Ниче је писао да „последњи људи“ кад се изговори реч „истина“ трепћу и кажу: „шта је истина?“ То је о интелектуалцима. Најпре ће бити да зевају.
Интелектуалци
Политикологија постмодерне у својству главног субјекта политичке реалности претпоставља фигуру интелектуалца. Без обзира на привидну разумљивост, то је сасвим нова политиколошка и социјална реалност. Интелектуалац постмодерне се квалитативно разликује од својих претходника у фази модерне – од интелигента и научника. Интелигент је заузет трагањем за смислом живота, битка, друштва. Занет је одгонетањем моралног, етичког, онтолошког и естетског проблема. Ти проблеми га заокупљају, чине суштину његовог битка и делања.
За разлику од интелигента, интелектуалац постмодерне је потпуно слободан од те проблематике: он не тражи смисао, он оперише смисловима. Он је ослобођен етичких и естетичких конотација. Попут DJ, он своди различите смисаоне моделе, различите теорије и концепције у општи интелектуални ритам. Њега занимају различити системи смислова, али је уздржан према сваком од њих. За разлику од интелигента, равнодушан је према пâтосу интелектуалног система, схватајући у општим цртама разне и каткад противречне интелектуалне моделе, он се не изјашњава о њиховој садржини. Пре је обавештен него ангажован, пре је „у току“ него што „верује“.
Разлика између интелектуалца и научника је у следећем: научник тражи истину, инвестира своју животну енергију у то да појми каква је реалност. Интелектуалац постмодерне сматра „истину“ нечим сувишним, занемарује је. То је само препрека, сметња, ентропија. Истина и потрага за њом су неделотворни, скрећу с оног главног. Интелектуалац је према научној истини равнодушан. Обраћа јој се само „подругљиво“. Ниче је писао да „последњи људи“ кад се изговори реч „истина“ трепћу и кажу: „шта је истина?“ То је о интелектуалцима. Најпре ће бити да зевају.
Интелектуалце постмодерне одликују следећи фундаментални квалитети: они су дисперзни и сингуларни. Дисперзивност означава да нису интегрисани ни у какве структуре. Интелектуалац може бити на високом управљачком положају, а и не мора. Може бити интегрисан у социјалне структуре, а може бити и на њиховој периферији. То ништа не мења у његовој функцији: он у оба случаја остаје главни decision maker постмодерне. У систему он представља индивидуалност, на периферији – системност.
Сингуларност интелектуалца постмодерне је у вези с тим што он никог не представља, осим самог себе. Он је „ad hoc“ рационализирајуће, диџејствујушче биће које манипулише смисловима. Иза њега нема ни класе, ни интереса, ни базе. Он је чиста аутономна надградња, слободна од сваког фундаментала, попут „цене“ на тржишту фондова која, као што знамо, „discounts everything“. Он узима у обзир само трендове, али их истовремено и изнедрује. Уклонивши га (чисто теоретски), искључићемо светлост и звук политичке историје (постисторије).
Тевемасе
Ако су интелектуалци – субјекат постмодерне, тевемасе су објекат. Масе у постмодерни прелазе у нову раван. У традиционалном друштву маса није било, било је елита. У друштвима модерне маса има и играју улогу субјекта. Модерна је створена за масе. Сетимо се „societé des masses“ и Ортеге-и-Гасета.
У постмодерни маса има, али их нема. Оне су све, али су и ништа. Оне прелазе у нову реалност, оне постају виртуелне масе. Виртуелна маса се састоји из телевизијских гледалаца. Раван телевизијског екрана представља све за шта оне живе. У тој равни има потрошње, догађаја, жеље, жудње, фрустрације, насладе, засићења, избора, борбе, победе, пораза. У тој равни је њихов живот. „Телевизор је судбина“ – кажу тевемасе (кажу тевемасама!). Све што тевемасе чине, уместо њих чини телевизор. То је даљинска игра. Никада пре у историји масе нису биле тачан еквивалент физичке дефиниције масе коју карактерише један квалитет – инерција. Тевемасе су у том смислу идеалне, осим инерције немају ништа. Уместо класног интереса базе или остатака колективног несвесног, везаног за културу и традицију, тевемасе имају само трагове претходне емисије. Оне су приковане за екран, како рече Ги Дебор, јаче него робијаш за окове. Оне чак и конзумирају виртуелно: „Кока-кола“ или „Пепси-кола“? То је „бити ил’ не бити?“ тевемаса. Питање је дубинско: чак и да никад не окусе ниједан од тих напитака, тевемасама живот пролази у сталном избору. О, не, оне себи неће дозволити да се осуше[1]! Тевезраци бодре.
Тевемасе су чист објекат. Оне ће учинити све што пожеле диџејеви-интелектуалци, али они ништа не желе. Они само синтетишу жељу, производе бесконачни ремикс политичког либида. Они рециклирају „старе песме о главном“ и више ништа нити могу нити желе. Тевемасе отварају похлепне жарке зенице и сазерцавају ништа. Тевемаса нема.
Мрежњаци
У политикологији постмодерне постоји међуинстанца између интелектуалаца и тевемаса. То су мрежњаци. Мрежа интернета је инструмент виртуелне десинглуларизације интелектуалаца и индивидуализације тевемаса. Када тевемасе прелазе са пасивног поимања спектакла на интерактивност, оне постају мрежњаци. Мрежњаци – то су ТВ-гледаоци који стреме сталном активном реаговању на бујицу примљених информација. Они као да саопштавају ТВ-центру: хладно, вруће, коснуло, мимо, да-да, да-не, не-не итд. Мрежњак – то је активан ТВ-гледалац, он егзалтира своју пасивност до ступња „мнења“. Мрежњак – то је непрекидна шала, он тражи што жешће канале, што отворенији порно, што грубље речи. Он не просуђује као интелектуалац, али и не ћути као тевемасе. Он испушта мрежно шиштање које говори како његов организам вари ликове.
Образац је „live journal“. То и јесте квинтесенција „мрежњака“. Сваки постинг у „live journal“ – то је тачно на средини између сингуларне дрскости спот-мејкера (интелектуалца) и програмиране предвидљивости тевемасе. Мрежа (у скорој будућности Web-TV) – то је реализована бесконачност канала, као неисцрпна варијативност порно-поза.
Мрежњак може поставити питање интелектуалцима: Бжежинском, Фукујами, Павловском. И они ће, врло вероватно, одговорити. Демократија.
Глобализација као пројекат постмодерне
Глобализација је стварна само у оној мери у којој је стварна постмодерна. Глобализација је сасвим реална на разини контаката светских интелектуалаца. Зашто? Зато што их је врло мало. Интелектуалци – то је мислећа класа (већ планетарна мањина), из које су изузети интелигенти (људи са савешћу) и научници (људи склони тражењу истине, „ботаничари“). Преостаје шачица за сваку од земаља. Њих је могуће окупити у малом простору, они су стварно космополитични, пошто не представљају никог осим себе самих. Све сингуларности света је лако сместити у салу са хиљаду седишта у било којој светској престоници – од Њујорка или Лондона до Тел-Авива, Париза, Банкока, Пекинга или Бишкека. Само их позови.
На разини тевемаса глобализација је такође сасвим реална, пошто спектакл мас-медија лако постаје планетаран: CNN, BBC и MTV су реални и тевемасе их реално пробављају у сваком кутку планете. Оне певуше под нос једну те исту песму, користе једне те исте шампоне, гледају једне те исте утакмице, саосећају са једним те истим пандама. Масе су и даље различите, али се тевемасе интегришу. Глобализам је ту постао чињеница.
О мрежи да и не говоримо. Замишљана као планетарни интерактив, она таква и јесте. Тȁ, паучина је по дефиницији „world wide“.
То што реалност уопште није глобализована нити хоће да буде таква, уопште није важно: реалност је реликт модерне. Постмодерна оперише у виртуелности. Одсад је реално само оно што је приказано на TV. Онога што није приказано, једноставно нема.
Отров као лек: Постмодерна у служби евроазијства
Како искористити постмодерну за реализацију пројеката евроазијске интеграције? Реална интеграција земаља ЗНД у нов политички модел је изузетно тешка. Све што имамо, засновано је на средобежној тенденцији. Али, све је то модерна, њена надлежност. Државе-нације, „национализми“, „ressentiment“, привредни системи, валуте, језици итд. Предлажемо да се све то занемари.
Евроазијска интеграција се може остварити лако, просто и без икаквих проблема, чим применимо методике постмодерне.
За то је довољно да се:
– интегришу интелектуалци земаља ЗНД (ЕврАзЕЗ)[2],
– покрене јединствен „интеграциони канал“ (где ће тевемасе Евроазије сазерцавати непрекидни „спектакл интеграције“),
– региструје домен .еа (E-r-A-sia) по аналогији са .su (S-oviet-U-nion). (Тȁ постоји домен .su. Совјетског Савеза нема, а домен постоји.)
Дакле, пројекат је следећи. Сједињујемо евроазијске интелектуалце на једном месту, на пример у Астани, седамо на пароброд који плови по Ишиму, и приморавамо њихове сингуларности на интегрисање. Тȁ то је само шачица…
Интегришемо Први канал РФ с Хабаром[3], украјинском ТВ итд. То ће бити „друштво евроазијског спектакла“. Први канал – Евроазија, као сада у Казахстану.
И најзад, „live journal“ на виртуелној територији .еа. Постави питање Павловском, Дариги Назарбајевој, Путину или Дугину. И добићеш одговор. Пре или касније, али ћеш добити…
[1] Рекламни слоган једног напитка.
[2] ЗНД – Заједница независних држава; ЕврАзЕЗ – Евроазијска економска заједница.
[3] Хабар – информациона агенција Казахстана.
Из књиге „Геополитика постмодерне“, Београд, 2009.
Са руског превела Сава Росић
Related posts:
ПРОЈЕКАТ РУСИЈА (II): У ПОТРАЗИ ЗА НОВИМ ДРЖАВНИМ МОДЕЛОМ
Јуриј Шалиганов: КУГА СЕ ПРИБЛИЖАВА, ПИР НЕ ЈЕЊАВА
ПРОЈЕКАТ РУСИЈА (I): НАПРЕДАК У ПРОВАЛИЈУ
Александар Зиновјев: СТВАРА СЕ СТРАВИЧНИ СВЕТ КОЈИ ЋЕ ПРЕВАЗИЋИ СВЕ ВИЂЕНО ДО САДА
Валентин Катасонов: ДОПРИНОС КОНСТАНТИНА ЛЕОНТЈЕВА У СТВАРАЊУ ТЕОРИЈЕ ЦИВИЛИЗАЦИЈЕ
Леонид Решетњиков: РУСИЈА ЈЕ ДУХОВНА ЦИВИЛИЗАЦИЈА
Раде Јанковић: QUO VADIS, РУСИЈО?
Александар Дугин: ГЕОПОЛИТИКА АМЕРИЧКИХ ИЗБОРА
Владимир Варава: СРБИЈА И РУСИЈА – ВИЗАНТИНИЗАЦИЈА ПРОТИВ ВЕСТЕРНИЗАЦИЈЕ
Иван М. Коларић: ХЕРМЕНЕУТИЧКО КРУЖЕЊЕ: ЧОВЕК – НЕМОГУЋЕ – КЊИЖЕВНОСТ
Раде Јанковић: ХЕДОНИЗАМ КАО КОРУПЦИЈА ПРАВОСЛАВНОГ ЖИВОТА
Интервју: Иван Петровић – ОМОГУЋИТИ УЗДИЗАЊЕ НАЈБОЉИХ
