Николај Жевахов: УСПОМЕНЕ (6) – Хипноза звана Распутин

Духовништво не само што не разуме црквено-државне задатке, већ не разуме чак ни народну веру, не познаје народне невоље и потребе… Поготово архијереји… Многе познајем; али сви су они некако чудни, врло слабо образовани, веома частољубиви… То су некакви свештени великодостојници; али свештеници не могу нити треба да буду великодостојници… Народ не следи великодостојнике, већ праведнике…

Прѣтходни наставци: 1.Чудесно виђење пуковника О.
2. Мати Божја путује на фронт
3. Недостојни достојници
4. На Царском доручку
5. Маловерни архијереји


Николај ЖЕВАХОВ (1875-1946)

Николај ЖЕВАХОВ (1875-1946)

Поглавље XVIII: Аудијенција код Њеног Величанства

Сутрадан сам у 11 сати ујутру стајао пред касом Царскоселске железничке станице… Дворски мундир и тророги шешир су свима падали у очи… Неки генерал у високој шубари и козачкој униформи ми приђе и упита:

„Ви мора да идете код Њеног Величанства?…“

„Да“ – одговорих.

„И ја идем; путоваћемо заједно“ – рече он, приметно узбуђен.

Изгубио сам га из вида, али кад сам заузео место у вагону, опет сам се срео са њим.

„Ви мора да сте често виђали Царицу – обрати ми се – реците, како… мени је, знате, први пут“.

„И мени је први пут“ – одговорих.

Поред нас је у вагону седео још један цивил, са склопивим тророгим шеширом у рукама, очито позван код Њеног Величанства.

Он ме је значајно гледао и потом рекао:

„Ми се, кнеже, знамо, зар ме не препознајете?…“

Погледао сам га, али ма колико се трудио да се сетим где сам га видео, ничег нисам могао да се сетим…

„Ја сам Белецки, помоћник министра унутрашњих послова – рече он. – Били сте код мене, у Одељењу полиције, док сам био помоћник директора, због кодификационих обавештења… Уосталом, давно је то било“…

„Боље памтите од мене – одговорих – сад сам се сетио… И Ви идете код Њеног Величанства?…“

„Да – одговори С. П. Белецки – и такође први пут“.

У живом разговору нисмо ни приметили да смо приспели на перон Царскоселске станице где су нас тројица дворских лакеја у црвеним ливрејама већ очекивала.

На тргу је, пред улазом у Царски павиљон, стајало троје дворских кочија. У прве кочије је сео козачки генерал, у другу – ја, у трећу С.П. Белецки. Тим редоследом су нас и позивали код Царице. Чим смо ушли у салон Њеног Величанства, одмах је ушао дворски лакеј и позвао генерала. С. П. Белецки и ја смо остали у салону и почели да разгледамо око себе… Дражесна, светла, скоро квадратна соба била је врло укусно намештена, али сасвим једноставно. На зидовима су висиле слике и портрети међу којима се истицао омањи портрет Господара који је висио високо, изнад врата која воде у ходник, и огроман, у природној величини, портрет Царице, запањујуће сличности и изванредног рада. У дубини собе су стајала два клавира тако постављена да они који на њима свирају виде једно друго, налазећи се насупрот једно другоме. Много сточића, канабеа, с меким фотељама живописно постављеним унаоколо чинили су собу удобном, и поред њене величине. Прошло је највише 10 минута кад је из кабинета Њеног Величанства изашао козачки генерал и брзо се опростивши од нас, праћен дворским лакејом, упутио се према излазу. Истог тренутка је у салон ушао други лакеј и, обраћајући се мени, рекао: „Њено Величанство моли“.

Кренуо сам за њим према ходнику. Крај првих врата здесна стајао је црнац огромне висине, сав у белом, с белим турбаном на глави; када сам пришао вратима, он их је, не померајући се са свог места, брзо и врло спретно отворио.

У дубини собе преда мном је стајала Царица.

Царица Александра Фјодоровна. Један од послѣдњих снимака. протопрезвитера Руск

Царица Александра Фјодоровна. Један од послѣдњих снимака. протопрезвитера Руск

Осмех кроткости, смерности и некакве покорности судбини одражавао се на Њеном паћеничком лицу.

Дубоко сам се поклонио и, пришавши Њеном Величанству, пољубио пружену ми руку.

„Већ одавно сам чула за Вас и пратила Ваш рад у Белгороду и Барију, и желела да се упознам са Вама… Молим Вас, седите овде“ – Царица ме је дочекала тим речима, показујући на фотељу крај Себе.

То је било речено тако једноставно, тако природно, тако са мном није говорила ниједна од оних мондених дама престоничког bean-monda с којима сам се дотада сретао… Сместа сам осетио ту искреност која ми је улила самопоуздање и омогућила да говорим без оне спутаности која се јавља када ниси убеђен да ти саговорник узвраћа искреношћу. Уосталом, ни споља гледано, Царица није личила на те даме. Њена већ ношена тамнољубичаста хаљина очито није била нова новцата нити одговарала модним захтевима; дуга бисерна огрлица која се спуштала до појаса била је једини украс њене тоалете; али оно главно по чему се Царица разликовала од дама из високог друштва било је одсуство надмености и извештачености, чисти и непосредни покрети, одсуство бриге о утиску који оставља… Видео сам пред собом једноставну, искрену жену препуну бескрајне добронамерности, кротку и смирену…

„Па где је та охолост и уображеност?“ – прође ми кроз свест у том тренутку мог првог сусрета са Господарицом.

„Били сте у Штабу Врховне Команде“ – рече Царица, међутим таквим тоном који је говорио да је питање постављено тек узгред и није главно. И заиста, када сам почео да износим своје утиске, почевши да пре свега говорим о Наследнику Царевићу, Царица ме прекиде, рекавши:

„Да, да, знам; сада је здрав и осећа Се боље“…

Спомињање Штаба Врховне Команде дало је други ток мислима, и Царица, као да се обраћа Сама Себи, ускликну с искреном горчином и патњом:

„Ах, тај ужасан рат! колико младих живота гине, колико је унаоколо несреће и патњи“…

„А тим пре је ужасан што ни повода за рат нема – одговорих. – Тај рат између Француске и Немачке, на руском тлу, замислила је Енглеска која се одувек бојала нашег пријатељства са Немцима“…

Рекавши то, сав сам се збунио, свестан да можда није требало да при првом сусрету са Царицом говорим исто онако отворено као што говоре људи који се одавно познају… Међутим, нису ми полазиле за руком тананости дипломатских мудролија које чине подебео кодекс правила етикеције; говорио сам оно што сам мислио, и збунио сам се не зато што сам зажалио због своје искрености, већ зато што нисам био уверен како ће Господарица Царица то примити…

Њено Величанство ме погледа изванредно благим очима и онда рече:

„Та Русија је увек доспевала у такве ситуације“…

Тај одговор ми тренутно поврати смиреност, и моје очи рекоше Царици: „Како само дубоко разумете драгу, али глупу Русију“…

„Ми ништа не можемо учинити без савезника – настави Царица – везани смо са свих страна, а што је најужасније, немамо мира унутар државе… Ти неразумљиви односи између Цркве и државе, и то у време када су толико потребни међусобно разумевање и подршка… Црква и држава баш као непријатељи стоје једно насупрот другоме; линије црквеног и државног живота су се разишле на разне стране… Сада би више него икада требало мислити на то да се те линије зближе, доведу у исти ток… Јер, и Црква и држава имају заједничке задатке, заједничке циљеве; ма откуд та подела, то омраза?! Шта по Вама треба да се учини?… Објасните Ми, разјасните“…

Најмање сам био спреман за таква сложена државна питања и био сам њима затечен.

„Ваше Величанство – одговорих – и омраза између Цркве и државе, и рат са свим његовим ужасима проистичу из истог извора… Тај је извор изузетно дубок и укорењен у недрима Библијских времена; но, разливајући се по површини и трујући својим отровом читаву васељену, тај извор оставља најразноврсније трагове, и потребно је умети не само да се запазе, него и разликују… Њихова је спољашњост варљива, привлачан спољни изглед скрива смртоносни отров. Један од тих трагова, једну од највећих обмана данашњице представља идеја парламентаризма, ненаклоњена идеји државе, која је прогласила принцип колективне мисли. Колективна мисао уопште не постоји… Постоји вођа, и постоји гомила која се слепо повинује своме вођи и иде за њим. Такав вођа је Цар, Помазаник Божји, и тада Он води за Собом народ путевима закона Божјег и тиме спушта на Свој народ благодат Божју… Такав вођа може бити председник републике, који води свој народ путевима људског закона, и тада земљу раздиру свакојаке страначке размирице и благодат Божја се повлачи од народа и његовог вође. Такав вођа може бити и сваки други човек који, излазећи у сусрет инстинктима народних маса, користи те инстинкте за своје користољубиве циљеве… Подривање светих начела Самодржавља започело је одавно, али никад није полазило из дубине народа, већ увек од појединих злонамерних људи… Манифест 17. октобра 1905. године о успостављању Државне Думе истргла је из Царевих руку шачица тих злонамерних људи, застрашивши владу претњом револуције. То је био само обичан манир у циљу ограничавања Самодржавних Монархових права и скретања Русије с њеног историјског пута на парламентарни пут.

А ово последње је било потребно ради обједињавања револуционарног деловања. Народ пак никада није маштао о заступничком уређењу и увек је остајао веран Цару… Дума се од самог свог настанка заклањала именом народа, постала опозиција Цару и Његовој влади… Другачије није ни могло бити, пошто је у томе њен задатак. Сада је не само Црква, већ и држава у стегама Думе… Дума је жариште револуције… Њу је потребно разјурити, укинути. Све док се то не учини, све дотле су немогуће било какве реформе у државној области, а тим пре у црквеној области…

За реформе су потребни кредити, али их Дума неће одобрити“…

Царица је врло пажљиво слушала моје речи, а по изразу у очима Њеног Величанства видео сам да понављам само сопствене мисли Господарице… И када сам завршио, Царица ми рече:

„То је управо оно што и ја увек говорим… Ах, та Дума, какав је то ужас… Али није ваљда да се ништа не може учинити већ сада, сместа… Можда би до краја рата биле могуће макар делимичне реформе у црквеној области… Какве?… Током рата је тако тешко предузимати нешто велико“…

„Такву делимичну реформу представљало би изузимање Цркве из надлежности Думе, али би и за то био потребан чин Височајше воље Монарха, указ Самодршца. Интереси владе и Думе су опречни… Чланови Думе нису представници широких маса становништва већ сасвим малих револуционарно настројених група, и споразум са њима је немогућ, пошто те групе не изражавају народну вољу, не теже бољитку народа, већ теже циљевима који се могу постићи тек после разарања државности. Али би и изузимање црквених питања из надлежности Думе представљало само палијатив… Дума не би престајала с ометањем црквеног рада као што га омета сада, и било би тешко постићи јединство у сфери црквено–државног рада… Законодавна делатност Русије се од тренутка успостављања Думе не само успорила већ и зауставила… Живот поставља захтеве, државни механизам с крајњим напрезањем ради на нацртима закона који одговарају најнасушнијим народним потребама, а када ти нацрти закона доспеју у Думу, тамо се не покрећу, намерно се одлажу или чак сасвим одбацују… Сваки члан Думе сматра да је дужан не само да се меша у специјалне гране државне управе где ништа не разуме, него и да контролише рад министара као да је то његов задатак… Много времена се губи на полемику између министара и чланова Думе, на непотребна питања, а продуктиван рад почиње тек после распуштања Думе, када нацрти закона добијају законодавну санкцију у смислу члана 87. Сада су могуће само такве реформе које нису везане за мољакање кредита од Думе и тичу се питања унутрашњег реда у ужој сфери црквене управе… Треба смањити растојање између пастира и пастве, приближити пастира народу, развити систем одређених обавеза према Цркви, какав Православна Црква уопште нема… Сада нема никакве везе између пастира и парохијана, између Цркве и њих… Ко жели да иде у Цркву – иде; ко не жели да иде – не иде… Неко извршава захтеве религије, а неко их не извршава; све зависи од добре воље појединаца, и не иде паства за својим пастиром, већ обратно, пастири се вуку за паством. Отуда би прворазредни задаци у сфери црквене управе били образовање митрополија, смањење територијалних размера епархија и парохијски статут; али би наравно такав статут морао бити заснован на сасвим другачијим начелима, а не на онима које сачине прогресивна јавност и разне комисије“…

„Све што говорите је сасвим исправно – одговори Царица… – У свему се слажем са Вама. То растојање између пастира и пастве о коме говорите, причињава Ми такав бол… Духовништво не само што не разуме црквено-државне задатке, већ не разуме чак ни народну веру, не познаје народне невоље и потребе… Поготово архијереји… Многе познајем; али сви су они некако чудни, врло слабо образовани, веома частољубиви… То су некакви свештени великодостојници; али свештеници не могу нити треба да буду великодостојници… Народ не следи великодостојнике, већ праведнике… Они уопште не умеју да вежу за себе ни интелектуалце, ни обичан народ… Њихов утицај се нигде не види, а руски је народ међутим тако пријемчив. Не могу да у томе видим наслеђе историјских узрока… Раније Црква није била у омрази са државом; раније су јерарси помагали држави, били знатно ближе народу него сад“…

„Дух времена је био другачији – одговорих – а сада се читав живот отргао од свог религиозног средишта, и пастири и архипастири су све мање потребни пастви, чак и Сâм Господ Бог постаје непотребан; људи почињу да се сналазе без Бога и да могу без Њега… Уосталом, опала је разина моралне висине духовништва, и то не само услед тих општих разлога, већ и многих других… Материјална необезбеђеност свештенства, поготово сеоског, која га је довела у зависност од пастве, морала се одразити на тој разини; непостојање начина да се утиче на паству, сасвим неминовно уз непостојање парохијске организације и садашњи положај пастира који осим снаге личног моралног утицаја нема друго оруђе за управљање паством… У том погледу католичка црква има знатно веће предности. Тамо је свештеников положај сасвим другачији и не зависи од пастве, већ често паства зависи од њега и духовно и материјално… Јер, тамо су већином лица с високим образовањем; код нас је пак образовни ступањ свештенства крајње низак… Такође је несумњиво да се и указ Цара Павла о орденима одразио на општу разину духовништва… Истина, тај је указ био мање зло допуштено да би се избегло веће; међутим, његов је утицај ипак био негативан и створио управо онај сталеж свештених великодостојника о коме је Ваше Величанство говорило“…

Ту ме је Царица прекинула и врло живахно рекла: „Управо сада читам преписку Цара Павла са митрополитом Платоном по питању ордења за духовништво, која је и побудила управо тај указ о коме говорите… Колико је само митрополит био дубоко у праву, и колико је Цар Павле грешио… Наравно, тај указ треба укинути… Свештеничко звање је толико високо да само по себи представља највишје одличје и небеску награду за сваког верујућег хришћанина, и земаљска одличја га само омаловажавају… Међутим, морална висина ипак потиче из другог извора и нема додира са спољашњошћу… Сеоско свештенство се налази у неупоредиво горем положају од градског, али ближе Богу. Архипастири су сасвим обезбеђени, а међутим – толико је мало истинских пастира међу њима… А Синод! – ускликну Царица с горчином. – Да ли Вам је познат случај по питању прослављања Светитеља Јована Тобољског?…“

„Чуо сам за то, али појединости не знам“ – одговорих.

Архиепископ тобољски и сибирски Варнава /Накропин/ (1859-1924)

Архиепископ тобољски и сибирски Варнава /Накропин/ (1859-1924)

„Испричаћу Вам – рече Царица. – Народ се обратио епископу Варнави с молбом да се у Синоду покрене питање прослављања Светитеља Јована. Синод је на седници размотрио ту молбу и одбио је из разлога њене ‘неправовремености’… Шта значи та реч, тај чудан мотив… Зар се вера може сматрати правовременом или неправовременом… Вера је увек правовремена… И знате ли чиме је Синод мотивисао ту неправовременост… Тиме што рат још није завршен… Али, то већ сведочи о потпуном непознавању психологије народа, природе његових религиозних веровања. Успон религиозног осећања се запажа управо у тренуцима народних невоља, несрећа и патњи, и не сме се сузбијати. Изнемогао под бременом искушења, народ с поверењем пружа руке своме локално поштованом свецу, моли га да помогне, нада се да ће Господ његовим молитвама прекинути ужасе рата; а Синод каже: ‘сачекајте док се заврши рат; а сад још увек не смете вашег локално поштованог праведника називати свецем и не смете му се молити’. А после рата ће тај праведник постати светац, и онда ће се смети?!

Као илустрацију царичиних рѣчи и општег расположења тог доба могу послужити слѣдећи одломци из чланка професора и протојереја Тимофеја Буткевића у априлском броју 1917. „Црквеног вѣстника“, чији је био уредник: „…Нарочито тежак се показао утѣцај Распутина на цара у животу Православне Цркве… И Црквом је управљао заправо Распутин. Он је постављао обер-прокуроре Св. Синода од лица која су му лизала руке. Своје истомишљенике је уздизао на митрополитске (м.м. Питирим и Макарије) и архиепископске катедре. Баштован Варнава, који нѣ умѣде написати правилно двѣ рѣчи, прогањаше науку и просвету, уздигнут је у чин архиепископа! Гдѣ и када је Православна Црква довођена до такве срамоте?!“ – нап. прир.

Ама шта је то?! То је већ саблазан!.. Епископ Варнава, и сам потекао из народа, то разуме… Он познаје народну веру и уме да разговара са народом: народ иде за њим и верује му… Наравно, епископ Варнава се није задовољио таквим одговором Синода и поновио је своју молбу, после чега је Синод наложио комисији да спроведе обично истраживање чуда која су се дешавала код гроба Светитеља Јована Тобољског… Али је из тога испала још већа саблазан… Синод је сматрао да је недовољан број истражених случајева благодатне помоћи Божје молитвама Угодника и наложио да се допуни новим подацима… Реците – упита Царица још живље – зар су такве методе допустиве?! Зар се светост може мерити – аритметиком?!“

Нехотице се осмехнух… Разговор је већ попримио онај ток где се обе стране осећају неусиљено… Дивио сам се Царици и све више ме је захватало жарко осећање према Њој…

Господарица међутим настави:

„Не разумем те људе… Епископ Варнава им је омражен, називају га баштованом… Али то је и добро: народу су потребни пастири који би га разумели и говорили истим језиком као и он… Народу нису потребни великодостојници… Међутим, наши епископи не стреме у народ, већ у великокнежевске и аристократске салоне… Но, салони нису Русија.

Русија – то је наш неук, запуштен, непросвећен и неписмен народ који жарко жели доброг пастира и доброг учитеља, али нема ни једно ни друго… Уместо да иду у широке народне масе, епископи само мисле о Патријарху… Али, шта ће дати Патријарх, хоће ли он пастира приближити пастви, хоће ли дати народу оно што треба?.. Само ће се повећати број митрополита и ништа више; а растојање између пастира и народа, између Цркве и државе, још више ће се повећати… Шта Ви мислите?“

„Ни ја не повезујем са патријаршеством никакве последице које би могле средити општецрквене пропусте – одговорих – и при томе ми се чини врло сумњивим што патријаршеству хрле обе стране, и десница, и левица, и пријатељи, и непријатељи Цркве… Идеја власти страна је Православљу… Наша Црква није била јака онда када је тежила да завлада над државом, већ онда када се уздизала над њом својом смерношћу и чистотом. Идеја патријаршества нема ни канонског основа. Поглавар Цркве био је њен Створитељ, Господ Исус Христос… Међутим, после Свог вазнесења на небо, Господ није старешинство над Црквом пренео ниједном од Апостола, већ је уместо Себе послао Духа Светога и тиме као да је предодредио саборно начело управљања црквом на земљи, под Својим поглаварством. Та је тачка гледишта усвојена и ‘Књигом Правила’, тј. зборником одлука Апостолских и Васељенских Сабора, којима је установљено начело једнакости власти епископа. Отуда проистиче и захтев за сазивање, двапут годишње, црквених сабора који би обједињавали делатност епископа. Идеја пак Синода где председава Патријарх подједнако је далека од канонског основа као и организација Синода у његовом садашњем виду… Успостављање митрополија, сабори епископа, без учешћа световњака, под председништвом митрополита овог или оног округа, двапут годишње, о роковима наведеним у ‘Књизи Правила’, затим сверуски сабори митрополита у случају потребе – несумњиво би вратили Цркви њено канонско устројство… При томе би садашњи Синод несумњиво остао, али би само унеколико изменио своје функције и у односу на Цркву заузео исти онај положај који и Државни Уред заузима у односу на државу… Непосредно црквена област, подељена међу месним и сверуским саборима, одвојила би се од ње, а црквено-државна би не само остала, него се чак унеколико и проширила… Тако би сасвим нужно било да се при Синоду установи самостално Кодификационо Одељење и утемељи писано законодавство… Сада га уопште нема, и та ће празнина пружити Думи повод за свакојаке нападе и оптужбе… Појединости би даље, наравно, развио сам живот; али мислим да изван зацртаног нема другог пута за усаглашавање црквеног устројства с канонским захтевима… Ако пак Црква скрене с наведеног пута и обједини се у патријарховој власти, довешће себе у врло ризичан положај пред својим непријатељима, пошто ће били лакше изаћи на крај с једним патријархом него са сабором епископа… Отуда може доћи до раскола и подела, и несклада унутар црквене ограде“… Царица ме је помно слушала и када сам завршио неочекивано ме упита:

„Реците Ми, зашто Ви не служите у Синоду? Видим да подробно познајете црквене ствари и тако јасно схватате шта је потребно““…

Не желећи да износим Њеном Величанству појединости својих службених потуцања кратко сам одговорио:

„Раније сам више пута покушавао да нађем службу у Синоду и обраћао сам се сваком Обер-Прокурору; али су се сви моји покушаји завршавали неуспехом… Онда сам се, остајући у Државном Уреду, позабавио издавањем књига о Светитељу Јоасафу… Сада сам на положају помоћника Секретара Државног Савета и више не настојим да доспем у Синод, тим пре што ми је Државни Секретар С. Ј. Крижановски, схватајући велику важност црквеног законодавства, наложио да сачиним зборник црквених закона, и тим послом се сада бавим“…

„Не, не – примети Царица. – Ви морате служити у Синоду, и то ће бити. Не може се служити Цркви онако узгред, повремено. Ви то познајете и морате се посветити специјалној служби у Синоду. Волжин је, изгледа, добар човек. Познајете ли га?“ – упита ме Царица.

„Да, Ваше Величанство, он је верник и много ми се свиђа, премда сам се са њим срео свега неколико пута и слабо га познајем“ – одговорих.

„Желела бих да Вас још једном видим – рече Царица – требало би још толико тога да Вам кажем и посаветујем се; посла има тако много, а свугде је све тако запуштено, тако мало има сложног рада, сви раде сваки за себе и гледају на разне стране… Потребно ми је да још поразговарам са Вама“ – рече Царица на крају, пружајући ми руку и трудећи се да се осмехне…

И осмех те свете жене се претворио у гримасу… Јадница. Одвикла је од радости: тако ретко је била у прилици да се смеши…

Бескрајно дирнут благонаклоношћу и пажњом Царице, пољубио сам пружену руку и опростио се од Њеног Величанства.

Драгоцена, бескрајно драгоцена ми је била та пажња, та чаробна једноставност, та благонаклона љубазност, тако чиста, тако искрена; али ми је још драгоценије било оно поверење којим ме је наградила Царица и које сам понео са собом, спреман да га оправдам по цену ма које жртве…

Излазећи из кабинета Њеног Величанства, личио сам на онога који само што је сјајно положио тежак испит… Осећао сам да сам се духовно зближио са Царицом, да су Њене мисли – моје мисли; дубоко сам схватао Њену психологију и Њена становишта и из њих проистекле погледе и искрено их делио. Међутим, нисам био уверен у то какав је утисак понела Царица из разговора са мном. Чинило ми се да је много тога било речено, али је још више тога остало недоречено; да, премда је улога Думе била тачно истакнута, ипак је требало да своје мисли развијем толико да се успостави поглед на Думу не као на кочницу неких подухвата, већ обрнуто, као на подстрек за те подухвате. Чинило ми се да се интереси Думе толико оштро разилазе с државним интересима да се рат никада неће завршити, све док делатност Думе и њених разноразних огранака у виду свакојаких одбора, друштава и савеза не буде у корену сасечена, да се сва делатност Думе ослања само на рат као на појаву која оправдава њене зликовачке замисли. Чинило ми се да је у таквим условима одлагање ликвидације Думе до завршетка рата исто што и јачање њених позиција које је освојила, узурпиравши функције државне власти и предавши их прогресивној јавности…

У салону ме је очекивао С. П. Белецки. Био је сав изван себе… Мучила га је нестрпљивост и мислио је да су на њега заборавили… Аудијенција је трајала сат и по, ако не и више… Спазивши ме, С. П. Белецки је брзо устао и пратећи лакеја који га је позвао, успео је да ми у пролазу каже:

„Молим Вас, сачекајте ме; заједно ћемо доручковати“…

Климнуо сам главом у знак сагласности и остао у салону, трудећи се да средим све оно што сам рекао Њеном Величанству… Мисли су ми лутале површином и нисам могао да их стигнем…

Одједном су се врата кабинета неочекивано отворила и у салону се појавио С. П. Белецки…

Стѣпан Петровић Бѣлѣцки (1873-1918), директор Департмана полиције (1912-1914), сенатор и тајни савѣтник. Погубљен

Стѣпан Петровић Бѣлѣцки (1873-1918), директор Департмана полиције (1912-1914), сенатор и тајни савѣтник. Погубљен 5. септембра 1918. на братској некрополи хероја Првог свѣтског рата.

„Видите, нисте ме морали тако дуго чекати као ја Вас“ – рече ми уз осмех…

„Откуд тако брзо? – зачудих се – о чему сте то причали?..“

„О Вама“ – одговори С.П. Белецки.

Насмејао сам се и помислио да мора бити да је испит положио с мањим успехом него ја.

Међутим, Белецки ми сасвим озбиљно рече:

„Не, кнеже, уверавам Вас да је Царица са мном говорила само о Вама: Ви сте на Њено Величанство оставили огроман утисак; предстоји Вам широко државно поприште“ – на њему својствен начин, брзајући, благим, баршунастим гласом рече С. П. Белецки.

Изашли смо из дворца. Пред улазом је стајало двоје дворских кочија да нас одвезе у велики Катаринин дворац на доручак…

„Током доручка ћу Вам све испричати“ – рече С. П. Белецки, седајући у кочије. Неколико минута касније улазили смо у једну од љупких соба Катарининог дворца, у чијој средини се налазио омањи квадратни сто, покривен снежно белим столњаком, постављен за две особе… Дворски лакеји су нас очекивали, показујући пуно поштовање и услужност.

„Видите ли кнеже – поче Белецки седајући за сто – нови Обер-Прокурор Синода, Волжин, лоше обавља свој задатак… Избор се показао неуспео… Али, он није лош човек… Тако да му траже помоћника, човека који познаје не само сâм посао, већ и јерархе…

Ви у потпуности задовољавате те захтеве… Сем тога, Ви сте млад човек и, укаже ли се потреба за путовањима, то Вас не би замарало. Вашу кандидатуру су већ наводили поједини чланови државног Савета, и Њено Величанство је имала Вас у виду и желела да Вас лично упозна. Данас сте оставили толико изузетно повољан утисак на Царицу, да је Господарица најзад изабрала Вас и то ми сасвим одређено рекла… Рећи ћу Вам да је Њено Величанство остала усхићена разговором са Вама и рекла да Ви као да сте знали и све Њене мисли и понављали их, и да се Она у свему слагала са Вама.

Наравно, ја сам о Вама изнео најсјајније мишљење“ – заврши Белецки.

„На кредит – одговорих – пошто Вас ја чак нисам ни препознао: толико слабо смо се познавали“…

С. П. Белецки се осмехну и рече:

„Не, сасвим искрено… Вас у црквеним круговима знатно боље познају него Волжина… Да Вас је Царица раније познавала, Волжин никада не би био постављен за Обер-Прокурора. Ваша кандидатура је истицана знатно пре његове… Ви вероватно чак нисте ни знали за то?…“

„Први пут чујем“ – одговорих зачуђено.

„О њој је почело да се прича још онда када сте издали своје књиге о Светитељу Јоасафу… Да, како сам чуо, изгледа да се и у Државном Уреду бавите неким црквеним послом… Барем сте у међуресорским комисијама за црквена питања увек Ви били представник Државног Уреда, тако ми је речено“…

„Да, али ипак, како могу рачунати на звање министра или помоћника министра, кад као помоћник Секретара Државног Савета имам звање тек пете класе“…

„Што да не, каква је разлика између директора одељења за Опште Послове Министарства Унутрашњих Послова и помоћника Секретара Државног Савета?” – рече С. П. Белецки.

„Да, али А. Н. Волжин је, чини ми се, тајни саветник, двороуправитељ, знатно старији од мене“…

„Све су то ситнице – одговори С. Белецки – то није важно… А сада тим пре… Сада, уз свеопште колебање и променљивост погледа, када се часно служење монархистичкој идеји објашњава једино мотивима личног својства, најдрагоценији квалитет је оданост Монарху, и с те стране Вас сви ми добро познајемо; а чин или службени положај ништа не значе. Црквена питања Ви познајете, као и јерархе, тако да Ви у сваком случају имате знатно више предности од Волжина“…

„Али ја тако слабо познајем А. Н. Волжина, а он мене још мање… Хоће ли он пристати да му будем сарадник… Кажу да је он врло неповерљив и неискрен, сумњичав и свуда види интриге… Лично ја о томе не могу да судим, али су мишљења о њему врло различита, и мене су већ често упозоравали на њега… Ако је он заиста мало упућен, онда ће, наравно, за помоћника узети онога ко, по општем мишљењу, можда и погрешном, зна више од њега… Па то је општи принцип ограничених људи… а затим, ипак ми се чини да ће класа звања бити препрека чак и у случају да других нема“…

„Данас имате пету класу, а сутра ћете имати четврту… То зависи од Вас“ – одговори Белецки.

„Како то?“ – зачудих се.

„Пређите у моје надлештво… У Главној Управи за штампу управо има слободно место… звање четврте класе и 10.000 рубаља плата“…

„Са задовољством, али само под једним условом: да се тај положај може ускладити с мојим, пошто из многих разлога не бих желео да се растанем с Државним Уредом… А може ли без плате, као ванредни?“ – упитах.

„То је још једноставније. Ако се слажете, још данас ћу поразговарати са министром, а кроз неколико дана ћемо Вас предложити, и Ви ћете као члан Главне Управе за штампу добро доћи Судејкину“ – рече Белецки.

Судејкин је био један од пријатеља из детињства мог рођака А. С–ко и занимало ме је да се упознам са њим и сарађујем по питањима у којима је штампа имала тако изузетан значај.

„Драге воље, само као ванредни, с тим да останем помоћник Секретара Државног Савета“ – одговорих.

„Врло ми је драго – рече Белецки… – Можда ћете, ако затреба, и Ви једном мени у нечему помоћи“ – додаде он онако као узгред…

Срдачно се опростивши, разишли смо се на разне стране. С. П. Белецки – на железничку станицу, журећи у Петербург, а ја код сестре која је живела у Царском Селу.

Угојен, с подбулим, поплавелим лицем, отеченим очима и сипљивим гласом, он је 1915. године остављао утисак наравствено запуштеног, успаваног човѣка. Но, за Царско село близина извѣсног лица Распутину је била параван за скривање каквих желите недостатака и гадости. Простије речено, код блиског „старцу“ човѣка њих нѣсу примѣћивали“ – Успомене послѣдњег протопрезвитера Руске армије и флоте, II том, III глава.

Поглавље XIX: Истина

Таква је истина коју су потом онако зликовачки изопачили, створивши легенде о Распутиновом посредништву у даљим догађајима који су довели до мог именовања за Помоћника Обер-Прокурора Св. Синода.

Не чуди што су такве легенде пратиле свако постављење – таква је већ била тактика револуционара – већ је чудила она масовна хипноза, захваљујући којој су тим легендама веровали чак и људи који је требало да се боре с њима и сузбијају бесмислене гласине које су нарочито рачунале на то да срозају углед династије и пољуљају поверење у верне слуге Цара и Русије. И та је хипноза била толико велика да никакво оповргавање клевете и гнусне лажи не би постигли циљ. Уосталом, то је било и чињенично немогуће, пошто се штампа налазила у рукама непријатеља Русије и династије. И били су потребни ужаси револуције и мора крви, слом Русије, крађа приватне преписке Њихових Величанстава да би се хипноза развејала и да би било могуће оцењивати чињенице прошлости изван везе с оном обојеношћу коју су им придавали револуционари и њихови свесни и несвесни саучесници. Сада је и Распутиново име престало да изазива панику, а они који су у њему видели извор зла што је запретило и самом битку Русије, сада су збуњени јер међу његовим ‘штићеницима’ не налазе ниједног од оних кобних људи који су срушили Престо Божјег Помазаника и упропастили Русију.

Сасвим је несумњиво да Распутин, крећући се међу најширим слојевима народа, није могао а да не чује имена што су испливавала на површину, слављена или осуђивана злим језицима, као што није могао да не чује ни одјеке закулисних интрига против Цара и династије и, будући да је био фанатично одан Цару, природно је што је Господару и Царици поверавао своје утиске, указујући на људе чија је оданост Цару била несумњива.

Али, није то чинио само Распутин, већ и сви Цару блиски људи који су истицали своје кандидате; и објављена приватна преписка Њеног Величанства са Господарем Царем уопште не указује на то да су Распутинове препоруке увек и у свим случајевима имале предност у односу на препоруке осталих људи… Обрнуто, на одговорне положаје често су постављани људи који не само да никад нису видели Распутина, већ су и неоспорно били непријатељски настројени према њему. Не треба се чудити томе што је Распутин препоручивао Цару људе одане Престолу, чак и да ту чињеницу сматрамо несумњивом, већ томе да су карактеристике тог неуког сељака често биле добро погођене; али извлачити одатле закључак да је он своје кандидате предлагао из користољубивих побуда, или да су они претходно склапали са Распутином нагодбе, како су у доба пре револуције тврдили они који су правили револуцију, и како с ништа мањим заносом вичу сада – то могу само господа Голденвејзери и компанија.

(1914-1916)bЕво шта пише А. А. Голденвејзер у свом чланку „Последња Царица“ (Кормило, фебруар 1923, бр. 680, 691):

...Техника именовања која је код нас уходана током последњих година монархије, врло рељефно је показана у писмима (Писма Царице Александре Фјодоровне Господару Цару). Лице заинтересовано за овај или онај положај обезбедило би Распутинову подршку, који би непосредно или преко Вирубове саопштавао име кандидата царици, која је упорно утицала на Цара све док не би постигла пожељно именовање. На тај начин су своја намештења добили: Белецки, Волжин, Хвостов, Штјурмер, Питирим, кн. Жевахов, Рајев, Протопопов, Добровољски. Треба истаћи да је сáма Царица у читавом том механизму играла сасвим пасивну улогу преноснице. Она је била слепо оруђе у рукама пустолова. Сâм Распутин је својом мужичком промућурношћу исправно рачунао на то да је за њега најважније да сачува свој утицај, а остало ће сáмо доћи. Само се тиме и руководио у својим препорукама: указивао је само на оне људе за које је сматрао да неће подвалити. Врло је симптоматично за морални ниво дворских и бирократских сфера то да није било помањкања људи често врло звучних имена који су драге воље склапали такве нагодбе са Распутином. Пошто је Царица била сасвим у његовој власти, за њу је био миран, тако да су Распутинова настојања била усмерена углавном на то да очува свој утицај на Цара. У ту сврху он покреће опробан манир дворана повлађивање слабостима и додворавање. Одгонетнувши сујетну природу Цара, он узима курс на самодржавље, саветује му да преузме врховно командовање, подстрекава свакојаке личне иступе.

И помоћу таквог примитивног, провидног манира полази му за руком да сачува своју власт упркос изузетно снажном противљењу не само читаве јавности и Државне Думе, него и већине великих кнежева и многих прилично верноподанички настројених министара и генерала

Ето како се пише историја!… То значи да су министарски портфељи били доступни сваком пробисвету. Довољно му је да обезбеди Распутинову наклоност – а лако је задобити поверење неуког мужика, који уз то још и делује из користољубивих разлога – па да постане министар… Па зашто је онда затребало Циноркисима, Бронштејнима, Нахамкесима и др. да убију Распутина и праве револуцију да би у своје руке преузели ону власт коју су тако лако могли уз Распутинову помоћ преузети?… Чудно изгледа и признање г. Голденвејзера да је Распутин сачувао своју „власт“ упркос изузетно снажном противљењу не само „читаве јавности“ и Државне Думе, него и већине великих кнежева и „многих“ министара и генерала. Такво признање у сваком случају представља за Распутина плус, а не минус, и управо сведочи како о томе да је специфичну тежину „читаве јавности“ исправно процењивао чак и неуки мужик, тако и о томе да, значи, нису сви министри били његови „штићеници“, чим су се „многи“ од њих према њему не само негативно односили, већ му се и „изузетно снажно противили“…

Не, не, ствар није била у Распутину, већ у ономе што су врло и врло дубоко сакрили творци револуције и што је било њихова тајна коју су, међутим, увидели управо они које њихова злонамерна клевета није штедела, и против којих су они на све могуће начине хушкали јавно мнење.

Још увек се разлеже удаљена и потмула грмљавина пређашњег грома јудејског; али она постаје све ређа и ређа, и ускоро ће настати тренутак када ће, под утицајем страха због преузете одговорности, подстрекачи и творци револуције не само почети да се одричу свог учешћа у њој, него и да траже путеве помирења с оном Русијом коју су сматрали својим непријатељем, и која је пропала управо зато што није била такав њихов непријатељ нити их терала од себе… Тада ће се разоткрити и закулисна игра непријатеља Русије, и једна за другом ће се рушити и легенде које су створили. Сада код г. Голденвејзера читамо: „… Све легенде и сплетке о романтичним односима између Александре Фјодоровне и Распутина сада, после објављивања Писама (курзив наш) морају се прогласити за клевету без иоле основа. Сасвим одана мужу, она се уистину осећала као ‘Цезарова жена’ – изнад женских слабости и изван сваке сумње“…

А што се г. Голденвејзер не присети шта се причало и писало пре само 5 година, како се немилосрдно кудило Царичино име, како је насамарена публика наваљивала у кинематографе, сладећи се огромним плакатима и огавним инсценацијама тих „романтичних односа“, који, међутим, немају нимало основа, како су опањкавани они људи који су негодујући одбацивали гнусну клевету, још пре пропасти Русије, још пре објављивања „Писама“… И ко је то стварао ту клевету, и у коју сврху се то чинило?… Исто толико вреде и тврдње да је Распутин препоручивао министре и ови с њим склапали нагодбе. Чак и кад би се доказало да је Распутин заиста указивао Господару на лица позната по својој оданости Престолу, он је то у сваком случају чинио без знања тих лица, а најчешће је само повлађивао мишљењу Њихових Величанстава о предложеним кандидатима и управо због своје мужичке промућурности није оспоравао та мишљења. Истина, писао је писамца министрима, заузимајући се за ове или оне молиоце, али је судбина тих писамаца била добро позната не само Распутину, већ и читавом Петербургу, и знатно чешће су се такви молиоци само заклањали Распутиновим именом, јер су, као и г. Голденвејзер, били уверени у ниску моралну разину дворана и бирократских сфера, и рачунали на магично дејство тог имена у очима његових „штићеника“, а чинило се да су сви министри такви. Ни А. А. Вирубова није уопште учествовала у постављењима службених лица и, осим А. Н. Хвостова, штићеника Државне Думе, нико је од министара није посећивао нити тражио њено посредовање. Хипноза је била толико велика, а „јавност“ је толико компромитовала имена Распутина и А. А. Вирубове да су од њих бежали чак и они којима је била позната сва позадина клевете која је око њих ширена. Ни Господар, ни Царица у Својим разговорима са великодостојницима или лицима предложеним на високе положаје никада нису чак ни споменули Распутиново име… То је била Њихова приватна сфера у коју су упућивали само Своје блиске пријатеље.

Све је то било добро познато клеветницима; али какав је значај за њих могла имати истина, ако су имали за циљ само то да је окаљају и по било коју цену постигну пропаст Русије?!.

Мишљења нам се могу разликовати по питању значаја религиозне основе човековог светоназора: она се може сматрати несавременом, у њој се може видети грубо сујеверје, у њој се може опажати чак и одраз патолошког стања које захтева психијатријску помоћ… Али, настанку и јачању таквих становишта су и тежили непријатељи Христа, који су у револуцији видели само начин ликвидације хришћанства. Њено Величанство је била не само дубоко верујућа жена за коју је вера била приватна интимна сфера, него и мудра Царица која се трудила да верска начела уводи у сферу државног живота, те је зато Себе окруживала људима за које вера није била празан звук…

И у томе се састојао Њен једини злочин у очима оних који су у Њој и Њеним изабраницима видели изузетно велику опасност по себе.

9izeem-hu0s

„Људи су на Исусовој глави видѣли бодље, а анђели су видѣли руже“ – Царица Александра

Поглавље XX: Код сестре

Дворске кочије зауставиле су се пред сестрином зградом и она се веома зачудила видевши ме у парадном издању. Сестра није знала за аудијенцију: нисам стигао да јој јавим.

Испричавши како ме је Њено Величанство примила, додао сам:

„С висине царског трона сви се министри чине само ситним чиновницима, и не чуди што у Царичиним очима ја могу постати кандидат за положај министра. Одређена разина знања и лични квалитети били су до 1905. године довољни… Али се сада стање нагло изменило. Сада немају улогу знања и искуство у служби, већ умеће угађања Думи; сада се прогресивна јавност више не задовољава саветима и придикама, већ износи бесмислене и злочиначке захтеве и ослања се на Думу, где ме нико не зна и где ће ми доћи главе чим сазнају… Јер, сада сваког монархисту називају ‘распутиновац’, и доводи ме у велику неприлику то што је Царичина жеља да пређем да служим у Синод изречена малтене заповедничким тоном“…

„Цар је посредник између Бога и људи, и оно што Ти нареди Господар, то и чини – рече ми сестра. – Тешко је служити Цару; али је Богу још теже; а светаца и сада има много… Значи, није ствар само у нашим снагама, већ и у помоћи Божјој. Сада је служење Цару више него икад постало искушавање моралних снага; а зар се у тим условима може освртати на то шта ће ко рећи или помислити… Коме то мораш служити, Богу, Цару и Русији, или пак Думи?… Шта друго сва та дрека око Распутина и значи, до жељу да се свиде Думи, док на то да се свиди Богу и Цару ретко ко и помишља. Иди смело напред и захвали се Богу и Светитељу Јоасафу што Те приближавају тој светој Породици“.

„Како су људи зли! Чак не знам ни чега је ту више, злобе или слепила – одговорих сестри – шта све не причају о Царици, а, заиста, још нисам видео већу искреност, једноставност, ватренију љубав према Русији, свесније служење њој… Ко ће ми поверовати ако кажем да ни Цар ни Царица нису чак ни налик нашим савременим аристократама, да кад Они не би били Цареви, наше Их отмено друштво чак не би ни примило у своју средину. Они су превише добри, превише једноставни и природни, превише искрени, и у Царичиној соби за примање нема ничега што би подсећало на специфичан мирис салона, где се под образином мондености и ‘такта’ скрива тако много лажи, препредености, зависти, интрига и свакојаког олоша“…

Опростивши се са сестром, отишао сам у Петербург, где ме је с великим нестрпљењем очекивао протојереј А. И. Маљаревски.

„Нека Је Бог спасе“ – непрестано је понављао о. Александар, слушајући моју причу.

„А на ком језику је Царица са вама говорила?“ – упита он.

„На изванредном руском језику, без иоле страног нагласка – одговорих. – Знате колико сам нерадо излазио у сусрет разноразним позивима мондених дама и избегавао посету разним салонима… То је зато што сам увек био туђин међу отменим светом, осећао оно лицемерје и неискреност што су се скривали иза тако гиздаве спољашњости, и гушио се у тој атмосфери лажи… Ма колико неко високо стајао, ипак му се хтело да се у мојим очима чини још вишим, и трудио се да ме згњечи својом господственошћу… И ево сам данас први пут видео крунисану Царицу… Она је сушта смерност, сушта чистота, чак некаква светост… Ни најмањег наговештаја високог положаја, ничег неприродног, извештаченог… Увек сам бранио Царицу од напада, не познавајући, осећао Је… А сада ћу свима гласно говорити да, кад бисмо слушали Царицу, не би било ничег оног што се десило… Она има не само велики ум, већ и благотворан“…

„Сачувај и спаси Њу, страдалницу, Мати Божија! – рече протојереј А. И. Маљаревски – ипак Вас је Светитељ Јоасаф довео и до Царице. Повешће Вас и даље: само се немојте одупирати… Неће Вас више збуњивати мисли о путовању у Штаб врховне команде?! Сада сте и сами увидели да сте тамо морали отићи Ви а не пуковник, и да Светитељ није без разлога Вас послао тамо“…

Тако се завршио дан 10. октобра 1915. године.

Посрбила: Сава Росић

(Visited 134 times, 1 visits today)
ПАМЕТАРНИЦА

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *