажњу на околину, не чекајући даља Господарева питања, рекао Његовом Величанству:

„Још јуче сам стигао у Штаб Врховне Команде по заповести Њеног Величанства“…

„Шта… Стигли сте по Царичином налогу?… Ништа нисам знао. Нико ми ништа није рекао“ – зачудио се Господар.

„Ево тренутка да раскринкам деловање о. Шавељског – помислих. – Сасвим је очито да Господарица, добивши извештај грофа Ростовцова тек после мог одласка у Штаб Врховне Команде, није стигла да најави Господару моје службено путовање, док је од протопрезвитера Шавељског или неког другог Господар само сазнао да сам стигао, али зашто сам дошао и шта је разлог мог доласка – није знао. Ипак сам се уздржао од исказивања своје одбојности према протопрезвитеру и рекао Господару: „Да, Ваше Величанство, и ако дозволите, испричаћу шта је разлог Царичине заповести“…

„Да, да, испричајте. Морам то да знам“ – живо узврати Господар.

„У једној од мојих књига које сам имао срећу да поклоним Вашем Величанству на првој аудијенцији налази се прича о томе како је Светитељ Јоасаф пронашао чудотворну икону Богородице, исту ону коју сам по заповести Њеног Величанства јуче донео у Штаб Врховне Команде. Једном је Светитељ сањао јако запуштен, оронуо храм у коме је вршена поправка и где су у углу у гомили шута биле набацане разне иконе… Једна од њих, озарена необичном светлошћу, исијавала је заслепљујући зрак светлости и Светитељ је, пришавши икони, зачуо глас: ‘Гле само шта учинише с Мојом иконом слуге овога олтара… Нарочитом вољом Господа та је икона извор благодати за ово село и читаву земљу, а овако је оскрнављена’… Спољни изглед храма се дубоко урезао у Светитељево памћење; приликом наредног обиласка своје епархије, Светитељ је помно загледао сваку цркву, тражећи ону коју је видео у сну, све док је није пронашао у селу Пески Изјумског округа.

Вест о проналаску чудотворне иконе брзо се раширила и Песчанска икона Богородице је ускоро постала позната читавој Русији, изливајући на вернике обилна чудеса милости Божје, што између осталог потврђују и оне драгоцености којима је украшена та икона што се налазила у сиромашном сеоском храму.

Управо је ту икону заједно са Владимирском иконом Богородице – материнским благословом Светитељу да се замонаши – Светитељ Јоасаф наредио да се достави на фронт, јавивши се истовремено једном побожном старцу из села Пески и пуковнику О. који је тада био на фронту… То се десило још прошле године; но, ретки су поверовали том Светитељевом јављању“…

„Увек је тако – рече Господар – сада је мало оних који верују“…

„Али, заповедајући то – наставих – Светитељ Јоасаф је истовремено рекао да је овај рат Господ послао као казну људима за њихове грехе и да сада једино Богородица може спасти Русију, и да је потребно да свете иконе у литији прођу дуж фронта…

Пуковник О. се више од годину дана залагао за извршавање Светитељеве заповести, али безуспешно. Тек 4. септембра ове године успело му је да поднесе свој извештај на Скупштини Братства Светитеља Јоасафа у Петрограду и пронађе људе који су му поверовали. Сазнавши за то, ја сам преко надзорнице дворских дама Ј. А. Наришкине упознао Њено Величанство са садржајем извештаја и Господарица Царица је изволела да ми наложи да допремим светиње у Штаб Врховне Команде“…

„Ништа Ми о томе није било познато – рече Господар саслушавши моју причу – хвала Вам“…

Затим ме Господар, поћутавши неко време као да о нечему размишља, упита:

„Колико дуго мислите да светиње остану у Штабу Врховне Команде?..“

„Колико Ваше Величанство нађе за сходно“ – одговорих.

„А када је слава Песчанског храма?“ – упита Господар.

„Лети“ – одговорих.

„Вероватно ће то бити предуго: не бих желео да лишавам народ утехе за Божићне празнике и да током тих великих дана остављам Песчански храм без његове светиње… Оставите иконе до празника, а средином децембра дођите да их вратите назад“ – рече Господар пружајући ми руку.

Прошавши поред неколицине њих што су стајали крај мене, Господар је пришао Енглезу и започео са њим жив разговор на енглеском језику… Да ли зато што се Енглез држао врло смело или зато што се разговор водио на страном језику, тек – Господар се осећао слободније и сасвим неусиљено те је весело причао с Енглезом који се гласно смејао заразивши својим смехом и Господара.

Затим је Господар пришао архиепископу Константину и ту је дошло до нелагодности. Архиепископ се није одважио да започне разговор, а Господар се није досетио шта да каже сметеном Владики. Мучан минут ћутања завршио се тако што је Господар примио архиепископов благослов и ћутке се повукао у Свој кабинет.

Гледајући ту нему сцену мислио сам:

„Да ли је требало да ја кажем Господару оно што сам рекао?.. То је требало да учини архиепископ или протопрезвитер, а не ја. И то не на заједничком пријему, стојећи, када се мора грабити сваки минут, колико год је могуће скраћујући причу, остављајући много тога неистакнутим, неразјашњеним, већ у приватном разговору са Гоподарем, насамо, у условима који би омогућили да се Господар удуби у причу, на миру размисли и донесе Своју одлуку. Незамисливо је за неколико минута испричати све што си годинама доживљавао!.. Да је архиепископ преузео тај задатак на себе, не би било нелагодности, онда Владика не би морао да очекује Господарева питања и то управо у тренутку када је Владика могао и морао да каже само једну фразу, молећи Господара да га насамо прими после доручка… Тада би Господар стекао потпуну и јасну представу о слици коју сам само овлаш набацао, и Господар би се могао дубље прожети значајем оне заповести Божје која је устима Светитеља Јоасафа људима оглашена… А још би боље било да су Владика или протопрезвитер унапред припремили Господара, упознавши Његово Величанство с оним главним и препустивши мени да се ограничим само појединостима… У границама својих могућности сам, чинило ми се, учинио све што сам могао… Но нисам био уверен да је Господар из моје кратке приче стекао управо онај утисак који би обезбедио дужан однос према речима Светитеља Јоасафа… Тема приче била је тешка, а тренутак још тежи“…

Почели смо да се разилазимо. Наследник је, међутим, и даље био у салону и, не обраћајући пажњу на присутне, несташно притрчавао час једном час другом, својски користећи одсуство Оца пред Којим се у присуству других устручавао.

С искреним уживањем сам Га посматрао, запажајући и непосредност коју је наследио од Господара. То је био већ велики дечко, међутим сасвим несвестан положаја који Му је живот припремао… У Њему није било ничег извештаченог и неприродног, никаквих назнака сујете… Његови покрети су одражавали не само безоблачну чистоћу, већ и душевност, срдачност и једноставност и говорили о васпитним методама које је примењивала Његова мудра Мајка, забринута пре свега за моралну страну васпитавања Своје деце…

Опростивши се са Наследником, изашао сам из салона журећи у хотел где ме је очекивао свештеник А. Јаковљев.

Испричавши о. Александру о својим утисцима, поново сам отишао у град да посетим епископа Варлаама Гомељског, губернатора и вицегубернатора и исте вечери сам заједно са свештеником А. Јаковљевом напустио Штаб Врховне Команде.

Поглавље XIV: Повратак у Петроград

На железничкој станици сам се растао са свештеником А. Јаковљевом. Он је отпутовао на једну страну, а ја на другу. Срдачно сам се опростио с о. Александром до новог сусрета у децембру. Путника је било мало; оставши у купеу, утонух у тешке мисли…

„Где се то заправо води рат и са ким – мислио сам… – Са Немцима, на првој линији фронта или у Штабу Врховне Команде?! Није ваљда да нико не види шта се заправо дешава!“…

У Штабу Врховне Команде нема ниједног човека способног да схвати дубоку природу Господара. Ако не сви, оно знатна већина њих Господареву религиозност објашњава мистиком, а они људи који одржавају Господареву веру и настројеност – скрајнути су… Господар је не само усамљен и без духовне подршке, већ и у опасности пошто је окружен људима страних уверења и настројености, лукавим и неискреним… Чак и архиепископ Константин, паметан и добар човек, у светлу свега осталог само је гледалац, и због својства свог карактера, кротког и бојажљивог, неспособног за борбу, у Штабу Врховне Команде не игра никакву улогу. А његов викар, епископ Варлаам, чак и не види Цара ни у дане великих свечаности…

Међутим, борба је била неопходна… На тој глаткој позадини, углачаној спољном субординацијом, где се чинило да све цепти пред Царевим именом, све се клања, додворава и пузи, водила се закулисна, огорчена борба, још ужаснија од оне на првим линијама фронта… Тамо се водила борба са Немцима, а овде – борба између „старог“ и „новог“, између вековних традиција поколења које је саздала религија – и нових струја које је родила теорија социјализма, између суза и молитви оних у Харковској литији и оног што је упечатљиво изражено речима протопрезвитера Шавељског: „Немамо времена за тричарије“…

Опипљиво сам осетио сав ужас стања, и то тим пре што ми се сам рат чинио непотребним и сам по себи представљао победу тог „новог“ чему су незадрживо стремили они који су га изазвали и које су тако лакомислено следили сви они што су окренули леђа „старом“.

Чему се то надају ти „нови“ људи!… Није ваљда да искрено не верују у то да је судбина света и човека заиста у Божјим рукама, и да то није фраза већ несумњива чињеница о којој сведочи историја света; да су све њихове измишљотине, виђења, планови и рачунице ништа друго до прављење кула од карата које је тим ризичније што му више верују…

Ако чак ни духовни вођа војске и морнарице „нема времена за тричарије“, т.ј. да се моли Богу, умољава заштиту Богородице, шта онда рећи за остале?! Па у кога се ти људи уздају?! Куда то воде Цара и Русију?!

Молитвени полет је био и остаје једини импулс који покреће човечанство у сусрет његовој добробити; све тековине људског генија, ма у чему налазиле свој израз, било на бојном пољу или у тишини кабинета, повезане су с узношењем духа према небу; све је потицало из тог извора који је у тим тренуцима одвајао човека од земље и односио га у заоблачну сферу, у исту ону област коју су ти самоуверени и горди људи крстили именом „мистицизам“, заборављајући да је изван тог „мистицизма“ само вулгарност, само земља, и нема ни науке, ни поезије, ни музике, ни уметности, ни свега онога што уздиже и оплемењује човека и што је тако нераскидиво везано за религију…

Па на чему ће се то држати војска?.. Апстрактни појмови дужности и патриотизма страни су њеном разумевању… Руска војска је била јака само својом вером, а без ње то није војска већ гомила зликоваца и разбојника… Или можда вође не знају за то?.. Није ваљда да не схватају да би било довољно да се чудотворна икона Богородице појави у литији на фронту па да војска препорођеног духа постигне чудеса?.. Или, знајући то, не желе победу?.. Ако је Харковска литија представљала тако потресну слику верског полета коју нико ко је видео неће заборавити, шта би тек било на фронту где су сви суочени с непосредном опасношћу?…

Вера је некуда нестала… Нема је ни код пастира ни код пастве…

А без ње је све – ништа…

И никад ми се још будућност Русије није чинила толико грозном и забрињавајућом као у тим тренуцима мог личног додира са људима и расположењима која су владала у Штабу Врховне Команде…

„На Бога се не хули… Биће невоље!“ – врзмало ми се по глави.

Жалостан је био и мој сусрет са протојерејем А. И. Маљаревским.

„Јадан Господар, јадан Господар! – узвикивао је о. протојереј, слушајући моју причу. – Да, збива се воља Господња. А Ви и ја смо учинили све што смо били у стању… И порадисмо, и уморисмо се, и напатисмо се“…

„А ипак, оче – рекох – ево сам се већ и кући вратио; а чак ни сад нисам уверен у то да сам своју мисију извршио онако како је требало… Можда, да је уместо мене неко важнији отишао у Штаб Врховне Команде, са њим би разговарали другачије него са мном… Ја тамо малтене никог не познајем, а и никад нисам ни умео да се прогуравам… А можда ни допуштења Божјег није било“…

„Видећемо касније. Бог ће Сâм показати – одговори некако нарочито изражајно протојереј Маљаревски – сместа пишите извештај Њеном Величанству, а немојте заборавити ни Обер–Прокурора; и њему све испричајте“…

Превела Сава Росић