Света Петка – ПРЕПОДОБНА МАТИ ПАРАСКЕВА

Данас је Света Петка, или Петковдан – празник посвећен Преподобној мати Параскеви, великој хришћанској подвижници. Српска православна црква је слави 14. октобра по старом, односно 27. октобра по новом календару. Свету Параскеву српски народ зове света Петка, а у српским приморским крајевима „Петка Биоградска“, јер су јој мошти почивале такође и у Београду. Позната је и као „Петка Трновска“ („Петка Трнова“), јер су јој мошти биле у Трнову.  Сада се њене мошти налазе у румунском граду Јашију. Света Петка се по броју свечара налази на шестом месту на листи највећих српских слава.

---

Света Петка је најпознатија, најпопуларнија и најомиљенија светица на Балкану, па и у осталим областима Православља (у Русији, на пример).

Рођена је средином 10. века, а прешла у небески свет у првој половини 11. века.

Порекло јој је словенско, највероватније српско. Њену биографију, до душе врло кратку, написао је патријарх бугарски Евтимије крајем 14. века, пуних три и по века након њене блажене смрти.

Из тог кратког списа сазнајемо да је рођена у околини Цариграда, у грчком градићу на обали мора (Епивату, касније Бојадос под влашћу Турака; данас Селимпаша).

Из тог списа такође сазнајемо да је рано остала без оба родитеља, па је са 19 година кренула у Цариград где су је прихватили рођаци.

Даље се вели како је њено поклоничко путовање у 21. години живота, у Свету земљу и Јерусалим, прерасло у трајну жељу да се не врати кући, код својих у Цариград, него да из Јерусалима настави даље, преко реке Јордана, на источну територију прекривену пустињама и оазама, али и настањену бедуинским становништвом, где се, уз помоћ бедуина – арапа, сместила или у неку пећину или неку колибу која јој је могла пружити заштиту од дневне врелине и ноћне хладноће.

Хранила се вероватно плодовима које је пустињско растиње рађало у близини извора воде, а постоји могућност и да су бедуинске породице, под изричитом наредбом исламског вероучења, њој пружале помоћ у храни, што се на арапском зове зекат. Давањем зеката постиже се помагање сиротиње и милост код Бога. Садака (ар) означава такође помагање сиротињи и странцима. Петка – Параскева је у пустињи, надомак бедуинских племена, позната и као сиромашна и као странкиња, па се и на њу односила заповест Ислама, да буде примаоц милостиње у храни, пре свега, па и у одећи. Отуда њена црна хаљина, која је постала стереотип у свести сваког верника, а изјаве о сновима многих верника у којима су имали „сусрет“ са Св. Петком, сведоче у прилог црне хаљине, као „заштитног знака“ ове светитељке.

Наравно, и данас бедуинске жене под шаторима у краљевини Јордан, као и у Саудијској Арабији, носе црне хаљине и покривке (мараме, ешарпе) од црног платна, преко главе и рамена, а тако исто и пре 1.000 година у време Св. Петке – Параскеве, па се може закључити да је њена црна хаљина добијена као дар од бедуинских жена. Ова полуграђанка из Епивата и Цариграда дугогодишњим животом у пустињском амбијенту, сродила се са атмосфером пустиње, па је након повратка у цивилизацију изгледала као једна од оних жена у црнини, какве смо могли видети у Београду код железничко-аутобуске станице, како стижу као азиланткиње – избеглице из ратом захваћених земаља Сирије, Ирака и Либије.

Многе од тих жена су носиле са собом „дах пустиње“, што значи да их је рат у њиховој домовини натерао да напусте пустиње, шаторе и камиле и да спас потраже у сигурним земљама Европе и престоничких градова. Те су се жене могле видети како сакупљене седе на трави у кругу, уз завежљаје које су понеле са собом у азил.

Петка – Параскева је, по налогу анђела, такође напустила пустињу, оазу, колибу или пећину и вратила се на југоисток Европе, поново у предграђе Цариграда, у свој родни Епиват.

Народ је у њој препознао свету жену, пустињакињу, која се вратила њима да их духовно обогати, па су се и ту у Епивату, прихватили бриге о њој. Тако је она од одласка у пустињу до повратка у Епиват била лишена бриге, па се могла непрестано молити и мислити на Бога.

Бедуини су је звали „ан хату“ – племенита дама, мајка верника (титула у Исламу дата још једино пророковој, тј. Мухамедовој жени). А то је назив који је дат Параскеви од пустињског народа, као странкињи која их је најбоље разумела. Племена су причала о њој, а са припадницима племена се и вратила до Јерусалима, и до приморске луке Хаифе (Тел Авива), а одатле бродом (галијом) до Цариграда.

Умрла је у доби од око 70 година и сахрањена у Епивату. После 30 година њене мошти су откопане нетљене и пренете у локалну цркву.

Свети Сава, враћајући се из Свете земље, свратио је до Цариграда, па постоји могућност да се том приликом у Епивату, поклонио моштима свете Петке. Потом је отишао бугарском патријарху и цару у Трново где је и умро. Могуће је да је том приликом испричао о моштима свете Петке које су почивале у цркви приморског градића Епивата, јер је убрзо после доласка Саве у Трново, бугарски цар послао делегацију да преговара са црквеним званичницима у Епивату да се Параскевине мошти пренесу у Трново у Бугарску. То се и збило одмах затим, па је Параскева ту почивала век и по, пре него што је српска вазална кнегиња Милица, Лазарева Жена, у време Турака, пренела из Трнова у Србију мошти свете Петке. Њен син Стефан деспот Лазаревић сместио је мошти у Београд 1402. године, али је након једног века, султан Сулејман из Београда вратио мошти у Цариград, одакле су мошти после 100 година пренете у Румунију (Молдовлахију), у град Јаши, где су и данас и где су усмерена многа поклоничка путовања из Србије.

Поједини поклоници из Србије броје своје посете Јашију: 5 пута, 8 пута, 10 пута… Сваке године се у Јашију шије нови покров и ставља преко моштију св. Петке, а претходни покров се скида и поклања некој цркви. Тако је Стубал 2000. године добио покров из Јашија и у Стубалском манастиру се износи сваког петка у 17 часова.

КУЛТ СВЕТЕ ПЕТКЕ

Шта се догађало у прошлости, а шта данас с поштовањем успомене на ову светицу, св. Петку?

Први знаци култа, тј. наклоности према лику ове светитељке појавили су се након откопавања њеног гроба, средином 11. века.

Знак за откопавање гроба дала је сама светитељка када се једне ноћи јавила у сну, истовремено, једној жени Епивћанки Јефимији, и њеном суграђанину, на другом крају Епивата, Георгију. Рекла им је да је „време да њене нетљене мошти изнесу из земље и ставе у цркву.“

Скупио се сав побожни свет око њеног гроба, тело је извађено из земље и пренето у локалну црквицу. Од тада је она постала заштитница Епивата и окружена великом пажњом и љубављу помесног становништва, али су и грађани Цариграда често долазили да се моле њеним моштима у ћивоту.

Оно што су верници у то време знали, било је то да жена у ковчегу, покривеном стакленом плочом, почива испод златотканог покрова, јесте рођена у Епивату, била одсутна 40 година из родног места, да је према њеном казивању тих 40 година провела у сиријској пустињи, на територији багдадског калифата којi је контролисао Емир из Дамаска (а то је заправо пустињски предео са источне стране реке Јордана), затим јој се јавио анђео и пренео јој Божју вољу да се врати у постојбину, у Епиват, да би у том градићу завршила свој земни живот.

У ствари, све што су становници тврдили да знају о Параскеви – Петки, а што им је она укратко рекла о себи након повратка из пустиње у свој градић – све то је на основу усмене традиције забележио бугарски патријарх Евтимије Трновски у 14. веку у свом спису под називом „Животопис преподобне матере Параскеве“.

Евтимије је знао и податак да је Параскева била словенског порекла што не треба да чуди, јер у време њеног живота (X-XI век) групе и појединци из Поморавља и Повардарја су због економских разлога (потрага за послом) силазили јужније, у Грчку (тадашњу економски и културно најмоћнију државу у Европи) и ту у Грчкој (Византији) остајали привремено или трајно као словенска национална мањина.

Тако је народ поштовао светитељку словенског, могуће српског, порекла, у срцу Византијског царства.

Евтимије је написао те основне податке у житије св. Петке, и украсио спис овим детаљима из живота светитељке који су се тицали њених подвига у пустињи о којима она није причала, па их ни сам Евтимије није могао знати, али их је описао на стандардни начин који је био познат за пустињаке и подвижнике.

Наиме, сви пустињаци су достигли светост у амбијенту усамљености, оскудице, опасности од дивљих животиња, од сурове климе, и зато су се поуздавали у Бога много више од обичних људи и молили се Свевишњем много више од осталих смртника на земљи. Тако да Евтимију није било тешко да замисли како је Параскева живела у пустињи 40 година на крилима вере, молитве, поста и поуздања у Бога.

Њене мошти су од 13. века, пропутовале све земље јужног Балкана: биле су најпре 200 година у Епивату (Грчка), потом 150 година у Трнову (Бугарска), па 100 година у Београду (Србија) да би коначно почивале у Јашију (Румунија).

За сво то време Православна Црква је била испуњена њеним иконама и храмовима, поштовањем и службама на дан 14. октобра (27. по новом календару).

Посебно необичан феномен везан за Св. Петку јесте њено учестало јављање људима, особито женама у сну при чему је они описују као „жену у црној хаљини“ или „жену у црном“.

Затим у балканским земљама, особито у Србији, постоји веровање да су неки извори у Србији „извори Св. Петке“, па народ хрли на та места да захвата воду, умива се по очима „за здравље“, и украшава те изворе црвеним крпицама и тракама (обичај такође у Анадолији у Турској на гробовима светих људи), као и ређањем малих иконица и крстова око извора, дарујући та света места и даровима у ситном новцу (кованицама), пешкирима, цвећем и босиљком, флашама вина и уља, јабукама и одевним предметима (опет „за здравље“ унучади, новорођенчади, као и болесних).

Донедавно су стари људи, по српском обичају, кад пију ракију из малих чашица, наздрављали речима: „Помози Боже и света Петко и св. Недељо, и св. Илија и сви свеци…“.

Крајем 90-их година XX века, почела су ходочашћа, не само у Свету земљу, или у Хиландар на Атосу, него постепено и у Јаши у Румунију. Најпре су појединци одлазили аутомобилима из Србије за Јаши, а онда на основу њихових задовољавајућих казивања по повратку у Србију, заинтересовали су се и црквени људи, људи из туризма и аутопревозници, па су отворили нову ходочасничку руту из Београда, Ниша, Новог Сада и Крагујевца, Крушевца и Чачка према Јашију.

У то време Румунске црквене власти почеле су да сваке године поклањају покров са моштију св. Петке, некој цркви или граду у Србији, па су тако њени покрови дошли као дар у Стубал код Врњачке Бање, у Мајдево код Крушевца, у манастир код Љубовије, у капелу Свете Петке на Калемегдану…

Понета тим таласом обнове култа св. Петке у Србији, Љиљана Хабјановић Ђуровић, београдска књижевница је написала роман о св. Петки под насловом „Петкана“ (2006. године).

Та „женска списатељица“ чија је публика 80% женског читалачког састава, а од тога 70% студентског профила (студенткиње), описала је узбудљив и драматичан пут девојке која, оставши без оба родитеља, креће у свет да се пробија ослоњена молитвама на Божју помоћ, те тако после авантуре на мору (пут галијом преко Средоземног мора до обала Палестине) и после посете свих светих места у Јерусалиму и ширем подручју око града, одлази у сиријску пустињу да води борбу са самом собом (тј. својом људском природом у себи) и са невидљивим силама око себе (злим силама), ослоњена на Бога и његове помоћнике – свеце и анђеле.

Књига Петкана је убрзо преведена на грчки, румунски, бугарски, грузијски, руски, француски и енглески и распродата по целој Европи попут неке еванђељске поруке преко које се Европљани упознају не само са српском светитељком Параскевом, него и освежавају своју хришћанску визију живота и вере. То је у неку руку и апостолска мисија кроз лик свете Петке – Параскеве.

Света Петка, неретко, исказује своје исцелитељске моћи и тако што чини невероватна и моментална исцељења без обзира колико се неком болест чинила неизлечивом или чак и немогуће излечивом. Она је више пута пружила заштиту у „немогућим ситуацијама“ као:

1. један партизан се сакрио од гестаповаца у капелицу свете Петке на Калемегдану 1943. године. Немци су похрлили у црквицу, а партизан је стајао уза зид без заклона. У том тренутку, непозната жена у црнини створила се испред њега, раширила руке и плашт, те га заклонила, а гестаповци нису видели ни њу ни њега, па су отишли даље у потрагу уз калемегданску тврђаву.

2. један Србин са Косова, склонио се због Албанаца на таван своје куће на селу, на Косову. Заспао је и сањао свету Петку како га је окружила високим зидом као прстеном. Кад се пробудио, сазнао је од жене и деце да су се наоружани Албанци попели на таван, претражили целу просторију и на крају отишли не нашавши га. А он је горе спавао!

То су само два примера из небројеног фонда информација о помоћи Свете Петке.

(Изглед, коректура и опрема текста редакцијски; илустрације са изворника)

Изворник: Манастир Свете Петке Стубал