Данас је Света Петка, или Петковдан – празник посвећен Преподобној мати Параскеви, великој хришћанској подвижници. Српска православна црква је слави 14. октобра по старом, односно 27. октобра по новом календару. Свету Параскеву српски народ зове света Петка, а у српским приморским крајевима „Петка Биоградска“, јер су јој мошти почивале такође и у Београду. Позната је и као „Петка Трновска“ („Петка Трнова“), јер су јој мошти биле у Трнову. Сада се њене мошти налазе у румунском граду Јашију. Света Петка се по броју свечара налази на шестом месту на листи највећих српских слава.
Света Петка је најпознатија, најпопуларнија и најомиљенија светица на Балкану, па и у осталим областима Православља (у Русији, на пример).
Рођена је средином 10. века, а прешла у небески свет у првој половини 11. века.
Порекло јој је словенско, највероватније српско. Њену биографију, до душе врло кратку, написао је патријарх бугарски Евтимије крајем 14. века, пуних три и по века након њене блажене смрти.
![](http://sloven.org.rs/srb/wp-content/uploads/2017/10/Petka-1.jpg)
Из тог кратког списа сазнајемо да је рођена у околини Цариграда, у грчком градићу на обали мора (Епивату, касније Бојадос под влашћу Турака; данас Селимпаша).
Из тог списа такође сазнајемо да је рано остала без оба родитеља, па је са 19 година кренула у Цариград где су је прихватили рођаци.
![](http://sloven.org.rs/srb/wp-content/uploads/2017/10/Petka-2.jpg)
Даље се вели како је њено поклоничко путовање у 21. години живота, у Свету земљу и Јерусалим, прерасло у трајну жељу да се не врати кући, код својих у Цариград, него да из Јерусалима настави даље, преко реке Јордана, на источну територију прекривену пустињама и оазама, али и настањену бедуинским становништвом, где се, уз помоћ бедуина – арапа, сместила или у неку пећину или неку колибу која јој је могла пружити заштиту од дневне врелине и ноћне хладноће.
![](http://sloven.org.rs/srb/wp-content/uploads/2017/10/Petka-3.jpg)
Хранила се вероватно плодовима које је пустињско растиње рађало у близини извора воде, а постоји могућност и да су бедуинске породице, под изричитом наредбом исламског вероучења, њој пружале помоћ у храни, што се на арапском зове зекат. Давањем зеката постиже се помагање сиротиње и милост код Бога. Садака (ар) означава такође помагање сиротињи и странцима. Петка – Параскева је у пустињи, надомак бедуинских племена, позната и као сиромашна и као странкиња, па се и на њу односила заповест Ислама, да буде примаоц милостиње у храни, пре свега, па и у одећи. Отуда њена црна хаљина, која је постала стереотип у свести сваког верника, а изјаве о сновима многих верника у којима су имали „сусрет“ са Св. Петком, сведоче у прилог црне хаљине, као „заштитног знака“ ове светитељке.
![](http://sloven.org.rs/srb/wp-content/uploads/2017/10/Petka-4.jpg)
Наравно, и данас бедуинске жене под шаторима у краљевини Јордан, као и у Саудијској Арабији, носе црне хаљине и покривке (мараме, ешарпе) од црног платна, преко главе и рамена, а тако исто и пре 1.000 година у време Св. Петке – Параскеве, па се може закључити да је њена црна хаљина добијена као дар од бедуинских жена. Ова полуграђанка из Епивата и Цариграда дугогодишњим животом у пустињском амбијенту, сродила се са атмосфером пустиње, па је након повратка у цивилизацију изгледала као једна од оних жена у црнини, какве смо могли видети у Београду код железничко-аутобуске станице, како стижу као азиланткиње – избеглице из ратом захваћених земаља Сирије, Ирака и Либије.
![](http://sloven.org.rs/srb/wp-content/uploads/2017/10/Petka-5.jpg)
Многе од тих жена су носиле са собом „дах пустиње“, што значи да их је рат у њиховој домовини натерао да напусте пустиње, шаторе и камиле и да спас потраже у сигурним земљама Европе и престоничких градова. Те су се жене могле видети како сакупљене седе на трави у кругу, уз завежљаје које су понеле са собом у азил.
Петка – Параскева је, по налогу анђела, такође напустила пустињу, оазу, колибу или пећину и вратила се на југоисток Европе, поново у предграђе Цариграда, у свој родни Епиват.
![](http://sloven.org.rs/srb/wp-content/uploads/2017/10/Petka-6.jpg)
Народ је у њој препознао свету жену, пустињакињу, која се вратила њима да их духовно обогати, па су се и ту у Епивату, прихватили бриге о њој. Тако је она од одласка у пустињу до повратка у Епиват била лишена бриге, па се могла непрестано молити и мислити на Бога.
![](http://sloven.org.rs/srb/wp-content/uploads/2017/10/Petka-7.jpg)
Бедуини су је звали „ан хату“ – племенита дама, мајка верника (титула у Исламу дата још једино пророковој, тј. Мухамедовој жени). А то је назив који је дат Параскеви од пустињског народа, као странкињи која их је најбоље разумела. Племена су причала о њој, а са припадницима племена се и вратила до Јерусалима, и до приморске луке Хаифе (Тел Авива), а одатле бродом (галијом) до Цариграда.
![](http://sloven.org.rs/srb/wp-content/uploads/2017/10/Petka-8.jpg)
Умрла је у доби од око 70 година и сахрањена у Епивату. После 30 година њене мошти су откопане нетљене и пренете у локалну цркву.
![](http://sloven.org.rs/srb/wp-content/uploads/2017/10/Petka-9.jpg)
Свети Сава, враћајући се из Свете земље, свратио је до Цариграда, па постоји могућност да се том приликом у Епивату, поклонио моштима свете Петке. Потом је отишао бугарском патријарху и цару у Трново где је и умро. Могуће је да је том приликом испричао о моштима свете Петке које су почивале у цркви приморског градића Епивата, јер је убрзо после доласка Саве у Трново, бугарски цар послао делегацију да преговара са црквеним званичницима у Епивату да се Параскевине мошти пренесу у Трново у Бугарску. То се и збило одмах затим, па је Параскева ту почивала век и по, пре него што је српска вазална кнегиња Милица, Лазарева Жена, у време Турака, пренела из Трнова у Србију мошти свете Петке. Њен син Стефан деспот Лазаревић сместио је мошти у Београд 1402. године, али је након једног века, султан Сулејман из Београда вратио мошти у Цариград, одакле су мошти после 100 година пренете у Румунију (Молдовлахију), у град Јаши, где су и данас и где су усмерена многа поклоничка путовања из Србије.
![](http://sloven.org.rs/srb/wp-content/uploads/2017/10/Petka-10.jpg)
Поједини поклоници из Србије броје своје посете Јашију: 5 пута, 8 пута, 10 пута… Сваке године се у Јашију шије нови покров и ставља преко моштију св. Петке, а претходни покров се скида и поклања некој цркви. Тако је Стубал 2000. године добио покров из Јашија и у Стубалском манастиру се износи сваког петка у 17 часова.
КУЛТ СВЕТЕ ПЕТКЕ
Шта се догађало у прошлости, а шта данас с поштовањем успомене на ову светицу, св. Петку?
Први знаци култа, тј. наклоности према лику ове светитељке појавили су се након откопавања њеног гроба, средином 11. века.
![](http://sloven.org.rs/srb/wp-content/uploads/2017/10/Petka-11.jpg)
Знак за откопавање гроба дала је сама светитељка када се једне ноћи јавила у сну, истовремено, једној жени Епивћанки Јефимији, и њеном суграђанину, на другом крају Епивата, Георгију. Рекла им је да је „време да њене нетљене мошти изнесу из земље и ставе у цркву.“
Скупио се сав побожни свет око њеног гроба, тело је извађено из земље и пренето у локалну црквицу. Од тада је она постала заштитница Епивата и окружена великом пажњом и љубављу помесног становништва, али су и грађани Цариграда често долазили да се моле њеним моштима у ћивоту.
![](http://sloven.org.rs/srb/wp-content/uploads/2017/10/Petka-12.jpg)
Оно што су верници у то време знали, било је то да жена у ковчегу, покривеном стакленом плочом, почива испод златотканог покрова, јесте рођена у Епивату, била одсутна 40 година из родног места, да је према њеном казивању тих 40 година провела у сиријској пустињи, на територији багдадског калифата којi је контролисао Емир из Дамаска (а то је заправо пустињски предео са источне стране реке Јордана), затим јој се јавио анђео и пренео јој Божју вољу да се врати у постојбину, у Епиват, да би у том градићу завршила свој земни живот.
У ствари, све што су становници тврдили да знају о Параскеви – Петки, а што им је она укратко рекла о себи након повратка из пустиње у свој градић – све то је на основу усмене традиције забележио бугарски патријарх Евтимије Трновски у 14. веку у свом спису под називом „Животопис преподобне матере Параскеве“.
![](http://sloven.org.rs/srb/wp-content/uploads/2017/10/Petka-13.jpg)
Евтимије је знао и податак да је Параскева била словенског порекла што не треба да чуди, јер у време њеног живота (X-XI век) групе и појединци из Поморавља и Повардарја су због економских разлога (потрага за послом) силазили јужније, у Грчку (тадашњу економски и културно најмоћнију државу у Европи) и ту у Грчкој (Византији) остајали привремено или трајно као словенска национална мањина.
Тако је народ поштовао светитељку словенског, могуће српског, порекла, у срцу Византијског царства.
![](http://sloven.org.rs/srb/wp-content/uploads/2017/10/Petka-14.jpg)
Евтимије је написао те основне податке у житије св. Петке, и украсио спис овим детаљима из живота светитељке који су се тицали њених подвига у пустињи о којима она није причала, па их ни сам Евтимије није могао знати, али их је описао на стандардни начин који је био познат за пустињаке и подвижнике.
![](http://sloven.org.rs/srb/wp-content/uploads/2017/10/Petka-15.jpg)
Наиме, сви пустињаци су достигли светост у амбијенту усамљености, оскудице, опасности од дивљих животиња, од сурове климе, и зато су се поуздавали у Бога много више од обичних људи и молили се Свевишњем много више од осталих смртника на земљи. Тако да Евтимију није било тешко да замисли како је Параскева живела у пустињи 40 година на крилима вере, молитве, поста и поуздања у Бога.
![](http://sloven.org.rs/srb/wp-content/uploads/2017/10/Petka-16.jpg)
Њене мошти су од 13. века, пропутовале све земље јужног Балкана: биле су најпре 200 година у Епивату (Грчка), потом 150 година у Трнову (Бугарска), па 100 година у Београду (Србија) да би коначно почивале у Јашију (Румунија).
За сво то време Православна Црква је била испуњена њеним иконама и храмовима, поштовањем и службама на дан 14. октобра (27. по новом календару).
Посебно необичан феномен везан за Св. Петку јесте њено учестало јављање људима, особито женама у сну при чему је они описују као „жену у црној хаљини“ или „жену у црном“.
![](http://sloven.org.rs/srb/wp-content/uploads/2017/10/Petka-17.jpg)
Затим у балканским земљама, особито у Србији, постоји веровање да су неки извори у Србији „извори Св. Петке“, па народ хрли на та места да захвата воду, умива се по очима „за здравље“, и украшава те изворе црвеним крпицама и тракама (обичај такође у Анадолији у Турској на гробовима светих људи), као и ређањем малих иконица и крстова око извора, дарујући та света места и даровима у ситном новцу (кованицама), пешкирима, цвећем и босиљком, флашама вина и уља, јабукама и одевним предметима (опет „за здравље“ унучади, новорођенчади, као и болесних).
Донедавно су стари људи, по српском обичају, кад пију ракију из малих чашица, наздрављали речима: „Помози Боже и света Петко и св. Недељо, и св. Илија и сви свеци…“.
![](http://sloven.org.rs/srb/wp-content/uploads/2017/10/Petka-18.jpg)
Крајем 90-их година XX века, почела су ходочашћа, не само у Свету земљу, или у Хиландар на Атосу, него постепено и у Јаши у Румунију. Најпре су појединци одлазили аутомобилима из Србије за Јаши, а онда на основу њихових задовољавајућих казивања по повратку у Србију, заинтересовали су се и црквени људи, људи из туризма и аутопревозници, па су отворили нову ходочасничку руту из Београда, Ниша, Новог Сада и Крагујевца, Крушевца и Чачка према Јашију.
![](http://sloven.org.rs/srb/wp-content/uploads/2017/10/Petka-19.jpg)
У то време Румунске црквене власти почеле су да сваке године поклањају покров са моштију св. Петке, некој цркви или граду у Србији, па су тако њени покрови дошли као дар у Стубал код Врњачке Бање, у Мајдево код Крушевца, у манастир код Љубовије, у капелу Свете Петке на Калемегдану…
Понета тим таласом обнове култа св. Петке у Србији, Љиљана Хабјановић Ђуровић, београдска књижевница је написала роман о св. Петки под насловом „Петкана“ (2006. године).
![](http://sloven.org.rs/srb/wp-content/uploads/2017/10/Petka-20.jpg)
Та „женска списатељица“ чија је публика 80% женског читалачког састава, а од тога 70% студентског профила (студенткиње), описала је узбудљив и драматичан пут девојке која, оставши без оба родитеља, креће у свет да се пробија ослоњена молитвама на Божју помоћ, те тако после авантуре на мору (пут галијом преко Средоземног мора до обала Палестине) и после посете свих светих места у Јерусалиму и ширем подручју око града, одлази у сиријску пустињу да води борбу са самом собом (тј. својом људском природом у себи) и са невидљивим силама око себе (злим силама), ослоњена на Бога и његове помоћнике – свеце и анђеле.
![](http://sloven.org.rs/srb/wp-content/uploads/2017/10/Petka-21.jpg)
Књига Петкана је убрзо преведена на грчки, румунски, бугарски, грузијски, руски, француски и енглески и распродата по целој Европи попут неке еванђељске поруке преко које се Европљани упознају не само са српском светитељком Параскевом, него и освежавају своју хришћанску визију живота и вере. То је у неку руку и апостолска мисија кроз лик свете Петке – Параскеве.
Света Петка, неретко, исказује своје исцелитељске моћи и тако што чини невероватна и моментална исцељења без обзира колико се неком болест чинила неизлечивом или чак и немогуће излечивом. Она је више пута пружила заштиту у „немогућим ситуацијама“ као:
![](http://sloven.org.rs/srb/wp-content/uploads/2017/10/Petka-22.jpg)
1. један партизан се сакрио од гестаповаца у капелицу свете Петке на Калемегдану 1943. године. Немци су похрлили у црквицу, а партизан је стајао уза зид без заклона. У том тренутку, непозната жена у црнини створила се испред њега, раширила руке и плашт, те га заклонила, а гестаповци нису видели ни њу ни њега, па су отишли даље у потрагу уз калемегданску тврђаву.
![](http://sloven.org.rs/srb/wp-content/uploads/2017/10/Petka-23.jpg)
2. један Србин са Косова, склонио се због Албанаца на таван своје куће на селу, на Косову. Заспао је и сањао свету Петку како га је окружила високим зидом као прстеном. Кад се пробудио, сазнао је од жене и деце да су се наоружани Албанци попели на таван, претражили целу просторију и на крају отишли не нашавши га. А он је горе спавао!
То су само два примера из небројеног фонда информација о помоћи Свете Петке.
(Изглед, коректура и опрема текста редакцијски; илустрације са изворника)
Изворник: Манастир Свете Петке Стубал
СВЕТА ПЕТКА, НИКАД ПАРАСКЕВА!!!