Николај Жевахов: УСПОМЕНЕ (1) – Чудесно виђење пуковника О.

У животу сваког човека се као у огледалу одражавају путеви Божјег промисла, и у то се може уверити свако ко свој живот размотри са тог становишта. Све случајно и неразумљиво, све оно што је често резултат непромишљених чинова и пренагљених одлука, сви такозвани успеси и неуспеси у животу, радости и туге, све се то, размотрено при коначном свођењу рачуна сопственог живота, склапа у неочекиван и складан ланац узрока и последица, сведочећи о Оном Који управља судбинама света и човека, подређујући их Својим непроменљивим законима.


Николај ЖЕВАХОВ

Николај ЖЕВАХОВ (1874-1946)

Разматран са тог становишта, живот сваког човека би представљао поучно сведочанство оних Божјих откровења која никад нису престајала, оних сталних брига, опомена, упозорења и неизмерних милости које је Господ увек изливао на грешне људе и које би обогатиле човечанство новим залихама оностраних сазнања кад би људи били пажљивији према свету око себе, мање горди и кад не би одрицали оно што на достигнутом ступњу свог духовног развоја не схватају.

Овлаш сам оцртао једну епизоду свог живота која ме је довела до познанаства са Царицом Александром Фјодоровном, а сећање на њу ће увек живети у мом срцу пуном највећег усхићења величином и чистотом Њеног духовног лика.

Много пре свог личног познанства са Њеним Величанством, од лица блиских Двору сазнао сам природу оне атмосфере која окружује Двор као и садржај духовног живота Цара и Царице, шта Их претежно привлачи и занима. Међутим, такође ми је било познато и да међу лицима блиским Царској Породици малтене нико није схватао природу духовног лика Њихових Величанстава нити јој давао тачну оцену. Збијена гомила лица чија су ми уверења била страна чврстим је прстеном окружавала Двор, заклањајући Цара и Царицу од народа, љубоморно чувајући своје привилегије дворана и никога не пуштајући Цару. У тим условима ми лично упознавање са Њиховим Величанствима није могло ни пасти на памет и до тога никада не би ни дошло да ме Св. Јоасаф Белгородски није чудесно довео 1910. године Господару Цару, а 1915. године Царици.

Од тог ћу последњег догађаја у мом животу, пуног дубоког мистичког садржаја, и почети…

Своје сам „Успомене“ писао по сећању, на брзу руку, онако узгред, тако да су могуће грешке у датумима, извесни отклони од израза датих у наводницима, па чак и незнатне ситне омашке, а да и не помињем превиде услед тога што ми није све остало у сећању… Али, те се мане нису одразиле на оном главном, на суштини наведених чињеница. Те су чињенице биле, и због тога што их можда неће признати уста која не желе то да учине, због тога оне неће нестати ни из историје, ни из савести тих лица.

Задржавајући се на појединим чињеницама од личног значаја, можда с извесним сувишним појединостима, ипак не бих желео да ме осумњиче за намере које нисам имао… Нисам имао у виду личну рехабилитацију, већ рехабилитацију старе Русије, њеног старог начина живота заснованог на старим истинама које је обзнанио Господ наш Исус Христос и које су тако сурово замењене новим теоријама људских измишљотина: рехабилитацију свега што је било уништено и осрамоћено зарад успеха револуционарних достигнућа. Нарочито сам желео да покажем:

  1. Сву моралну узвишеност и чистоту Господара Цара и Господарице Царице коју гомила није схватала само зато што је та висина већ постала недостижна разини просечног човека; желео сам да истакнем злочине једних и непромишљеност других који су допуштали саму чињеницу општења Њихових Величанстава са недостојним људима.
  2. Желео сам да покажем колико је велик био опијум који је продро у све слојеве руског друштва, захвативши чак и владу и војску, те су у разарању руске државности учествовали не само непријатељи Русије, већ и они којима је било поверено чување Русије и који су бранили њене интересе.
  3. Желео сам да покажем колико је велико било удаљавање руског друштва од вере у Божји Промисао и колико се човек узохолио, заборавивши да се судбина света и човека налази у Божјим рукама и да ремећење од Бога установљених закона неминовно повлачи за собом погибељ и човека и свих његових подухвата, према Божјем завету: „Моја је освета, ја ћу је узвратити“.

Н. Ж.
Подворје Светог Николе
9/22. марта 1923. г.
Бари

5587fb37eb94e

Поглавље I: Само ће Богородица спасти Русију

У Вазнесенском храму је 4. септембра 1915. године, на дан Св. Јоасафа, Чудотворца Белгородског, одржано обично архијерејско богослужење, а исте вечери – Скупштина чланова братства Светитеља Јоасафа. За председника братства је после генерал-ађутанта адмирала Д. С. Арсењева изабран пешадијски генерал Л. К. Артамонов, док смо протојереј А. И. Маљаревски и ја били помоћници председника. Не сећам се шта ме је спречило да присуствујем Скупштини којој је било суђено не само да остави најдубљи траг у мом животу, већ и да постане прекретница једног раздобља тог живота…

Увече 5. септембра дошао ми је протојереј А. И. Маљаревски и, изражавајући жаљење што нисам био присутан на јучерашњој свечаности, подробно испричао о свему што се десило.

„Завршило се богослужење – почео је о. Александар – одслужили смо молебан с акатистом Божјем Угоднику и разишли се кућама да бисмо се увече окупили у црквеном дому на Скупштину. Није било ни генерала ни Вас, тако да сам ја морао да отворим скуп. Прочитао сам извештај за протеклу годину, а даље је требало да уследе избори нових чланова, говори, извештаји и све што је у таквим приликама уобичајено. Међутим, испало је нешто сасвим неуобичајено… Још нисам ни стигао да сиђем с говорнице кад сам приметио да се кроз гомилу ка мени пробија неки човек у војној униформи, безобзирно се прогуравајући кроз публику и држећи у високо подигнутој руци некакав папир… Био је врло узрујан и стигавши до мене упитао ме:

„Јесте ли Ви председник братства Светитеља Јоасафа?..“

„Не – одговорих – ја сам помоћник председника“.

„Па ко је председник, ко данас председава?“ – нестрпљиво и крајње узбуђено ме је запиткивао.

„Председавам ја“ – одговорих.

„У том случају дозволите ми да известим братство!“ – рече он. Покушао сам да одбијем ту намеру, пошто имена тог официра није било међу известиоцима, први пут сам га видео, његов извештај нисам читао, а његов изглед и узбуђено стање духа нису изазивали поверење, прибојавао сам се свакојаких изненађења…

Међутим, официр ме, видећи моју збуњеност, благо смири рекавши:

„Мој извештај је изузетно важан, ма и најмање одуговлачење прети невиђеним потресима за читаву Русију“…

Те је речи изговорио тако самоуверено, с толиким убеђењем и упорношћу да сам му онако затечен могао узвратити једино: „Читајте“.

Протојереј Александар Маљаровски (1857-1934) - аутор неколико књига, посвећених поучавању дѣце вѣронауци, као и низа популарних издања житија руских светаца

Протојереј Александар Маљаровски (1857-1934) – аутор неколико књига, посвећених поучавању дѣце вѣронауци, као и низа популарних издања житија руских светаца

„Још увек не могу да се повратим од утиска који је на мене оставио његов извештај“ – рече протојереј А. Маљаревски.

„Па ко је тај официр, о чему је говорио?“ – упитах.

„То је пуковник О., војни лекар на фронту, сада у оставци. Најбитнија места извештаја су ми се урезала тако да могу да га поновим малтене стенографски. Ево шта је пуковник рекао:

‘Поштована Господо… Нећу се унапред радовати пошто не знам ко сте заправо… Али то што скупа чините братство које носи име највећег Угодника Божјег Јоасафа пружа ми наду да ћу у вама пробудити веру у моје речи. Досад су ме само терали и прогањали људи колико зли толико и заостали; отпустили ме из службе, стрпали у лудницу одакле сам тек недавно пуштен, и све то само зато што сам дрзнуо да исповедам своју веру у Бога и Његовог Светитеља Јоасафа… Веровати пак – значи чинити и позивати друге на чињење… Те тако и зовем, молим… Не чудите се ономе што ћете чути, немојте ме унапред оптужити за гордост или ‘преласт’. Дух Божји прожима штагод хоће, и не мора се бити праведник да би се заслужила милост Божја. Тамо где ту милост скривају има више гордости него тамо где на сва уста славе Бога. Будући на војној дужности и то још лекара, уобичајено је да се ни у шта не верује. Ја то знам, и тешко ми је да наведем људе да ми поверују, а да се питање тиче само мене не бих ни покушавао, јер – није ли свеједно за кога ме други људи сматрају… Али, пошто се питање тиче читаве Русије а можда чак и судбине читавог света, не могу ћутати, како из тог разлога тако и зато што сам од Угодника Јоасафа добио изричиту заповест да оглашавам људима Божју вољу. И зар да зато устукнем од препрека, зар да ме застраши перспектива да ме опет ухвате и затворе у душевну болницу, зар ишта може спречити макар и највећег грешника да изврши Божју вољу, ако зна да му је то уистину Бог открио Своју вољу?

Па вас ето зато молим да претресете мој извештај, да га са свих страна размотрите па тек онда одлучите да ли сам уистину имао Вишње откровење или ми се само причинило; да ли вам свој извештај подносим при здравој памети или сам уистину душевни болесник који вам поверава своје халуцинације…

Две године пре рата, значи, 1912. године, у сну ми се јавио Светитељ Јоасаф и узевши ме за руку извео на високу гору одакле нам је пукао поглед на читаву Русију сву обливену крвљу.

Стресох се од ужаса… Не беше ниједног града, ниједног села, ниједног парчета земље непокривеног крвљу… Чух удаљене крике и стењања људи, злослутну тутњаву топова и звиждуке метака који су у цикцак пресецали ваздух; видех где се реке препуне крви изливају из корита и грозним бујицама преплављују земљу…

Слика беше тако ужасна да се бацих Светитељу пред ноге да Га молим за милост. Но, усцепталог срца само се грчевито хватах за Светитељеву одежду и гледајући Угодника очима пуним ужаса не могах изустити ни реч…

Међутим, Светитељ стајаше непокретно посматрајући крваву даљину, а онда ми рече:

‘Покајте се… Тога још нема, али ускоро ће бити’…

После тога се велелепан Светитељев лик, блистав и светао, поче полагано удаљавати од мене и нестаде у модрикастој копрени обзорја.

Пробудих се. Сан беше толико грозан, а Светитељев је глас тако јасно звучао, као на јави, да сам свугде где сам само могао викао о надолазећој невољи; али ме нико није слушао… Обрнуто, што сам гласније викао о свом сну, тим су ме гласније исмевали, тим отвореније ме називали лудаком. И тако дође јули 1914. године…

Би објављен рат… Толике разјарености каква се с обеју страна запажала, историја још не виде… Крв се потоцима лила, преплављујући све већи простор… И у том грозном часу сам можда једино ја схватао сав ужас збивања и зашто се све то дешава и зашто се морало десити… Грозне Светитељеве речи ‘ускоро ће бити‘ оствариле су се буквално, раскринкавши оне који нису поверовали. Међутим, сви као и пре беху слепи и глуви. У Штабу су разговарали о политици, разматрали војне планове, премеравали, израчунавали, процењивали, као да рат и начини његове ликвидације заиста зависе од људи а не од Бога. Слепи, затуцани људи!.. Јесу ли знали да су те десетине хиљада упропашћених младих живота, то море проливене крви и суза, жртвовани њиховој гордости и безверју; да никад није касно за покајање, да чудо Божје никад не касни, да је спасење могуће и у самом смртном трену, да је разбојник на Крсту узет у рај минут пре смрти, да је потребно само покајати се, како рече Св. Јоасаф?! А разјареност с обеју страна поче нарастати; с нашег крвавог пута беху збрисана села, процвале њиве; гореле су шуме, рушени градови, не беху поштеђене светиње… Згражавала ме таква непомућена равнодушност; видео сам како отупљује осећање страха од смрти, али истовремено с тим и осећање сажаљења према жртви; како се људи претварају у дивље звери страсно жедне само крви… Цептао сам наилазећи на толико одважно безверје и гажење Божјих заповести, и хтедох да викнем обема зараћеним странама: ‘Доста, освестите се, ви сте хришћани; не истребљујте се међусобно по вољи мрзитеља и непријатеља хришћанства; уразумите се, чините по вољи Божјој, почните да живите праведно, уздајте се у Бога: јак је Господ да вас и без ваше помоћи, без рата помири’…

Светитељ Јоасаф Бѣлгородски - у свѣту Јоаким Андрѣјевић Горленко (1705-1754)

Светитељ Јоасаф Бѣлгородски – у свѣту Јоаким Андрѣјевић Горленко (1705-1754)

И сав изнемогао падах на колена зовући у помоћ Светитеља Јоасафа и жарко му се молећи.

Топовски плотуни потресаху земљу; у ваздуху се распрскаваху шрапнели; штектаху митраљези; огромне муње какве никада пре не видех цепаху обзорје, и заглушујућа грмљавина се смењиваше с ужасном тутњавом падајућих граната… Рекло би се – чак ће се и незнабошци прожети страхом видећи ту слику Божјег гнева, и постати свесни беспомоћности немоћног човека… Но, гордост заслепљиваше очи… Што више беше неуспеха, тим више нарастаху разјареност и упорност с обеју страна. Наста незамислив пакао… Ма колико се јадни човек јуначио, ипак сви дрхтаху и цептаху од страха. Дрхташе земља на којој стајасмо, дрхташе ваздух који удисасмо, дрхтаху звери беспомоћно се осврћући на све стране, цептаху јадне птице изгубљено кружећи над својим гнездима, бдијући над својим птићима. Чему све то – мишљах – зашто уображени човек толико дрско гази Божје законе; зашто је тако слеп да не види своја недела, не извлачи поуке из примера прошлости…

И историја живота читавог човечанства, од стварања света све до наших дана као жива стајаше преда мном корећи ме…

Божји су закони вечни и нема те силе која би их могла променити; и све људске невоље, почев от светског потопа и завршавајући Месином, Сан–Франциском и садашњим ратом, изазвао је исти узрок и имају исту природу – упорно противљење Божјим законима. Кад ће већ једном горди човек доћи себи, уразумити се; када ће се, поставши свестан свога греха, дозвати смерности и престати да искушава велико стрпљење Божје!.. И у страху пред надолазећом будућношћу, свестан страшне кривице пред Богом, на самом прагу праведне казне Божје, дрзнух се да завапим Спаситељу: ‘Ради Матере Твоје, ради Цркве Православне, ради Светих Твојих што у земљи Руској почивају, ради Цара–Страдалника, ради невине новорођенчади што још не спозна грех, умилостиви се Господе, сажали се и спаси Русију и смилуј нам се’…

Близу је Господ онима који Га призивају. Клечах затворених очију, сузе ми се низ образе сливаху, и не смедох подићи очију ка Спаситељевој икони… Чеках… Знадох да Господ види моју веру и моје патње, и да Бог јесте Љубав, и да се та Љубав мора одазвати мојој уцвељености…

И вера ме моја не постиде… Осетих да у моју собу уђе Неко, и она се обасја светлошћу, и та светлост продре у моју душу… Уместо пређашњег страха, уместо оне душевне тескобе која безбожнике доводи до самоубиства, када се чини да су одсечени сви путеви изласка из тренутних прилика, изненада осетих такво гануће, такво небеско стање духа, такву радост и уверену смиреност да без бојазни отворих очи, премда знадох да у собу уђе Неко ко је озари Својим сјајем. Преда мном стајаше Светитељ Јоасаф. Лик му беше уцвељен. Касно је рече Светитељ сада једино Богородица може спасити Русију. Владимирску икону Царице Небеске којом ме је моја мати благословила да се замонашим и која се сада налази над мојим ковчегом у Белгороду, као и Песчанску икону Богородице која је у селу Пески код града Изјума, а коју пронађох док бејах епископ Белгородски, треба сместа допремити на фронт и све док се буду тамо налазиле, све дотле милост Господња неће напуштати Русију. Богородица жели да прође линијама фронта и покрије га Својим омофором од напада непријатељских… У тим је иконама извор благодати, и тада ће се смиловати Господ молитвама Матере Своје.

1362112993_58379_600

Владимирска икона Божије Матере

216024_1

Песчанска икона Божије Матере

Рекавши то, Светитељ поста невидљив и ја се пробудих. Та друга визија Божјег Угодника беше још очитија од прве, и не знам да ли то беше на јави или у сну… Још се упорније латих да извршавам ту изричиту заповест Божју, али ме напослетку отпустише из службе и стрпаше у лудницу… Хрлио сам час маршалу двора, час А. А. Вирубовој, час митрополитима и архијерејима; свугде где год сам могао тражио сам особе блиске Цару; међутим, одасвуд су ме терали и никоме нису пуштали… Или ме уопште нису ни слушали, или су се слушајући ме само правили како ми верују, док ми у ствари нико није веровао и сви су ме подједнако сматрали душевним болесником.

Најзад сам тек данас случајно сазнао да у Петербургу постоји братство Светитеља Јоасафа… Заборавио сам све претрпљене патње, све што год сам мислио и доживео и, изнемогао и измрцварен, похрлио вама…

Нећете ме ваљда и ви из братства Угодника Божјег отерати; није ваљда да ми ни ви нећете поверовати и да ћете попут многих других невера сматрати да сам психички болесник…

Не заборавите да је већ читава година протекла од другог јављања Светитеља Јоасафа, да се већ годину дана потуцам по разним местима, утрпавам разним људима, само да бих извршио Светитељеву заповест, све узалуд… А рат се све више распламсава и крај му се не види; а разјареност је све већа, а срџба с обеју страна расте…

Или и ви можда мислите да победа зависи од броја бајонета и граната… Не, судбина света и човека у Божјим је рукама, и биће онако како Господ заповеди, а не онако како би се људима хтело…

Па похитајте да извршите заповест Светитеља Јоасафа док још има времена да се она изврши… Онај Ко је то заповедио, Тај ће и помоћи да се то изврши… Упутите сместа депутацију Господару; постигните да се свете иконе Богородице допреме на фронт; и тада ћете одвратити гнев Божји од Русије и зауставити најкрвавији од свих ратова које је свет икада видео. Од вас Господ не захтева подвиге и жртве, већ дарује Русији Своју милост… Крените у сусрет зову Господњем; јер иначе, страшно ми је и да изустим, иначе ће Русија пропасти, и нек пропаднете и ви сами због гордости и неверовања свога’…

Ето какав беше пуковников извештај – рече протојереј А. Маљаревски – треба ли рећи какав је утисак оставио на присутне… Дивотна су дела Божја… Шта мислите, шта кажете?“ – упита ме о. Александар.

„Ви оче знате шта мислим и шта ћу Вам рећи – одговорих. – Ја свакој пуковниковој речи верујем“…

„Господ Вам помогао! Знао сам да ћете тако рећи… Значи, треба похитати, треба нешто предузети не губећи време; треба сместа обавестити Господара Цара о заповести Светитеља Јоасафа“ – рече протојереј А. И. Маљаревски.

„Али ко то да учини? – упитах, – ама сад се ‘мистике’ боје као ватре; ко ће из Цареве околине поверовати причи пуковника О.; ко ће се одважити да отворено исповеда своју веру у наше доба, чак и ако је има?..“

„Ви“ – узврати о. Александар. Зачуђено погледах о. протојереја.

„Обрнуто, мени се чини да је Вама лакше да то учините – рекох. – Пошто сте старешина у цркви принца Олденбуршког, лако можете све испричати принцу, а принц ће известити Господара“…

„Не, не! – категорички се успротиви о. Александар – то морате учинити Ви; гледајте на ту ствар као на мисију коју Вам је наложио Светитељ, Ваш Покровитељ… Не смете одбијати… Ствар је деликатна и мора се опрезно спроводити… Ту није довољно веровати, већ треба узмоћи да се своја вера пренесе другоме. Не може то свако учинити, а таква ствар се и не може свакоме наложити… Ви имате везе на Двору; размислите, потражите путеве, али ту помисао не напуштајте јер је та ствар на Вама“…

Спомињање веза на Двору ме изведе из такта, те ватрено приговорих протојереју:

„Ма шта то причате, откуд мени везе на Двору… Зар не знате да су од моје прве аудијенције код Господара Цара протекле већ четири године; да је, опраштајући се са мном, Господар неколико пута рекао буквално: ‘Па онда, срешћемо се још’, а потом је неколико пута питао за мене желећи да ме види; а људи око Цара нису ме пуштали на Двор, сваки пут одговарајући да сам на путу… Па где су онда те моје везе када, добивши дворско звање, све досад нисам имао прилике чак ни да се Његовом Величанству представим; када дворска камарила љубоморно не пушта нова лица пред Цара… Никад нисам имао нити имам било какве везе, не само на Двору. Сва моја познанства су ограничена само на Маријински Дворац, средину мојих колега из Државног Уреда, и ван зидина тог Дворца немам утицајних познаника… Постати дворски одличник још не значи имати везе на Двору; а за ствар попут ове нису довољна познанства из виђења: потребни су обострана вера и међусобно поверење… Не, није та мисија за мене; чак не могу ни да помислим на њу“ – рекох на крају.

„Како хоћете – узврати протојереј – не смем да инсистирам, а сем Вас ту мисију нико неће извршити нити се икоме усуђујем да је поверим; јер, не лези враже, несретног исповедаоца вере могу опет затворити у лудницу“…

„А Ви сте лично уверени у то да пуковник није душевни болесник?“ – упитах протојереја.

„Не знам, не знам – одговори о. Александар – пуковника сам јуче видео први пут и ништа о њему не знам“.

„Па шта да се ради? Сав сам изгубљен… Пошаљите га барем мени да лично са њим попричам“…

„То је немогуће: пуковник је после извештаја нестао и нико не зна где је, откуд се појавио и камо је отишао“ – одговори протојереј.

„Е па онда ми је тешко да испуним Вашу молбу чак и кад бих био у могућности“ – рекох.

О. Александар устаде и поче да се опрашта.

„Куда то журите? – зауставих о. протојереја – па морамо се макар нешто договорити; шта да се ради? Ја ништа не знам нити ћу смислити“…

„Како Вам Господ Бог да, тако и поступајте – одговори о. Александар – у људским стварима је потребна и људска помоћ, а у Божјим делима таква помоћ није потребна… Ја нисам могао прећутати оно о чему смо извештени, а како ћете Ви схватити ово што сам Вам испричао – није ми познато… Схватите онако како Вам Бог да; а каква ће бити воља Господња у вези Вас, ни то ми није познато“…

„Али то је Ваш уобичајени манир – рекох, осмехнувши се – доћи, напунити ми главу разним мислима и оставити ме самог да се у њима снађем… Останите још који минут да заједно размотримо шта нам је чинити… Нећемо ваљда дићи руке од тог извештаја; не смемо ни помислити како се пуковник дрзнуо да говори у име Светитеља Јоасафа и приписује Светитељу оно што Божји Угодник није говорио… Људе клевећу; али да клевећу свеце – мислим да је у то немогуће поверовати… Значи, може бити само једно од двога: или је визија Светитеља Јоасафа стварно постојала, или је пуковник душевни болесник и износи своје халуцинације… У томе се треба разабрати пре предузимања било каквих корака“…

„Не знам, не знам – опет понови о. Александар – само знам да моја посета и оно што сам Вам изнео није било случајно; а шта ће из тога испасти, не знам… Ако Вам Господ укаже прави пут до Цара и поведе Вас тим путем, то значи да се Светитељ Јоасаф уистину јавио. А ако тај пут не пронађете, онда значи и да не требате себе једити прекорима како нисте извршили вољу Божју… Ништа више не могу ни рећи ни посаветовати, нити се примам да инсистирам на било каквим одлукама. Шта Вам Господ Бог да, то и учините“ – рече протојереј А. Маљаревски опраштајући се са мном.

Поглавље II: Надзорница дворских дама Ј. А. Наришкина

Дуго сам после одласка протојереја А. И. Маљаревског остао сам са својим мислима, размишљајући шта да предузмем.

Био сам сасвим свестан да је с оног становишта кога се обично придржава такозвани здрав разум изгледало бесмислено одвлачити пажњу Господара Цара, заузетог озбиљним послом на фронту, садржином извештаја пуковника О., уз то још и недавно пуштеног из душевне болнице. Међутим, било ми је познато и колико вреди тај „здрав разум“, и то да је у непомирљивом непријатељству с вером, да пориче оно што не може појмити нити схватити, и из тог разлога одбацује чудо јер не може спознати његову природу… И док је један тајни глас упорно захтевао да се не брукам и одбацим трабуњања пуковника О. не обраћајући пажњу на њих, други ми је глас, обрнуто, говорио „веруј“.

Јелисавета Алексѣјевна Наришкина (1838-1928)

Јелисавета Алексѣјевна Наришкина (1838-1928)

И ја поверовах… Уверење у истинитост извештаја и тога да је пуковник О. својом дубоком вером заслужио милост Божју и удостојио се чудесне посете светитеља Јоасафа било је толико велико као да се Светитељ јавио мени самоме… И у тренутку када сам се упоредо са својом вером прожео страхом Божјим при помисли о томе колико је близак Господ онима који Га дозивају, одједном се сетих надзорнице дворских дама Јелисавете Алексејевне Наришкине са којом сам се недавно упознао и која ми је била склона као аутору књижице посвећене успомени на њену другарицу, покојну кнегињицу Марију Михајловну Дондукову–Корсакову… Сутрадан ујутру сам телефонирао надзорници дворских дама и истог дана у три сата ме је примила у свом стану у Зимском Дворцу. Потанко изневши садржај извештаја пуковника О. и свој разговор са протојерејом А. И. Маљаревским, рекох Ј. А. Наришкиној:

„Не знам какав утисак на Вас оставља извештај пуковника О. али ја том извештају верујем, пошто би било немогуће и излишно измислити га; изгледа да се још нико није толико дрзнуо да клевеће Богородицу и Свеце“…

„И ја верујем – узврати Ј.А. Наришкина – и врло сам Вам захвална што сте ми о томе испричали. Јер, сада ретко долазе мени: већином иду Распутину[1]… Ево погледајте књигу у коју се уписују аудијенције код Њеног Величанства. Код Царице одлазе, али кроз друга врата; а у књизи готово да нико није уписан“… Надзорница дворских дама није ни слутила колико су тегобан устисак на мене оставиле њене речи. У устима Ј. А. Наришкине, дубоко одане Царској Породици и пуне љубави према Њој, те су речи свакако имале друго значење; међутим, снуждено је погледавши, помислих: „Зашто она о томе говори мени, страном човеку кога први пут види код себе? Није ваљда да није свесна како таквом непотребном отвореношћу само повећава број непријатеља Царице, како се на њене речи обраћа пажња и како јој њен положај на Двору не дозвољава да тако говори“…

Но, мислећи тако, био сам сасвим свестан колико је благородна Јелисавета Алексејевна била далека од оних побуда којима су се руководили непријатељи Русије и династије, ширећи очиту клевету везану за легенде око Распутиновог имена… У речима надзорнице дворских дама видео сам одраз опште психозе која је захватила престоницу и приморавала људе да се ограђују од Распутина једино услед малодушности, из бојазни да их не осумњиче како опште са њиме. У то време је већ свако постављење на ову или ону дужност, било који високи положај на Двору приписивано Распутиновом утицају, и што су људи стајали ближе Њиховим Величанствима тим су се више трудили да од себе одбаце претњу сумњичења за блискост Распутину, тим су га красноречивије осуђивали. Психоза је била толико велика да су о Распутину нарочито гласно викали чак и они људи који га никад нису ни видели, понављајући отрцане гласине о њему с јединим циљем да истакну своју лојалност, љубав према Русији и оданост династији, чак и не слутећи да ти повици постижу супротан циљ, да их је изазвало друштванце које је радило на разарању државе и Распутиново име користило као један од поступака у свом зликовачком раду. И, ублажавајући утисак њених речи, рекох:

„Верујте ми Јелисавета Алексејевна да су разговори о Распутину штетнији и од самог Распутина. То је приватна сфера Њихових Величанстава у коју немамо права да задиремо. Кад би се о Распутину мање причало, не би ни било хране за оне легенде које се намерно шире зарад дискредитовања угледа династије. Ништарија је увек много било и биће их. Данас се улагују Распутину, сутра ће пузити пред другима. Међутим, опасност уопште није у томе, већ у томе што се Распутиново име користи за револуционарне циљеве, и што широка публика, уместо да прећуткује то име и одупире се навали револуционара, само помаже. Распутина пак нико не сматра свецем“…

Ана Александровна Вирубова (1884-1964) - дворска дама, најближа и највѣрнија пријатељица царице Александре Романове

Ана Александровна Вирубова (1884-1964) – дворска дама, најближа и највѣрнија пријатељица царице Александре Романове

„Нисте у праву – живо приговори Ј.А. Наришкина – Распутина свецем сматрају не само Њихова Величанства, већ и многи други. Ево, на пример, Ањечка Вирубова. Када је после судара Царскоселског воза лежала рањена под смрвљеним вагоном, није се сетила ни Спаситеља, ни Богородице, већ је гласно викала: ‘Старче Григорије, помози ми’… И Њихова Величанства такође. Колико је само пута Царица желела да ме упозна са Распутином, али сам не само одбијала такво познанство, већ га чак ниједном нисам ни видела. Рекла сам Царици да бих чим спазим Распутина сместа умрла, и после тога је Њено Величанство престало да инсистира… Када сам другом приликом указала Њеном Величанству на саблазан коју ствара Распутин и позвала се на однос јерарха Цркве према њему, Господарица ми је сасвим убеђено одговорила:

‘Званична црква је увек разапињала своје пророке’…

И Господар Цар исто слепо верује Распутину. Једном приликом ми је Његово Величанство рекло:

‘Да није молитви Григорија Јефимовича, већ одавно би ме убили’… ‘Шта вам је, Ваше Величанство – нисам издржала – грешно је тако говорити; за Вас се читава Русија моли’.

Не, не – све више падајући у ватру настави Ј.А. Наришкина – покушавали су да им отворе очи у вези Распутина; али циљ нису постигли већ су само себи нашкодили“…

„То ме нимало не чуди – одговорих – јер су покушавали управо они људи који нису имали ауторитета у духовној области… По мени никаква борба са Распутином није ни потребна из начелних разлога: као прво, зато што се његов значај намерно преувеличава у недопустивом циљу; као друго, зато што не приличи Царевим поданицима да Господару износе било какве захтеве, а тим пре да задиру у Монархову вољу и то још у приватном животу Његовог Величанства. Треба знати да је Распутин она полуга које се лаћају у циљу свргавања династије и изазивања револуције; његова пак личност нема никаквог значаја. Према томе, не треба се борити са Распутином, већ са онима који га користе у револуционарне сврхе, углавном с Думом[2].

Међутим, огромна већина као за инат иде наруку револуционарима и бори се са онима који верују у Распутинову светост… Јер, какав значај у широком смислу имају ти верници, какву штету причињавају држави својом вером?! Никакву!.. Обрнуто, ако искрено верују, значи да су то јако добри људи; па нека их, нек верују… Јер нико од оних ко верује у Распутина није видео његове негативне стране нити такву могућност допушта, већ је видео само позитивне. Какву то опасност за Русију представља њихова вера у Распутина? Али, ако Ви мислите другачије и сматрате да је Распутина потребно удаљити са Двора због свеопште повике на њега као на државну опасност, онда се мора признати да су неуспешни били и досад практиковани начини борбе, да су неодговарајући били и људи који су се упуштали у борбу“…

Григориј Јефимовић Распутин (1869-1916)

Григориј Јефимовић Распутин (1869-1916)

„Па шта онда по Вама треба да се ради?“ – упита ме Ј.А. Наришкина, унеколико погођена мојим речима…

„Потребно је да Њихова Величанства буду у прилици да виде праве старце и упореде их са Распутином. Природно је што се Цар и Царица, бранећи у Распутиновој личности мистично начело Православља, не могу руководити мишљењем генерала и својих ађутаната о Распутину. У тој области чак ни глас званичне Цркве неће бити од значаја, док би суд неког старца Оптине Пустиње, Глинске, Саровске или Валаама свакако поколебао, а можда и изменио становиште Њихових Величанстава о Распутину“…

„Где су сад ти старци!“ – уздахну Ј.А. Наришкина…

„Има их и увек ће их бити – убеђено одговорих. – Подједнако истичем значај личности старца колико и само начело, пошто је сасвим недопустиво да Распутиново уклањање са Двора уследи против воље Њихових Величанстава. Нико од Царевих поданика који поштују начело власти не може посезати на Монархову вољу а да не поколеба стубове државе, и захтев за Распутиново удаљавање, ма од кога потекао, увек ће бити чин против државе“…

Разговор је почињао да стиче обрт подједнако мучан за обе стране. Нисам могао а да не приметим колико непријатан утисак моје речи остављају на надзорницу дворских дама и то ме је спутавало и доводило у неприлику. Знао сам да су, сваки пут кад бих покушао да прекинем разговоре о Распутину или у тренуцима масовне психозе изнесем мишљења која су се косила с општеприхваћеним, моје речи тумачене као Распутинова одбрана и изазивале свакојака сумњичења. А и тешко је било немати такве сумње у оно доба када људи – из бојазни да се не прочују као „распутиновци“, што је значило смртну пресуду у очима јавног мнења, тог идола коме су сви служили и у чијој власти су се налазили – као да су се трудили да један другог надвичу, надмећући се у свакојаком оптуживању Распутина за разноразна недела. У тим околностима је чак и ћутање тумачено као саучешће у тим неделима; тим је неповољнији утисак остављало помањкање воље да се тим гласинама повлађује, исказивање неверице или њихово оповргавање. Они који су исправно схватали психологију тренутка и видели спољашњи одраз дубоко скривеног илегалног рада агената револуције на извршавању задатка „Невидљиве Владе“; они који су знали у ком је циљу била створена баханалија око Распутиновог имена – не само што је нису подржавали, ма колико се негативно односили према Распутину као таквом, већ су се у недоумици чудили неопростивој лакомислености с којом су људи из најразноврснијих друштвених кругова допуштали да их увлаче у постављене мреже агената револуције и чак помагали њиховом злочиначком раду.

Али, Ј. А. Наришкина, дабоме, није могла да запази те дубоко скривене корене револуције, појмећи само спољашње чињенице, видећи само оно што лежи на површини, тако да не чуди што је слушајући ме извлачила погрешне закључке, не тумачећи их у моју корист. Можда ме је, у жељи да мојим судовима супротстави мишљења других лица са којима је о том питању разговарала, надзорница дворских дама неочекивано упитала:

„А да не познајете случајно А. Н. Волжина? Био је јуче код мене. Што је то пријазан човек, зар не?! О њему се прича као о будућем Обер–Прокурору Св. Синода“[3]

Помислих како највероватније А. Н. Волжин, подлежући свеопштој психози, подржава мишљење надзорнице дворских дама о државној опасности Распутина, што су чинили како они који у такву опасност заиста верују тако и они који се држе раширеног мишљења о Распутину у жељи да се ограде од било каквих сумњи.

„Недавно сам се упознао с Александром Николајевичем, код грофице С. С. Игнатјеве – одговорих – али га још увек ближе не познајем“…

Настала је кратка пауза. Устао сам да се опростим…

Поздрављајући се са мном, Ј.А. Наришкина рече:

„Сутра ћу бити у Царском Селу. Ако дођете код мене у Велики Дворац у 3 сата, дотле ћу успети да о свему поразговарам са Њеним Величанством“.

У одређено време сам стигао у Велики Дворац и код надзорнице дворских дама затекао личног секретара Њеног Величанства, грофа П. А. Апраксина са којим сам се нешто раније упознао код писца Ј. Посељањина.

Надгробник Ј. А. Наришкине на гробљу Сен Женевјев де Буа

Надгробник Ј. А. Наришкине на гробљу Сен Женевјев де Буа код Париза

Обавестивши грофа о чему се ради, Ј. А. Наришкина је врло љубазно и одушевљено почела да прича о свом сусрету и разговору са Царицом.

„Када сам изговорила Ваше име – обрати ми се надзорница дворских дама – Њено Величанство ме прекиде, упитавши: ‘Који је то кнез Ж., да није онај који је написао књиге о Светитељу Јоасафу, а сада гради цркву у Барију?..’ Одговорила сам потврдно, после чега је Њено Величанство приметила: ‘У том случају нека кнез оде по иконе и отпрати их у Штаб Врховне Команде. Пренесите кнезу да ћу већ данас издати све потребне налоге и дати упутства грофу Ростовцову’. Царица је с изванредном љубављу и најдубљом пажњом саслушала Ваш извештај… Видите, кнеже, како сам брзо и успешно извршила Ваш налог – заврши Ј. А. Наришкина уз дражестан осмех. – Сутра ће Вас у 2 сата гроф Јаков Николајевич чекати у Зимском Дворцу“.

Захваливши се надзорници дворских дама на њеном усрдном учешћу и помоћи, одмах сам се вратио у Петроград, журећи да резултате сусрета са Ј. А. Наришкином саопштим протојереју А. И. Маљаревском.

Догађаји су ме увлачили у дотад ми страну дворску средину. Прибојавао сам се да ћу у њој бити туђин и да ће ми бити тешко да се зближим с њом.

Поглавље III: Гроф Ј. Н. Ростовцов

Пре само неколико дана сматрао сам сасвим неостваривом молбу протојереја А. И. Маљаревског да о садржају Извештаја пуковника О. известим Њихова Величанства; међутим, та је молба већ напола била остварена. То што сам се случајно сетио надзорнице дворских дама Ј. А. Наришкине код које никада пре нисам био, и која ме је знала само по чувењу; то да надзорница дворских дама не само што није посумњала у истинитост извештаја пуковника О., већ га је пажљиво и с дубоким поштовањем саслушала, побудивши и учешће Царице, још више је учврстило моју веру у садржину извештаја и у то да Господ благосиља започети подухват.

Нисам познавао грофа Ростовцова и нигде се раније са њим нисам сретао. Кренуо сам код грофа следећи само упутства надзорнице дворских дама Ј. А. Наришкине; али нисам знао о чему ћу са њим разговарати. Стигавши у уред Њеног Величанства смештен у Зимском Дворцу са стране Дворског кеја, најавио сам се грофу и он ме је одмах примио. Гроф је већ био обавештен о мом доласку и очекивао ме. Међутим, нису му биле познате појединости које су довеле до мог службеног путовања у Штаб Врховне Команде, и гроф је са занимањем почео да се распитује о њима.

„Колико су сада ретки прави верници! – ускликну гроф када сам завршио своју причу. – Колико је мало праве вере… У народу она уопште не постоји: тамо је сујеверје; за интелектуалце је пак вера само додатак монденском начину живота… А тамо где још увек тиња, и тамо је ипак мртва. Људи верују теоретски; међутим веру не користе као покретачко начело, као елемент који препорађа, оживљава, ствара одређене појмове и налаже одређене обавезе… Моралне тековине људи стоје на идејним основама које су вери стране и воде порекло из сасвим другог извора. Тамо има чега год хоћете осим вере. Тамо су појмови о дужности, породичној части и традицијама рода, гордост, лично самољубље, али не вера, не свест о одговорности, не загробни живот, не страх Божји…“

Слушао сам зачуђено разрогачених очију, не верујући сопственим ушима… То је говорио још сасвим млад човек, један од сјајних представника високог друштва, дворски одличник коме би питања вере, рекло би се, морала бити тако страна, тако далека… Дивио сам се младом грофу, његовим истанчаним манирима дворанина, једноставном понашању и искрености и мислио: „Тако су са мном говорили старци Оптине пустиње, моји духовници… Ето каквим људима Царица Себе окружује… Како само изгледају хладни, охоли, горди и без икакве вере сви ти дворани презасићени животним добрима, далеки од вртлога свакидашњег живота, не окусивши невољу и патњу, а ето какви су они у ствари… И бољи, и чистији, и племенитији, и побожнији и смернији од многих стотина и хиљада људи који их осуђују из злобе, завидећи њиховим привилегијама“…

Молитва светитеља Јоасафа прѣд Песчанском иконом Божије Матере

Молитва светитеља Јоасафа прѣд Песчанском иконом Божије Матере

Те обраћајући се грофу рекох: „Огромна већина људи због гордости свога ума није свесна да је само играчка у рукама ђавола о коме у нашем друштву чак није обичај ни да се говори да не би испали неотмени и смешни… Никако другачије не могу објаснити онај чудан став који човек заузима у погледу Бога. Људи као да од Бога захтевају доказ Његовог постојања, а све оно што превазилази њихово схватање називају ‘мистиком’… Јер, докази су на сваком кораку… Они су и у природним појавама, и у појавама свакодневног живота, и у неоспорности закона одмазде који имају одраз у грижи савести… Довољна је само смерност да би се отвориле духовне очи и оно несхватљиво постало јасно“…

„Да, да – живо прихвати гроф. – Људи чак и не претпостављају колико је Господ близу и каквом нежном Вишњом бригом су окружени. Благодат Божја још не напушта људе и они мисле да ће увек бити тако… Чак не можемо ни замислити тренутке у историји када је благодат напуштала људе и на њих се обрушавала Божја казна, толико су страшне те странице историје… А претежна већина људи и даље не верује те зато и не запажа знаке надолазећег гнева Божјег… Мени се десило нешто чудно што је још више ојачало моју веру… Мора да сте чули?! Пре много година сам имао необичан сан. Никада нисам веровао у сне; сан ми се чак учинио бесмислен и убрзо сам га заборавио… Учинило ми се да се ваздушним балоном уздижем високо, високо, до самих небеса… Одједном се гас запалио и балон је стрелимице полетео према земљи… О спасавању нема ни говора, погибељ је неминовна… У том ужасном тренутку чујем глас с неба који ми заповеда да се ухватим за један од конопаца којима је балон опасан… Нагонски се повинујем том гласу, пентрам се на површину балона трудећи се да се одржим на његовим чвршћим деловима где још има гаса, падам заједно с балоном на земљу и… будим се.

Пошто никад нисам летео балоном нити имао такву намеру, дабоме да нисам придао никакав значај сну и толико сам га темељито заборавио да га се нисам сетио чак ни онда када су ме познаници одвукли у Ваздухопловни парк и позвали да заједно са њима пођем у ваздушну шетњу. Да сам се тада сетио сна, наравно да се као верник не бих одважио да искушавам Господа и такву бих шетњу, разумљиво, одбио. Но сан је био тако давно; сасвим сам га заборавио и драге воље се придружио нашем друштванцету. Време је било јако лепо, сасвим без ветра и балон се лако уздизао. У корпу се сместило шесторо људи, укључујући и младенце Палицине. Познајете их… Ништа није наговештавало катастрофу. Одједном смо осетили мирис паљевине; истог тренутка се над корпом појавио огроман пламен… Само часак… и ватра као оштар нож пресече конопце који су држали корпу, те се моји сапутници стрмоглавише на земљу… У том ужасном трену када је по свим захтевима науке требало да изгубим свест и способност да мислим, одједном се сетих свих појединости свога сна и само захваљујући томе нисам изгубио главу. Зграбио сам један од конопаца који се клатио над корпом и истовремено док су моји сапутници падали ка земљи, ја сам висећи на конопцу ужасном брзином летео надоле заједно са балоном… Свест ме ни на минут није напуштала, већ се, обрнуто, толико изоштрила да као да сам опет чуо глас с неба из мог сна од пре неколико година, и управљајући се према њему, ја сам се, мењајући место упоредо са сагоревањем гаса и проналазећи чвршће делове балона где се гас још увек задржавао, пентрао с једног места на друго… Остављајући за собом густе облаке дима, балон је брзином муње падао на земљу… Међутим, гас још увек није стигао да сагори пре него што је балон доспео до земље и зато се, постепено успоравајући свој лет, балон тромо скљокао на земљу, и као да сам пао на стог сена не задобивши чак ни огреботину, док су моји сапутници или погинули или остали обогаљени… И, реците, могу ли после тога не веровати ‘мистици’? Не, не могу се све поставке здравог разума производити у теорије које поричу Руку Промисла Господњег над нашим животима“ – заврши гроф.

Чудесно спасење грофа Ј.Н. Ростовцова збило се сасвим недавно тако да престоница још није престала да о томе прича, објашњавајући чудо грофовом изузетном побожношћу.

„Није чудо родило Вашу веру, већ је обрнуто, Ваша вера изазвала то чудо – рекох. – Ко уистину верује, постаје сведок сталних чуда, а ко пак прво захтева чудо да би потом поверовао, никада га неће дочекати“…

„Да, дивотна су Божја дела“ – уздахну гроф.

„А овај случај, извештај пуковника О. који ме је упознао са Вама и довео данас код Вас, зар није чудо? – упитах. – Ви сте вероватно још увек мало упознати са личношћу недавно прослављеног Божјег Угодника, Светитеља Јоасафа и особеностима Његовог духовног устројства… Мене је занимала психологија Његовог карактера, тај спој молитвене настројености која достиже границе сазерцања, с оним односом према службеној дужности какав је Светитељ примењивао у сфери Свог црквено–државног рада. С једне стране – безгранично милосрђе и неизмерна љубав према ближњем, с друге – изузетна строгост према греху, према прекршајима и неделима, због чега су каснији биографи Светитеља чак називали окрутним… Светитељев живот је протекао у непрестаној борби са слабовољношћу и превртљивошћу, и та борба је била запањујућа по својој смелости и опсегу. Светитељ није бркао хришћанско милосрђе са сентименталношћу; није га бринуло шта ће рећи свет, како ће се односити према њему лично; није куповао популарност и љубав према себи по цену издаје дужности и истине… Био је чист и непорочан и ништа није дуговао свету и никога се сем Бога није бојао… У томе је извор Његовог неувијеног и строгог односа… У наше доба свеопштег непротивљења злу и сентименталности, када се власт или боји да се испољи или, жудећи за популарношћу, издаје своју дужност, личност Богом прослављеног Угодника у мојим је очима стицала удвостручен значај, и толико сам се занео својим радом на прикупљању материјала за Светитељев животопис да сам чак напустио Петроград и своју службу у Државном Уреду, сасвим се одајући свом приватном раду… Рекло би се, то је морало само нашкодити сфери мојих службених интересовања… Моја честа одсуствовања се наравно нису могла свиђати мом руководству и, пошто ми је тешко падала моја служба у Маријинском Дворцу, и будући свестан да се не може истовремено служити двојици господара, двапут сам изјављивао да желим да дам оставку. Међутим, мој приватан рад ме је стицајем околности не само враћао натраг у Државни Уред, него ме и довео до Господара Цара кога су моје књиге заинтересовале, а ево ме сада Светитељ Јоасаф шаље у Штаб Врховне Команде“…

Не знам колико би потрајао мој разговор са пријазним грофом да у кабинет није ушао грофов помоћник, коморник Никитин са читавом хрпом папира за потпис.

Прегледавши неке од њих, гроф ми рече:

„Дознака ће бити готова сутра; надам се да ће већ данас министар саобраћаја А. Ф. Трепов издати налог у вези вагона–салона који ће Вас чекати у Харкову и у коме ће иконе путовати у Штаб Врховне Команде. Вама преостаје само да добијете одсуство од Државног Секретара, после чега ћу реферисати Њеном Величанству“…

Срдачно се опростивши са грофом, отишао сам у Државни Уред. Предстојала ми је тегобна и крајње тешка мисија да са Државним секретаром С. В. Безобразовом разговарам о одсуству. Протекло је свега неколико дана од мог повратка с одмора. Чак се ни све моје колеге нису окупиле. У мом одељењу није још било никога; нисам имао коме да предам свој посао уредника Зборника Закона… Све то ме је због мојих честих одсуствовања из Петрограда узрујавало. Нисам могао а да не осетим према себи онај однос који се не исказује, али због тога постаје двоструко тегобнији и увредљивији… Међутим, нисам ни могао да распршим свакојаке сумње и претпоставке истичући важност мотива мојих одсуствовања из Петрограда пошто сам знао да су ти мотиви имали важност само у мојим очима и да у „мистику“ нико није веровао.

Но, у овом случају је постојала још једна шкакљива околност која ме је доводила у крајњу неприлику. Ишао сам да „молим“ за одсуство а већ сам имао заповест Господарице Царице да отпутујем у Штаб Врховне Команде, предату ми преко надзорнице дворских дама Ј. А. Наришкине и грофа Ј. Н. Ростовцова, и та је заповест уследила не само мимо воље него чак и без знања мог руководства… И премда сам био свестан да, износећи надзорници дворских дама садржај мог разговора са протојерејом А. И. Маљаревским, нисам могао ни помислити да ће се Царичин избор зауставити на мени, већ сам био убеђен да ће таква мисија бити наложена неком од лица блиских Двору; премда сам знао да према свом руководству нисам начинио ни најмању погрешку, ипак се нисам могао отети извесном немиру и размишљао сам шта је боље – да молим за одсуство или понудим оставку…

Моја неодлучност је била толика да ни тога дана ни оних наредних нисам разговарао са С. В. Безобразовом, већ сам одлучио да сачекам исход разговора са грофом Ј. Н. Ростовцовом.

Царица Александра Фјодоровна

Царица Александра Фјодоровна

Прође неколико дана. Опет сам отишао у уред Њеног Величанства.

„Код мене је већ све готово – сачека ме гроф – чак је написан и извештај Њеном Величанству“… И дајући ми папир, гроф ме замоли да га прочитам.

„Не, грофе, тај се извештај не сме предати Царици“ – рекох, прочитавши папир.

„Зашто?“ – упита ме гроф зачуђено ме погледавши.

„Због оног места где питате да ли је Њеном Величанству по вољи да ми да лична упутства пре одласка. То место лако може Царицу навести на помисао о аудијенцији“…

„Наравно – одговори гроф – али сам ја управо то и имао у виду. Ви одлазите у Штаб Врховне Команде, видећете Господара и Наследника, и сасвим је природно да, пошто Вас је Царица послала на службено путовање, треба да се са Њеним Величанством опростите… А можда ће при томе Господарица пожелети да преко Вас упути некакве поруке Његовом Величанству… Шта Вас ту узнемирава?! Мислим да не би требало да избегавате аудијенцију“ – рече гроф.

Не знам да ли сам био у стању да грофу пренесем онај немир који сам у том тренутку осећао и објасним разлоге свог устезања да се упознам са Њеним Величанством.

„Знате ли, грофе – започех – да се још увек нисам одважио да замолим своје руководство за одсуство: толико ме узнемирује и само службено путовање у Штаб Врховне Команде, и она магла која је већ почела да се ствара око мог имена… Људи су зли… Ви знате чиме је изазвано службено путовање, Ко ми га даје, и Ви исто као и ја верујете да ме у Штаб Врховне Команде шаље Светитељ Јоасаф… А хоћемо ли много људи наћи који тако мисле?.. Неће ли људи причати да сам сâм себи измислио то службено путовање, неће ли ми приписати најпрљавије, најнедостојније намере?! И то чак и онда кад се моје путовање заврши само извршавањем наложеног ми задатка не оставивши после себе никакав други исход… А шта ће тек зли људи причати када Ви мом службеном путовању придодате још и Височајшу аудијенцију код Њеног Величанства… Ако се Господарици Царици представим сада, пре свог одласка, бићу принуђен да молим за аудијенцију и после свог повратка, и то ће само пружити повода за свакојаке закључке… Јер, сада се и на вери шпекулише, и светиње се користе зарад каријере, и не замерите ми жељу да се од таквих људи оградим… Ја на своју мисију гледам као на налог Светитеља Јоасафа и желео бих да се ништа људско за ту мисију не прилепи и да се она оствари изван било каквих земаљских побуда… Желео бих и да одем и да се вратим тако да за то нико не зна – и да резултати моје мисије никоме не пруже повод да извуче погрешне закључке“…

Гроф ме пажљиво саслуша па онда рече:

„Схватам Вас… Ви желите да останете у сенци… Преписаћу извештај и променити завршне редове“…

Снажно ми стиснувши руку и уручивши све потребне папире, гроф се срдачно опрости са мном, пожелевши ми да успешно обавим свету мисију.

Протекло је још неколико дана, искрсле су незнатне препреке које су ме задржале у Петрограду тако да сам, добивши одсуство, тек после двадесетог септембра могао да отпутујем у Штаб Врховне Команде.

[1] Погрешно превођено као Распућин.

[2] Дума – Скупштина.

[3] Цар Петар I је 1721. г. укинуо звање патријарха, преневши руковођење црквеним питањима на Синод чије чланове је сам именовао, а наредне године поставио и обер-прокурора за надзор над његовим радом. Звање патријарха је поново успостављено на сабору Руске православне цркве 1917–1918. г.

Превела Сава Росић

(Visited 161 times, 1 visits today)
ПАМЕТАРНИЦА

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *