Николај Жевахов: УСПОМЕНЕ (8) – Митрополит Питирим

Легенде око имена митрополита Питирима биле су уобичајен револуционарни манир у рукама твораца револуције који су прогањали своје најопасније непријатеље. Не чуди што су се револуционари, поставивши за циљ ликвидацију хришћанства, окомили на Првојерарха Руске Цркве, чудно је то што су и непријатеље своје приморали да поверују у ону клевету коју су око Првосветитеља ширили.

Прѣтходни наставци: 1.Чудесно виђење пуковника О.
2. Мати Божја путује на фронт
3. Недостојни достојници
4. На Царском доручку
5. Маловерни архијереји
6. Хипноза звана Распутин
7. Сплетке око именовања


Николај ЖЕВАХОВ (1875-1946)

Николај ЖЕВАХОВ (1875-1946)

Поглавље XXIII: У предвечерје

Лошим је предзнацима започела 1916. година. Светиње су децембра 1915. године напустиле Штаб Врховне Команде и они који су успехе на фронту доводили у везу с њиховим присуством у Штабу Врховне Команде почели су да њиховом одласку приписују све неуспехе који су уследили у рату. Започело је повлачење на читавом фронту, што се објашњавало само стратешким грешкама, само помањкањем оруђа и граната, само лошим снабдевањем војске. Али су, ето, сви ти недостаци ускоро били отклоњени: снабдевање војске је доведено на невиђену висину, а гранате су произведене у тако огромном броју да би их било довољно за више година. А победе није било. Обрнуто, војно обзорје се све више покривало злокобним облацима; појавили су се страховити знаци деморализације војске у виду масовног дезертерства, а упоредо с тиме све се изразитије и рељефније оцртавала улога савезника, оправдавајући неповерење у њих и обезвређујући све наше жртве.
„Како ће се све то завршити? Шта ће даље бити?“ Тако су мислили они који иза спољних грозних догађаја нису опажали ону закулисну игру која се сводила на истовремено уништавање Русије и Немачке у интересу трећих лица, чији задатак није било само рушење двеју моћних монархија као браника хришћанске цивилизације и културе, него и ликвидација самог хришћанства. Али, они који су то знали, знали су и то шта ће даље бити и шта треба чинити да до тога не би дошло. Ти су, не бојећи се оптужби за германофилство, указивали на безумље рата између оних који су везани заједничким интересима и морају подржавати један другога, и то не само у политичким или економским интересима, него и у светским циљевима, у интересу спасавања читаве Европе од прогонитеља хришћанске идеје. Ти су гласно осуђивали политику руске владе која је двапут одбијала молбу за примирје од стране исцрпљене Немачке која је испред себе имала Русију, а у позадини – Француску. Двапут је пропуштен тренутак за частан мир, јер је отровано јавно мнење, свесно и несвесно спроводећи директиве његових руководилаца, захтевало рат до краја, до потпуне победе… јеврејства над хришћанством.
Било је очигледно да Русија срља у бездан; али нико у то није веровао. Чак су и крајњи песимисти ипак били убеђени да ће се, на крају крајева, „све средити“. Другог су мишљења били они који су политички тренутак оцењивали са становишта програма које спроводи интернационала.
Но, те су људе називали мистицима, и њихове судове сматрали „штетним мистицизмом“.
Исувише су Руси били далеки од Русије да би запазили промену у њеној судбини, да би обухватили суштину политичког тренутка у свој његовој целовитости, а не само у погледу његових последица за сваког појединачно.
Исувише је дубоко била усађена навика Руса да околину оцењују само са становишта спољашности, без помисли на то шта та спољашност с духовне стране скрива. И док се на фронту није решавало питање победе Русије над Немачком или обрнуто, већ питање судбине Русије и усуда хришћанства, истовремено је живот у позадини показивао слику Валтасарове гозбе, и лакомислени су људи све ужасе рата оцењивали само са становишта личне оскудице и ратом изазваних неугодности. Малтене нико није осећао своје личне обавезе према фронту; ретко ко је мислио да је већ стигло предвечерје погибељи Русије.
Недокучиви су путеви Господњи; али су закони Божји – непрекршиви!
Још је мање било оних који су схватали шта се збива у позадини и шта је заправо изражавала она баханалија сатанске злобе која је беснела у самом Петербургу и свом се својом тежином обрушавала на најбоље, најчистије, најоданије слуге Цара и Русије.
Сви су видели и чули сурову хајку револуционара против тих најбољих људи; али, сви су ћутали, нико се није заузимао за њих. Обрнуто, хипноза је била толико велика, друштвена мисао већ толико терорисана да су се тој хајци придруживали чак и они који су већ због заклетве били дужни да се с њом боре…
И међу тим најбољим људима, нарочито омраженим међу револуционарима, једно од првих места је заузимао Петербуршки митрополит Питирим. То је разумљиво, пошто творци револуције, скривајући у својим недрима идеју ликвидације хришћанства, свакако, нису могли да прођу мимо Првојерарха Цркве који је устао у заштиту Православља.

Поглавље XXIV: Високопреосвећени Питирим, Митрополит С.-Петербуршки и Ладошки

Механизам руског државног апарата био је уздрман још много пре револуције 1917. године. Међутим, кварење државне машине нигде се није с толиком очигледношћу одражавало као у владајућим круговима. Док су полицајци још гордо шеткали улицама, победнички погледајући пролазнике и изазивајући цептање хулигана; док су начелници окружне полиције и старешине полицијских испостава, стекавши славу самодржаца, још увек изазивали страх сељана, истовремено су се министри осећали буквално у заробљеништву Државне Думе и штампе и отворено признавали своју обесправљеност и немоћ. Свако је од њих био избачен из колосека и лишен фактичке могућности не само да руководи државним послом у целини, или делу свог надлештва, него и да испољава личну иницијативу: престиж власти није био заснован на њеној суштини, већ на њеним спољним декорацијама. Није било оних снажних и одлучних људи који би, узимајући у обзир стање политичког тренутка, умели заповедати не обазирући се на Думу и јавно мнење које је она стварала, који би се одважили на одлучне радње чак до хапшења и предавања суду најкриминалнијих чланова Думе и њеног разјуривања… И услед тога је власт задесило да се само попут клатна љуља, да улази у свакојаке компромисе с најразноврснијим утицајима, допушта мање зло зарад избегавања већег… Чврстина, одређеност, неувијеност, спровођење познатих, разумних, дубоко промишљених државних програма – све то је живело само у границама недостижне маште, и фактички било немогуће… Законитост је наилазила на снажан отпор, и на почетку револуције малтене је у сваком одељењу сваког министарства већ било 90 одсто револуционара подржаваних од Думе и штампе, а са њима се могло борити једино митраљезима… Али за те мере није било људи…
У истом таквом зависном положају налазила се и црквена власт.
Ту се деморализација још дубље одразила, и црквена власт не само да није пружала ослонац државној власти, него се и сама држала једино уз помоћ ње.
У то доба смутње, једно две године пре револуције, на Петербуршку катедру је именован Егзарх Грузије, Високопреосвећени Питирим, архиепископ Карталински, дотад архиепископ Самарски и Ставропољски, ранији архиепископ Владикавкаски и Моздокски, и пре тога Курски и Обојански. Околности његовог именовања и доба када се митрополит Питирим налазио на катедри Првосветитеља Руских окружени су таквим легендама да ме дужност поштовања према истини, чак и невезано за дужност пријатељства које ме је 10 година везивало за почившег Владику, обавезују да гласно раскринкам те легенде.

Митрополит Питирим (Окнов) (1858-1919)

Митрополит Питирим (Окнов) (1858-1919)

Сасвим сам свестан изузетне тежине постављеног задатка. Тим легендама се не сме прилазити неприпремљен, као прво, зато што је за њихово разјашњавање неопходно познавати историјску перспективу која је претходила револуцији, као друго – познавати духовни лик митрополита Питирима. Оба су та услова изузетно сложена. Први захтева историјски преглед револуције, други обавезује на психолошку анализу суштине и идеје монаштва. Околности садашњег доба, звог помањкања потребних материјала, приморавају ме да се ограничим само оним подацима који су ми остали у сећању и односе се непосредно на личност митрополита Питирима. Револуција је замела много трагова; међутим, историја ће смоћи да се снађе у истини и доделиће митрополиту Питириму истакнуто место на својим страницама. Тада ће се разоткрити и политички мотиви легенди које су око његовог имена ширене. Нећу се на њих освртати; само ћу рећи да онај ко уме да се уздигне над животом и у току свакидашњих догађаја запажа законе историјског редоследа, тај оцењује значај тих догађаја не само на основу њихове суштине, него и на основу њихове везе с оним узроцима који су их изазвали.
Легенде око имена митрополита Питирима биле су уобичајен револуционарни манир у рукама твораца револуције који су прогањали своје најопасније непријатеље. Не чуди што су се револуционари, поставивши за циљ ликвидацију хришћанства, окомили на Првојерарха Руске Цркве, чудно је то што су и непријатеље своје приморали да поверују у ону клевету коју су око Првосветитеља ширили.
Ма колико моје успомене биле фрагментарне, ипак мислим да је и оно мало што је у њима садржано довољно не само да распрши опаку клевету око имена почившег Владике, него и да се с осећањем изузетног поштовања поклонимо успомени на њега.
Син саборног протојереја града Риге Павле Васиљевич Окнов, потоњи митрополит Питирим, родио се у Риги и одрастао у изванредним породичним приликама. Духовништво Прибалтичке покрајине се, као што је познато, оштро разликовало од свег осталог како по високом образовању, тако и одсуству оне посебне сталешке обојености, својствене духовништву уопште. Родитељи П. В. Окнова били су колико духовно просвећени толико и врло образовани људи и окружили су свог сина свим условима који су погодовали његовом духовном расту. Посебно снажан био је утицај мајке, о којој је увек с осећањем најдубљег синовског поштовања говорио да ће једина његова посмртна жеља бити молба да га сахране крај њеног гроба.
Мајчин утицај, у вези с дубоким верским основама које му је усадио отац, обележио је дечакову природу изузетном женственошћу. Нарочито подвлачим ту чињеницу и желео бих да на њој усредсредим претежну пажњу, пошто би без тог услова много тога у потоњем животу митрополита Питирима остало неразумљиво.
По природи крајње стидљив и снебивљив, дечак је избегавао људе, и омиљено занимање му је било читање Минеја у чему је проводио читаве дане, усхићен подвизима светаца и узносећи се маштањима на небо. У том погледу је био срећнији од оне деца која су, чим им се приближе родитељи или васпитачи и домаћи учитељи, сакривали „Житија Светаца“ из бојазни да ће наићи на прекоре да једнострано развијају мисао, или савет да иду у госте или у позориште. Обрнуто, родитељи П. В. Окнова су свестрано доприносили развоју верске свести свога сина, излазили у сусрет његовим сумњама, јачали га у вери, утврђивали темељ који је сама природа поставила.

Алексѣј Крејдун: Портрет митрополита Питирима

Алексѣј Крејдун: Портрет митрополита Питирима

Били су довољно паметни да би знали да се дечја природа може само искварити, али не побољшати, те зато, дајући сину потпуну слободу у области његових духовних склоности, нису силили његову природу, већ су се трудили само да га сачувају од заразе, од свега онога што полагано и постепено одузима човеку онај непроцењиви дар Божји с којим се он рађа – његову веру. Тако је детињство митрополита Питирима, окруженог брижним и нежним старањем родитеља, представљало целовит, непрекинут полет његове чисте, неискварене душе ка Богу. Он није знао за оно детињство које је неодвојиво од бучних игара и забава; није знао ни за младост с њеним искушењима и саблазнима, већ га је вукло Богу као што се цвет Божји пружа према сунцу. А тамо где је Бог, тамо је тишина, тамо је усамљеност… И тако су пролетеле године детињства. Дошло је ђачко доба и родитељи су дечка дали у класичну гимназију града Риге. Чињеница да је дечак васпитаван у гимназији а не у богословији, такође је имала огроман значај. Гимназија му је дала световно васпитање, али је сачувала његову ватрену веру, очувала његов младићки полет ка Богу. Заклети бранитељи богословија, или дилетанти, њој дају све предности у односу на гимназију. Али то је погрешно. Они су можда и у праву у погледу обима и садржаја школских програма, али се неоспорном чини чињеница да свршени студенти богословије често немају никакву веру, већ одлазе на Духовне Академије, примајући монашки постриг зарад каријере а не из склоности према монаштву. Гимназијалци пак, стекавши верско васпитање, често су неупоредиво чвршћи у вери од студената богословије, везаних унапред зацртаним животним програмима. Да нема вештачких препрека које отежавају уписивање свршених гимназијалаца на Духовне Академије, несумњиво би постотак гимназијалаца који се потом замонаше премашио постотак студената богословије и допринео квалитетнијем саставу духовништва.
Међу својим вршњацима, гимназијским друговима, П. В. Окнов се истицао толико изузетном религиозношћу да су једни били разнежени, док су други истовремено устајали против њега; зато се он рано упознао с оним што га је приморавало да у себи таји своју веру, скрива је од околине, да не изгледа онаквим какав је, и навикне се на усамљеност и повученост. Често пролазимо мимо оног што је садржано у појму „не изгледати онаквима каквима смо створени“, док је међутим психологија тог појма врло сложена и дубока.
Не изгледају онаквим какви су или врло лоши или, обрнуто, врло добри људи. Први зато што се труде да изгледају бољи него што заправо јесу; други зато што се стиде својих моралних предности у односу на друге, скривају их, труде се да их учине неприметнима, свесно се удаљавају од свега онога што би их могло уздићи у очима другог… Одатле почиње највећи од човеку доступних подвига – јуродивост у Христу – који почиње управо од тог немања воље да се причињава „добрим“, наставља се напорима да се „причини горим“ и завршава намерним приписивањем себи непостојећих грехова да би се изазвале поруге и погрде и тим крстоносним путем очистила душа од греховне заразе и искоренио сам извор греха – самољубље.
Дечји ум младог П. В. Окнова рано је то увидео, као што је увидео и то да се само у повучености и тишини може остати с Богом и да Бог не воли буку. По природи стидљив и снебивљив, све чешће се удаљавао од својих вршњака и другова, са којима се није саживео и који га нису разумели. Прекореван је због надмености и уображености управо у време када га је свим срцем вукло не само друговима, већ и свим људима, молећи од њих само једно – да му дозволе да остане оно што је био, да му дозволе да буде искрен, да га не приморавају да лаже или носи образину, да не исмевају његову веру и љубав према Богу. Међутим, позивали су га код себе, љутили се када није долазио, али нико није желео да испуни ту једину молбу…
Свако се трудио да га преправи по свом узору, свако је од њега тражио уступке; а њему нико није хтео ни у чему да попусти…
И дечак се све дубље и дубље повлачио у себе, постајао све усредсређенији и затворенији.
Ко се не сећа доба свог детињства и нежних старања мајке, која је обзирно чувала нашу детињу веру, која нас је научила да се молимо и уздижемо ка Богу; ко се не сећа своје младости и оних саблазни на које је наша вера наилазила, оних колебања и сумњи које су се касније јављале када би пред нама искрсло питање како живети и шта чинити да избегнемо компромис са савешћу, да одгонетнемо своју мисију, извршимо Божју вољу а не своју, да не згрешимо пред Богом?!
И како су то онда решаване све те сумње и колебања, сва та сложена унакрсна питања?!
Онако како се увек решавају у доба ране младости када душа још није покривена греховном прашином, када још није притиснута уз земљу тешким теретом и сопствених греха, и животних недаћа, када се бекство из света, одрицање од световних блага и монашки подвизи у манастирској келији чине јединим начином спасења…
Тада се таква ситуација чинила неспорном и није изазивала никакве сумње у неискварену младост, и никакви је аргументи одраслих нису могли поколебати… Зашто?… Зато што младост наслућује ону истину до које проницљиви људи често стижу тек у старости, када признају да су читавог живота ишли погрешним путем и да их дечја слутња није варала. Такво убеђење у почетку израста из посусталости од борбе за своју веру, када понестаје снага за њену одбрану од насртаја споља и када се јавља жеља да се побегне од страних људи и пронађу своји међу којима се може остати искрен и не скривати своја уверења, и не бојати се исмевања и прогањања. Затим мисао о бекству из света почиње да стиче тачку ослонца у свести о пролазности и испразности овоземаљских блага и учвршћује се на страху од одговорности пред Богом, када постаје све јасније да се не може служити двојици господара и да између истине и лажи нема средине, да је наша душа у стварној, а не измишљеној опасности и да треба журити да би се спасла… Јер, Господ је свима који се кају обећао спасење, али никоме није обећао сутрашњи дан…
И младост је журила у сусрет Богу. И што је безгрешнија била, тим је више журила, тим је веће захтеве према себи постављала…
А године су пролазиле; време је узимало своје; вазда будне страсти су јачале, немоћи се јављале; оно што се јуче чинило исправним, данас се почело чинити погрешним; хладили се пориви; слабио страх Божји… Неухватљиво осећање заменили су аргументи разума исто онолико различити колико су различити људски умови, и ти су се аргументи охолог ума с великим бесом обрушавали на смерну савест и заглушавали њен глас…
„Није ваљда Свеблаги Створитељ толико суров да захтева жртве од човека, захтева одрицање од света и бекство од њега?! Зашто је онда Он створио овај свет!… Но, кад је већ свет тако ужасан да уништава чак и помисао на Бога и спасење душе, онда је тим потребније да у њему остану они који живе том мишљу, који могу да раде и залажу се на ползу ближњега уместо да беже из света с мишљу о сопственом спасењу… Није опасна спољашњост већ однос према њој, и знатно је већа заслуга у томе да се усред нечистоте остане чист, усред световне неистине остане веран Богу, него да се бежи од неистине, чак и не покушавајући да се с њом отпочне борба… Не само манастир, него ни рај сам по себи не спасава. И у рају је први човек, који је непосредно општио са Богом, пао као жртва свога греха, и Јуда је био међу апостолима око Христа Спаситеља; а Господ је разбојника на крсту, после читавог живота проведеног у пљачки и злоделима, узео на небо“…
Упоредо с тим дошаптавањима ђаволским смањивао се број оних што хрле у сусрет Богу. Једни нису хтели, други нису умели да препознају колика се непојмљива гордост скривала за тим дошаптавањима, и заокретали су натраг, не верујући поривима полетне младости, одабирући да сачекају упутства зрелог узраста, а дочекавши га, више се нису враћали тим питањима, заборављали их и одавали се општем животном току, и једино су можда на самрти тешко уздахнули увидевши да су издали своју дужност према Богу, нису извршили свој задатак на земљи… Остали су само они који су проницљиво докучили природу тих дошаптавања, који су знали да је за то да би се ишло у свет и спасавало друге, потребно знати како то чинити, да треба прво сâм научити па онда учити друге… Остали су смерни; и међу њима је остао и П. В. Окнов.
До завршетка гимназије, 1879. године, његово сагледавање света већ се сасвим уобличило. У његовој свести живот се приносио као служење Богу, као извршавање одређених обавеза које је Бог човеку наложио, под условом подношења извештаја од кога зависи човекова загробна судбина. Он је одбацивао аргументе охолог ума који обара такву веру позивањем на то да Бог не може у погледу човека заузимати положај непријатељске стране; није ни покушавао да проникне у природу Божјих закона пошто је већ поседовао духовни вид у мери која је сведочила да су закони Бога непрекршиви и да кршење Божје воље изазива одмазду по Господњим речима: „Моја је освета, Ја ћу је узвратити“.

Здање Кијевске духовне академије 1880-их година

Здање Кијевске духовне академије 1880-их година

С таквим сагледавањем уписао се на Кијевску Духовну Академију камо га је привлачила и слава мајке руских градова, и Кијево-Печерска Лавра с њеним светињама и подвижницима, није га зауставило ни то што га сведочанство о завршеној средњој школи које му је давало право уписа без полагања испита у неку од световних високошколских установа, није ослобађало пријемних испита на Духовној Академији, поготово тешких за питомца световне школе.
Академија за П. В. Окнова није била етапа за духовну каријеру. Ма колико јасно увиђао свој задатак на земљи, ма колико драгоцени за њега били они циљеви којима је тежио, ипак се, још увек немајући поверења у сопствене снаге и узимајући у обзир значај монашких завета, П. В. Окнов уписао на Академију без мисли о монаштву. Имао је у виду служење Богу у свештеничком звању, био одушевљен мишљу да се по завршетку Академије врати у завичај и помаже оцу. Помисао о монаштву јавила му се касније, под утицајем оних узрока с којима се суочио још док је био студент Академије. Све дотад је П. В. Окнов – премда је и ишао трновитим путем ка Богу, ипак бодро гледао напред, успешно се бранећи од свега што му је отежавало пут… И препреке на путу беху невелике, и руководство мудрих родитеља беше ослонац.
Али је, уписавши се на Академију, остао сам међу новим друговима, и то време је за њега било раздобље тешких искушења која су га приморавала да све чешће прибегава саветима и поукама стараца Лавре и приволи се њиховим поукама. Отишао је на Академију с јединим циљем да се наоружа оним посебним сазнањима која би му помогла у даљој борби с препрекама на путу ка Богу, која би му олакшала извршавање његових животних задатака и моралних обавеза. И с ужасом је запазио да су његови другови на Академији не само далеки од тих циљева, не само несвесни значаја и циља сазнања која стичу, него да нису прожети чак ни за њихов узраст уобичајеном верском настројеношћу, већ су дошли на Академију само зарад дипломе, да би из ње извукли највећу корист за себе. Знатан део тих другова, претежно синови духовништва, дошао је на Академију само зато што није успео да се упише на Универзитет. Они не само што ни у шта нису веровали, него су се крајње презриво односили према пастирској делатности својих очева; управо су такви већином тежили монаштву да би избегли „занат“ родитељски. Идејне побуде нису имали: то је био само рачун, ничим улепшан.
Младом П. В. Окнову тешко је падало друштво таквих другова, и све чешће се повлачио од њих, тражећи утеху у разговорима са старцима. Плашила га је равнодушност према питањима вере, том једином темељу од истинског значаја; али га је још више плашио онај безобразлук с којим су његови другови с Академије примали монашки постриг, дајући страшне завете Богу без одлучности да их изврше, сматрајући монаштво за пут до епископства и с њим везаних спољних добара.
На Академији се срео и с појавом која је за њега била нова и чију природу није могао појмити. Оно ружно осећање зависти које је видео међу својим друговима из гимназије и које се рађало из такмичења у наукама, овде је проистицало из сасвим другачијих извора. Видео је да његови другови с Академије не гаје то осећање према онима који се истичу по својим способностима и марљивости, задобијајући тиме претежну пажњу од стране ректора или професора Академије, већ према онима који су прожети верском настројеношћу и брину о свом духовном расту. То му се откриће чинило чудовишним. Још је и схватао да се може завидети спољним предностима другог; та је појава на жалост уобичајена и раширена међу онима који стреме овоземаљским добрима и њихово поседовање постављају за циљ свог живота… Али завист према моралним предностима, и при томе међу васпитаницима Духовне Академије, чинила му се невероватном. Међутим, с том се појавом сусрео не само на Академији, него и после изласка из ње, у монашкој средини, где је била нарочито изражена, и где су најгори међу монасима не само завидели најбољима, него их и угњетавали и прогањали…
Много путева води у монаштво, и разни људи разним путевима стижу до њега. Једни – а такви су већина – одлазе из света празних руку, не иду у манастир с циљем одрицања од овоземаљских добара већ да би их стицали, јер изван монашког пута не виде друге путеве постизања тог циља. То су они који углавном чине манастирску братију пореклом из сељачке средине што је ратарски рад заменила манастирским послушањима.
Крајњи домет њихових жеља представља звање јеромонаха. Придружују им се и они међу академски образованим људима који јасно стреме архијерејском звању посредством кога би се спојили с високим друштвом, и за шта се упорно боре, без обзира на урођену опозицију према његовим представницима, пошто би изван свог звања остали у скромној средини у којој су рођени. Те жалосне појаве су и пружиле повод за негативан однос према институцији монаштва уопште. Али ће такав однос увек бити неоснован. Идеја монаштва лежи на таквом небеском темељу који ће док је света и века остати непоколебљив и који ће као магнет увек привлачити људску душу, док она још није умрла духовно и док није у себи пригушила искру Божанског огња, док је способна да реагује на истину и одазива се на зов Божји. Истина, у манастир често иду из свакидашњих рачуна и разлога; али у сусрет монашкој идеји иду само људи који танано осећају и дубоко мисле. И несрећа, и личне недаће, и умор од борбе с њима, и губитак вере у људе – све то многе приморава на скривање иза манастирске ограде… На манастирска врата куцају и они који траже решење вечних проблема живота, одговоре на своје духовне потребе, које мучи свест о сопственој кривици пред Богом и желе да подвизима покајања васпоставе своју душевну равнотежу поремећену том свешћу. Напуштају свет и они чисти људи који су покушавали да се прилагоде условима световног живота, без издаје заповести Божјих, и после неуспешних покушаја да преправе свет беже из њега признавши, заједно с епископом Игнатијем Брјанчањиновим, да је остати у свету и спасти се подједнако немогуће као и горети у ватри и не сагорети…
Међутим, било је и таквих који су ишли у сусрет монашкој идеји покретани само нагоном очувања душе од погибељи. Нису били ојађени учињеним гресима; још нису носили на леђима онај терет који је носио блудни син враћајући се своме оцу; њихова младост још није стигла да осети ни јаде, ни животно разочарење; ишли су у манастир чак без помисли да постану бољи, већ само зато што су се бојали да остану у свету, да им зли људи не дођу главе… То су они људи с тананим и нежним душевним устројством који су способни да живе само у атмосфери правде, мира и љубави, који су по природи неспособни за какву борбу и то знају, и не скривају… То су најснебивљивији и најсмернији људи.
Тој класи људи припадао је и митрополит Питирим.
Одмах по завршетку Духовне Академије, 1883. године, млади магистар богословије П. В. Окнов се замонашио. Није ми познато у којим околностима је дошло до његовог пострига, али обавештења која сам добио од почившег старешине Скита Пречисте Богородице Кијевске епархије, схимника игумана Серафима, допуњују слику монашког пострига младог П. В. Окнова сасвим необичним бојама. Младић П. В. Окнов био је тако запањујуће леп да га је чак његов кум, старац познат по свом подвижничком животу, јеросхимонах Алексиј (Шепељов), преминуо 10. марта 1917. године у Голосејевској Пустињи код Кијева, одговарао од пострига, проричући да ће монаштво за њега постати изузетно тежак крстоносни пут.
Витак, отмен, женствених манира и покрета, безгранично деликатан и изванредно васпитан, снебивљив и стидљив, млади Окнов је скретао свеопшту пажњу. Његове огромне, сањалачке очи, уоквирене трепавицама које су бацале сенку на румене образе, љупки овал бледог мат лица и велелепне црне коврџе што су падале до самих рамена, као да су тражиле сликарску четкицу да би се овековечиле на слици као одраз процвата ране младости.
„И шта ће таквоме манастир – говорили су у храму – кад је он и без монаштва Анђео безгрешни; за шта ли он јадничак да се каје“…
Онај запањујући утисак који је монашки постриг П. В. Окнова оставио на присутне у храму не само да није избледео у сећању, већ је и десетинама година касније преношен с најситнијим појединостима за које сам и ја сазнао тек 1917. године, после револуције, када су ме околности довеле у поменути Скит.
Своје прве године служења у монашком звању посветио је педагошком раду у духовно–школским установама да би 16. августа исте те 1883. године постао професор Кијевске Духовне Академије за догматско богословље; касније је тамо као рођени Рижанин који течно говори немачки предавао и немачки језик. Четири године касније, 1887. године постављен је за инспектора Ставропољске богословије, а затим и ректора исте богословије. Међутим, на тој последњој дужности у Ставропољу није остао дуго. Годину дана касније је по жељи митрополита С.-Петербуршког постављен за ректора С.-Петербуршке Духовне богословије и уздигнут у звање архимандрита. Да ли је нежна, истанчано осећајна душа архимандрита Питирима пронашла оно што је у монаштву тражила?! Ни мира, ни тишине којима је стремила његова душа пуна љубави, он у монаштву није пронашао. Обрнуто, оно подводно камење и гомиле препрека којима је био посејан светован пут ка Богу, у монаштву су се показали још опаснији и мање приметни, будући да су били подмукло скривени иза двоструко варљиве спољашности која је доводила у заблуду чак и искусне људе. Безгранично лаковеран и чист П. В. Окнов пак, замонашивши се, као да је доспео у ропство рђавих људи који су га обмањивали и злоупотребљавали његово поверење. На том тлу је потом долазило до разних службених неугодности које су свом тежином падале на Митрополита Питирима, док он често није знао чак ни чиме су биле изазване. Његова су искушења још и повећана после његовог премештаја у С.-Петербург.
Убрзо после замонашења, П. В. Окнов је постављен за ректора Петербуршке Духовне богословије. Тог раздобља свог живота и службовања у Петербургу присећао се с великом ојађеношћу. Живот у престоници и обавезе ректора богословије реметиле су његову повученост, обавезивале на пријеме које није подносио колико због своје стидљивости, толико и зато што му нису долазили послом, већ да га виде и упознају се.
Архимандрит Питирим је 1894. године уздигнут у звање епископа и именован за Новгород-Северског епископа, викара Черниговског Архиепископа.

Черњигов почетком ХХ вѣка

Черњигов почетком ХХ вѣка

Док је био викар у Чернигову, Преосвећени Питирим је стекао дирљиву љубав своје пастве и привлачио људе како својим проповедима, тако и необичним вршењем богослужења. О тој љубави Черниговаца према Владики сведочи свака страница летописа Черниговске епархије. Уз непосредно учешће Преосвећеног Питирима 9. септембра 1896. године је одржана и свечаност прослављења великог Угодника Божјег Теодосија Угличког. Убрзо после наведене свечаности Владика добија самосталну катедру и бива именован за епископа Тулског и Белевског, одакле је 7 година касније премештен на катедру епископа Курског и Обоњанског, и ускоро после тога бива уздигнут у звање архиепископа.
Ту сам се 1906. године и упознао са Преосвећеним Питиримом, у вези с мојим прикупљањем материјала за житије Св. Јоасафа Горленка, епископа Белгородског и предвиђеним прослављањем Светитеља.
Мишљења о Преосвећеном Питириму била су искључиво одушевљена. По речима П. Ф. Монтрезор, представнице Курске аристократије и староседеоца тих крајева, Преосвећени је уживао љубав као ниједан од његових претходника, а међутим увек је био несигуран у себе, увек се нечега бојао и живео као под претњом некаквих неугодности и искушења. Мој лични утисак од познанства са Владиком у потпуности је потврдио њене речи. Преосвећени Питирим ме је врло срдачно дочекао, од свег срца се одазвао мојој молби да ми олакша проучавање архива Конзисторије, Курског и Белгородског манастира, снабдео ме писмом за свог викара, епископа Белгородског Јоаникија, благословио мој предстојећи рад иконом Знамења Богородице и горљиво се занимао за рад. Опраштајући се са мном, Владика ми је поклонио раскошно укоричену „Књигу Правила“ и рекао: „Ову књигу нико не чита; многима није познато да она постоји; а међутим, ту су закон Божји, Апостолска Правила и одлуке Васељенских Сабора“… Ма колико Преосвећени Питирим био љубазан, ипак нисам могао а да не запазим да је Владика улагао изванредне напоре у то да изгледа смирен… У ствари, био је толико онерасположен, толико живчано истрзан да је једва говорио од мучних грчева у грлу. Нисам се осмелио да упитам за разлоге Владикине узнемирености и тек сам касније сазнао да је то било уобичајено расположење Преосвећеног који је увек живео под теретом свакојаких сумњичења, у атмосфери неистине, недоречених речи и неисказаних сумњи.
Тежак је усуд епископа, ако је монах, ако је веран заветима датим Богу, и боји се да их прекрши. Онда га запада усамљеност; а усамљеност је увек окружена тајном, и чак ни засун од ње не спасава.
„Никада нисам имао пријатеље – рекао ми је једном митрополит Питирим – никада нисам умео да се стопим с околином: свугде сам био туђин, и нису ме схватали… Средина је деспотска, она захтева жртве које не могу принети а да не издам завете које сам Богу дао“.
Наравно да груба, неинтелигентна монашка средина сачињена од лица која се задовољавају спољном благочестивошћу, али далека од схватања суштине монашког подвига, није могла да оцени ни настројеност ни побуде младог подвижника који је већ при првим корацима свог монашког живота наишао на низ изузетно тешких искушења. И та га искушења нису напуштала чак ни када је постао епископ… Обрнуто, постала су већа.
„Био сам запрепашћен – говорио је митрополит Питирим – што су се чак и епископи, достигавши оно звање које само по себи од стране световњака изазива дубоко поштовање, трудили да се прилагођавају настројености световњака уместо да заштите ону настројеност с којом су им световњаци прилазили. Трудили су се да изгледају световно, не познавајући монденска правила, да у разговор убацују стране речи, не знајући стране језике, да се шепуре манирима и размећу оним чиме се уобичајено размећу у световној средини… Шта ће све то монаху који се одрекао света, и то још епископу?! Није ваљда да не знају да се у очима световњака специфична тежина сваког монаха састоји само у његовој молитвеној настројености и истинској благочестивости, и да он више није монах ако га брине утисак који оставља… Јер, код нас не долазе у госте да би проћаскали, већ долазе с напаћеном душом, искиданих живаца, с великом невољом; долазе по помоћ и подршку, а не зарад салонских разговора“…
И Преосвећени Питирим нити је примао „госте“, нити се одазивао на такве позиве, сматрајући да је сасвим недопустиво за епископа да води световни начин живота и држи се обичаја који су обавезни у световној средини. Та чињеница, која је Владики донела изванредну наклоњеност благочестивих световњака, изазвала је супротно дејство од стране осталих и створила тло које је изнедрило разноразна објашњења такве отуђености од друштва навиклог да у епископу види само духовног великодостојника и које је пред њега постављало своје уобичајене захтеве. Лаковерност Преосвећеног чинила је његов положај још сложенијим.
„Та коме после овога и да се верује, ако се не сме веровати чак ни монаху који је дао страшне завете Богу“ – узвраћао би Владика када би му указали на толику лаковерност.
Преосвећени Питирим никако није могао да се навикне на такву поквареност околине, није могао да се примора на сумњичавост, да не би таквом сумњичавошћу увредио свог ближњег и, будући чист, сматрао чистима и друге. То су користили рђави људи: услед тога су њихова злодела пуном тежином падала на сасвим невиног Владику, сасвим неспособног да се оправда. Ову последњу црту треба посебно истаћи. Владика је био запањујуће беспомоћан и, свестан тога, двоструко снебивљив и неповерљив. Његово женствено устројство било је до танчина доследно. Довољан је био ништаван повод, некаква непроверена гласина, и он би губио душевни мир.
„Та како да се не узнемиравам када не умем да се браним и оправдавам – говорио је Владика – кад би моји непријатељи хтели да ме учине лоповом и убицом и рекли да сам заклао човека, ни онда не бих умео да се оправдам… Никада никог нисам нападао и нисам се научио да се браним од других; једино моје оружје је моја реч… Добро је ако ми поверују; ако ли не поверују  бићу осуђен, и само ће Свезнајући Господ рећи ко је у праву… Па и ко се од монаха што напуштају овај свет учио начинима такве борбе!.. Ми ни да живимо у свету не умемо; а камо ли да се боримо“…
И како је само то својство немилосрдно злоупотребљавала околина, како је често с предумишљајем стварала поводе за бриге и немир, и застрашивала смерног Владику!..
„Ја сам као цвет – рекао ми је једном митрополит Питирим – када чујем да ме грде, сместа увенем; а када неко каже нешто љубазно о мени, онда опет процветам“…
Ту се одражавала потреба његове природе да буде у миру и љубави са свима. Само врло нежна и осећајна душа стреми ка таквој љубави и миру и пати када их нема, и неће устукнути чак ни пред жртвама да би их задобила. Само грубе и бездушне природе, незабринуте за лично усавршавање, равнодушне према захтевима моралне одговорности, не воде рачуна о тој потреби и не задовољавају је. Свеједно им је како се околина према њима односи, пошто им је свеједно и како ће се и сами односити према околини. Страна им је та тежња ка светској хармонији, својствена само људима врло танане и нежне психе, који не подносе неистину, гуше се у атмосфери зла што те законе ремети, и стреме ка миру и љубави који васпостављају њихову поремећену равнотежу.
Митрополит Питирим није патио само онда када би видео омразу, небратске односе, злобу, неискреност и лукавство, већ и онда када је сусретао само суморна, нељубазна лица… Жудео је за љубазношћу, миром и љубављу уистину онако како цвет жуди за сунцем, пошто је то била његова сфера, његов живот. И ту је, у ту сферу, звао околину, захтевајући да њихови узајамни односи са ближњима буду апсолутно чисти, да тамо не буде ничега недореченог и неизреченог, да владају искреност и истина.
Стигао је септембар 1911. године. Ближило се време Белгородских свечаности везаних за прослављање Угодника Божјег Светитеља Јоасафа. Десетине хиљада ходочасника хрлиле су у Белгород. Дошло је до трвења између архиепископа Питирима и губернатора М. Е. Гиљхена. Губернатор је, позивајући се на то да је свечаност била црквена, сматрао да је пријем почасних гостију обавеза епархијске власти, док је архиепископ одговарао да ни он сам никада није ишао на ручкове, нити икада код себе правио ручкове, те не може преузети на себе бригу о спољном уређивању свечаности која и за њега лично, и за духовништво започиње и завршава само у храму. Неусаглашеност радњи црквене и грађанске власти касније је довела до извесних пропуста, одговорност за које је пала на архиепископа Питирима који је, ускоро после завршетка свечаности, и био премештен на Кавказ за архиепископа Владикавкаског и Моздокског. То постављење је представљало велики ударац за Владику и пружило много хране најразноразнијим клеветама.
Наши односи су одласком архиепископа Питирима на Кавказ били прекинути. Две године касније, 1913. године, Владику премештају на катедру архиепископа Самарског и Ставропољског, а 26. јуна 1914. године именују за Егзарха Грузије.
Настао је прекид од неколико година током којих нисам видео Владику нити се са њиме дописивао. Срео сам се са њиме тек годину дана пре његовог именовања на Петербуршку катедру када је, већ као Егзарх Грузије, Владика долазио послом у Петербург и одсео у Александро-Невској Лаври, камо сам случајно навратио.
С безграничном благонаклоношћу и оном љубављу која је увек одликовала Владику, он ме је дочекао у Лаври.
„А знате ли – рече ми Владика – у мислима сам се огрешио о Вас“…
„У чему?“ – упитах зачуђено.
„Мислио сам да сте и Ви били међу онима који су се трудили да ме одвоје од моје љубљене Курске пастве; а касније ми рекоше да су то била роварења мојих непријатеља који су наводно нахушкали на мене Распутина те је настојао да код Саблера постигне моје удаљавање… Наравно да томе нисам веровао, пошто Распутиновим именом шпекулише свако ко пожели. Касније сам, већ на Кавказу, сазнао да моји непријатељи нису били у Петербургу, већ у Курску, и сплеткарили су против мене. По свему судећи, ту се залагао и Курски губернатор који ме није заволео, што му, међутим, није сметало да се током Белгородских свечаности ни на корак не удаљава од мене, поготово на местима окупљања народа. Прибојавао се атентата и сасвим отворено ми је изјављивао да се узда у заштиту мог омофора и боји се да се удаљава од мене“…
Нехотице сам се осмехнуо, замишљајући слику како се губернатор сакривао иза архиепископових леђа и како је снебивљивом Владики тешко падало такво блиско суседство, прибојавајући се да ће залутали метак или бомба, намењени губернатору, убити њега.
„Можда Вас је Господ због тога што сте невини претрпели и уздигао сада, окружио људима који Вас још више воле него у Курску“ – рекох.
Владика се прекрсти и одговори:
„На Кавказу није тешко придобити најискренију и најдубљу љубав. Кавказ толико мало тражи од свог архипастира: само моли да му се допусти да се моли на матерњем језику… А Петербург то не схвата; све му се причињавају некакви страхови и бојазни да се иза те молбе Кавкаске пастве крију политички мотиви, идеја сепаратизма, тежња за политичком аутономијом… Те бојазни ни на чему нису засноване. Ако Кавказ икад и покрене такве захтеве политичког својства, ослањаће се на сасвим другачије тло, а не на религиозно. Оне гомилице злонамерних људи које сеју смутњу и галаме о аутономији Кавказа ни у шта не верују, никаква им религија није потребна, и Вама је то познато по Кавкаским посланицима у Думи. Они пак који се мени обраћају, најоданији су синови Православне Цркве, и не могу одбити њихову молбу и вршим богослужење час на Грузинском, час на Осетинском језику, и народ ми се због тога ватрено захваљује… Кад бисте само видели с коликим ганућем се моле, с каквим дубоким поштовањем стоје у храму… У нашем средишњем појасу, ни у селима ни у градовима, такве слике нећете видети… А међутим, моје погледе не деле сви… зато сам и дошао овамо по тој ствари да бих распршио страхове; али не знам како ће се моја мисија завршити.
У моје схватање никако се не уклапа захтев да се паства приморава да се моли на језику који не разуме. Огромна већина моје пастве тешко се сналази у руском језику, а камоли да разуме црквенословенски. Не сме се од политике правити оруђе религије и обрнуто“…
Искрено сам делио Владикине погледе и схватао зашто га је толико ватрено заволела Кавкаска паства… Владика је био први Егзарх Грузије који је с уистину очинском љубављу пришао својој пастви и за кратко време научио малтене сва кавкаска наречја да би јој био ближи, и да би њу приближио свом срцу пуном љубави. Јасно је осуђивао политику својих претходника који су тежили русификацији Кавказа, презриво се односили према Кавкаском „жаргону“ и прогањали православно кавкаско духовништво због вршења богослужења на локалном језику. Обрнуто, он је сматрао за обавезно да се богослужења врше на језику Области, управо у циљу васпитавања у својој пастви здравих религиозних начела као најчвршћег темеља и политичке лојалности, и изражавао најдубље сажаљење што је политика његових претходника кочила религиозну свест Кавказа и може дати врло горке плодове. Потоњи догађаји су показали колико је Владика био дубоко у праву.
Није ми познато како су се завршили преговори Владике у Синоду. Убрзо је отпутовао, и поново сам се са њиме срео тек онда када је Владика у звању митрополита Петербуршког и Ладошког стигао у престоницу.
Именовање Преосвећеног Питирима за Егзарха Грузије поклопило се с тренутком када је Распутиново име већ орило читавом Русијом, и исте оне гласине које су пре неколико година Распутину приписале Владикино удаљавање из Курска, почеле су да тврде да је Распутин допринео његовом именовању на катедру Егзарха Грузије, и да нови Егзарх води антивладину политику на Кавказу, доприносећи његовој политичкој аутономији. Но, после постављења Преосвећеног у Петербург, напади револуционара су постали још жешћи… Владику су почели да оптужују за мешање у државне ствари, за интриге против његовог претходника, митрополита Владимира, премештеног у Кијев, и за отворено пријатељство са Распутином. Широка публика се наравно није сналазила у тим гласинама, није могла да у њима запази израз танано смишљених и спретно извођених револуционарних програма и не само што је веровала, него је и повлађивала тим гласинама. Ретко ко је знао да је схема распада Русије већ била разрађена до ситница и плански се спроводила не само у позадини, него чак и на фронту… Државна Дума, штампа, тајни агенти непријатеља Русије, имајући општи програм, поделили су улоге и задатке који су се сводили на један циљ – што пре изазвати револуцију.
Не само влада у пуном саставу, него је и сваки частан поданички веран човек подвргаван жестокој хајци и, што су ти људи били револуционарима опаснији, то су их немилосрдније прогањали. Положај Првојерарха руске Цркве, сам по себи, чак и невезано за личност митрополита Питирима, обавезивао је на најжешћу навалу прогонитеља хришћанства, и свакако да је превазилазило моћи митрополита Питирима, који није умео да брани чак ни самога себе, да се таквој навали одупире. И у Русији у време уочи револуције уистину није било омраженијег имена од имена митрополита Питирима; није било човека кога би жешће и злобније прогањали како лични тако и политички непријатељи; није било тежих оптужби од оних које су изношене против смерног и снебивљивог Владике.
А међутим, сви они који су познавали митрополита Питирима, знали су и то да није било снебивљивијег и смернијег човека, беспомоћнијег, кроткијег и добродушнијег, предусретљивијег и осећајнијег, с чистијим срцем…
Престоница је новог митрополита дочекала непријазно и недружељубиво. Владика је стекао надимак „распутиновац“ још пре свог именовања на Петербуршку катедру. Премештај митрополита Владимира у Кијев такође је приписиван утицају митрополита Питирима. Сви приврженици митрополита Владимира у братији Александро-Невске Лавре били су његови непријатељи; у престоничком друштву нови митрополит такође није имао ослонца нити га је тражио, већ је, обрнуто, још више окренуо друштво против себе, прекршивши традиционални обичај да иде у посете лицима на високим положајима и најпознатијим парохијанима. Синод је сместа постао оштра опозиција Митрополиту, а Обер-Прокурор А. Н. Волжин је то испољавао чак и у облицима који су понижавали звање Владике Питирима. Положај митрополита Питирима у Синоду био је изузетно тежак, а још сложенијим га је чинила околност што је митрополит Владимир и после свог премештаја у Кијев сачувао првенство у Синоду, док је митрополит Питирим, као најмлађи по времену именовања, заузимао треће место… Колико је мучно било учешће митрополита Питирима на заседањима Синода између осталог сведочи и чињеница да за све време док сам био Помоћник Обер-Прокурора митрополит Питирим није у Синоду изрекао ни реч и никако није учествовао у разматрању послова. Долазио је у Синод, ћутке се поздрављао са јерарсима и ћутке одлазио, ни са ким не разговарајући. А то је било онда када је Владика у новом Обер-Прокурору и Помоћнику имао своје пријатеље. За време А. Н. Волжина његов је положај био још мучнији.
Сасвим је разумљиво што је у таквим условима митрополит Питирим тражио помоћ и подршку, и када се, упознавши се са мном 10. октобра 1915. године, Царица распитала о мени код митрополита Питирима, Владика јој је изнео повољно мишљење о мени, не скривајући ни од мене да би ме желео узети у службу у Синод, и жалећи се на неиздрживе услове у којима је.
Везан дугогодишњим пријатељством са митрополитом Питиримом, посећивао сам га када ми је време дозвољавало и често са њим разговарао о Распутину и легендама које су то злосрећно име окружавале. Једном приликом ми је Владика рекао:
„Увек сам се прибојавао да не увредим свог ближњег неповерењем према њему и његовим речима. Није моја кривица што су ме обмањивали. Често су ми говорили да уопште није ни требало да примам ове или оне људе, или да се пак држим на извесном одстојању од околине, у складу са својим звањем и положајем. И покушавао сам да то чиним, али ми уопште није полазило за руком: срце ме је увек спуштало с такве вештачке позиције. Нисам могао да се навикнем на таква неприродна стања. Обрнуто, што су једноставнији, сиромашнији били они што ми долазе, што су били сметенији и збуњенији, приближавајући се архипастиру, што су били смернији, тим сам им ближе прилазио и јаче их стискао на своје срце. Већ од самог њиховог изгледа бих се разнежио и срце ми се топило од љубави према њима; и где сам ту могао да мислим на висину свог звања, када сам узнет од Господа на висину тог положаја често сматрао да сам и гори и грешнији од тих малих људи, несретне судбине, онемоћалих од немаштине, притиснутих невољама… Тада је само једна мисао живела у мом срцу: како да олакшам њихову невољу, како да помогнем, утешим, будем благонаклон… О, кад бисте знали како ми је било тешко да потом саслушам замерке других који ми указују да тог-и-тог уопште није требало да примим, с тим-и-тим сам био љубазнији него што је требало, а том-и-том сам обећао помоћ уместо да га отерам од себе… Можда су са становишта свакидашње мудрости сви ти савети и вредели, али за њима није било потребе, као што не би било потребе ни за усавршавањем истанчаности у односу према људима да није изгубљен истински темељ живота – љубав. Што је мање има око нас, тим је више морамо давати. Чак постоји пословица „кад живиш међу вуковима, завијај као вук“ и за њу кажу да је израз народне мудрости… Није ваљда да се и ми, архипастири, морамо на то угледати, уместо да вукове претварамо у јагњад?!
Што се тиче Распутина и односа друштва и штампе према њему, треба се само чудити колико се савремена мисао удаљила од истинског схватања онога што се збива. Творцима револуције нисам потребан ја, већ мој положај митрополита Петербуршког; нису им потребна имена и лица, већ им је потребна сама конструкција државности; да наша јавност није револуционарна, схватила би да без неког „Распутина“ ниједна револуција не може. „Распутин“ је заједничка именица, посебно намењена за дискретитовање Монарха и династије у широким масама. Носилац тог имена могао би бити сваки човек близак Двору, невезано за његове врлине или мане. Идеја тог имена састоји је у томе да се поткопа поверење и поштовање према личности Монарха и усади уверење да је Цар изневерио Своју дужност према народу и предао управљање државом у руке пробисвета. Јер, мора се нечим легализовати насилни чин свргавања Цара с Престола и оправдати га у очима насамареног становништва!… Ето зашто о Распутиновим злоделима на све стране галаме, а у чему су та злодела – то нико не може да каже… Са Распутином сам почео да се виђам тек у Петербургу, а овамо сам постављен по препоруци Намесника Његовог Величанства на Кавказу грофа Воронцова-Дашкова и пошто је Господар Цар лично посетио Кавказ. Његово Величанство је изволео да посети Саборну цркву, присуствује богослужењу, саслуша мој поздравни говор и поклони ми Своју високомилостиву пажњу. Моја ме је паства ватрено заволела и Господар је у разговору са мном истакао ту чињеницу и посебно је подвукао. Управо тада је Његово Величанство и изразио жељу да ме види на катедри Петербуршког митрополита. Таква ме је намера уплашила, и одважио сам се да замолим Господара да ме остави на Кавказу, с којим сам већ успео да се сродим, док сам истовремено рекао грофу Воронцову да би, с обзиром на већ постојеће претенденте, Господар, у случају жеље да ме истакне, могао да ми додели звање митрополита, с тим да останем Егзарх Грузије. То сам рекао управо зато што сам се бојао премештања у Петербург, јер сам предвидео каква ме невоља и какви јади тамо очекују. Међутим, до премештања је дошло. Царица ми је такође рекла да је Њен избор пао на мене само зато што је знала за љубав коју је према мени гајила моја Кавкаска паства, и желела је да у престоници има архипастира који би такву љубав уживао.

Карикатура из збирке Музеја револуције: Цар Николај игра уз Распутинову фрулу. У позадини - насмѣјано лице цара Виљема II

Карикатура из збирке Музеја револуције: Цар Николај игра уз Распутинову фрулу. У позадини – насмѣјано лице цара Виљема II

А када сам стигао у престоницу, онда су почели да причају да ме је Распутин именовао… Обриси револуције су почели да се оцртавају преда мном још на Кавказу, и када сам почео да упозоравам на предстојеће невоље, почели су да галаме да се мешам у политику… Нису ми веровали… Распутинов значај ми је био јасан… Он је био прва жртва коју су зацртали револуционари, исти они људи који су га истовремено опијали и стварали свакојаке инсценације његовог понашања, па онда галамили о његовој развратности и злоделима. Несумњиво је да се Распутин, забринут због утиска који на Њихова Величанства оставља, распојасаности препуштао иза прага Дворца и пружао повод оптужбама за рђаво понашање… А колико је аристократских, дворских одличника било још распојасаније, проводећи ноћи у пијанкама!.. Па зашто онда друштво, Дума и штампа, увређени у својим најбољим осећањима, не галаме о њима?.. Зато што та галама о Распутину уопште није потицала из увређеног моралног осећања друштва, већ су је намерно стварали они који су стварали револуцију и користили то друштво као своје оруђе. Јер, сад више скоро да и нема људи који нису упали у мреже које су револуционари свугде поставили… Један министар, на пример, галами да се боји Распутина и кришом га прима, у посебном кабинету, да нико не види, а онда галами да га нити зна нити познаје… Други га уопште не прима у министарству, већ га прима у својој кући, на мала врата; трећи Распутина шаље мени и заказује сусрет са њим у мојим одајама… Зар то није хипноза“…
Износећи ми своје скровите мисли и чемерне доживљаје, митрополит Питирим се трудио да ме узме на слободно место Помоћника Обер-Прокурора Св. Синода, надајући се да ће у мени стећи подршку и ослонац. Свакоме ко је познавао односе који су ме везивали за митрополита таква се жеља чинила сасвим природном; али је А. Н. Волжин, који се слабо сналазио у ситуацији која га је окруживала и опасност увек видео тамо где је није било, такву жељу другачије објашњавао. Чинило му се да митрополит Питирим жели да постигне његову оставку и моје именовање на његово место. Ту је извор ненаклоњености А. Н. Волжина како према митрополиту тако и према мени, док су оптужбе против нас обојице за блискост са Распутином придодате само у циљу објашњења те ненаклоњености мање прозаичним разлозима. Између митрополита и А. Н. Волжина водила се огорчена борба, и што је Владика енергичније настојао на мом именовању, то га је А. Н. Волжин упорније кочио. Међутим, било је предодређено да митрополит Питирим из те борбе изађе као победник.

Поглавље XXV: Именовање Н. В. Зајончковског

Завршила се 1915. година, а Обер-Прокурор још увек није себи одабрао Помоћника; то место је и даље било слободно. Моја се кандидатура све упорније истицала, а у вези с тим су се моји односи с А. Н. Волжином све више заоштравали. Осврћући се сада на прошлост, коју оцењујем колико објективно толико и непристрасно, не могу себи пребацити да сам према А. Н. Волжину гајио било какву злонамерност, премда је за то, рекло би се, било основа. Лично сам био толико далек од помисли на могућност моје кандидатуре за Помоћника Министра, како по свом узрасту тако и по стажу у служби, да се нисам могао злонамерно односити према онима који су били истог мишљења. А није ми било познато да је Царица у Својим писмима Господару настојала на мом именовању, и био сам убеђен да моја прошлогодишња аудијенција код Њеног Величанства, без обзира на речи С. П. Белецког и непрестано честитање „високог постављења“ неће дати нити може дати икакав практичан исход, тим пре што ме Господарица није позвала код Себе, и од прве аудијенције је протекло већ три месеца. Наставио сам свој посао у Државном Уреду и био уверен да су ме заборавили… До мене су стизали одјеци ненаклоњености А. Н. Волжина; али нисам обраћао пажњу на њих, знајући колико могу вредети осуде ближњег… Људи знатно чешће осуђују другог да би похвалили себе и истакли своје предности, него с циљем да увреде, и ретко праве разлику између „расуђивања“ и „осуђивања“. А. Н. Волжин ми је изгледао само као јадник неспособан да схвати ни суштину политичког тренутка, ни ону закулисну игру која је тај тренутак стварала, ни онај посао који су милиони руку обављали да би насамарили јавно мнење и увели га у унапред предвиђен колосек. У мени се будило само непријатно осећање од свести да се чак ни министри не разумеју у „јавно“ мнење и не само што понављају оно што им то мнење диктира, већ му и верују. И што ме је још више чудило, исто то јавно мнење поготово није штедело А. Н. Волжина; зато је морао знати колико оно вреди. И поред свега тога, моја одлука да одбијем сарадњу с А. Н. Волжином била је непоколебљива.
Ето зашто сам био безгранично запрепашћен када ми је члан Савета Министра Народне Просвете, Николај Вјачеславович Зајончковски приликом сусрета рекао:
„Па, честитам Вам постављање за Помоћника: то је решена ствар“…
„Каквог Помоћника?“ – зачудих се.
„Ама зар не знате?! То више не треба тајити“ – узврати Н. В. Зајончковски, снажно ми стежући руку. Нисам знао шта значи таква мистификација. Нисам могао претпоставити да до мог именовања може доћи мимо мене и то још у тренутку када то односи настали између мене и А. Н. Волжина апсолутно нису дозвољавали… И у мојој уобразиљи су се већ осликавале перспективе преурањеног скандала који би био неминован кад бих поднео захтев за оставку на дан свог именовања зато што не желим да служим заједно с А. Н. Волжином.
Настало је време мучног живцирања пошто ниоткуд нисам могао сазнати истину… Уосталом, такво стање неизвесности није дуго потрајало. С. П. Белецки ми је неколико дана касније саопштио да је А. Н. Волжин на седници Савета министара на положај Помоћника Обер-Прокурора Св. Синода кандидовао истог оног Н. В. Зајончковског, који ми је недељу дана раније то именовање честитао.
„Истовремено – додаде С. П. Белецки – Обер-Прокурор намерава да покрене захтев за увођење звања другог Помоћника, и да за то место предложи Вас“.
Именовање Н. В. Зајончковског не само да ме није коснуло, већ сам, обрнуто, с олакшањем одахнуо у нади да ће нестати тло за даље сплетке и да ће ме новине оставити на миру… Међутим, ретко коме је била позната моја одлука да одбијем сарадњу с А. Н. Волжином, и после ранијих поздрава и честитики, уследили су изрази недоумице, сажаљења и саосећања од стране оних који су сматрали да сам изигран и увређен.
Мораћу да истрчим знатно унапред да бих испричао о околностима које су изазвале именовање Н. В. Зајончковског, за које сам сазнао тек крајем 1916. године када сам већ био Помоћник Обер-Прокурора Св. Синода.
А. Н. Волжин је био убеђен не само у то да је моју кандидатуру смислио Распутин, него и у то да сам и сâм користио Распутина за постизање својих циљева који су се наводно сводили на моје постављење за Помоћника Обер-Прокурора с тим да потом уклоним А. Н. Волжина и заузмем његово место. У таквом уверењу, јасно је какав су утисак на А. Н. Волжина остављале речи Господара Цара који га је подсећао на моје именовање.
Време је протицало… Господар Цар, заузет на фронту, није могао, наравно, да Своју пажњу усредсреди на то питање… Лична реферисања А. Н. Волжина Његовом Величанству била су ретка, и он је то користио да би под разноразним изговорима отезао с питањем попуне слободног места, истовремено смишљајући начине да се ратосиља непожељног кандидата. Рекло би се, било би знатно једноставније да Господару Цару изнесе своје сумње и претпоставке, образложи их доказима, ако их има, да пронађе у себи грађанске храбрости и разиђе се са Господарем у оцени кандидата, а да потом, ако му такви покушаји не успеју и Његово Величанство и даље буде настојао на мојој кандидатури, онда да… дâ оставку, свестан да је извршио дужност… према Думи и јавном мнењу које је она створила. Али, А. Н. Волжину се хтело и да заслужи одобравање Думе, и да сачува свој портфељ: па је и смислио онај начин који би се чак могао назвати оштроумним, да је довео до очекиваног исхода.
Уверивши се у то да лично реферисање неће постићи циљ, пошто је Његово Величанство и даље настојао на мом именовању, А. Н. Волжин је Господару упутио писмени извештај у коме се позивао на крајњу запуштеност Синодалних послова и личну преоптерећеност пословима и заузимао за увођење звања другог Помоћника Обер-Прокурора с тим да се постојеће слободно место додели тајном саветнику Н. В. Зајончковском, а мени, као млађем, с краћим стажом у служби  новоуведени положај другог Помоћника.
Господар Цар, свакако, није ни слутио сплетку и да је тај извештај само тактички потез А. Н. Волжина да би се ратосиљао непожељног кандидата; јер је А. Н. Волжин, наравно, био убеђен да Државна Дума, непријатељски настројена према Синоду, никада неће одобрити новац за увођење новог звања другог Помоћника и да према томе никад неће ни доћи до мог именовања. Ипак се Господар Цар, не слутећи сплетку, овај пут није ограничио уобичајеном белешком „Сагласан“, већ је на извештају А.Н. Волжина написао: „Сагласан, али с тим да се положај другог помоћника Обер-Прокурора Синода додели кнезу Жевахову“.
Преносећи ми то, директор уреда Обер-Прокурора В. И. Јацкевич додао је да је А. Н. Волжин после своје оставке узео свој извештај с Височајшом резолуцијом и у предметима га нема. Далековидо!
Све досад се о питању мог именовања само причало и оно није излазило ван тих оквира; одсад је пак Височајша воља била забележена Сопственоручном резолуцијом Господара, и А. Н. Волжин се нашао у трагикомичном положају. Не само што је био принуђен да пред Думом покреће сасвим безнадежан захтев, него и да га оправдава озбиљним подацима, тј. да приморава друге да верују у оно у шта ни сам није веровао. И то још у време када га је Дума онако немилосрдно кињила, када је тражио путеве зближавања с њом и није их налазио, када Синодални буџет још није био размотрен у Думи, и у будућности су се оцртавале грозне перспективе буџетских расправа и „питања“ Думе! Испоставило се да је задатак толико бесмислен да су, да би се изашло из ћорсокака, били потребни изузетни напори, изузетни потези…
И ево, А. Н. Волжин, јадајући се на своју горку судбину, прича члану Думе В. Н. Љвову (нашао је коме ће причати!!) о томе како на њега насрћу „мрачне силе“ с којима је немоћан да се бори; како сам ја, ослањајући се на Распутина, отишао код њега са захтевом да ми додели положај неизоставно са десетероструком платом; како сам ја на изјаву да таквог положаја нема узвратио захтевом за увођење новог звања Помоћника Обер-Прокурора, и он је био принуђен да мом захтеву удовољи…
Зашто ли је А. Н. Волжин водио тако неразбориту игру? Да ли је заиста био убеђен у моје односе са Распутином, са којим се, узгред буди речено, чак нисам ни сретао током последњих 5 година? Је ли се бојао конкуренције са мном, као што су тврдили они што су ми приписивали већу упућеност у сферу црквених ствари, или је просто желео да тиме одбаци претећу оптужбу да је своје постављење добио Распутиновим роварењима?
Не знам. Али, А. Н. Волжин том игром није појачао свој углед у Думи, док је В. Н. Љвов добио изврстан материјал за свој рушилачки говор 29. новембра 1916. године, који је несумњиво још више накитио и искористио га за оне циљеве за које се залагала читава Дума, наносећи, преко глава чланова владе, ударце Русији и монархији и разарајући руску државност.

Превела Сава Росић

(Visited 134 times, 1 visits today)
ПАМЕТАРНИЦА

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *