Раде Јанковић: НЕКА ВИСИ МИКА!

…или Скица за групни портрет српске „нове класе“

---

1.

       Генеза српске нове класе води нас до Милована Ђиласа и његове чувене књиге Нова класа. Други крак ове генезе води нас до Радомира Константиновића и његове још чувеније књиге Филозофија паланке. Наиме, сви актери криптокомунистичке представе под насловом „Случај силоване глумице“, укључујући и самог Антића, његову жртву и њене медијске промотере, следбеници су филозофије ослобођења од наше „паланачке затуцаности“ и „трибалистичких моралних предрасуда.“

2.

       У катехизису српских либертена Ђиласова Нова класа заузима почасно место а сâм Ђилас, иако са рукама до рамена умоченим у крви либералне буржоазије, заузима место светитеља „српске слободне мисли“. Ни пола века касније српски криптокомунистички либертени нису се одрекли Милована Ђиласа, свесни колико му дугују за свој опстанак и статус у тзв. „посткомунистичкој епохи“. Рођени су као припадници нове класе и духовно се уздизали на идеологији Нове класе. Истинско рушење комунизма, тиме и уклањање нове класе, кренуло би сасвим другим правцем да није било Милована Ђиласа и његовог „комунистичког реформизма“.

3.

       Социолошко порекло српске нове класе Ђилас је нашао у пролетаријату[1] а амбијент у којем је нова класа настала налазио се „у партији нарочитог – бољшевичког – типа.“[2] Карактеристично за партију тог типа, каже Ђилас, јесте „нарочита дисциплина“ заснована „на обавезној филозофској и идејној истоветности.“[3] На врху те партије „креира се језгро и основа нове класе.“[4] Али шта ако се механизам партије једнога дана распадне? Како у том случају сачувати језгро нове класе?…

4.

       За мене је велика загонетка зашто је „друг Ђидо“ постао Mr Djilas и стекао огромну популарност на Западу – политичка кратковидост или генијална стратегија Запада? – кад су тезе из Нове класе биле превазиђене већ у време када је књига била објављена. Наиме, мозак УДБ-е био је паметнији него што се то обично мисли, читао је Грамшија и схватио да ће се судбина комунизма у будућности одлучити на терену „друштвене надградње“, а не на пољу „материјалне базе“, како је Ђилас претпостављао. На пољу културе, а не економије.

       Ђилас је рецимо веровао: „Лишити комунисте наведеног власничког права (тј. права на „колективну својину“, како каже Ђилас, којом управља и коју „у име народа“ расподељује нова класа) значи укинути их као класу… То би био и почетак демократије и слободе у комунизму.“[5] Врло упрошћен економизам једног марксистичког догматичара! За разлику од њега Антонио Грамши је филозоф истанчане мисли. Он је понудио спорије, али делотворније решење. „Једно од најважнијих обележја сваке групе која се развија у правцу доминације“ – писао је тридесетих година прошлог века – „јесте њена борба за асимилацију и ’идеолошко‘ освајање традиционалних интелектуалаца, асимилацију и освајање који су утолико бржи и ефикаснији уколико одређена група истовремено ствара сопствене органске интелектуалце.“[6] Тако је настала доктрина тзв. „дугог марша кроз институције“.

5.

       Доктрина дугог марша кроз институције најчешће се везује и то са разлогом, наравно, за покрете тзв. „европске нове левице“ (Руди Дучке, Кон Бенедикт, Еврокомунисти, Солана, Барозо, Ципрас и многи други). Из неких разлога, међутим, ова фиксација модерне српске интелигенције на европску нову левицу одвратила је пажњу, чак и конзервативном делу наше јавности, са тајних служби које су доктрину дугог марша кроз институције, пре но што ће она постати „водећа идеја наше епохе“, користиле за своје специјалне операције, само под другим називом – тиха инфилтрација.

       Зато је УДБ-а већ крајем педесетих година прошлог века „језгро и основу нове класе“, како каже Mr Djilas, изместила са врха партијске и државне власти у дубоке јазбине у култури (филм, позориште, телевизија), у спорту (спортске организације, спортски савези, клубови, нарочито фудбалски), у средства информисања (штампа, радио, часописи), у образовне и научне институције (школе, универзитети, институти, Академија наука). Зато и тврдим да у позадини српске криптокомунистичке елите која се скрива иза либертенске образине делује један мозак, моћан, гибак и флексибилан, суптилан и сто пута бистрији од мозга глупих марионета које су истурене у први план: Ранковић, Крцун, Ћећа Стефановић, Светолик Лазаревић…

6.

       У складу са теоријом Антонија Грамшија извршена је дисперзија најбољих удбиних кадрова. Удбаш и ратни злочинац Ратко Дражевић дошао је на чело филмске индустрије; генерал УДБ-е и ратни злочинац Јово Капичић у управу кошаркашког савеза, а његов син у кошаркашку репрезентацију; у Српску академију наука дошли су: мајор КОС-а Михаило Марковић; Добрица Ћосић, Ранковићев специјални извештач са Голог отока и Титов хагиограф Владимир Дедијер; у уредништва филозофских часописа ушли су Љубомир Тадић, информбировац Драгољуб Мићуновић, Гајо Петровић, Милан Кангрга и др.

       Ученици Милована Ђиласа и миљеници Марка Никезића и Латинске Перовић преузели су катедре на Филозофском факултету у Београду: Триво Инђић, Света Стојановић, Загорка Голубовић, Миладин Животић и др. Криптокомунистичких либертена има и међу новинарима (Марић, Вучелић, Ћурувија, Тијанић, Хаџи Драган Антић), међу политичарима (Душан Михаиловић, Вук Драшковић, Војислав Шешељ), међу адвокатима, судијама, глумцима, режисерима, рокерима, панкерима, бајкерима… Свуда! УДБ-а је све премрежила и све увезала. Тако је створена криптокомунистичка дубока држава у СФРЈ, чији огранци и данас функционишу у Србији.

       Мика Алексић је један од „службеника“ те дубоке државе. То не мора нужно да значи да је и формално везан за службу државне безбедности, али је савим извесно да је знао за кога ради. На то упућује његова искључивост, самоувереност и бахатост, вешто скривени испод образине ауторитета коју је истурао у први план. У терминологији Антонија Грамшија, он припада оном типу интелектуалца којег нова класа ангажује са задатком да учврсти и продужи њену хегемонију кад дође време за смену генерација. Другим речима, он припрема кадрове нове класе који ће „асимиловати“, како каже Грамши, друштвене институције у култури, образовању, економији и информисању, али тако да друштво над којим се успоставља ова хегемонија прихвати ту промену као сасвим природну и нормалну смену генерација, а не као наслеђену привилегију класе која званично не постоји.   

7.

       Сваки од горе поменутих криптокомуниста оставио је иза себе десетак својих ученика, следбеника и истомишљеника. Ови су, опет, оставили своје идеолошко потомство. Процес се одвијао даље по моделу који су умни људи препознали још у средњем веку. По геометријској прогресији. „Увек четворо или петоро држе тиранина; четворо или петоро који за њега држе целу земљу у ропству; увек је било петоро или шесторо који су уживали поверење тиранина приближивши му се сами од себе или зато што их је он позвао да буду саучесници у његовим окрутностима… Ова шесторица управљају тако добро својим шефом да он постаје зао за друштво не због својих злодела, већ и због њихових. Ова шесторица пак имају испод себе шест стотина људи који стичу корист, а са њима чине оно што су ови учинили са тиранином. Ових шест стотина под собом имају шест хиљада оних које су унапредили у чинове, којима препуштају или руковођење регијама, или баратање новцем… Укратко, на крају испада да захваљујући добицима или уделом у добицима са тиранином, има исто толико људи којима се тиранија чини корисном, колико је оних којима би слобода била боља.“[7] Тако настаје добровољно ропство.

8.

       Мика Алексић је само један од оних „шест стотина“ који „под собом имају шест хиљада оних“ који ће једнога дана преузети руковођење нашом културом, образовањем, економијом, информисањем. Ту прави тиранин више није Мика Алексић, није личност него појава; једна нељудска, инперсонална сила инерције: дух нашег времена. У том контексту однос између учитеља и његовог ученика личи на однос између неотесаног камена и клесара. Учитељ је попут клесара обавезан да у ученику препозна и изведе форму која ће бити усклађена са стандардима које намеће дух нашег времена. Свестан је да није сасвим аутономан у избору форме јер је ограничен духом времена, па ипак, не пристаје ни да буде сасвим роб, зато се игра побуном и глуми либертена.[8] Ученик је, као и камен, само објект који чезне за формом. Ни он није истински добровољни роб, јер задржава могућност да у сваком тренутку напости „радионицу“. Тек кад добије жељену форму која је усклађена са духом нашег времена постаће истински добровољни роб.

       У том контексту истински добровољни робови су само родитељи. Они су припадници нове класе и деле стил, вредности и начин живота класе којој припадају, а то је већ неслобода. Природно је што желе да сачувају хегемонију нове класе, зато ће својој деци обезбедити „најбоље образовање“. Они морају да буду елита да би наследили привилегије стечене од предака. Али – конкуренција је велика! Србија је мала земља, а број припадника нове класе и оних који претендују да то постану рапидно се увећава. („Мала бара, много крокодила!“) За успех више није довољно да сте добри у послу који радите, потребно је да будете најбољи! – а то значи: не само да морате да прихватите дух времена, него и услове које намеће учитељ успеха.

9.

       О, зар има нешто што „добар родитељ“ неће да учини за своје дете! Ако треба, он ће се лишити и дела својих родитељских права, и препустиће своје дете тамо неком Мики Алексићу – „јер је најбољи!“ – да му обликује дете тако да постане најбоља глумица, најбољи режисер, најбољи новинар… А то има и своју нематеријалну цену: Noblesse oblige![9] Није уопште лако постати noblesse. То захтева, рад, напор, одрицање.

       Примедба да је Мика Алексић био груб према деци долази од оних који не разумеју да процес израде елитног друштвеног ешалона, у култури као и у војсци, подразумева дисциплину, стегу, одрицање. Једном речју дрил. Родитељи, међутим, то разумеју. Неки од њих су и сами прошли кроз „нарочиту дисциплину“ засновану „на обавезној филозофској и идејној истоветности“ – како рече Милован Ђилас. Зато ћуте. Робовима који су пристали да робују забрањено је да се буне.             

10.

       Слика Николае и Елене Чаушеску испред стрељачког строја изазвала је рефлекс самоодржања: за очување друштвене хегемоније политичка моћ није довољна! Један облик комунистичке владавине одлазио је у прошлост, марксизам се распадао пред нашим очима, а идеја о тзв. „демократском социјализму“ („социјализам са људским ликом“) пропала је још у фази њене теоријске разраде. Да би сачувала класну хомогеност, новој класи била је потребна нова идеолошка и филозофска основа. Требало је зато хитно, у ходу, понудити нешто наизглед ново, али тако да се сачува постојећа хегемонија стечена револуционарном узурпацијом власти. Илузионисти који су више од пола века производили илузију о социјалистичком рају и бескласном друштву понудили су решење. Из рукава су извукли „либерализам“ и „демократију“.

       Били су то мутни и нејасни појмови, али утолико вреднији, јер нова класа, од кад постоји, воли да лови у мутном. За обликовање филозофске и идеолошке основе нове хегемоније у култури потрудио се Радомир Константиновић. Његова Филозофија паланке и данас је „свето писмо“ сваког српског либертена. Полазна основа ове „филозофије“ у својој суштини је криптомарксистичка (марксизам, али скривен иза образине псеудохегелијанског наратива). Промењени су само параметри, али је дуализам дијалектичког материјализма остао у суштини исти. Друштво се више не дели на две завађене класе, класу експлоататора и класу експлоатисаних, него на две ништа мање завађене културне групе: на затворену, „од света отуђену“ паланку, која чини већину; и на отворену, космополитску мањину („свет“ са својом „светско-историјском свешћу“ о потреби превазилажења паланачког духа, који у коначном рађа „српски нацизам“).

11.

       Једна Микина ученица испричала је следећи догађај. Једнога дана одвео ју је у суседну просторију, разголитио, зубима јој је скинуо гаћице и облизивао њену интиму док је она, по његовом наређењу, изговарала „Оченаш“. Кад је све било готово, рекао је, наводно, нешто као: „Сада си се сјединила са Богом“. Са тачке гледишта „паланачког духа“ ово је чиста перверзија. Али, са тачке гледишта либертена, отвореног према свету и духу нашег времена, ово би морао бити „перформанс“ са дубоком филозофском поруком. Радомир Константиновић би то овако објаснио: „Ако се реч преплиће са покретом-глаголом, то је због тога што покрет међу речима, између две речи, све више себе открива и намеће као могући језик, као неми језик биологије: артикулација, којој се овде једва стреми, сведена је на најмању могућу меру, самим тим што се артикулација и не жели, већ један чисти покрет, који не би био покрет некога субјекта (онога субјекта што је субјект артикулисањем), већ који би сâм по себи био субјект изнад сваког живог субјекта, субјект над-субјективности и ван-субјективности биолошког света.“[10]

12.

       Херберт Маркузе би се сасвим сигурно сложио с њим и можда би само додао: „Идеја да Ерос и Агапе[11] могу након свега бити једно исто – не да је Ерос Агапе, него да је Агапе Ерос – може изгледати чудновата након двије тисуће година теологије.“[12] Али, за истинског либертена нема места чуђењу, јер: „Духовно ’рађање‘ је исто толико дјело Ероса колико и тјелесно рађање…“[13] За Маркузеа је, дакле, вечера љубави потиснута жеља за ослобађањем Ероса, а духовно рађање физичко општење са Богом. „Такво ослобађање сполности“ – наставља Маркузе – „пружа периодички нужан одушак неподношљивој фрустрацији; оно више него што слаби коријење нагонског ограничења… Насупрот томе, слободан развој преображеног либида унутар преображених установа, еротизиравши раније забрањене зоне, вријеме и односе, умањио би манифестације пуке сполности, интегрирајући их у много шири поредак, укључивши поредак рада.“[14]

13.

       Шта је, дакле, то што је радио Мика Алексић у својој „радионици“? Није ли његова „радионица“ заправо она „преображена установа“ о којој говори Маркузе? Тада је сасвим логично да „поредак рада“ у овој радионици укључи и „преображени либидо“. Са тачке гледишта „нове левице“, Мика Алексић би тада био „преводилац“ филозофског дискурса са когнитивног нивоа на ниво praxisa. Конкретно, он је Радомира Константиновића, чија „филозофија“ је тешко читљива, преводио са контемплације на ниво „директне акције“. Тако се реч („Оченаш“) преплиће са „покретом-глаголом“ (са ласцивним покретима усана и екстатичним њихањем кукова) да би се ученици, која је отворена за нове трендове у позоришној и филмској уметности,  „открио“ и „наметнуо“ један језик, неартикулисан (јер „се артикулација и не жели, већ један чисти покрет“), један немушти језик „као могући језик“, као – нéми језик биологије. Али, није ли то управо оно што је господин Маркс желео да каже у својој XI тези о Фојербаху: „Филозофи су само различито тумачили свет; али ствар је у томе да се он измени.“

14.

       Изменити свет, по Фројду и Маркузеу, значи променити себе: ослободити се од терора либида и фрустрација. То је био посао Мике Алексића: ослободити либидо онима који су решили да „освоје свет гламура“! Радио је као што раде гуруи, а групу ученика обликовао је као што се обликују секте. У томе нема ничег необичног ако се присетимо да све организоване групе за освајање јавности („успостављење хегемоније“) започињу као секте. Шта је била Комунистичка партија, ако не секта? Чланови партије издвајали су се из средине и окупљали се око секретара партијске ћелије („гуруа“). Сваки члан је пролазио проверу („кастинг“) и зарицао се на оданост „Партији“. Секретар ћелије морао је да зна све о њима и да се стара да чланови „Партије“ правилно усвајају партијски курс („дух времена“).  

       Методологија Мике Алексића је, дакле, методологија тајне завереничке организације. Баштиници и чувари те методологије данас су припадници тајних служби безбедности. Они су последњи остаци тзв. „професионалних револуционара“ какви су били Тито, Ђилас, Ранковић, Темпо, Моша Пијаде… И, шта вас онда саблажњава у „педагогији“ Мике Алексића? Шта има код њега чега претходно није било код Маркса, Троцког, Лењина, Александре Колонтај, Маркузеа, Адорна, Вилхема Рајха, Алфреда Кинсија, Радомира Константиновића, Желимира Жилника, Макавејева…

15.

       У случају Мике Алексића погажени су готово сви принципи савременог права, пре свега: претпоставка невиности. Јавност је већ пресудила! Велика медијска порота одлучила је: „Крив је!“ Суд само треба да одмери казну. Јавно више нико не сумња да је Мика силовао малолетну ученицу глуме. Поставља се само питање: колико ће година робије да добије?

       Браниоцима Мике Алексића јавно се везују руке. Одбрана се подрива методом суптилне релативизације доказа. Чим исплива неки доказ који иде у прилог окривљеном, појави се гомила „стручњака“ који ће објаснити да то „и није баш сасвим тако“. Тако је било и ономад кад се појавила фотографија на којој „силована глумица“ стоји насмејана и весела поред својег „силоватеља“. У медијски ринг одмах су утрчали „психолози“ и заграктали: то је осмех којим жртва скрива страх! Чекам да чујем шта ће рећи сада када се зна да је „силована глумица“ у „групу за силовање“ довела и своју млађу сестру!

16.

       Све у свему, у ваздуху се осећа напетост и чује се пригушени шкргут зубима као пред линч. Нова класа би да растргне Мику Алексића! Они су толико бесни да помало и заборављају стварни повод ове драме: „силовање глумице“. Јуче је часопис Gloria објавио на насловној страни портрет „силоване глумице“ и крупним словима наслов: „ЛИЦЕ ХРАБРОСТИ“. Шта је дакле она: жртва или хероина? Кад је силовање у питању, не може и једно и друго!… А Мика? Шта је он? За шта он заправо одговара: зато што је силовао глумицу или зато што је од ње направио хероину?…

17.

       У питању је, заправо, нешто сасвим треће: издаја! Мика је крив јер их издао! Издао је класни интерес нове класе и зато мора да виси. Нова класа му то неће опростити, као што није опростила ни Миловану Ђиласу, ни Хебрангу, ни Влади Дапчевићу, ни Добрици Ћосићу, ни Зорану Ђинђићу… Све су му дали, све омогућили, створили га, а он је пљунуо у тањир из којег је јео. Ујео је руку која га је хранила! Роварио је у „нашим“ редовима! Подметао „нам“ кукавичја јаја, а „ми“ смо му веровали и мислили да је „наш“. „Какво ђубре!“ „Манијак!“ „Психопата!“ Зато: „Удри банду!“…

       Ситуација данас подсећа на ону из 1948. године.[15] Микина жена одбија да јавно говори о „догађају“. Ћути! (Можда ћемо ускоро чути да се одрекла својег мужа и осудила „његов злочин“); његово кумче, глумица Бојана Маљевић, која је пре 20 година изјавила да постоје ствари које не може да каже ни мами, ни тати, ни мужу, него само Мики – ћути! (Можда ће се и она ускоро одрећи кумства, јер није знала „каква је звер“ био тај Мика); глумац Никола Ђуричко. који се пре 20 година захваљивао Мики што га је научио да чита књиге – ћути!; глумица Катарина Гојковић, за коју је Мика Алексић пре 20 година био трећи родитељ – ћути!; новинарка Маја Узелац, која је пре 20 година ламентирала што Мика Алексић не отвори школу и за одрасле – ћути![16]

18.

       Сви који су познавали Мику Алексића или на било који начин били у вези са њим сада ћуте! Једино се огласио Факултет драмских уметности: опрали су руке! Они никакве везе са Миком Алексићем нису имали!… Остали мудро ћуте. Са добрим разлогом, дабоме! Ситуација је опасна. Једна дубока удбашка јазбина ударила је другу. Као и 1948. опет су се ухватили за гуше „стаљинисти“ и „либерали“. Ко ли ће овога пута да победи?… Вода је замућена и зато, док се не разбистри, боље је држати језик за зубима. Чека се, дакле, исход овог сукоба. Кад буде сасвим јасно ко је победник, проговориће сви који данас ћуте. Поново се испоставља да је Жак Елил у праву када каже „да су сви велики уметници на политички исправној страни.“[17]

19.

       Ако је глас јавности глас народа, онда судијама, чак и ако су савесни, неће бити лако да „У ИМЕ НАРОДА“ донесу ослобађајућу пресуду за Мику Алексића. Јер „народ“ се већ определио против Мике „Силоватеља“. Сјајна прилика за кладионичаре, само још да се нађе судија који ће да подигне квоту. Али, чак и ако се такав судија нађе и ако, упркос доказима, Мика буде осуђен, то неће решити проблем ове нације, која је изгубила свој историјски оријентир и скренула са исправног пута.

       У целини гледано, Србија је данас једно болесно друштво. Тешко болесно! Жариште ове болести је у култури и образовању, то јест у свим установама које су на неки начин у вези са културом и образовањем: филм, телевизија, позориште, књижевност, штампа, црква, Универзитет, Богословија, Академија наука… Ове су установе заражене вирусом либертенства уместо да су по дефиницији конзервативне, јер установљене су да би чувале (конзервирале) националну културну баштину. Случај Мике Алексића, или „случај силоване глумице“, како вам драго, до коске је разголитио болест овог друштва. То је болест духовна пре свега, а тек потом соматска; болест мишљења и осећања, а тек потом болест мозга, срца и удова.

20.

       Ако прихватите културни модел у којем су неред, изопаченост, неморал и злочин прихваћени као естетске вредности, логично је, а тиме и очекивано, да ће се унутар таквог културног модела појавити појединци и групе, и биће их сваким даном све више, који ће од прихваћених псеудоестетских вредности направити свој образац понашања. Они тај образац намећу читавом друштву агресивном рекламом, и у томе им помажу сви тзв. „носиоци културе“: школа, телевизија, филм, позориште, штампа. Они су „идоли младих“, редовни „гости у емисијама“, глумци који „имају шта да кажу“. Јунаци наших дана!

       Тако се, по моделу Антонија Грамшија, крчи пут асимилацији традиционалних културних установа. Кад нова класа прихвати ову асимилацију, започиње њена културна хегемонија. Ако пристанете на ту хегемонију, у којој успех оправдава сваку гадост а сензација захтева још више гадости, рачунајте да ћете сасвим сигурно добити, и то гратис, Епштајна и Чарлса Менсона[18] заједно. А тамо где је Менсон, тамо је и Шерон Тејт, неминовно. Али тада, да ли је довољно ако обесимо Мику Алексића?

21.

       Решење није у томе. Ово друштво мора да стави под лупу културни модел који производи шунд и порнографију на филму, у књижевности, позоришту, музици… Али пре тога мора да се одлучи: шта као друштво желимо? Какве културне вредности ово друштво жели и шта је то што је непожељно. Желите ли да глумице буду секси или чедне? Да ли их више волите кад су голе или кад су закопчане до грла? Шта вас више привлачи: глумица која показује своје груди, своју вагину; која се страствено љуби и гола се ваља по кревету са голим мушкарцем, кога је упознала само минут пре снимања, или глумица која страствено глуми трагичан губитак брата, оца, детета у неком глупом рату или револуцији? Какву врсту катарзе желите да вам уметност пружи: моралну или „сексуалну“?…

22.

       Од овога зависи и образовање глумице. Шта ће глумица да учи током школовања, зависи од тога за шта је друштво заинтересовано: за њену задњицу и њене ноге, или за њен уметнички сензибилитет? Није кривица учитеља ако се друштво определило за културни модел у којем округла женска задњица више вреди од заокружене мисли о свету у којем живимо. Крив је онај ко неморал и порнографију користи ради одржања своје културне и политичке хегемоније. Од опредељења друштва зависи да ли ћемо кренути ка оздрављењу, или ка смрти у пороку и блуду. Порнографија на филму, парење у „Паровима“, „силоване глумице“, блуд, неморал, Мика Алексић, све то не би било могуће да нема публике која то гледа, која воли „то“ да гледа, да навија и да хвали баш „то“. И да нема родитеља који су спремни да „за љубав својег детета“ лише себе права да морално усмеравају „своје девојчице“ и препусте их модерним сатирима да од њих праве оно што се у пристојним кућама није изговарало. Друго је, међутим, питање да ли већ није касно за овај заокрет?…

---

[1] М. Ђилас, Нова класа – Народна књига, Београд, 1990, стр. 45

[2] Исто, стр. 43

[3] Исто, стр. 42

[4] Исто, стр. 43

[5] Исто, стр. 48, 49

[6] А. Грамши, Интелектуалци-култура-хегемонија – Mediterran, Нови Сад, 2018, стр. 19

[7] Етјен де ла Боеси, Расправа о добровољном ропству – Филип Вишњић, Београд, 1986, стр. 45

[8] “Морални и културни табуи су одавно срушени? Друштвени организам се распао без одбране? Није важно, играћемо се преступа! Правићемо се да смо суочени са страшним аждајама које бране приступ ризници слободе, да бисмо имали ту част да се боримо против њих.“ – каже Жак Елил (Царство бесмисла – Градац, Чачак, 2015, стр. 95)

[9] Овде се израз noblesse употребљава у изворном значењу, а не у колоквијалном значењу „отмен“, „племенит“, „аристократски“. Напомињем да израз noblesse долази од латинске речи nobilis која је првобитно значила „познат“, „славан“, „заслужан“. У том значењу се израз noblesse употребљава у овом дискурсу. Тада би „Noblesse oblige“ могло да се преведе и као „Слава заробљава“. Банална је чињеница ако кажемо да је глума најкраћи пут до славе, зато хоћу да се запитамо: шта је то што данашњу славу разликује од славе у древном Риму. У Риму је неко био славан зато што је својим трудом или подвигом стекао ту славу. Данас, међутим, припадници нове класе су сви до једног скоројевићи или наследници комунистичких злочинаца који су своје име стекли отимачином и добровољним ропством аустријском каплару. Они су познати само зато што су им очеви били познати као „победници“ и „ослободиоци“. Своју славу они одржавају понизношћу пред друштвеним механизмом који подупире хегемонију криптокомунизма.   

[10] Радомир Константиновић, Филозофија паланке – Нолит, Београд, 1991, стр. 137

[11] Агапе (грчки agápē – љубав) назив је за заједничке вечере које су рани хришћани приређивали по угледу на Тајну вечеру да би исказали братску љубав и јединство у вери.

[12] Херберт Маркузе, Ерос и цивилизација – Напријед, Загреб, 1965, стр. 170

[13] Исто, стр. 170

[14] Исто, стр. 164

[15] А ево и једна мала игра бројкама: ако заменимо места бројевима, уместо 1948, добићемо 1984. што на исто излази. Можда је Орвел имао на уму баш ову игру бројевима кад је писао свој роман 1984.

[16] www.youtube.com/watch?v=5p543_vlP2g&feature=youtu.be

[17] Жак Елил, Царство бесмисла – Градац, Чачак, 2015, стр. 93

[18] Чарлс Менсон – вођа секте која је 1969. године извршила ритуално убиство глумице Шерон Тејт.