Андрѣј Фурсов: СВѢТ БУДУЋНОСТИ

Руси су једини словенски народ империјског типа који је створио успѣшну империју (Срби су такође империјски народ, но историјски је из објективних разлога њима тешко било доћи до успѣха). То Русе супротставља скоро свѣм Словенима, а такође и неимперијским народима нашавшим се у руској орбити, но ипак нѣ дорасавшим до историјске захвалности за то што су их Руси свагда бранили од Запада, прѣ свега од Нѣмаца, од вучјег тевтонског чопора


Разговор с историчарем

Андрѣј Фурсов

Андрѣј Фурсов

1. Куда иде овај свѣт (тј. како изгледа слика будућности)?

Свѣт силовито иде ка крају капитализма. Од послѣдњег нѣје остало тако много: тржишта практично више нема, има глобалних монопола; држава одумире; грађанско друштво је све скврченије; политика се прѣтвара у комбинацију административног система и шоу-бизниса, новац је изгубио низ функција и у значајној мѣри прѣстао бити новцем; Европљани су изгубили једну од својих основа – радну етику, капиталу је скоро успѣло да прогута, прождере рад, али због тога и он сâм прѣстаје бити капиталом.

1. 1. Ко гради нови свѣт?

Истоврѣмено иду два процеса: разарање старог свѣта и обликовање новог. Стари капиталистички свѣт разбија капиталистичка врхушка – он јој више, у најмању руку у перспективи, нѣје потрѣбан. Од срѣдине 1970-их година траје демонтажа капитализма. Он као да „путује“ у своју „демократску прошлост“, у доба „гвоздене пете“ и источноиндијских компанија, тѣх прѣтходница данашњих трансанационалних корпорација, само мало жешћих од ових послѣдњих. Гушење напрѣтка и јесте за свѣтску врхушку начин стварања њеног новог свѣта. За већи дѣо човѣчанства тај „нови свѣт“ преокренуће се у нови „мрачни вѣк“ – нѣ бркати са Срѣдњевѣковљем започетим у IX вѣку распадом царства Карла Великог. „Мрачни вѣк“ је врѣме између срѣдине VI в. (кад је коначно прѣстао рад система римских аквадукта; 476. година као крај Римског царства је кривотворена измишљотина римских првосвештеника, истичућих тѣм путем своју улогу) и срѣдине IX вѣка.

Мрачновѣковље – то је заиста доба мрака и крви, за разлику од оклеветаног дѣлатницима Прѣпорода и нарочито Просвѣтитељства (лупежи Волтеровог типа) Срѣдњевѣковља – све до XIV вѣка свѣтле епохе; XIVXVII вв. су ново мрачновѣковље, које је, уосталом, имало колико примамљиву, толико вѣштачку фасаду – Прѣпород.

1. 2. Има ли алтернативе западном моделу будућности (новом мрачном вѣку?

У датом тренутку таква се алтернатива слабо назире. Сада је главно нѣ дати да се оствари нови пројекат мрачног вѣка, а даље ће се видѣти. Алтернатива је супротстављање глобалном возном реду, тј. правцу варварског умањивања становништва планете, разарања државе (суверенитета), породице, науке, образовања, здравствене заштите, послѣдња се, како је примѣтио М. Мур, прѣвраћа у сахрањивање здравства.

1. 3. Постоји ли могућност повратка на онај пут развоја којим је планета ишла прѣ 50-60 година?

Тешко. Враћања и рестаурације у историји су немогући. Немогуће је поновити јединствену епоху 1945-1975. гг. – искорак човѣчанства на челу с СССР у будућност, искорак вѣштачки прѣкинут тупом совѣтском номенклатуром и срачунатом врхушком капиталистичког свѣта. Совѣтска врхушка је тај ситуациони савез платила разарањем СССР.

9151. 4. Може ли се људима вратити сигурност у сутрашњи дан, нада и оптимизам?

Оптимизам је стање душе јаких и цѣловитих људи, који умѣју нѣ просто да мѣњају околности, но и да их стварају. Оптимизам је напоран, али истоврѣмено радостан труд, често у инат судбини. Оптимизам се нѣ може дати, поклонити, вратити. Он се рађа у борби. Разумѣ се, постоји биохемијска (генетска) основа оптимизма, па ипак – оптимизам је социјална функција здравих друштава. Довољно је сравнити совѣтско друштво срѣдине 1930 – срѣдине 1960. година („За нас нема прѣпрека на копну и на мору“, „Маглине Андромеде“ И. Јефремова и много другог) са совѣтским друштвом 1970-1980-их година – уморним, циничним, саркастичним и безрадосним. И то с тѣм што је 1970-их година живот постао удобнији, лакши и ситији; страх је нестао, а срећа нѣје наступила. 1960-те године бѣху кратак трептај надежди које се нѣсу оствариле ни код нас, ни у свѣту.

1. 5. Може ли се напрѣдак ставити у службу свѣх људи (или барем већине)?

СССР је покушавао. И тридесетак година то нам је успѣвало. Дакле – може. Само је нужно бити будним и памтити Стаљиново упозорење о томе да се према развоју социјализма заоштрава класна борба, тј. присутна је прѣтња изрођавања. Тако се и десило, при чему су се међу првима изродили одређени дѣлови КПСС и КГБ. Заказала је партијска инквизиција.

1. 6. Сан је скица будућности. О чему људи сањају данас?

Разни људи сањају разно. То зависи од тога на шта су оријентисани – на Јав, Нав или Прав. Тј. или на свѣт мрачних и вулгарних страсти (богатство и задовољство по сваку цѣну за себе лично и науштрб других), или на солидарни рад на основу социјалне правде и чувања свог етнокултурног идентитета.

2. Проблем „златне милијарде“ је најопаснији проблем саврѣмености, слажете ли се са тѣм?

Проблем „златне милијарде“ у виду у каквом је формулисана нѣје најопаснији, пошто се та милијарда подлокава. У Европи је подлокавају Арапи, Турци, Курди, Африканци, и њих ће бити све више. Утисак је такав, да су европски дѣо те „златне милијарде“ отписали, па га бацају у „клоаку историје“, или покушавају да помоћу досељеника са Југа путем одабира из Европљана развију нови тип који ће не бројем, већ умѣћем почети битку за будућност. Истина, засад млади, образовани Европљани емигрирају у Канаду, Аустралију, Нови Зеланд, али нѣ у САД, гдѣ ће ускоро исто бити вруће. Јер, тамо су социјални проблеми помешани с расним: црнци, које је сад уљудно називати Афроамериканцима, хиспанојезични (латиноси). Расни и етнокултурни састав Запада се мѣња. Заправо, Запада у уобичајеном смислу више и нема. Постоји постзападно постхришћанско друштво које се нагло котрља на „сметлиште историје“. Некакав план оних што их је Б. Дизраели називао „господарима историје“, а писац О. Маркејев „господарима свѣтске игрепостоји, али, као прво, изгледа, ситуација излази из контроле. Као друго, захуктава се борба унутар свѣтске владајуће елите (јер она нѣје јединствена) за будућност. Баш на тѣм противурѣчностима нама и ваља играти, како је то учинио Стаљин 1930-их година.

1-o2PSc7EgLVvhMC8jssJW3g2. 1. Какво је мѣсто намѣњено Русији и Русима (у уопштеном смислу те рѣчи, тј. становницима Русије) по том плану?

У основном плану мѣста за Русе и многе друге незападне народе мислим да нема. Но, понављам, план, изгледа, пуца. Уосталом, неколико линија глобалисти обрађују веома строго: разарање породице, образовања, здравствене заштите и науке. То је дѣо њиховог глобалног дневног реда. Стога, без обзира на какву год реторику и ситуационе бучне акције у спољној политици, повѣроваћу у добре намѣре само такве наше власти која заустави погром науке, образовања и здравствене заштите, тј. сломи глобални план у тѣм областима. Каква је то борба за суверенитет државе данас, ако све иде тако да сутра нико и ништа (одсуство здравих мушкараца и мозгова) неће имати да га штити?

2. 2. Какав план умѣсто тога ми можемо прѣдложити?

Ко смо то – ми? Народ, тајкуни, власт? Да би се прѣдложио план, трѣба имати стратегију. Да би се имала стратегија, трѣба имати идеологију. Наша држава је – формално – без- и ванидеолошка, а удѣо оних што у данашњем свѣту немају идеологију, па слѣдствено и свој пројекат будућности јесте –пикник на рубу историје, у очекивању да ће их газде, можда, позвати на ново светковање живота. Неће позвати чак ниобѣшењаке“ што им служе: „Рим нѣ плаћа издајнике“. Циљ Русије може бити само један – опстати и побѣдити у XXI вѣку сачувавши идентитет, становништво и територију. То је – минимални програм. То се може учинити само путем стварања социјалног система, заснованог на социјалној праведности, тада Власт и Домовина постају једно те исто. Људи због новца могу убијати, али умирати због новца нико неће. За Домовину – хоће, Велики отаџбински рат је то показао. Управо зато смо и побѣдили – иза нас је био правичан социјални систем, чији је колективистички-антикапиталистички карактер одговарао руским архетиповима свѣсти и подсвѣсти и културно-историјском коду: како је говорио Александар Блок, бољшевизам „јесте својство руске душе, а нѣ фракција у Државној думи“.

ea507253bcd4a22aa798fada46a4dfd5_f2451XXI вѣк ће постати врѣме врло жестоке борбе за будућност, кад ће се читаве државе, етноси, културе беспоштедно, без сентимената брисати Гумицом Историје. Сплачине од власти (име им је легион, један примѣр – погледајте лице Х. Клинтон) неће се ни прѣд чим зауставити. У тој борби прѣживѣће и побѣдиће увезани друштвени системи, спојени јединственим врѣдносним кодом, карактерисани минималном социјалном поларизацијом и поседујући у себѣ висок постотак носилаца знања, – тако неке нације-корпорације. Олигархијски системи у тој борби неће опстати, њихов удѣо је да постану економско гнојиво, ђубриво јаких; они, заправо, друго и нѣ заслужују. У другој половини ХХ вѣка олигархизоване структуре власти СССР су двапут блокирале напрѣдак и скупо су платиле за то. Срѣдином 1960-их година СССР је био спреман учинити научно-технички искорак у будућност прѣтварањем системског антикапитализма у реални посткапитализам. Ипак, то нѣје било у интересу како совјетске номенклатуре, тако и врхушке свѣтске капиталистичке класе. Пробој бѣјаше грубо блокиран, а узлет цѣна за нафту и детант унѣли су у совјетске врхове осѣћај успокојености и дубоког задовољства. Код нас нерѣтко брежњевско доба памте с миљем – стабилност, сигурност у сутрашњицу. У краткорочној перспективи оно тако и би. Ипак, у срѣдњорочној (а да нѣ говоримо о дугорочној) перспективи, Брежњевљева епоха је била прождирање будућности, врѣме пропуштених историјских могућности. „Врећасти старци… уплашени од сопствених жена“ (Е. Неизвѣстни) су профућкали будућност система – он је умирао у њима и њиховим посрѣдством. И то са тѣм што је у вишеслојном СССР постојао супермоћни научно-технички комплекс, који је морао јурнути у будућност нѣ касније од почетка 1990-их година. Ипак, ако су полет 1960-их прѣсѣкли детантом и нафтом, онда су други – перестројком и разарањем СССР, у основи којих је лежала банална жеља дѣла совѣтске номенклатуре да се „упише у буржујство“. Остаје нада како је евакуација режима што се десила крајем 1980-их година била нѣ само финансијска, него и научно-техничка. Уосталом, „пуцањ из будућности“ – то је лѣпо, али ни сами нѣ трѣба да се брукамо.

3. Да би Русија (и ми с њом) прѣживѣли у насталој ситуацији, неопходно је одбити спољњи напад. Позната је истина да, када пса бију палицом он, да би се спасао, мора загристи нѣ палицу, па чак ни руку, већ грло онога што држи палицу. Да би се то грло нашло, потрѣбно је јако добро прѣдставити себѣ структуру саврѣменог свѣта, знати силе што дѣлују у њему и мѣста њиховог прѣбивања.

3. 1. Даје ли наука коју Ви прѣдстављате одговор на та питања?

Да, даје. Непријатељи Русије су глобални зеленаши и опслужујушћи их политичари, новинари, забављачи, при чему не само изван граница наше земље, него и унутар ње. У послѣдњем случају рѣч је о регресорима што руше врѣдносне, интелектуалне и технолошке основе нашег друштва. Но, они су тек безлики извршиоци глобалне матрице, чапековски даждевњаци, о којима је писац говорио: „Они долазе као тисућа маски без лица“. Другим рѣчима, главни непријатељ је глобална матрица, некаква паучица Шелоба из „Господара прстенова“ што се разрасла до планетарних размѣра. Узгред, идеју глобалне Матрице (G-Matrix) као структуре и срѣдства које намеће свѣтском становништву одређени начин размишљања, изнѣли су дѣлатници Римског клуба још 1970.

Паучица Шелоба у филму "Господар прстенова: Повратак краља"

Паучица Шелоба у филму „Господар прстенова: Повратак краља“

3. 2. Постоји ли механизам који повезује научна достигнућа с практичном политиком (или дипломатијом, или ко тамо већ рѣшава задатке опстанка и власти) у нашој земљи?

Задатке опстанка и побѣда у свакој земљи дужно је рѣшавати прѣ свега руководство земље. Питање је у томе колико умѣшно и часно оно то ради, колико поистовѣћује себе са својом земљом. Најзад, колико је развијен у њему нагон самоодржања, колико је он јачи од од нагона за грабљењем и страсти ка лѣпом животу. Ако послѣдње двоје прѣтегну, онда ће се прѣ или касније појавити Историја у виду Шелобе или сопственог народа и са злокобним смѣшком рећи: „Само си пѣвало? А сад мало играј!“ И та игра ће понајпрѣ бити Dance macabre – игра смрти.

3. 3. Постоје ли у Русији снаге кадре да је доведу до спасења?

Надам се да постоје. Али уопште, спасење дављеника – ствар је руку самих дављеника. Као што се пѣвало у „Интернационали“: „Неће нам дати избављење / Ни бог, ни цар нити јунак. / Оствариће ослобођење / Својом руком од нас свак“. Ми се тешко покрећемо, али брзо путујемо. Тако да наде увѣк има.

3. 4. Како их наћи и ујединити?

Најбољи начин уједињавања је – заједничко дѣло на основи општих врѣдности. Али какво заједничко дѣло може бити код богаташа и сиромаха, лопова и нишчег?

3. 5. Какву идеологију Русија мора прихватити у XXI вѣку?

Идеологије нѣ висе у продавници на вѣшаљци, оне се рађају у крвавим и жестоким кризама као одговор на питање какву будућност хоћемо за себе, нашу дѣцу и унуке. Велике идеологије саврѣмености – марксизам, либерализам (умръо 1910-их година, нѣ бркати с оним што тако називају сад на Западу и, тѣм прѣ, у Русији) и конзервативизам рођене су у Европи у доба револуција 1789-1848.

3. 6. Нѣје ли врѣме за стварање војно-духовног сталежа у Русији?

Сталежи се не стварају, они се јављају током историје. Мислим ипак да је врѣме сталежа, као и монархија, прошло – прѣживѣле су, vixerunt, што би рекао Цицерон. Тѣм прѣ у Русији јаког сталешког система, као и аристократије, нѣје било.

3. 7. Током послѣдњих 400 година, почетком сваког вѣка Русија је учествовала у рату који јој је прѣтио уништењем:

1610-их година – Велика смута;
1710-их – Сѣверни рат;
1810-их – Отаџбински рат с Наполеоном;
1910-их – Први свѣтски.

Је ли то случајност или закономѣрност? Сада иду 2010-е.

Могу навести други низ: Ливонски (1558-1583), с Пољском (1654-1667), Седмогодишњи (1756-1763), Кримски (1853-1856), Велики отаџбински рат (1941-1945). Њихов значај нѣје мањи, тако да мистике бројки ту нема.

maxresdefault (1)4. „Господари историје“ граде своје моделе будућности. У вези с тѣм јавља се низ питања:

4. 1. Може ли сваки модел што га човѣк смисли функционисати (тј. бити животно способан)?

Наравно, нѣ сваки.

4. 2. А је ли сваки модел способан за развој?

Оно исто.

4. 3. Постоје ли мѣрила што дозвољавају разликовање животно способних и неспособних система још на ступњу њиховог моделовања?

Бојим се да нѣ. Ми можемо процѣњивати само степен вѣроватноће. Може бити слаб модел, али свѣт око нас се мѣња, па се дати модел покаже најподеснијим – то је као рецесивна мутација у развоју биосистема. И обратно: имате јак, добро прилагођен модел, али се околности нагло мѣњају и условно: диносаури изумиру, а маргиналне „ровке“ заузимају ослобођене еколошке нише.

4. 4. Постоји ли методологија која допушта изградњу безусловно животно способних система?

У свѣту који се нагло мѣња прѣ су могућна начела негативног реда – тј. оно што нѣ трѣба радити.

4. 5. Имамо ли свој модел будућности?

Засад га нѣ видим. А уопште, модели се рађају у борби, нарочито у – противљењу Злу.

Александар Богданов (1873-1928) - руски лѣкар, научник и револуционар, творац тектологије, науке која прѣдставља прѣтечу кибернетике

Александар Богданов (1873-1928) – руски лѣкар, научник и револуционар, творац тектологије, науке која прѣдставља прѣтечу кибернетике

5. Ви у својим прѣдавањима вишекратно помињете теорију система. Но, јединствене теорије за све системе нема, њих је на десетине.

5. 1. Какву од њих имате Ви у виду?

Теорија система је универзална ствар, она има подраздѣле, на примѣр, теорија живих (антиентропијских) система, куда улази и друштво.

5. 2. Постоји ли сада у тој теорији система прилог који описује друштво?

Има разних теорија друштвених система, на примѣр теорија Марксових формација, узгред, ни издалека најгора. Теорије Александра Богданова, Вилфреда Парета.

6. Каква је улога авраамских религија у животу друштва?

6. 1. Какав је Ваш однос према раду Л. Н. Толстоја „Због чега се хришћански народи уопште а нарочито руски налазе у тешком положају“?

Толстој је утврдио очигледне ствари – разлику онога о чему је, сагласно Јеванђељима, учио Исус, од онога што је постало Библијским пројектом, на чијим врелима стоји Павле. У послѣдњем је у самој ствари остало много од Савла. Заиста, тамо гдѣ је код Исуса љубав, код Павла и Цркве је страх; Исус се сукобљавао с влашћу, Павле и Црква су позвали на потчињеност њима. У Павловој схеми је много од Старог Завѣта – тог „рањивог окна“ хришћанства. Нѣ случајно у Русији XIX вѣка Стари и Нови Завѣт нѣсу штампани у једним корицама. Што се тиче разлике између снова, револуционарног порива с једне стране и организације, тај порив је утилизујући, Ф. Достојевски је посветио томе „Легенду о Великом инквизитору“. Тешко да би се Исус домислио инквизиције, језуитства и непогрѣшивости папе.

nagornaja_propoved6. 2. Слажете ли се са тезом да су послѣ Христа хришћанство прѣписали фарисеји?

Хришћанство послѣ Христа нѣје прѣписано, већ створено; процес стварања трајао је 150-200 година (III-IV вв. н. ере), када је био створен корпус литературе и изграђена – по моделу Римског царства – хијерархија и територијално уређење. Разрађен је Библијски пројекат, одговарајући новој епоси. Ако је до тада у зони Срѣдоземља друштвена контрола носила вањски карактер, главним су биле „култура стида“ и спољно-присилна контрола – „египатски модел“, који је максимално оваплоћење нашао у Римском царству и римском праву, то су измѣњени услови захтѣвали истанчаније и дубље, поунутрашњене облике више нѣ једноставно друштвене, већ друштвено-психолошке контроле – изнутра. Отуда – „култура савѣсти“. Тј. свѣт и човѣк на прѣлому I тисућлѣћа п. н. е. – I тис. н. е. су се толико усложнили, да се сáмо насиље показало недовољним. Библијски пројекат и јесте комбинација унутрашњег и спољног потчињавања с првѣнством првог, при чему је дѣо функција спољног потчињавања узела на себе хришћанска Црква, зато су многи друштвени покрети примали облик јереси.

До краја XV вѣка католичка Црква је толико компромитовала себе, а јереси толико пољуљале њен положај, да јој је бачен изазов са стране протестантизма. Будући ударом по католицизму и супротстављајући му се (по жару – све до религиозних ратова XVI – прве половине XVII вѣка, с покретачима у сравњењу с којима је наш Иван Грозни примѣр хуманизма и побожности), протестантизам је парадоксалним начином нѣ само ослабио, него приврѣмено и учврстио Библијски пројекат. Он је, прво, створио његов саврѣменији (на плану оријентације ка новцу, ка успѣху, ка селективној изабраности – на том плану протестантизам је максимално јудаизирана верзија хришћанства), окрутнији и у исто врѣме једноставнији облик; друго, постао је својеврсна одушка за излазак незадовољних из Pax Catholica, уносећи у овај послѣдњи умирење. Али нѣ задуго. Врѣме је радило против обѣ верзије хришћанства отпале од ортодоксије (православља). Наступала је нова епоха, за структурално и рефлексивно управљање, у којој је неопходно било институционално обликовано рационално знање – наука. И нѣ случајно, у тој истој Француској развоју таквог знања (на примѣр, у личности Декарта) допринѣли су језуити.

У XVIII – почетку XIX в. Библијски пројекат, пуцајући по шавовима, доживѣо је још једну мутацију: хришћанска вѣра је одбачена, и појавила се испочетка протоидеологија у виду пројекта британских масонских ложа, оствареног углавном на француском тлу – Просветитељство, а затѣм идеологија у њена три базна облика: конзерватизам, либерализам, марксизам. То бѣху већ безрелигиозни, тј. терминални облици Библијског пројекта, појављујући се истоврѣмено и као срѣдства борбе, и као облици друштвене контроле над нагло усложњеном друштвеном срѣдином. Како су некада хришћански свештеници одгурнули или уништили жречаштво (на територији Русије – вѣдско), тако су се у XVIII-ХХ вв. масони, идеолози либерализма, марксизма, нацисти обрушили на хришћанску Цркву. У датом случају веома умѣсно је сѣтити се рѣченице блаженог Августина о томе да „нема казне без кривице“, или: каквим судом судите…

Уопште, потрѣбно је рећи да је почетна сложеност хришћанства, која одражава сложеност европске цивилизације епохе позне антике (елементи антике, јудејске и германске традиције) истоврѣмено и снага, и слабост. Сложена композиција може бити растављена на дѣлове. То је ислам један – он се може само сѣћи на комаде, док је хришћанство бременито неочекиваним мутацијама. Јер, примѣтио је Н. А. Берђајев да је хришћанство бременито католицизмом, католицизам – протестантизмом, а протестантизам – атеизмом (ја бих овамо додао масонство). То је једна линија. Католицизам је бременит изметањем у неожречевску хијерархију. И зар папа римски послѣ доношења догмата о непогрѣшивости папе нѣје врховни жрец у бити неопаганског култа? А сложени односи хришћанства и јудаизма, већ проглашеног римским првосвештеником за „старијег брата“? И нѣје ли „старији брат“ – Велики Брат? Неко ће рећи: откуд паганство? Хришћанство је монотеистичка религија. Али, прво, „паганство“ је негативна етикета коју прѣдставници авраамских религија лѣпе на све неавраамско. Као друго, јудаисти и муслимани стављају по сумњу „чврсту искреност“ хришћана у монотеизму – Тројица, иконе. Тако да нѣје све тако једноставно са хришћанством, и оно што је допринѣло његовом ширењу се може показати озбиљним проблемом. Уосталом, изгледа како у том истом Ватикану то добро схватају.

Данас је Библијски пројекат скоро на довршетку, равно као и феномен идеологије; свѣтске врхушке хитно ишту замѣну. И већ данас којечему се може докучити. С једне стране, „господари свѣтске игре“ кобно сатиру образовање и науку, уводећи их у затворене структуре, тежећи да становништво преобрате у вѣчите шипарце, којима културу замѣњују комфор и осѣћај дубоког тѣлесног задовољства. Навешћу само два примѣра – амерички филм и телевизија. У своје врѣме новинар Д. Робинсон у листу „Тајмс“ је написао слѣдеће: „1985. година ће у историју ући као најмрачнији период америчког филма. Управо те године је Холивуд послѣ готово седамдесетогодишње прѣвласти у филмској индустрији одбацио сваку тежњу томе да служи здравом интелекту одраслог човѣка“. А ево шта је испричала водитељка прилично примитивне емисије о здрављу „Живѣти здраво“ Ј. Малишева. У емисији „Увече“ (од 11. II 2016.) с пуним устима приче о својој новинарској обуци заједно са другим источноевропејцима у САД срѣдином 1990-их година, она је рекла на кога су их учили да се оријентишу у својим тв-емисијама: „По једноставности излагања телевизију морате правити за једанаестогодишње заостале шипарце“. Судећи по емисији, она то и ради. Какав контраст са емисијама о здрављу совѣтског врѣмена, које је водила, рецимо, умна, интелигентна, далека од самозадовољства Е. Бѣљанчикова!

tumblr_m817yaYZGZ1r9jbwno1_500Прѣтварање одраслих људи у заостале шипарце што живе нѣ интелектом, већ хормонално-нагонским програмима, просто речено дебилизација (томе служе и свакојаки ток-шоуи) стреми простом циљу: васпитати апсолутно несамосталну личност, коју ће бити лако укључити у глобалну комуникациону мрѣжу као потпуно управљиву „ћелију“. Стваралачког, минимално интелектуалног човѣка у „ћелију“ електронског мозга, контролисану од неожречева и техно-магова нѣје могућно прѣтворити.

Са друге стране, све више срѣдстава се улаже у истраживања NBICS – нано-био-инфо-когни-социо. Рѣч је по свој прилици о успостављању даљинске контроле живуће на пловећим градовима или недоступним копненим енклавама елите над психосфером масе становништва. Нешто ми се јавља како се данас у виду и под образином даљинског образовања, максимално примитивизујућег сáмо образовање, искључујућег из њега личносно начело (учитељ) и дебилизујућег објекат обучавања, у самој ствари увѣжбавају методи и облици даљинске психо-социоконтроле „врхова“ над „пуком“. Мислим ипак да ће та схема пропасти, прѣ свега – у Русији. Борба с регресорима захтѣва једну важну ствар: они се ни у ком случају нѣ могу персонализовати, то нѣсу личности већ функције, биороботи Матрице, споља цивилизовани и каткад благовидни орци. Али орк је орк, тј. нешто што нѣ посѣдује своју вољу и гоњено је туђом злом вољом.

6. 3. Зар хришћанство нѣје религија створена од робовласника за робове?

На крају крајева, ако ћемо огрубљивати, поравњавати и одређивати нешто по друштвеној функцији, онда да – Исус је, јасно, нешто друго. Па и Маркс је једно, а марксизам – друго, нѣје Маркс узалуд говорио како он нѣје марксиста. Занимљиво је шта би Исус рекао о творцима хришћанског система, а да нѣ говоримо о садашњем стању истог? Мислим да би се сѣтио свог „нѣ мир, него мач…“ Уосталом, „робовласнике и робове“ је могуће замѣнити са „феудалцима“ и „сељацима“, „буржујима“ и „пролетерима“. Хришћанска Црква је проживѣла у три друштвена система – античко-робовласничком, феудалном и капиталистичком (чак и у системском антикапитализму – СССР – се очувала, истина, у виду модификованом од чекиста).

6. 4. Слажете ли се са тезом да је исповѣдање туђе (дошавше из другог народа) религије – духовно поробљавање?

Наравно, слажем се. То је духовна диверзија, када се туђи имплантант поунутрује и неки систем (етнос, држава) постаје тло за самоостваривање Туђих. Зајмљени богови – то је као кредит под врло високом каматом, само што дуг ваља враћати нѣ новцем, већ унакаженом историјском судбином.

6. 5. На прѣдавањима Ви говорите: „Период Хорде био је најповољнији за РПЦ“. Нѣје ли примање ислама од Хорде у XIV вѣку довело до борбе на уништење?

Нѣје довело. Православни свештеници молили су се у храмовима за басурманског цара, благонаклоног према њима. А чим је Хорда отишла у непостојање, руски господари су се одмах дохватили Цркве. Прве кораке у том правцу начинио је Иван III, наставили – чврсто – Иван IV и – меко по форми, али оштро по садржју – Алексѣј Михајловић. А Петар I је форму довео у склад са садржајем: патријаршија је укинута, умѣсто тога утемељише Синод, де-факто – министарство за црквене послове. Тако да су поступци бољшевика према Цркви, ако занемаримо изгреде Лењина и Троцког, као и полутроцкисте Хрушћова, потпуно у колосѣку и традицији руске власти. У Русији је од врѣмена оклеветаног Ивана Грозног Црква свагда била уз власт, самодржац је био главнији од црквених јерарха, којима су у случају чега брзо показивали њихово мѣсто. Зато је Црква 1917. и подржала фебруаристе, прѣдокушајући слободу од врховне свѣтовне власти. Веома недалековидо: ускоро су им бољшевици то објаснили. Узгред, у то исто врѣме, само знатно звѣрскије (латиноамерички темперамент), мексички револуционари су објашњавали католичким свећеницима њихову историјску заблуду. Невоља је само што је у оба случаја – руском и мексиканском – пострадало много недужних обичних свештеника.

7900917b8k6. 6. Да ли је православље погодно за нашу државну идеологију?

Православље нѣје погодно за државну идеологију из неколико разлога. Прво, религија и идеологија су различити облици организовања идеја; идеологија у својој бити јесте порицање религије; подударање функција у датом случају је неважно. Друго, како је говорио В. Г. Бѣлински, руски мужик нѣје религиозан, он је сујевѣран. Успут, до срѣдине XVII в., до реформе Алексѣја-Никона на руском православљу је живѣо јак отисак вѣдске религије. До тог заокрета нѣ бѣше формуле „ја сам раб божји“, умѣсто тога је „отрок божји“, тј. потомак бога. То је типична формула вѣдске религије Словена, у којој су богови – прѣци људи. Треће, у Русији је под православљем, као и под монархијом, 1917. подвукла – vixerunt (одживѣле). Занимљиво је да само што су послѣ фебруарског прѣврата војницима дозволили неодлажење на молебне, више од 80% их је то прѣстало чинити – такав је то народ-богоносац. Уопште, код нас је прѣдставу о руском човѣку формирало неколико писаца који руског мужика практично нѣсу ни знали. То су прѣ свега Лав Толстој и Фјодор Достојевски, чије фантазије (у једном случају свѣтле, „дневне“, у другом – болесне, „ноћне“) ми прихватамо за стварност. Читати на том плану трѣба прѣ свега Лѣскова, дѣлимично Г. Успенског и А. Чехова, још мањим дѣлом – И. Буњина. Али то је узгред. Четврто, Русија је – вишерелигијска земља, ја већ нѣ говорим о томе да је у нас пуно атеиста (ето, ја сам, на примѣр, атеиста). А то што бивши комунистички руководиоци стоје са свѣћом у цркви, па то је за њих просто замѣна партијске књижице. Бѣјаше партијска књижица, сад је умѣсто ње иконица и свѣћица. Како је говорио Авакум „јоште јуче бѣјах курвин син, а саде сам попа“. Пето, доба религије у читавом свѣту пролази; садашња експлозија исламизма је политичка појава, то су борбе заштитнице.

7. 1. Због чега је у соцлагеру посвемѣсна појава било незадовољство животом и владом?

Узрока је неколико. Прво, људи нѣсу цѣнили то што су имали. Они су гледали фотографије или кадрове из западних филмова – пуне тезге, 100 врста кобасице и сира, одѣћа по моди; поредили су плате. Притом су „заборављали“ колико на Западу одлази на плаћање пореза (до 50%), „заборављали“ су на платежну медицину и образовање, кредитно ропство, краташан одмор. А код себе су „заборављали“ додати на плату оне расходе које носи систем за обезбѣђивање бесплатне медицине, образовања и много другог. Кад су послѣ разарања то осѣтили, било је касно. Како се каже у Курану: „Нека уживају, потом ће спознати!“ Данас је јасно: за Русију и Источну Европу десетлѣћа социјализма биле су најбоље на плану благостања и на плану историјске субјектности врѣменом.

Као друго, социјализам је друштво знатно рањивије на критику. Он прѣтпоставља социјалну правду и једнакост, а управо су оне нарушаване током развоја социјализма и прѣвраћања номенклатуре у квазикласу што своје материјалне потрѣбе у знатној мѣри задовољава на Западу. То је била очита противурѣчност проглашаваним идеалима. А капитализам (и послѣсовѣтска стварност у тој истој РФ, Чешкој, Бугарској итд.) утолико прѣ што се након рушења социјализма нема кога бојати ни због кога устезати као да изјављује: да, наше је друштво експлоататорско, тржиште, конкуренција – прѣживљава најјачи – то и јесте слобода. Многе замѣрке које се могу ставити социјализму, нѣ могу бити стављене капитализму. Шта се може рећи ономе ко обзнањује: „Да, такво сам ја говно! То је норма!“ И шта ту да кажеш? Другим рѣчима, значајан дѣо незадовољства у социјалистичким земљама је незадовољство нарушавањем начела социјализма и глупа убѣђеност да се то може исправити капиталистичком инјекцијом.

Исправише ли? Боље ли је? Парафразирајући Гогоља: „Па шта је, синак, помогоше ли ти твоји Јенкији? Постаде ли твоја домовина други Јенкистан?

Као треће, скоро све житеље Pax Socialistica је у већој или мањој мѣри раздраживао СССР, раздраживали су их Руси – јаки увѣк раздражују. Све – из разних разлога: Пољаке – зато што смо их тукли и зато што, колико год се они шепурили, велику културу нѣсу створили, а како су били, тако су и остали (и остају) запећак Запада; а Русија је створила и велику културу, и империју; многе – зато што су легли под Хитлера, а Руси нѣ само да нѣсу легли, него су Трећем рајху и кичму сломили; ми имамо Побѣду – ко је још у Европи има? Руси су једини словенски народ империјског типа који је створио успѣшну империју (Срби су такође империјски народ, но историјски је из објективних разлога њима тешко било доћи до успѣха). То Русе супротставља скоро свѣм Словенима, а такође и неимперијским народима нашавшим се у руској орбити, но ипак нѣ дорасавшим до историјске захвалности за то што су их Руси свагда бранили од Запада, прѣ свега од Нѣмаца, од вучјег тевтонског чопора. Зато је у праву био К. Леонтјев са својом скепсом према „словенском братству“. „Империјско братство“ је стаменије. То трѣба памтити када до срѣдине XXI вѣка под навалом милиона Арапа и црнаца Европа почне пуцати, па народ нагрне у Русију зарад заштите. Ваљаће нам „свега се присѣтити“ – без злурадости, али и без емоција, само с трѣзним рачуном. Доста је спасавања незахвалника, који нас други дан послѣ новог спасења пљују иза леђа и праве се „Западњацима“. Када те исте Пољаке чујем како говоре „ми смо Запад“, дође ми да им кажем: „Реците то Нѣмцима!“

7. 2. Да ли је то била послѣдица лоше привреде?

Привреда је елеменат система; систем (ванпривредна расподѣла чинилаца производње, класни интерес) опрѣдѣљује елеменат, а не супротно. Уз то, привреда СССР и соц-лагера у цѣлини нѣје била лоша или слаба. Погледајмо бројке.

До 1985., тј. до перестројке, СССР је заузимао друго мѣсто у свѣту и прво у Европи по индустријској производњи. 1975. је специфична тежина СССР у свѣтској индустријској производњи износила 20% (ради поређења: 1999. САД – 20,4%, Евросавез – 19,8%); совѣтски БДП чинио је 10% од свѣтског. Те исте 1975. национални доходак СССР износио је 60-65% националног дохотка САД. Израелска обавѣштајна служба давала је још веће бројке. Сагласно прорачунима израелских аналитичара, животни стандард у СССР, укључујући платне и бесплатне услуге, а такође такозване неоцѣњиве хуманитарне чиниоце (разина прѣступности, социјалне заштите) износио је 70-75% америчког и имао је тенденцију ка приближавању њему. Од 1970. до 1975. удѣо грана које у највећем степену одређују ефективност националне привреде (машиноградња, електроенергетика, хемијска и петрохемијска индустрија) порасла је с 31% до 36%; затѣм је почело проклизавање, али разина достигнута до 1975. била је висока. Притом је производња машинске опреме повећана 1,8 пута, узимајући и рачунску технику – 4 пута (на прѣлазу 1960-1970-их година били су ограничени најважнији правци у тој области, али нѣ сви, но заостајање за САД по електронским рачунарима нагло је расло), уређаја, срѣдстава аутоматизације и резервних дѣлова уз њих – 1,9 пута. 1975. са 9,4% свѣтског становништва СЕВ је давао преко 30% свѣтске индустријске производње; СССР је производио 60% индустријских производа СЕВ. Од 1951. до 1975. удѣо социјалистичких земаља у свѣтској индустријској производњи повећан је 1,5 пута (са 20% на 30%), док је удѣо капиталистичких земаља смањен са 80% на 50% (а САД – с 50% на 22-25%).

Овоме трѣба додати успѣхе совѣтске пољопривреде 1985-1990., а нарочито 1991.: раст је износио 9,8% у сравњењу са 5,8% прѣтходне петолѣтке. СССР је обезбѣдио најниже цѣне прѣхрамбених производа у Европи. Потрошња животних намирница по глави становника 1990-1991. је достигла максимум у нашој историји ХХ в.: хлѣб – 119 кг, јаја – 97 комада; 1990. и 1991. гг. обѣлѣжене су изузетно високим родом и растом сточног фонда. А полице у продавницама су притом биле празне – дефицит је стваран свѣсно, да би се становништво градова свеконачно огорчило на социјализам, изазвали нереди. Од колхоза свѣсно нѣсу куповани њихови производи, умѣсто тога пољопривредни производи су куповани од канадских фармера – 5-6 пута скупље. Колхози су тако и рушени. Све је то рађено још и зато да се становништво заплаши опасношћу од глади, како би се оправдао раст цѣна. Ово послѣдње, прѣдстављајући ништа друго до експропријацију новца од становништва, трѣбало је да лиши народ финансијских могућности за учествовање у приватизацији, која је планирана за своје. Застрашивање становништва од владе и званичних СМИ јесени 1991. било је тако најважнија припремна акција за приватизацију.

У самој ствари, никакве опасности од глади нѣје било, то је била лаж коју су стручњаци смѣста раскринкали. Касније је Централна статистичка управа потврдила да су били у праву. Ј. Т. Гајдар је настојавао на томе да полугодишња потрѣба земље у житу износи тобоже 25 млн тона, а на крај 1991. године у земљи тобоже има тек 10 млн тона, уз мѣсечну потрошњу од 5 млн тона; отуда закључак: за два мѣсеца биће глад и опасност од грађанског рата. Управо на томе се држи лажни либерални мит о „Гајдару – спасиоцу земље“. Стварност је била савршено другачија. Гајдар је свѣсно рачунао жито с крмним сѣменима, тј. мѣсечна потрошња је 2 млн тона; томе трѣба додати 2 млн тона из Државних резерви и 3,5 млн сѣмена из увоза, које је трѣбало стићи децембра 1991 – јануара 1992., тј. до нове лѣтине крајем јула – почетком августа 1992. било га је више него довољно. Али главна Гајдарова лаж чак нѣје била у 5 млн тона мѣсечне потрошње жита, већ у томе да је 26 млн тона годишња, а нѣ полугодишња потрошња, што је статистички обрачун за 1992. годину и потврдио. Ипак, јесени 1991. Јељциновој екипи је успѣло да своју лаж протури у сва СМИ.

Владимир Соколајев: из циклуса "Совѣтска фотографија"

Владимир Соколајев: из циклуса „Совѣтска фотографија“

7. 3. Да ли је могућан систем налик на социјалистички, али са добром привредом?

Већ сам рекао да социјалистичка привреда нѣје била слаба; штавише, била је успѣшна, посебно у поређењу с капиталистичком, колико год то парадоксално зазвучало. Код нас су, нажалост, лоше упознати с реалијама привреде САД 1970-1980-их година. Сад код нас нѣје социјализам – је ли нам добра привреда? У већем дѣлу капиталистичког свѣта је лоша привреда и тежак живот. То су признавале чак и такве апологете западњаштва и капитализма као Г. Јављински и Ј. Гајдар. Они су утврдили „жалосно стање“ и застојно сиромаштво“ већине капиталистичких земаља. Истина, њихов рецепт за успѣх је био чудан: одрицање од дѣла суверенитета на путу евроатлантсих интеграција, иначе – скрајнутост и сиромаштво. Тешко је рећи чега је овдѣ више – намѣрне лажи или преиспољне тупости. Па управо уступање суверенитета Западу, која води диктату ТНК, и јесте узрок сиромаштва и скрајнутости већег дѣла капиталистичких земаља. Свѣт капитала је свѣт сиромаштва, притом растућег: 2009. је 1% становништва поседовао 44% свѣтског богатства; 2014. – 48%; 2016. – 50%. У 2015. испод границе сиромаштва (живот с мање од 1,25 долара дневно) у свѣту је живѣло 830 млн људи (14% становништва); још око 40% живи са 2 долара дневно. „Добра привреда“ је у оном дѣлу капиталистичког свѣта који пљачка слабе (колоније, полуколоније) и штанцује доларске папириће. Да, увѣк се изнова зачудиш каквог нивоа интелекта људе је на врх избацила перестројка и постперестројка. Уосталом, можда су управо такве и бирали зарад остваривања полуколонијалне схеме.

7. 4. Дефицит и редови су неизоставни сапутници социјализма?

Нажалост, дефицитарност привреде је карактеристична црта социјализма у том виду у којем је он реално постојао у историји. Она има неколико економских и политичких узрока. То је, прво, неопходност убрзаног развоја војно-индустријског комплекса и подржавање војно-стратешког паритета са Западом при мањем БНП од збирног Запада. Притом се ваља сѣћати да је у соц-лагеру основни војни терет падао на СССР, док су у НАТО расходи расподѣљивани унеколико равномѣрније. На примѣр, 1975. су војни расходи Варшавског уговора 110,3 млрд долара, од њих СССР – 99,8 млрд; НАТО – 184,9 млрд, од њих САД – 101,2 млрд; исто тако 1980. – 119,5 млрд и 107,3 млрд и 193,9 млрд и 111,2 млрд. Природно да су се такве земље као што су индустријски развијене НДР и Чехословачка суочавале са знатно мањим дефицитом. Што се тиче Пољске, Румуније, Мађарске и Бугарске – то су од почетка биле јако сиромашне земље. Сада у свѣм наведеним земљама нема дефицита, а људи живе много горе.

У СССР 1990., тј. уочи краха система, када су нас убѣђивали како је све лоше и страшили нас наступајућом глађу, потрошња меса и месних производа износила је 78 кг по глави становника (увоз – 13%), а 15 година касније у РФ – 57 кг (увоз – 35%). Тако да нѣ трѣба све мѣрити дефицитом као изолованим показатељем. Друго – наравно, дефицит је имао економске узроке, повезане с особеношћу социјализма као система – гломазан систем управљања, одсуство усавршавања социјалистичких метода планирања; тако је у СССР планска привреда де-факто прѣстала постојати 1972-1973., и замѣнила ју је споразумна привреда, коју су покушавали „лѣчити“ капиталистичким методама. Долѣчише је. Треће – дефицит који је слабо ускладљив са економским животом система је у СССР вѣштачки створен 1989-1990. посрѣдством увођења закона о државним прѣдузећима (донѣт 30. јуна 1987., за сва прѣдузећа ступа на снагу 1. јануара 1989.). Сагласно том убиственом за привреду СССР закону, већи дѣо прѣдузећа добио је право непосрѣдног изласка на свѣтско тржиште, тј. био је де-факто укинут монопол на спољњу трговину. Роба тѣх прѣдузећа је на свѣтском тржишту реализована за доларе; затѣм су унутар земље долари мѣњани за рубље и јављала се огромна маса рубаља, необезбѣђена робом. У СССР је од врѣмена кредитне реформе 1930-1932. строго подржавана равнотежа између робне и новчане масе, између готовинског и обрачунског новца. Дѣловање закона о државном прѣдузећу је већ 1989 сломило тај систем, а становништво полетѣло да чисти са полица све што је било у продавницама. 1990-1991 су неке усрдне „демократе“ отворено позивале на стварање дефицита ради огорчавања маса против система, против социјализма, од кога је као спас подметана „тржишна економија“, тј. капитализам.

Потрѣбно је рећи да ми уопште до дан-данас живимо митове – о себѣ самима, о Совѣтском Савезу, о дореволуционарној Русији, о нашим историјским дѣлатницима. Послѣ 1991. одједном су почели дизати у небеса потпуне губитнике, правити од њих фигуре историјских размѣра – Александра II, који је положио темељац за револуције 1905. и 1917., П. А. Столипина, Николаја II. Све то се пројектује на данашњу стварност и, будући засновано на лошем знању историје, бременито је одричним практичним резултатима.

Петар Столипин (1862-1911)

Петар Столипин (1862-1911)

Примѣр: направили су Столипинов клуб (коме је, узгред, повѣравана разрада програма привредног развоја РФ). Клуб имена Столипина. Организатори, по свој прилици, полазе од тога да је то био успѣшан државник што је решио задатке који су стајали прѣд земљом. Па дабоме: помињу се рѣчи Петра Аркадијевића о „великој Русији“ итсл. Но кад би „столипиноклубаши“ боље знали историју, највѣроватније би пали у сумњу: како назовеш брод, тако ће и запловити. Једна ствар је „Побѣда“, а друга – „…бѣда“. Клубашима, изгледа, импонује то што је Столипин хтѣо спровести масовну приватизацију земље (при чему принудну) и разорити заједничко газдинство. То је сасвѣм у духу јељцинштине, шема Гајдара- Чубајса и њихових заокеанских старатеља. Једини малер су им резултати Столипинове реформе. Реформа нѣје зауставила пад свѣх показатеља на главу становника, напротив, она их је убрзала, и сиромашење сељаштва срѣдишта земље је задобило кататрофални размах.

На првом пољопривредном скупу, одржаном у Кијеву 1913. године, је утврђено: већини сељака реформа ништа нѣје дала – пропала је. Приврѣмена влада је 1917. Столипинову реформу држала неуспѣлом. Показатељно је да су до 1920., у току Грађанског рата, сељаци 99% земље вратили у општинску својину – што је одговор сељака Столипину.

Столипин је типични злосрећни реформатор, његова дѣлатност нѣје побѣда, већ бѣда, па и за онај поредак чије интересе је Столипин штитио и чије постојање је тежио продужити.

Још кукавнији бѣху политички резултати реформе. Тежећи разарању општине Столипин је најмасовнији слој наивних монархиста-конзервативаца, којима бише сељаци, прѣтворио у аграрне револуционаре. А о томе шта би се десило с Русијом да се Столипин нѣје показао лошим реформатором, уопште је страшно и помислити. У том случају би се револуција у Русији десила негдѣ 1912. или 1913. године, пошто би у град било избачено 20-30 млн сељака лишених земље, који у граду нѣ би нашли никакав посао. Ту би се баш затресло, притом још много жешће него 1917. Столипин је – против своје воље – и тако приближио револуцију, али ју је могао још више убрзати.

Па се прокрада мисао: а можда „столипиноклубаши“ све то знају и тајно симпатишу револуцију? Имају неке идеје с тѣм у вези? Највѣроватније – нѣ. Е онда – смѣста школски уџбеник из историје у шаке.

Ово је тек један примѣр тога до каквих заврзлама доводи лоше познавање сопствене историје, а таквих примѣра је много.

8. Геоклиматске катастрофе:

8. 1. То је случајност или реакција разумне планете (па и Космоса) на човѣково разарање исте?

Геоклиматске катастрофе су се догађале и прѣ појаве човѣка. Чак и данас размѣре човѣкове дѣлатности су тако мале да на глобалну геоклиматску катастрофу неће повући. Нѣ трѣба слушати несавѣсне екологе. Но природу трѣба чувати, између осталог и од човѣка. Што се тиче израза „разуман“ – он тешко да је примѣњив на планету. Ја бих прѣдложио: организована цѣловитост, усмѣрена на одржавање равнотеже, тј. самоочување, и одстрањујућа све елементе што угрожавају цѣлину. Споља то изгледа као разумно понашање, али то је нешто друго – ни горе ни боље – већ друго.

8. 2. Озбиљност односа западне елите према њима је испољавање тога да оне знају више од нас о томе како функционише природа?

Као прво – знају више, западне елите су старије од наших. Као друго – оне су боље организоване, оне су укорѣњене у својој историји. Наше „елите“ – допетровска, петроградска, совѣтска – постојале су релативно кратко да би заиста постале елитом. Уз то, владајуће групе у нас никада нѣсу биле самосталне, прѣдстављајући по себѣ функционалне органе власти, а елитност је увѣк – субјектност.

Истраживања о могућности геоклиматске катастрофе на Западу се послѣдњих 50-60 година воде у затвореном режиму. По мојим информацијама, срѣдином 1980-их година код западних истраживача се појавила увѣреност у то да ће се крајем 1990-их година на Западној полулопти догодити катастрофа широких размѣра и да ће једина стабилна зона бити територија СССР. Почетком 1990-их се узнемиреност слегла, рокови помѣрили, али сама прѣтња геоклиматске катастрофе никуд нѣје нестала.

8. 3. Држите ли могућним мишљење да наша планета сама креше слѣпе гране развоја, били то диносаури или безизгледне цивилизације („Луциферов чекић“)?

Сасвѣм је могуће. Планета је цѣловит систем.

9. Слажете ли се с тѣм да је саврѣмено друштво налик на раком оболѣли организам, па још лишен осѣћаја бола?

Слажем се, али осѣћај бола постоји, он се испољава наказно – на примѣр, кревељењем. Тај бол извитоперује чак и ругобе и социопате. А што се Ваше метафоре тиче, менѣ се каткад чини да постоји огромна рак-рана, за коју је задѣнуто оно што је остало од здравог друштва. Ту се невољко сѣтиш „Окамове оштрице“.

9. 1. Врхови нѣ осѣћају нелагодност због падања нижих слојева у тежак положај?

Врхови су по правилу потпуно неосѣтљиви према нижим слојевима, нарочито они врхови који су се јуче искобељали из блата, који су у својој бити антигосподствени, хуље. Довољно се сѣтити недавне бруке, када је нова група „господе са ђубришта“ захтѣвала оградити њихове „Патрике“ од „шариковских“ спаваћих четврти Москве1. Људи нѣ разумѣју да својим социјалним расизмом сами распаљују класну мржњу, која ће потом ударити по њима или њиховој дѣци. Ваљало би им почитати Џона Дона: „Нѣ питај за кѣм звоно звони: оно звони за тобом“.

9. 2. Нижи слојеви немају маневарски простор за излазак из тешког положаја.

Друштвени тријумф нижих слојева је најрѣђа ствар у историји. СССР је током неколико десетлѣћа прѣдстављао тријумф обичног народа, ипак, од срѣдине 1950-их народни социјализам Стаљиновог доба се почео преобраћати у „номенклатурни социјализам“ столоначелника, којима се већ с краја 1960-их година прохтѣло да се интегришу у свѣтски капиталистички систем; то што су били газде свѣтског социјалистичког система њих нѣје надахњивало.

Dolce_20vita.Still003Притом је свѣтски капиталистички систем код многих од тѣх људи, једнако као и код њихових наслѣдника послѣ перестројке, повезиван са слатким и лѣпим животом, нерѣтко у његовој највулгарнијој иначици. То ме јако подсѣћа на снове разбојника Џона Колорада из филма „Макенино злато“, који брижљиво чува пожутеле новине „Париски живот“, у којима су слике канканујућих дѣвојана, богатих крчми и њихових гостију. „Париски живот“ је доминанта његовог понашања.

Они што су раситнили свѣтски социјалистички систем алтернативан капитализму, љуте се што им нѣје резервисано мѣсто у срѣдишту капиталистичког система. Јадничци, раније сте били газде Великог Система; приставши пак на упис у буржујство“, тј. на укључивање у други Велики Систем у својству њеног елемента, ви сте пристали на положај газдића малог системчића, у који прѣтвористе онај Велики. Цѣлина одређује елемент, а не обратно. Газдић нѣ може сѣдѣти поред газде, за кога је он тек настојник. То су са газдом Великог Система СССР газде Запада биле једнаке, а сада – excuzes nous (извините нас). Испаде по Тимуру Кибирову: „Ми смо сами забљували трѣм / И ево нас гоне, изводе“. Чак ни с излапѣлим Брежњевом ни један западни лидер не би себѣ дозволио разговарати онако као с позним Горбачовом или Јељцином.

10. Саврѣмени капитализам је млин за прѣмељавање ресурса и њихово одлагање на сметлиште. Многи од тѣх ресурса су ненадокнадиви.

Данашњи капитализам и јесте сметлиште. Један од његових символа је инсталација с фекалијама, похабаним џинсом и чипкастим женским рубљем.

10. 1. Да ли је могућа планска бескризна привреда, оријентисана на задовољавање људских потрѣба?

Тешко. Неусклађеност и нелинеарност су битна својства живе природе; „вѣчни покој тешко да ће срце да обрадује, вѣчни покој је за древне пирамиде“. А ако ћемо о наступајућем столѣћу, то ће уопште да буде глобални „бунташки вѣк“2, нестабилност и кризе су његова норма.

10. 2. Да ли је могућа привреда оријентисана на ресурсе, гдѣ ће финансије заузети припадајуће им подређено мѣсто?

Наравно, могућа је. Побѣснѣле финансије су признак смртоносне болести капитализма, његов „пољубац смрти“. Ни у једном друштвеном систему осѣм капитализма, при чему само у његовој касној, леталној фази, ми нѣ видѣсмо толико свеобухватне власти – чак нѣ новца, већ нечег чудноватог, јер новац је заправо изумръо. Ако можеш наштампати колико хоћеш ничим нѣ поткрѣпљених папирића, то значи да ни једну од пет базичних функција новца тѣ папирићи немају. То је нешто попут огњишта насликаног на платну.

img510. 3. Шта је Леонтјева омело да створи такву привредну теорију?

Нѣ знам. Можда нѣје дошло врѣме; можда је имао друга интересовања; можда САД нѣсу најбоље мѣсто за разраду такве теорије.

11. Значај сваке науке је у прѣдвиђањима заснованим на њој. Каква прѣдвиђања историјска наука данас може понудити?

Историјска наука нѣ може понудити ништа. Нуде људи, тј. историчари, а они се по правилу баве прошлошћу, при чему најчешће описују њене ситне комадиће. Стварање научне историје – историологије – тек прѣдстоји.

Прогноза најближе будућности је проста: капитализам ће умрѣти, он тешко да ће дочекати срѣдину XXI вѣка, а већ сигурно неће дочекати почетак XXII вѣка. Умираће ружно и крваво. Знатан дѣо планете ће се варваризовати. Бѣлих људи ће на њој бити примѣтно мање, и њима прѣдстоји самртна борба за останак у историји, али – сами су криви што су допустили такву ситуацију. Већ сада је дѣцу, прѣ свега дѣчаке (из њих израстају мушкарци) нужно васпитавати за живот у условима ратног доба: „Желиш ли мир – спремај се за рат“. А васпитавати их је неопходно нѣ на примѣру педера и проститутака, већ на јуначким примѣрима. Обратите пажњу: с екрана је ишчезла хероика, из школских учионица су нестали портрети пионира-хероја.

1488503578145185851Идеологија и религија ће остати у прошлости, њихово мѣсто ће највѣроватније заузети магија, тѣсно повезана с високим технологијама, прѣ свега сазнајним (когнитивним). Културна разина друштва у цѣлини ће падати. Породичне библиотеке ће постати раскош, али вољна интелигенција и знања у футуроархаичком свѣту биће веома високо цѣњени. Савѣт родитељима: озбиљно се бавите образовањем дѣце, нѣ дозвољавајте „реформисаној“ школи да их прѣтвара у космополитске дебиле.

Ако се нѣ деси катастрофа, онда ће се на прѣлазу XXI-XXII вѣка ситуација стабилизовати и појавиће се нови друштвени систем, веома далек од оног што су описали велики Иван Јефремов у „Маглинама Андромеде“ и рани Стругацки у књизи „Повратак. Подне. XXII вѣк“. Какав систем конкретно – зависиће од тога ко и како ће у XXI вѣку побѣдити у борби за будућност. Закључак: трѣба гајити побѣднике. Уосталом, све може измѣнити геоклиматска катастрофа или, на примѣр, огромни астероид, као што се то десило 65-70.000 година уназад, кад је од човѣчанства остало неколико тисућа, ако нѣ стотина људи, провукавших се кроз „уско грло“ Историје. Ми смо њихови потомци. Нѣје искључено да ће (условно) унуцима наших унука запасти да доживе катастрофу те врсте. То не значи како је нужно бити песимиста, напротив. Како је учио велики марксиста ХХ в. Антонио Грамши: „песимизам разума, али оптимизам воље“. Или како је рекао јунак приче „Послѣдњи палац“ Џ. Олдриџа: „Човѣк може све, само ако нѣ поврѣди пупак“. Да би могао, ваља имати снагу; да нѣ поврѣди пупак – ум. Скупа с разумѣвањем тенденција свѣтског развоја – то је најмоћнија тријада, неопходна за Побѣду. Напрѣд, ка Побѣди!


1Патрики“ је популаран назив елитне московске четврти „Патријаршије пруди“ („Патријархови рибњаци“); „спаваћим четвртима“ се називају насеља крупнијих велеграда или њихова прѣдграђа, чији житељи су принуђени свакодневно путовати до пословних центара или индустријских зона града и враћати се дома само зато да прѣноће (отуда и назив); док се придѣвом „шариковски“ циља на лик из романа Михаила Булгакова „Псеће срце“ – Полиграфа Полиграфовића Шарикова, бившег пса који се у (врло запуштеног и примитивног) човѣка прѣтворио након што му је прѣсађен људски мозак. Фурсов осуђује учеснике са Патријархових рибњакау једној лањској јавној расправи, који су „шариковима“ назвали становнике тѣх „спаваћих четврти“, подвлачећи тако иронично њихово „просташтво“ и низак друштвени положај – прим. прѣводиоца.

2Бунташким вѣком“ се незванично назива период XVII вѣка у руској историји, због низа друштвених потреса и буна – прим. прѣв.

Разговор водио Олег Морозов

Посрбио Драган Буковички

Изворник: часопис Наш Саврѣменик, бр. 10, октобар 2016.

(Visited 1.558 times, 1 visits today)
(ГЕО)ПОЛИТИКА, МУДРОЉУБЉЕ
4 comments on “Андрѣј Фурсов: СВѢТ БУДУЋНОСТИ
  1. Не бих се сложио да је православље словенском духу страна религија и да је насилно наметнута. Православље вуче корене из хебрејске, а ова из аријанске религије Персије, која је пак директни потомак словенске аријевске вере.

    Тако да се нама православље вратило, измењено утицајима 3 велике светске цивилизације, али уствари изворно – наше; те није било тешко примити га назад под своје окриље.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *