Кад би се међу пролазницима на улици спровела анкета која је најпознатија реченица коју је написао Иво Андрић, основано сумњам да би убедљиво победила реченица: „Дођу, тако, времена када памет зашути, будала проговори, а фукара се обогати!“
Љубазношћу Раде Стијовић, лингвисте и научног саветника Института за српски језик САНУ, добили смо текст који је претходно (5.12.2020) објављен у културном додатку листа Политика, нажалост – без преко потребних акцената
Проф. др Радмило Маројевић о србистици, етногенези, глотогенези и културном идентитету Срба
Зашто је превод Сарајевског преписа Законоправила Светога Саве у издању Митрополије дабробосанске издавачки и научни промашај, а не „подухват стољећа“
Матица хрватска опет се узнемирила: не може никако да се одбрани од чињенице да је, према попису од „31. дећембра 1890. године“, у Дубровнику било 9.713 Срба, 716 Талијана. 19 Словенаца, 2 Руса, 52 Чеха, 6 Пољака, 285 Немаца, 384 Мађара и ниједан једини Хрват; прва четири „Хрвата“ тамо су се појавила тек 1896. и на основу тога Франо Супило прогласио да је „Дубровник освојен за хрваство“.
Остаје, дакле, питање да ли се разлог за притиске у циљу издвајања „торлачког“ (/ „шопског“) од осталих делова српског дијалекатског комплекса налази у постепеном отварању врата већ традиционалним научно‑политичким аспирацијама Бугарске
Онима који знају мало више историју српског језика и писма, тај нови глас може личити на „мукли глас“ који је обележаван такозваним танким или дебелим „јер“
Андрићев пример: “Никад неупотребљен предмет”. За њега важи правило о двострукој негацији која не даје позитиван резултат. Тако кажу и граматике, а тако пишу и други добри писци
Овај често понављани савет подсетио нас је и на једно другачије, метафорично значење израза прати руке, а то је “скидати са себе одговорност”
Докле годъ єдни успишемо дѣте, други дете, трећи дите, четврти диєте, а пети ђете, нигда єдне литературе кодъ насъ не би; него ће насъ оно проклетство, коє неслогомъ зовемо, іоштъ даље и даље раздѣлявати, слабити, и таманити.
Прелазак са црквенословенског на руски у Богослужењу било би, са становишта језичке политике, повлачење без борбе. Смањујући употребу црквенословенског језика у Богослужењу ми предајемо положаје православља
У говорној пракси неретко се срећу примери типа: Морам мало да одмарам, Одмарао си цео дан, време је да нешто радиш
Ух, никада нисам написао ружнији наслов. Али, он само долази од ружења језика из политичких разлога. У овом случају наводни разлог је женска равноправност у језику
Примери показују да се у старијим потврдама чешће јавља значење “љубазан, учтив, попустљив, великодушан”, а да је у новије време преовладало значење “понизан”
