Ѣвгеније Јерусалимац: ШТА СВЕТУ ЗЕМЉУ РАЗЛИКУЈЕ ОД ОСТАЛИХ ЗЕМАЉА

Господ засад ту земљу још нѣје лишио посебне бриге – но, не треба мислити како је земља, коју сте већ посѣтили или коју ћете, с Божјом помоћју, можда, још видѣти, она иста земља „гдѣ млѣко и мед тече“ (II Мој. 3:8), гдѣ под Хевроном расте грожђе које с муком може понѣти неколико јаких мушкараца-ухода, гдѣ се житељи Ездрилонске долине такорѣћи купају у маслиновом уљу, гдѣ брда око Јерусалима буквално врве од лавова, док су шуме тако густе да попут римског одреда ваља у буквалном смислу крчити себи пут…


030aПо Предању, прва хришћанска ходочасница бѣјаше Сáма Пречиста Божија Матер. Послѣдње године Свог земног живота Она је проживѣла на Сионској гори, у Јерусалиму, у дому омиљеног ученика Господа, апостола Јована. Из дана у дана, каткад у осами, а каткад и у пратњи жена јерусалимских, долазаше Она на Гроб Господњи да се моли (храма тада, разумѣ се, још не бѣјаше, то је просто била пећина). Посѣћивала је и она мѣста која Њен Син посѣћиваше за Свог земног живота: Гетсимански врт, гдѣ се мољаше прѣ хапшења, врх горе Елеонске, гдѣ Га је видѣла послѣдњи пут прѣ Његовог вазнесења на небеса, Пут суза, којим су Га римски војници спроводили на Голготу… Ганута до суза цѣливаше Пречиста Дѣва земљу којом је ступала нога Њеног Сина, нѣжно се дотицаше светих каменова што чуваху успомену на Њега, миолитвено бесѣдоваше са Спаситељем…

Прође већ двѣ тисуће лѣта, а свете каменове још својим сузама умивају хришћанске жене, а Свету Земљу, што памти Христа, Његову Пречисту Матер, Његове другове и ученике, газе хришћански ходочасници. Дан смѣњује ноћ, мир – рат, а умѣсто једара корабаља с ходочасницима у воде Срѣдоземног мора стално падају црна крила ракета и дракона, одсѣви пламена из раља чудовишта-Бехемота и крвава пѣна Левијатанова… И залѣћу се вали на обалу, и залази враг у утврду града; и чује се топот коњски и шкрипа таљига, и лавињи рик, и рев камиљи, и звекет оружја; и руше се храмови и крв се лије потоцима; и на ходочасничким стазама и богазама уздижу се капишта и Иродови дворци, и барикаде, и бетонске преграде… И снова долази мир, и над Средоземним морем се диже Сунце, и преко вала хитају корабљи, а небом, као бѣле рајске птице, слѣћу грађански самолети свѣх земаља. И паки, паки и паки у бесконачним поворкама ходе Светом Земљом хришћански ходочасници: лутајући појци са својим штаповима, хаџије са палмовим гранчицама и поклоници са својим поклонима…

I Стварање Свѣта. Два средишта Васељене – Едем и Јерусалим

„Свет“ на језику Библије значи „особит“, „остављен за Бога“,  „посвећен Богу“. Значи, „Света Земља“ је земља посвећена Богу, Божји удѣо. Када је Бог стварао Земљу, Он је у самом њеном срѣдишту смѣстио Свој удѣо – будућу Свету Земљу с Јерусалимом. О томе се говори код пророка Језекиља (5:5): „Овако вели Господ Бог: ово је Јерусалим, који поставих усрѣд народа и опточих га земљама“. А још раније свети цар Давид, пророчки предвиђајући смрт Спаситеља на Голготи, клицаше: „Боже, Царе мој од старине, који твориш спасење посрѣд земље (Пс. 74:12). „Усрѣд нарōдā“, „посрѣд земље“ значи „у центру“. До дана данашњег у храму Гроба Господња, у Католикону, показују ходочасницима „пупак земље“, центар наше Васељене, смѣштен међу двама главним тачкама спасења човѣчанства – Свестрашном Голготом, гдѣ Христос би распет на Крсту, и Свеславним Гробом, гдѣ Христос васкрсе…

Уосталом, онда, до грѣхопада, Земља бѣјаше један континент, и сва она бѣше Божјим удѣлом. Саврѣмени геолози говоре о „помѣрању континената“ што некада чинише једно копно – Пангеу. Раскол тог копненог масива десио се доцније – или за врѣме Потопа, или при рушењу Вавилонске куле. Ево шта пише московски историчар и публициста Леонид Болотин: „…касни историчари, историчари-униформисти, сматрали су како је лице Земље неизмѣњено. Какво је оно било десетинама тисућа година уназад (то је њихова хронологија), у таквом виду се оно и сачувало. Премда је свѣт створен прѣ седам и пô тисућа година… И лице свѣта се за тѣх немногих тисућлѣћа не једном и кардинално мѣњало. А православци, наравно, знају да је прѣ Свѣтског Потопа испочетка била једна Земља, коју су многи научници затѣм називали Пангеом, потом је био Свѣтски Потоп и велика васељенска катастрофа, када се десила колосална промѣна на планети. Одмах послѣ Потопа наступило је Велико ледено доба, које свѣтовни научници смѣштају на 15-20 тисућа година уназад. Али на самом дѣлу оно је било кудикамо ближе нашем историјском врѣмену.

Дакле, прѣпотопна Земља бѣјаше јединствена, и њен центар била је будућа Света Земља. Уосталом, ми, православни, знамо да наша Васељена има и други, још важнији „духовно-просветитељски центар“ (мада је, за разлику од Свете Земље он сада, послѣ грѣхопада, затворен за наше чулне опажаје). То је – Рајски Врт, Еден.

DSC_0106Одмах ћемо се оградити: то што смо Еденски Врт назвали ДУХОВНИМ центром свѣта никако не значи да је рај, како сматрају неки либерални тумачи Библије, тек „стање наше душе“ или „чисто духовни символ“ а не заиста постојеће мѣсто у Васељени. Такве „напрѣдне“ тумаче (једним од њих је био о. Александар Мењ) оповргава велики Отац Цркве, преп. Јован Дамаскин: „Подобно томе како је човѣк – пише тај велики светитељ – створен био састављен из чулне и уједно из духовне природе, тако и свештењејши храм његов бѣше уједно чулним и духовним и имавшим двојаки вид: јер, тѣлом пребивајући, како говорисмо, на мѣсту божаствењејшем и прекрасном, душом он, пак, живљаше на вишем и краснијем мѣсту, на њему живог Бога имајући као своје жилиште и Њега исто тако као свој славни покров, а будући обучен у његову благодат, и наслађујући се једним само плодом: сазрцањем Њега“.

Но, ако је Еден – стварност, а не просто „символ“ или „стање душе“, гдѣ се он онда налази? Дајемо рѣч убијеном за Христа свештенику Данилу Сисојеву, чији ћемо рад „Летопис почетка“ још неједнократно цитирати. Ево шта пише о. Данило:

DSC04777„Па гдѣ се налази то најкрасније мѣсто куда стрѣми душа наша? Прот. Стефан Љашевски је сматрао да је рај данас под водом језера код Персијског залѣва. Неки га траже у Јерменији или чак у Израелу. Али не уче тако свети Оци. Боговидац Мојсѣј указује да се он находи на Истоку. И гдѣ год се хришћанин налазио, рај ће увѣк бити источно од њега, зато су ка тој страни свѣта окренути наши храмови. То најдивније мѣсто се находи „изнад све земље“. „Духовним оком ја видѣх рај – пѣва свети Јефрем Сирин – висине свѣх гора су ниске пред његовом висином. Једва се пете његове дотицаху високи вали Потопа; благоговѣјно љубљаху стопе његове, и враћаху се назад како би погазили и попрли врхове гора и висова… далек је од погледа рај, недосежан за око; зато је могуће одважити се изобразити га тек у поређењима… Мојсѣј начини вѣнац на величанственом жртвенику (II Мој. 30:3)[1]; златним вѣнцем овѣнча жртвеник. Такав је и рај који овѣнчава Васељену“.

Рајски врт је, дакле, затворен и недосежан, те, како пише о. Данил, „тражити га земаљским срѣдствима. За нас је он сад невидљив, и то нѣје чудно за људе ХХ вѣка, од којих једино и чујеш разговоре о другим димензијама…“ Истина, ми можемо видѣти, опипати рукама, чак и ући у воде четирију великих рѣка, које истичу отуд, из раја: у воде Нила (јевр. Геон, Гихон) што напаја Африку, у воде за Индусе светог Ганга (Фисон), у воде Тигра (Хидекел) и у воде имајуће посебан значај у свештеној историји рѣци Еуфрат – али НА КОЈИ НАЧИН је Бог тако удесио да те рѣке извиру из рајског врта и затѣм, по слову преп. Јефрема Сирина „увиру и сливају се у море као из какве високе водојаже и, пролазећи у земљи под морем изливају се“ – нама је појмити немогуће.

…А некада рај не бѣше затворен за људе и први људи: Адам Првоздани и Ева, чије име значи „Мајка Живих“ – наслађиваху се његовим красотама и непосрѣдним сазрцањем Бога. И не бѣше у Еденском врту ни плача, ни уздаха, ни болести, ни смрти, него бѣше само живот бесконачни и бесконачна радост због изравног општења са Створитељем свѣта… Авај, Првоздани и Мајка Живих тешко сагрѣшише – и живот њин и свѣт око њих измѣнише се до непрепознатљивости. Земља, творевина Божја, бѣјаше проклета због грѣхова човѣка. А човѣк, творевина Божја, сазнаде шта је то жалост. И ево, свѣт постаје онакав каквим га сада знамо: проклета зарад грѣха човѣковог земља производи трње и коров, жене у мукама рађају дѣцу своју, мушкарци у зноју лица стичу хлѣб свој. И ако је у рају господар земље био Адам, то послѣ грѣхопада кнез овог свѣта постаје ђаво који га је опсѣнио. А ево и послѣдица те ђаволске окупације: „цѣо свѣт опсѣдоше лукави духови. У рекама и језерима населише се воедњаци, у шумама – шумски духови. У ваздуху се појавише страже кнежева злобе поднебесне који не пропуштају никог ко би желѣо да се уздигне на небо, прѣстолу Божијем…“

Основу те ђавоље окупације пољуљаће тек будућа смрт Христа на Дрвету Крсном (срѣд ваздушне стихије). Послѣ Потопа Нојев син Сим донѣће Адамову лобању и сахранити је код Јерусалима, а поврх ње насути брдо, Голготу. А онда ће на том брду, управо над лобањом оног што је некада пружио руку ка забрањеном плоду раширити руке распети Спаситељ свѣта…

Но, Адам ће тисућлѣћима морати да чека тај тренутак.

II Свѣт послѣ грѣхопада: улаз у Рај је забрањен, улаз у Преисподњу је слободан

Дакле, катастрофа се догодила, „свѣтозарни храм првозданог свѣта срушио се убрзо послѣ изградње. И камен са свода тог замка избацио је грѣх првих људи – Адама и Еве. И најстрашније у том новом свѣту чак нѣје било то што су људима дошли плач, болести и смрт (то јест, ужасно је, наравно, али земаљске скрби су ипак приврѣмене), него то што се ни послѣ смрти људи не могаху поново сјединити с Богом.

Овако учи православна Црква: док Сишавши у ад Спаситељ нѣје скршио врата преисподње и отуда извео све праведнике што Га очекиваху, СВИ људи морали су силазити у мрачни Шеол, преисподњу. НИКО, ни праведници ни грѣшници не могоше избећи тај ужасни колач. Дабоме, древни праведници што живљаху до Христа: Адам и Ева, који се послѣ изгнања покајаше, први мученик Авељ и његов брат Сит, градитељ ковчега Ној, јеврејски праоци Авраам, Исаак, и Јаков, свети цар Давид, Мојсије-боговидац, Данило и други пророци нѣсу слани тамо куда су ишле душе Каина, крвавог тирана Неврода, развратних Содомљана и злобних, нечастивих Амаликових синова. Различито су древни људи проживљавали живот, разне је разине могла имати преисподња, но чињеница остаје чињеницом: до појаве Спаситеља у свѣту, Царства Божјег нѣје достизао нико, и никаква добра дѣла ни поступци не спасаваху душе људи од ада.

DSC_0017Шта је то Шеол, преисподња Старог Завѣта? Управо, שאול – „шеол“ на јеврејском значи „ỳпитан“, у смислу „тајанствено ћýтѣћи“, „не дајући одговор“, „недокучив“. Ево како је описује отац Данило, ослањајући се на Књиге Јова, Језекиља (гл. 32) и Исаију (гл. 14): „…то је обиталиште чаме и сѣни смртне… једва такнуто мутном, несталном лучом засад неизашлог Сунца, лучом надања и чајања, засад неиспуњених… И на том мрачном мѣсту безрадосно таворе неумрле душе мртвих, свѣсне себе и своје прошлости… Као што печално говораше Јов, „да бих се надао, гроб ће ми бити кућа; у тами ћу прострѣти постељу себи“ (Јов. 17:13). Цареви земаља столују тамо на нестварним прѣстолима, древна чудовишта – препотопни исполини – у језивом полудремежу сазрцавају своје злочине, главешине нарōдā, лежећи на ложама, окружени су својим потомцима. Под главама тирана и ратника леже мачеви, обагрени крвљу убијених. Сви они леже у ковчезима, и мачеве су положили под своје главе, сѣћајући се јарости којом уливаху ужас на земљу. Новопридошлима они остављају мѣсто у самим дубинама преисподње. А у самој дубини те страшне долине, у калу, воњу и међу ускомѣшаним црвима обитавају најљући грѣшници. Душе проклетих носе тамо срамоту своју, а зли дуси се издѣвају над њима“.

III Зрачак наде у тами. Прво обѣћање о Христу

Ето у каквој се ужасној ситуацији нашао човѣк због свог непослушања Богу: пун скрби живот, муке и патње у мрачном Шеолу послѣ смрти… Но, милосрдни Бог, казнивши прве људе изгнанством из раја даде им, Адаму и еви, тајанствено обѣтовање (то јест – обѣћање) будућег спасења. О томе можемо прочитати у 3. глави књиге Постања. „Тада рече Господ Бог змији: кад си то учинила, да си проклета…“, а даље слѣди задивљујуће пророчанство о томе да сатанина власт на Земљи нѣје вѣчна и да ће змија бити поражена од Спаситеља свѣта. Ево шта је још змији рекао Свевишњи: „И још мећем непријатељство између тебе и жене и између сѣмена твојега и Сѣмена њезина; Он ће ти на главу стајати а ти ћеш Га у пету уједати“ (I Мој. 3:15).

То је прво у Библији пророчанство о Христу, дато самим Свевишњим и записано задуго прѣ но што бѣху написана четири Ѣванђеља, те га стога понекад називају Првоѣванђељем.

DSC_0100Замислите какво задивљујуће, загонетно обѣтовање! Доћи ће врѣме, обѣћава Свевишњи, и Неко, Кога Писмо назива Семеном Жене, стаће на главу кушача – змије, ђавола, и избавиће човѣчанство од његове власти, под коју је човѣчанство добровољно потпало! У чему је загонетност? Па у томе што је у обичној употреби рѣчи сѣме од мужа, а не од жене… Уосталом, за нас, људе што живе већ послѣ испуњавања тог обѣтовања Божјег, овдѣ ничег тајанственог нема, ми разумѣмо да је то пророчанство о доласку у свѣт Господа нашег Исуса Христа. Преподобни Исидор Пелусиот је о том пророчанству писао: „Сѣме женино, коме Бог заповѣда бити у непријатељству змијом, јесте Господ наш Исус. Јер, једино је он постао сѣменом жене од жене, без посрѣдовања сѣмена мушког и без умањивања Њене чистоте“. У свѣт мора доћи Спаситељ, он мора побѣдити зло, но побѣда ова неће бити лаком. Онај његов дѣо, који је од свега најближи овој земљи – Његово Тѣло, биће уједен од змије, то јест, умрѣће (не назива се сатана узалуд „посѣдником државе смрти“).

А када ће се јавити тај обѣтовани Спаситељ свѣта? Предање говори да су, када се људима изгнаним из Раја родило прво дѣте, они, у нади како је то баш онај о коме је говорио Свевишњи, назвали њега Каином, што значи „добијање“ (קין‎ „Кàјин“, јевр. глагол „кана“ значи „добијати“). Али, авај, родитељима ускоро постаде јасно да од тог дѣчака тачно неће изаћи Избавитељ… И гле, находећи се у печали, схвативши како ће се тек за предѣлима земног живота удостојити да виде Онога о Коме се говори у Првоѣванђељу, они друго дѣте називају Авељем.

„Авељ“ (‏הבל‏‎‎‎ „Хéвељ“) на јеврејском значи „пара“, „дах“, „таштина“. „Наш живот на тој земљи“, свакако мишљаху Првоздани и Мајка Живих, „само је пука таштина, пара, дах живота што магновено копни, мучно чекање не скорог доласка Избавитеља“… И заиста, Избавитељ нѣје скоро дошао… пет и пô тисућа лѣта лежи међу старим Адамом, саблажњеним од змије и пружившим руку ка забрањеном плоду и новим Адамом (тако ап. Павле назива Исуса Христа у 1. Кор. 15:47), који ће побѣдити кушача-змију и пружити руке на Дрвету Крсном. Око 5500 године од Стварања свѣта десио се у историји човѣчанства тај дуго чекани догађај, Рождество Исуса Христа. Колико је потомака Адама и Еве до тог врѣмена стигло сићи у Шеол! Помислите, када се у Светој Земљи, у граду Витлејему, родио Спаситељ, колико је људи, живих и већ сишавших у преисподњу, очекивало Његов долазак…

IV Потомци Адама и Еве почињу служити идолима умѣсто Богу

Када читамо у књизи Постања о размножавању потомака Адама и Еве, нас мора пренеразити дуговѣчност древних људи. Замислите се: Адам је живѣо 930 година, Матусал – 969 година, Ноје – 950, Сим – 600… Постоји читав низ објашњења разлога те задивљујуће дуговѣчности. Најдубље од њих, по мишљењу многих богослова, јесте објашњење сагласно коме разлог те дуговѣчности јесте дѣјство Божје, чији циљ је било чување неисквареног Предања међу људима. Заиста, ако је Адам живѣо безмало тисућу година, онда је он стигао приповѣдати о свом Саздатељу, о прекрасном рајском врту и о Првоѣванђељу не само својим синовима, унуцима и праунуцима, него и својим пра-пра-пра-пра-праунуцима! „Ноје је општио с Матусалом, који је лично знао Еноса, који је са своје стране одрастао крај Адамових и Ситових ногу и сазрцавао Енохово вазнесење. Осѣм тога, Ноје је могао током 237 година знати Малелеила, непосредног Адамовог саврѣменика… Три Нојева сина учила су и код Матусала и код Ламеха. Сим је, са своје стране, доживео до Евера. А овај је општио са Серухом, који је 51 годину живѣо заједно с Авраамом. Сѣтимо ли се да је код номада и уопште многих древних народа уобичајено да се напамет уче поуке учитеља, то ничег необичног нема у томе што је Предање до Авраама дошло неискварено, пошто је у том ланцу свега седам карика (Адам-Малелеил-Ноје-Сим-Евер-Серух-Авраам). Све то је постало могућим само захваљујући дуговѣчности патријараха („Лѣтопис почетка“).

Па опет, без обзира на непрекидност Предања, људи већином издају свог Саздатеља. Како се то догодило?

Покушајмо представити себи ту слику. Племена намножених потомака Адама и Еве насељавају Земљу, окупирану од ђавола послѣ првогрѣха. Насељавају се покрај рѣка и језерā, гдѣ живе водењаци, поред шŷмā, гдѣ живе шумски духови, у подножјима брда, пуних сваке нечисти… И у сваком племену постепено се појављују нарочити људи – данас их ми називамо „екстрасенсима“, а пређе се они називаху „чаробњацима“, „шаманима“, „вѣштицама“, који су, вѣштачки у себи изазивајући екстазу (помоћу плесова, ритмичке музике, наркотичких срѣдстава, рађења[2]) развијали у себи способност да се отргну изван граница наше стварности, те ступе у везу с тѣм бѣсовима… Бѣсови су својим „поклоницима“ могли помагати у лову, откривати им тајне ових или оних заната, лѣковита (а уједно, дабоме, и наркотичка!) својства биља, могли су бити корисни у потрази за изгубљеном сѣкиром или кравом, залуталом у шуми… Као што данас многи од оних што на рѣчима себе називају хришћанима у случају неке невоље не иду у Божји храм, него трче право код екстрасенса или гатаре, тако и у та врѣмена – нѣје да су људи заборавили Бога, они су просто рѣшили да је далеко „практичније“ обраћати се за помоћ сатани. Узмите коју год паганску религију, и запазићете зачуђујућу закономерност: језичници знају за постојање Свевишњег Бога, Творца небеса и земље, али Њему се не поклањају. Јер, он је или „сувише добар“ (па зашто му се онда поклањати?), или је „сувише слаб“, за разлику од мѣсних богића, односно бѣсова што непрестано захтѣвају нове и нове жртве…

О. Александар Мењ има цѣлу књигу посвећену баш том удаљавању древних људи од Бога, наслов јој је „Магизам и једнобожје“. У тој књизи, са становишта православног свѣтоназора, има јако много, благо речено, спорног, а грубо речено и бесмисленог, но штошта се може поцрпсти и из те књиге. Ево шта између осталог пише отац Александар: „Постепено Бог у свѣсти првобитног човѣка почиње одступати у задњи план, постаје далеким и безличним. Карактеристично је да код већине племена што су чак и сачувала трагове древног једнобоштва скоро и не видимо култ Највишег Божанства. О Њему знају да Оно постоји, али Оно је бесконачно удаљено од свѣта, од живота људи, па се чини равнодушним према њиховим судбинама. Код неких народа лик Бога се још више расплињава, па се чува тек у виду мутне представе о некој свѣтској духовној сили. Она је безлична, пошто је човѣк већ утратио ЛИЧНИ контакт с њом. Тој сили се у суштини нѣје могуће обраћати с молитвом, премда у некој мѣри она ипак утиче на живот“.

Ето ти колача. Умѣсто Оца Небеског – некаква безлична сила…

Дакле, читаоче, пред нама се открила печална слика: слика свеопштег људског пада, одступања палог човѣка од својега Творца. Хајде да сада размислимо је ли се могао јавити Богом обѣћани Спаситељ међу развраћеним језичницима? Који многобожачки народ је могао дати свѣту Ту Јединствену „Честнѣјшују Херувим и Славнѣјшују без сравнѣњија Серафим“, која ће Својим послушањем Богу исправити прѣступно непослушање наше праматере Еве? Тȁ, Дѣвица Марија се нѣје родила у језичничкој породици, већ од праведних, благочастивих родитеља, Јоакима и Ане, и њена бака је такође била светица – праведна Марија… И јесу ли могли у невѣрничкој срѣдини израсти вѣрни Христови Апостоли? Сѣћате се како вели Писмо: „зли разговори кваре добре обичаје“ (1. Кор. 15:33)?

И ту долазимо до главне ствари, због које смо и започели цѣлу ову причу. Да би у свѣт дошао Избавитељ, било је „неопходно“ (рѣч „неопходно“ овдѣ узимамо под наводницима, пошто за Свемогућег Бога нема ничег неопходног, и сва Његова дѣјства била су не из неопходности, већ из љубави, ми у односу на Бога једноставно употрѣбљавамо наше несавршене земаљске појмове) створити за Њега нарочиту срѣдину: одѣлити од свѣх земаља посебну земљу и поселити у њој особит народ, издвојен од свѣх других народа. „Неопходни бѣху нарочита, Божја ЗЕМЉА и нарочит, изабран за служење Богу, НАРОД.

Ви схватате да тог народа – народа који би се клањао Богу, а не идолима – у доавраамским врѣменима просто још нѣје било, њега је тек ваљало произвести од праведног Авраама, и о томе ћемо, ако будемо живи и Бог нас удостоји, једном подробније попричати.

А сад бисмо хтѣли да наставимо наш разговор о Светој Земљи…

DSC_0076V Земља хананска, односно Јудеја и Палестина, односно Земља Израиљева

Та земља се у разним врѣменима различито називала: земља хананска, Јудеја, Земља Израиља. Још прѣ мање од сто година у Русији су ту земљу обично називали Палестином (сѣћате се Божићне коледе „Ноћ тиха над Палестином“?), али срѣдином двадесетог вѣка на једном њеном дѣлу је била проглашена јеврејска држава Израел. Због тога се код ходочасника често јавља збрка, пошто данас под „Палестином“ не подразумѣвају као раније цѣлу ту земљу, него само онај дѣо који нѣје ушао у државу Израел, то јест Палестинску Самоуправу. Хајде да још једном покушамо разабрати се у овим називима.

Најдревнији назив те територије је Ханан (Суд. 4:2), земља хананска или земља Хананеја (I Мој. 11:31; II Мој. 3:17). Јер, прѣ но што је ту земљу освојио народ Божји, односно синови Израиљеви, Јевреји, овдѣ обитаваху седам хананских народа, седам племена проклетог сина Хамовог Ханана. Дванаест колѣна Израиљевих јо ову земљу освојило и подѣлило између себе но, без обзира на то, дуго врѣмена ту земљу су наставили називати земљом хананском.

Мало доцније та земља се назива предѣли Израиљеви[3] (I Сам. 11:3) и земља Господња (Ос. 9:3) или једноставно земља (Јер.). Отуд се и у саврѣменом разговорном језику у Израелу она просто назива Арец, или Ха-арец – „земља“.

У Новом Завѣту она се назива земљом Израиљевом и земљом јудејском (Мт. 2:20; Јн. 3:22), а такође земљом обѣтованом (то јест – обѣћаном), коју је патријарх Авраам „добио у наслѣђе“ од Бога.

Што се тиче назива Палестина, он означава „земљу Филистинаца“, паганског народа, с којим је у библијско доба народ Божји много ратовао (сама рѣч „филистинци“, „плиштим“ значи „упадачи“, „дошљаци“, „освајачи“. То име је тешко назвати погођеним. Оно уопште нѣје библијско, већ је „изнађено“ од старих Грка. Неколико филистинских градова заузимали су тек сразмѣрно невелики дѣо приобалног појаса Свете Земље, но грчки морепловци, који су добро познавали само њено приобаље, али не и њена унутрашња подручја, проширили су овај назив на цѣлу земљу. А назив „Палестина“ утврђен је од римског цара Хадријана. 135. године, односно стотинак година послѣ распећа Господа, Римљани су угушили крупан антиримски устанак под вођством јеврејског лажимесије Бар Кохбе. Цар Хадријан бѣше рѣшио да се обрачуна коначно са бунтовном земљом. Јерусалим је био преименован у Елију Капитолину, Јудејцима је улазак у њега забрањен, а Јудеју (Арец-Исраел) прекрстише у „Палестину“ – тако су Римљани рѣшили да из историјског памћења избришу и саму рѣч Јудеја…

Кад се јеврејски народ у двадесетом вѣку вратио на ту земљу, а иста била подѣљена на два дѣла – јеврејски и арапски, Јевреји дуго нѣсу могли да одлуче како ће назвати своју нову државу. Спорило се између двају назива – „Јудеја“ и „Израел“, па је на крају крајева „с малом предношћу“ побѣдио други назив.

VI Срѣдишњи положај Свете Земље

За почетак се покушајмо разабрати – а у ком дѣлу свѣта се налази Света Земља? Је ли она уопште на Западу или на Истоку? Па дабоме, на Истоку, рећи ћете ви, јер тај регион се тако и назива – Блиски ИСТОК. Савршено тачно, али Блиски исток је од Европљана зато и био назван „блиским“ зато што је он, мада Исток, ипак врло БЛИЗАК Западу! „Старица Европа“ је недалеко одавдѣ, за Срѣдоземним морем, а сâм Израел је, наравно, Азија, док Египат, који се граничи са Израелом и до којег је од Јерусалима аутобусом отприлике четири сати путовања – то је већ Африка. То јест, и море је ту СРѢДОЗЕМНО (простире се на срѣдини Земље), те је овдѣ и копно, у неком смислу, такође – СРѢДОЗЕМНО…

1581_Bunting_clover_leaf_mapУзгред, у Срѣдњем вѣку су свѣт често приказивали у виду тролиста, цвѣта с три латице: Европом (удѣлом Јафетовим), Азијом (удѣлом Симовим) и Африком (удѣлом Хамовим), а у срѣдини – Света Земља. И због чега је тако важан био тај њезин срѣдишњи положај? Па због тога што ће, кад се испуне рокови, одавде, као из неког срѣдишта свѣта, послати своје ученике да проповѣдају Ѣванђеље Васкрсли Спаситељ. Првоврховни апостол Петар ће проповѣдати на Сицилији, у Шпанији, Британији, његов млађи брат Андрѣј Првозвани – на Кавказу, Криму, земљама будуће Новорусије, он ће побости крст и на кијевским брдима (Андрѣјевска горка). Један од синова Заведејевих, св. ап. Јаков, мученички ће погинути у Европи, у Шпанији, а његов брат, омиљени ученик Господа, Јован Богослов, проповѣдаће у Малој Азији. На мѣсту данашње азербејџанске прѣстонице Бакуа пострадаће за Христа св. ап. Вартоломеј, а у араратској земљи, у Јерменији, на крсту ће бити прободен стрѣлама св. ап. Јуда Јаковљев, Господов брат по плоти. У Грузији, у Колхиди ће учити св. ап. Матѣј, изабран као 12-ти умѣсто Јуде Искариотског, а у Абхазији ће бити распет други брат Господа по плоти, св. ап. Симон Зилот. Ап. „невѣрни“ Тома (ех, да нам је свѣма да будемо тако „невѣрни“) ће мисионарити у Персији, а у Индији ће за своју проповѣд примити смрт. Африку ће свѣтлошћу Христовом просвѣтити свети апостоли Филип и већ поменути Симон Зилот (он ће учити у Египту, Мауританији, Либији), у Етиопији ће, како се сматра, бити распет на земљи и спаљен од људождера Ѣванђелиста Матѣј, а у Египту распет на крсту св. ап. Јаков Алфејев…

А ево како дивно описује промисони положај Свете Земље знаменити руски библиста А. П. Лопухин: „…без обзира на своју вањску неважност, она је заузимала у највишем степену погодан и важан положај у старом свѣту… Природне препреке што су је дѣлиле од околног свѣта растављале су је од тог свѣта, пружајући њеном становништву да по својој жељи улази у односе с туђим земљама или чува своју отуђеност и пуну самосталност и самобитност. Она као да се дотицала са сва три дѣла ондашњег свѣта. Покрај ње су се међу собом сретале Азија, Африка и Европа. То бѣше срѣдиште из кога се свѣтлост у одређено врѣме могла распрострти на све околне земље. Безопасност њена била је обезбѣђена самом природом: безводна пустиња на југу, непроходни хрбати планина на сѣверу, непрегледно и негостољубиво код тѣх обала море на западу и дубока Јорданска долина с великом Сиријском пустињом што се на њу наставља на истоку – чиниле су је уз одређену благоразумност и будност скоро недоступном за освајање. Тамо је истинска религија, далеко од сваког туђег утѣцаја, могла неометано цвѣтати срѣд изабраног народа који је, опет, имао сва срѣдства да улази у односе с околним свѣтом и дѣли с њим повѣрено му благо. Пошто је земља обѣтована заузимала управо срѣдишњи положај у старом историјском свѣту, и баш око ње се стицаху и разилажаху они велики путеви по којима је текао историјски живот околног свѣта… то је народ, коме је пало у дѣо да влада том земљом, не само постајао посматрач цѣлог тока историјског живота околног свѣта, но је истоврѣмено постајао и наслѣдником читавог историјског богатства древних народа истока и уједно с тѣм у својим рукама држао најбоља надања младог свѣта што се рађао – на западу. Погоднији положај од тог за народ коме је Промисао предодредио да буде „свѣтлост народима“ нѣје могла сањати ниједна више земља на земном шару“.

VII „Дивна су дѣла Твоја, Господе“. Буквално двѣ рѣчи о Светој Земљи

Одмах ћемо рѣћи да у нашу задаћу не улази подробно удубљивање у ову тему – ми нѣсмо биолози и нѣсмо ботаничари, и за нас је ова тема само повод ускликнути за псалмопѣвцем Давидом: „Дивна су дѣла твоја, Господе, всја премудростију сотворил јеси!“(Пс. 104.). Сву нашу земљу Господ је створио премудро – а на Свету земљу то се свакако највише односи! Ево како о њеној јединственој природи говори А. П. Лопухин: „Услѣд тако својеврсног устројства, Палестина приказује особености какве се нигдѣ више на земном шару не срећу. На малом простору што га заузима срећу се најзапањујућије супротности. Снѣжни врхови Ливана и Ермона… гледају на долине и пустиње југа, гдѣ паклена врућина поврѣмено пржи свако растиње. У блиском сусѣдству расте најразнородније дрвеће – складна палма што воли врућину и величанствени храст који захтѣва умѣренију и влажнију климу…“

DSC_0107Овдѣ ћемо прекинути навођење Лопухина и већ сами додати: заиста, и природа и клима те земље поражавају својом разноврсношћу. Држава Израел и Палестинска Самоуправа – то је неколико климатских зона: на сѣверу у горама има подручја с умѣреном климом, у приобалној равници и долинама из унутрашњости је влажна суптропска клима, у планинским пустињама на истоку и у јужном дѣлу земље – суха тропска клима

Код геолога постоји такав израз – слој (енгл. terrane), као геолошка јединица. Рѣцимо, цѣло острво Кипар, премда тамо има и равничарског дѣла и брда, јесте један слој. Русија – четири слоја. А Света Земља су седам слојева, као да је седам разних земаља неко „слѣпио“ у једну једину цѣлину…

А ево какве податке смо успѣли „ископати“ о животињском свѣту те земље.

Количина врста сисара у Израелу је 100, а у Русији – 300 (док је територија Русије од територије Израела већа 3000 пута! Према томе, и број сисара је за неколико подврста већи но у Израелу. Али по РАЗНОЛИКОСТИ врста огромна Русија нѣје баш много „престигла“ мали Израел).

Птице. У Израелу их је 500 врста (истина, рачунајући селице, оних, пак, што су у Израелу „на сталном боравку“ – 200), у Русији – 700.

Кукци. У Израелу их је 80-100 тисућа врста. У Русији – свега 50.000 тисућа врста.

Гмизавци. У Израелу 80 врста, у Русији свега 70 врста…

Ну, и тако даље…

Подробније податке лако можете наћи у интернету, ми смо просто хтѣли подвући како је животињски свѣт Израела уистину јединствен, јер овдѣ је могуће срести и европске, и афричке, и азијске животиње!

Говорећи о клими Свете земље, подвућићемо главно: у тој земљи су два основна годишња доба – „мокро“ и „суво“. Вратимо се Лопухину: „Почетком јесени наступају такозване ране кише, које падају с таквом тачношћу, да се у случају њиховог кашњења становништво почиње озбиљно бринути за будућу лѣтину. Током неколико мѣсеци кишни дани се смѣњују са сунчаним; гром и муња најављују и прате падање кише, која се каткад преобраћа у снѣжне пахуљице и грȁд. Поткрај влажног доба дажд почиње падати још обилније и добија назив позних киша, које понекад надокнађују недовољност оних раних… У сухо врѣме године, тј. лѣтом што траје од априла до октобра, небо постаје сасвѣм безоблачно и не пада ни једна капљица кише да освѣжи земљу и човѣка. Но, растиње не страда, јер обилате росе што се образују ноћима довољно надомѣштају одсуство кише, а сѣверозападни вѣтар што током цѣлог лѣта дува с мора знатно умѣрава дневну врућину. Изрѣтка бѣсни врео источни вѣтар (кадим – сад у Израелу чешће употребљавају арапски назив тог вѣтра: хамсин, а постоји још и руски еквивалент: суховеј – Ѣ. Ј.), који угони јетку прашину у све поре одеће и тѣла. Но, ни тај вѣтар нема ону убитачност којом се одликује афрички самум. Услѣд преовлађујуће редовитости, клима Палестине је веома здрава и доприноси високом расту и тѣлесној снази становништва. У њој уопште нема никаквих влажних мочвара што трују атмосферу. Болести су посве рѣтке, а оне које кадикад бѣсне у њој, већим дѣлом су случајног карактера“.

Узгред, вѣтар, ако рѣч нѣје о пѣшчаном суховеју-хамсину, већ о оном благодатном вѣтру који доноси кишу, практично не мѣња свој правац. Он свагда долази са запада, од Срѣдоземног мора. Погледајте на карту свѣта. Срѣдоземно море подсѣћа на какав џепчић или водени пролаз по коме вѣтар носи облаке. Планине Јужне Европе и Мале Азије сѣверно од „пролаза“, и Сѣверне Африке јужно од „пролаза“ не допуштају вѣтру скренути ни десно ни лѣво, те вѣтру, дакле, не преостаје ништа друго до да гони облаке право са запада на исток. И гле, вѣтар стиже до равничарског приобаља Земље Израиља, носи облаке над приморском долином ка Светом граду Јерусалиму… На подручју Јерусалима постоје три висока врха: гора Радости, гора Елеонска и гора Гило – облаци се каче за њих и обилно изливају на Свети град.

Москва и Јерусалим се налазе на готово истом подневку. У Москви је сунчаних дана изузетно мало, у Јерусалиму – необично много. Али притом је, колико год чудно то било, количина оборина у Москви и Јерусалиму готово подједнака! Ствар је у томе што су, макар биле и рѣтке, кише у Израелу сигурне: пљускови могу бити такве јачине да ниједном Московљанину неће изгледати безазлено. Успут, будући да облаци пролазе изнад Срѣдоземног мора и тамо се чисте, кише су овдѣ чисте, наћи се под кисѣлом кишом овдѣ нѣје могуће… Јерусалимске горе су пуне извора: кишница пролази кроз кречњак, стиже до водонепропустљивог слоја те не иде даље у дубину, већ тежи да избије напоље – тако се појављују извори (но извори, водни источници су већ посебна тема, јер је извор у Библији – символ благодати Божје!).

Ево шта о дажду на Светој Земљи пише саврѣмени библиста Д. Шћедровицки: „Особености натапања Ханана „даждом небеским“ схватане су… као посебни, јединствени у својој врсти примѣр односа Бога према Светој Земљи, као њена разлика, на примѣр, од сусѣдног Египта, натапаног Нилом. О томе се говори у Мојсијевој ‘закључној рѣчи’: ‘Јер земља у коју идеш да је наслѣдиш нѣје као земља Мисирска из које сте изишли, гдѣ си сѣјао своје сѣме и залѣвао на својим ногама као врт од зеља; Него је земља… у којој су брда и долине, и натапа је дажд небески… на коју су једнако обраћене очи Господа Бога твојега од почетка године до краја’ (V Мој. 11:10-12). Послѣдње рѣчи у складу са строго монотеистичким концептом Петокњижја потцртавају апсолутну зависност натапања од Бога, и ни од кога више“.

s (75)Заиста, с једне стране од Свете Земље простиру се земље Египта, чије натапање зависи од разлѣвања Нила, са друге стране – Међурѣчје с великим рѣкама Тигар и Еуфрат. Лѣтина у Египту и Међурѣчју свагда је зависила од тешког рада многих тисућа робова на копању канала, од ума инжењера, од моћне државне машинерије која организује и надзире тај рад. А Света Земља напајана је само даждем небеским (сада, истина, још и водоводом, који слатку воду из Галилејског језера спроводи скоро до Еилата. Уосталом, и разина воде у Галилејском језеру такође непосрѣдно зависи од количине киша…)

Дакле, Господ засад ту земљу још нѣје лишио посебне бриге – но, не треба мислити како је земља, коју сте већ посѣтили или коју ћете, с Божјом помоћју, можда, још видѣти, она иста земља гдѣ млѣко и мед тече“ (II Мој. 3:8), гдѣ под Хевроном расте грожђе које с муком може понѣти неколико јаких мушкараца-ухода, гдѣ се житељи Ездрилонске долине такорѣћи купају у маслиновом уљу, гдѣ брда око Јерусалима буквално врве од лавова, док су шуме тако густе да попут римског одреда ваља у буквалном смислу крчити себи пут…

Ипак се та земља, која је већ срела свог Спаситеља, и сад очекује катастрофе Апокалипсе и Другог Доласка, од библијских врѣмена силно измѣнила и наставља се мѣњати – али о томе ћемо се, ако нас Господ удостоји, постарати да попричамо већ у другом чланку…

[1] Овдѣ смо исправили омашку при навођењу стиха – прим. прев.

[2] Према руском Великом енциклопедијском рѣчнику, глаголска именица радение, између осталог, означава религиозни обред код неких секата, „праћен скакањем, кружењем, понекад и самомучењем. Учеснике често доводи у стање заноса“. Рѣчник Ушакова додаје да тај секташки обред „с певањем, трчањем и кружењем носи патолошки карактер“.

Српски жаргонски израз рађење (осѣм што има сличан облик) има сродно значење са својим руским парњаком: довођење себе у стање заноса, отупѣлости помоћу наркотичких срѣдстава. Употрѣбом овог узраза у датом контексту избѣгавамо описно превођење, проширујући значење ове глаголске именице и утачњавајући појаву коју она означава (прим. прев).

[3] Тако стоји у црквенословенском прѣводу. У Даничићевом прѣводу на који овдѣ упућујемо користи се синтагма „крајеви Израиљеви“ – прим.прев.

Превео Драган Буковички

Илустрације Бојана Миљковића

Изворник: Руска народна линија

(Visited 223 times, 1 visits today)
ПАМЕТАРНИЦА, ПРАВОСЛАВЉЕ