28. августа 1698. године, Петар Велики је издао царски указ о обавези свих дворјана да брију браду и носе сакое и хаљине на европски начин. Данас је могуће да се то доживљава као историјска анегдота, али са становишта историје идеја, културологије и социологије, то је био веома симболичан и индикативан догађај.
Овде се суочавамо са веома важном темом – метафизиком моде. Ради се о томе, да је национална ношња – начин одевања, и јасно одређени спољашњи изглед, део културолошког стремљења једног народа. Кроз спољашњи изглед изражава се идентитет. Одевни предмети, фризуре, карактеристични украси, обрасци на одећи, крој и различити атрибути оличавају у себи припадност појединца ка нечему циљаном, уопштеном, ка јединству и сврсисходности.
Народна ношња је органски део народног бића, као и језик. То и јесте језик, визуелни језик културе. По спољашњем изгледу ми одмах препознајемо, са ким имамо посла – са доктором или свештеником, са ученицима или ливцима. Али исто, као са професијама и половима, по одећи ми често препознајемо припадност народима и цивилизацијама. Са чалмом – Индус, са јермолком – Јеврејин, брада од недељу дана – Кавказ.
Руски људи у XVII веку нису се много разликовали од руских људи у XVI, XV или XIV веку.
Уосталом, ако бисмо прелистали Енциклопедију националне ношње, лако бисмо приметили, да се изглед Руса мало изменио од древних времена. Мушкарац у рубашки, обавезно заједно са појасом или кафтаном – код кнезова украшених везом код простог света обичном. Обавезно са брадом. Жене са хаљинама и марамама.
Као што је приметио кнез Николај Сергејевич Трубецкој, у древној Русији, код аристократије и простог народа одећа се, разликовала само по употребљеним материјалима од којих се одећа шила и правили украси. Али је крој био исти и код сиромаха и код цара. У томе се огледало јединство руске културе, свеприсутност руског кода.
И тако је Петар Први једним својим указом прекинуо многовековну традицију. Тиме је био задат јак ударац руском идентитету. Руски код је био разбијен. Никакви кафтани, никакве хаљине, никакве браде. Петров указ је означио: престани бити Рус! Ви сте сада део евроатланске католичко-протестантске цивилизације. Будите љубазни промените свест.
Никаквог више Трећег Рима. Никаквог византизма. Заборавите на Свету Русију. Од сада сте европска земља у развоју. Зато узмите бритву и холански шнајдер: нисте више Руси! Сада сте Европејци. Наравно, тицало се то само елите, аристократије, бојара и дворјана. Петра се нису тицали прости људи, сељаци и трговци.
„Црквени миш, нека изгледа како хоће“
Код се мења на нивоу владајуће елите. Али вишем слоју нова мода је наметана скоро силом.
Намећући нови стил облачења, Петар је ломио психологију целој владајућој елити. Упросечавао је права и статусе потомака древних породица, као и људи који су се истицали у свим видовима службе. Пред лицем Петровог апсолутизма, који је парадирао духовним знамењем Ивана Грозног, сви су били једнаки – и кнез и новобогаташи, и истински херој и улизица.
Петров удар био је по руској елити. Њој је било зацртано да престане бити руска или да умре.
Петар Први је почео да гради потпуно ново друштво, другу, пост-руску цивилизацију. Епоха до Петра и после Петра – то су две различите културе. До Петра – етничка руска, после Петра – државна руска, односно руска само по неким особинама, а по осталим западна.
Али је народ и после Петра остао руски – тј. у кафтанима и са брадом, у хаљинама и марамама.
И православан, а не протестантско-католичко малоруски унијатски богослови.
Са својом руском вером, старом вером и руским духом. Са руском модом. И традиционалним одевањем, али не због инерције већ због верности руском духу, древном и целовитом руском идентитету.
Индикативно је да је руском простом свету са брадама и кафтанима у европејски Петроград и формално био забрањен улазак. Војници су враћали такве на прилазним пунктовима: марш црни људи, назад у своје село! Отуда дубоки раскол у саборној романовској Русији.
Испод – вечни и неизмењени, исти руски народ. А на врху новомодна европеизирана елита са избријаном њушком и безукусне бабе избуљене на немачки начин.
Отуђење елите од народа приметили су раније и други словенофили, а цео XIX век је утрошен на то да би се поново сјединиле обе половине руског друштва – под симболом повратка Светој Русији.
Последњи Романови појављују се не само са бакенбардима, већ и са руским брадама.
Нису то више само Императори Русије, већ и руски цареви. Нажалост, нису успели да доврше ту конзервативну, словенофилску, истински Руску Револуцију, до краја.
Све најбоље. Гледали сте Дугинове смернице о метафизици руске моде.
Спољашњост, то је израз унутрашњег. Данас није толико битно облачимо ли руску ношњу макар у изузетним случајевима, али сваки Рус би требало да је има у својој гардероби.
Да бисмо се присећали ко смо.
Изворник: KATEHON
Related posts:
Коста Чавошки: „ЗАПАМЋЕЊА“ ВАСИЛИЈА КРЕСТИЋА
Ирина Јесинска: У ИМЕ ВЕРНОСТИ И ЧАСТИ
Вадим Кожинов: СТАЉИН И КАПИЦА
Александар Шумски: АЛЕКСАНДАР ПРВИ-СТАЉИН-ПУТИН
Интервју: Дејан Мировић – ЈАЗ ИЗМЕЂУ СРПСКЕ „ЕЛИТЕ“ И НАРОДА
Емир Кустурица: ПЕТЕР ХАНДКЕ – АПОСТОЛ ИСТИНЕ!
Тодор Вулић: ЈУВАЛ ХАРАРИ – ОТКРИЋЕ НЕЗНАЊА
Срђан Поповић: О ФАТАЛИЗМУ КОД СРПСКОГ НАРОДА
Душан Милијић: ИСТОРИЈА У СЕНЦИ ЕПИКЕ
Жарко Видовић: ФИЛИП ВИШЊИЋ И ТЗВ. „СРПСКА РЕВОЛУЦИЈА“
Михаило Ђурић: КАМЕН РАЗДОРА
Милош Тимотијевић: КАКО ЈЕ НАСТАЈАО СРПСКИ НАРОД: ТАЈНЕ НАШЕГ СРЕДЊОВЕКОВЉА (интервју)
