Бранко Анђић: ВАУ, АУЧ, УПС – ЈАО, УХ, ОПА

Језик којим говоримо као да више нико не чува од муцавих помодара, незналица употребе предлога, насилних кованица, извештачених и непотребних туђица и, наравно, катастрофалног наглашавања које је већ увелико освојило и јавне трибине, округле и четвртасте столове, радио и телевизију


Бранко АНЂИЋ

Од кад је угледна драматуршкиња Биљана Србљановић „еџектирала” касету из касетофона у једном свом подкасту, много је воде протекло Дунавом и Савом. Опрала је не само моје чуђење блиско згражавању већ је до неприметности утопила ово језичко насиље у мору говорне наказности. Од тада све нам је горе, а дно понирања није на видику.

Вау, ауч, упс (wow, ouch, ooops) – нове речи које би да замене у српском „а-ух”, „јој/јао”, „опа” –  све чешће понављају као папагаји наши млађи земљаци склони увозним (америчким) телевизијским серијама, стриповима и интернетском дописивању. За њима се, богами, прописно поводе преводиоци дотичних серија и филмова, новинари, водитељи, полемичари и многи људи позвани да јавно изнесу своје мишљење о било чему, укључујући и језик и културу. Без стида и зазора. Као да су се сви јуче вратили са привремено вечног рада у иностранству, па повукли туђи говор.

За мене је „вау” (на енгеском: wоw) одувек била само ономатопеја псећег лавежа (додуше, с краткосилазним акцентом) а не узвик крајњег чуђења или дивљења (на српском: а-ух!, ах!). Кад неко уштине за гузу гојазне Американце, верујем ја да они кажу „ауч” (ouch!), али на српском то нити постоји нити баш ишта значи, а и не недостаје, јер имамо „јој” и „јао”. Што се тиче онога „упс” (на енглеском: ooops!), за поштански боље упућене Србе то је одувек само била скраћеница за United Parcels Service, чувено америчко предузеће за доставу пакета, никако синоним за наше „опа”.

Овај новоговор је очигледно део напора момака и цура који нису стигли ни до Кумодража да звуче белосветски „кул” (у оригиналу – cool). Не звуче. Делују само покондирено. Била би то пролазна дечја посла, кад их не би у том језичком пороку пратили одрасли, понекад чак и они којима је језик занат.

Да ли смо заиста све више малограђани који лече комплекс мање вредности – мале нације, малог језика – па се ачимо и бекељимо по странски? Језик којим говоримо као да више нико не чува од муцавих помодара, незналица употреба предлога, насилних кованица, извештачених и непотребних туђица и, наравно, катастрофалног наглашавања које је већ увелико освојило и јавне трибине, округле и четвртасте столове, радио и телевизију. Дубоко ћутање институција којима је посао да брину о нашем језику – Институт за језик и књижевност, Академија наука, на пример – забрињавајуће је и поражавајуће.

Карикатура у коју се претвара српски језик – и то на свим нивоима и у свим областима: новинарство, политика, гастрономија, медицина, психологија, уметност, обичан народски говор – није део природних промена и еволуција сваког језика, већ првенствено последица патолошке потребе да се говори „светски”: већ смо заборавили кад смо се „усредсређивали” а не „фокусирали”, кад смо се „образовали” а не „едуковали”, кад смо имали „користи” а не „бенефите” (туристички радници Златибора, видех недавно, погрешише чак и изворно значење те речи, па „Златиборско благо” преведоше на енглески као „Benefit of Zlatibor”, побркавши богатство и корист), кад смо „се одмарали”, а не одмарали (кога?). Дирљива је употреба (непостојеће) речи „ултимативан”, која је у последње време баш у моди: многи је доводе у везу са ултиматумом, а не са нечим крајњим, дефинитивним, како би требало да буде по изворном значењу те речи у енглеском језику; као да свима одједном делује онако нашки просто да кажу како је „Ферари” избацио последњи, коначни модел свог болида, или – као што се сада често чује – да је објављена коначна верзија дела извесног писца: радије убацују реч ултимативно.

Калкови лоше или буквално преведених израза увезених из енглеског језика – свеприсутног есперанта друштвених мрежа и интернета – систематски загађују нашу граматику: највише се уврежило рећи да је, на пример, Ђоковић „најбољи (тенисер) икада”; на српском језику правилно је рећи да је неко најбољи „свих времена” или једноставније – најбољи „до сада”; Реч „икада” значи „било када” и не може се користити као у енглеском „the best ever”. Буквални превод, дакле, не помаже. Данас, међутим, и у свету јавног оглашавања и званичног информисања, „икада” је почело да се користи као синоним за „свих времена”. Слично овом калку, све чешће се чује да неко или нешто „прави разлику” (од чега?). У енглеском „правити разлику” (to make the difference) значи предњачити, истаћи се, бити бољи од, али не и у српском; кад прочитамо рекламу да шерпа извесне производње „прави разлику”, само се питамо ко је бубнуо такву глупост и зар није било лакше рећи да је та шерпа боља од других.

За неког ко се прави луд, говорило се својевремено да се „прави Енглез”. Данас би то, изгледа, била велика похвала, а тај би прикан баш био „ин”, што је најкраћи жаргонски израз за онај вид покондирене отмености која „ултимативно прави разлику” и код саговорника изазива дивљење – вааау!

Нашим потрошачима већ дуго се на телевизији нуде кућни апарати угледног европског произвођача „Бош” (Bosch); уз видео-снимак задовољних домаћина који смехом и песмом исказују задовољство „Бошовим” хладњацима, усисивачима за прашину и машинама за прање рубља, чује се песмица (на српском) у стиховима. На крају песмице и рекламе, онако с неба па у ребра, сви повичу углас: „Лајк а Бош!” (тј. Like a Bosch!). Појма немам одакле упаде тај узвик на енглеском – уместо српског „Као Бош” – нити коме је намењен. Нашим купцима свакако није, а баш сумњам да туристи који посећују Београд, Златибор и Обедску бару успут купују на Балкану „Бошову” белу технику. Чији малограђански ум је угурао ту бесмислену фразу, убеђен да управо због ње реклама боље звучи – онако светски? Проблем је, наравно, социолошки а не језички.

Донедавно сам мислио да су укрштене речи најгори расадник језичког варварства, што је други пар рукава који заслужује посебан, и то подужи текст. Откад у кафани густирам слајсове шунке и гриловане печурке (никад „на жару”) нисам више у то убеђен, јер је такмаца да понесу шнур много.

Знам да ће после овог мог текста уследити равнодушна тишина; нити ће се лецнути неки лектор у новинама (ако их још има), нити академик који није написао отворено писмо средствима јавног информисања против језичког насиља (којих и те како има), па чак ни неки острашћени бранитељ наказног новоговора који би ме оптужио за језичко чистунство. Било би ми лакше бар да се неко од њих огласи. Да ми докаже да нисам у праву или да ме, не дај боже, подржи. Али неће. Наш језик, језик којим говоримо и који је део нашег идентитета, више никога се не тиче.

. . .

Изглед и делимична опрема текста: Словѣнски вѣстник

Изворник: Политика Магазин
(Текст је објављен и у дневном листу Политика,
штампано издање, 29. јун 2024;
додатак Култура Уметност Наука, стр. 1)

(Visited 75 times, 1 visits today)

One thought on “Бранко Анђић: ВАУ, АУЧ, УПС – ЈАО, УХ, ОПА

  1. Када чујем псеће“вау!“, кажем „куцо!“ Када то чујем од човека, уздржавам се да не подвикнем: „Шибе, џукело!“

    Икад(а) прети да постане опште лично име – најбољи фудбалер Икада, најбољи кошаркаш Икада, најбољи теисер Икада… Е, ту долази оно чувено; Oh, wait?! Најбољи тенисер је Новак а не тај неки Икада! Ако већ морамо да мењамо имена, онда предлажем за особе мушког пола име Икад, а за оне женског пола Икада.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *