Николај Жевахов: УСПОМЕНЕ (7) – Сплетке око именовања

Никада ми пре ти људи, жене и деца, умотани у мараме, обучени у кратке бунде с огромним рукавицама на рукама, нису били ближи и рођенији него у том тренутку… Нико није био ближи Богу од тог простог народа, толико верујућег, тако смерног, задовољног својом судбином и непрохтевног…

Прѣтходни наставци: 1.Чудесно виђење пуковника О.
2. Мати Божја путује на фронт
3. Недостојни достојници
4. На Царском доручку
5. Маловерни архијереји
6. Хипноза звана Распутин


Николај ЖЕВАХОВ (1875-1946)

Николај ЖЕВАХОВ (1875-1946)

Поглавље XXI: Састанак с А. Н. Волжином

Ма колико одређене биле тврдње С. П. Белецког о могућности моје кандидатуре на положај Помоћника ОберПрокурора Св. Синода, ипак сам био толико далек од те мисли да сасвим искрено нисам допуштао такву могућност. Нисам је допуштао зато што никоме нисам био познат, ни у широким друштвеним круговима престонице, ни у Државној Думи. Од оног тренутка када је Дума поделила не само друштвене, него и владине кругове на безброј разноврсних странака, још дубље сам се повукао у себе и препустио се свом службеном и приватном раду, свесно се клонећи свега онога што ме је могло повући у бездан започетог вртлога. Нисам знао, као што ни сада не знам где је та странка која би у свој програм примила читаву Свету Русију, са свим особеностима њеног државног и духовног облика. Знао сам само то да се од 1905. године Русија претворила у лудницу у којој није било болесника, већ је било само умоболних доктора који су је затрпали својим суманутим рецептима и универзалним средствима од измишљених болести… Мени, сеоском житељу који је тек пре неколико недеља приспео у престоницу, све те странке и шаролики програми што су преплавили Петербург 1905. године изгледали су бесмислени. Тамо је било свега осим онога што је село тражило, на шта је непрекидно позивало и без чега уистину није могло живети није било позива на јаку власт да обузда самовољу која је владала на селу. Подједнако сумњичаво сам гледао и на странке деснице. Тамо је било истинске љубави према Русији и схватања њених потреба, и познавања стварности; али је тамо било и провокатора; тамо су се увлачили и агенти других странака… Не само уверење, већ и сеоско искуство нису ми дозволили да у „изборном начелу“ видим облик учешћа „народа“ у управљању. Као и на сеоским и општинским зборовима, господари људских живота били су најсмелији и најкриминалнији галамџије и букачи, ако би се начелник Земства задржао у оквирима права које му је закон предвидео и не би прелазио ту границу, тако ће и у Државној Думи бити иста слика, и у вези тога нисам имао ни најмању сумњу. Судбина Русије, досад у рукама Помазаника Божијег који спроводи вољу Господњу, истргнута је из Царских руку и одсад се налази у рукама оратора продорног гласа и мрачне прошлости. Добробит народа постала је само изговор, док је циљ свих тежњи и жудњи смањење светих права Самодршца, слабљење начела државности и све оно што је читав свет предало у руке тајне организације посвећених завереника…

Демонстрације у Петрограду поводом објаве о ступању Русије у рат 1914: демонстранти код издавачке куће "Вечерње врѣме" (угао Невског проспекта и Садове улице)

Демонстрације у Петрограду поводом објаве о ступању Русије у рат 1914: демонстранти код издавачке куће „Вечерње врѣме“ (угао Невског проспекта и Садове улице)

И ја сам свесно избегавао како странке тако и Думу под чијим су се сводовима они скривали, пошто свесно нисам хтео да будем саучесник њихових злодела…

У тим условима ми се излазак на позорницу делатности где би требало да се лицем у лице сретнем с Думом чинио невероватним, и био сам убеђен да мој разговор са Царицом не може дати никакве практичне резултате.

Пошао сам код А. Н. Волжина с јединим циљем да га известим о извршеном налогу ког сам од њега добио пред свој одлазак у Белгород, и намеравао сам да му своју белешку о реформама надлештва дам само у случају да он започне разговор о томе и сети се своје молбе за помоћ, с којом ми се обратио прошли пут…

Тешко ми је да износим садржај тог разговора… Рећи ћу само да се предсказање мог колеге из Државног Уреда, наведено у 16. поглављу, остварило буквално и по ко зна који пут сам себи пребацио сопствену лаковерност… Разговор је подуже трајао. А. Н. Волжина је занимала карактеристика његових потчињених, жалио се на В. К. Саблера, али није ни споменуо реформе надлештва, те нисам нашао за сходно да му изнесем своје намере. Видео сам да се осећа као у шуми, да је скренуо с пута и не налази излаз, да његова намера ангажовања чиновника других надлештава не би решила задатак; али сам истовремено видео толику самоувереност и уображеност, да ме је то безгранично збуњивало…

Побуђена сумња у искреност А. Н. Волжина почела је да боји другом бојом и оно улагивање и предусретљивост на чијој позадини је А. Н. Волжин извезао разноврсне шаре… Било ми је нелагодно да се осећам у улози агента тајне полиције од кога желе да извуку потребне обавештајне податке, те сам се у погодном тренутку опростио и отишао, овај пут носећи непријатан утисак од разговора.

Цар Николај II излази на балкон Зимског дворца прѣ читања прогласа о ступању Русије у рат

Цар Николај II излази на балкон Зимског дворца прѣ читања прогласа о ступању Русије у рат

Живот је ушао у своју уобичајену колотечину… Свакодневни одлазак у службу у Државни Уред, а увече те коректуре, те седнице братства Светитеља Јоасафа, Барградског одбора и др… Већ сам почињао да заборављам пут у Штаб Врховне Команде и аудијенцију код Царице… Мислио сам да је и Господарица заборавила на мене… Међутим, штампа ме није заборављала… Мало-мало па би се у новинама појавило некакво саопштење „из веродостојних извора“ о мом именовању за Помоћника Обер-Прокурора Св. Синода, и не само Помоћника, него чак Обер-Прокурора, и те су ми новинске гласине тим више ишле на живце што су навођене истовремено с хајком на А. Н. Волжина… Другачије бих се односио према тим гласинама да сам их сматрао основаним… Али А. Н. Волжин ме није позивао код себе, никакве предлоге ми није износио, и плашио сам се да ме те гласине могу компромитовати у очима мог руководства и колега из Државног Уреда који су могли помислити да иза њихових леђа тражим себи боље место у другом надлештву… Да бих спречио ширење тих лажних гласина, почео сам да телефонирам уредништвима новина, трудећи се да их оповргнем и сазнам имена репортера… Међутим, сваки пут су ми одговарали да уредништва не преузимају на себе одговорност за веродостојност сазнања објављених у новинама; и имена репортера се саопштавају само у случају њиховог кривичног гоњења због клевете… Тако да нисам ништа постигао… А у међувремену, на послу, у Државном Уреду, у салама Маријинског дворца, у кулоарима Државног Савета, на улици, свугде су ме салетали и честитали ми „високо постављење“, и осећао сам се много горе од оног коња на кога су се на тркама кладили, пошто је руководство већ почело да ме попреко гледа, док је Државни Секретар, како су ми саопштавали, недвосмислено био незадовољан…

У изгледу су ми биле сасвим друге перспективе, и није ми се привиђао портфељ Помоћника министра, већ тренутна оставка у случају да моје руководство посумња да сам иоле умешан у те гласине.

У таквим душевним мукама и патњама протекло је око три недеље…

Не сећам се којим поводом ме је А. Н. Волжин позвао код себе… Већ сам одавно заборавио непријатан утисак од претходног разговора са њим, и на поздрав А. Н. Волжина узвратио сам ничим улепшаном искреношћу. Међу нама се одиграо онај чувени разговор који је годину дана касније члану Думе В. Н. Љвову пружио материјал за његов говор од 29. новембра 1916. године, где ме је немилосрдно и сурово оклеветао…

Материјал је В. Н. Љвову могао предати само А. Н. Волжин, али ко га је изопачио није ми познато. Штошта сам већ позаборављао, али ми је оно главно остало у сећању и чини ми се да никада неће нестати…

Ево шта се заправо десило… До разговора је дошло крајем октобра 1915. године…

Када сам ушао у кабинет А. Н. Волжина, који је тада становао у Театралној уличици, у стану директора одељења Општих Послова Министарства Унутрашњих Послова, он ми је с уобичајеном љубазношћу рекао да ме је позвао због ситне службене ствари…

„Ето, желео бих да Вас искористим рече ми али никако да смислим како то да учиним… Уопште ничег нема што би Вам одговарало“…

„То синодално особље! ускликну А. Н. Волжин зловољно сваки министар има свој савет са по десет, двадесет чланова; а зар Обер-Прокурор није министар?! А ја чак ни аутомобил немам… Ђаво би га знао шта је то!“ Узевши списак Синодалних звања, А. Н. Волжин поче да га брзо и узрујано прелистава и, обраћајући се час себи час мени, говори:

„Па, узмимо макар овога!… Служи од 1852. године!.. Гомила деце!.. Куда га отерати?! А каква корист од њега!.. Или ево овај, кнез Аполон Урусов; која вајда од њега?!“

Народ на Дворском тргу током читања прогласа о ступању Русије у рат

Народ на Дворском тргу током читања прогласа о ступању Русије у рат

Немарно ми пруживши списак, А. Н. Волжин процеди кроз зубе:

„Сами га погледајте: можда ћете пронаћи нешто што би Вам одговарало“. Седео сам широм отворених очију од чуђења и нисам знао шта се то заправо дешава… Да сам у том тренутку могао и помислити да је после мог разговора са Царицом од пре три недеље уследило писмо Њеног Величанства Господару, с јасно наведеном мојом кандидатуром на положај Помоћника Обер-Прокурора Св. Синода, само бих указао А. Н. Волжину на недопустивост тона и начина његовог разговора са мном, али бих, будући веран заклетви Цару, и известио Њихова Величанства о томе как се А. Н. Волжин немарно понео према Височајшој вољи… Но, таква претпоставка није ми била ни на крај памети: нисам могао ни замислити да би Царица писала Господару Цару о мени. И зато сам А. Н. Волжину, видећи у његовим намерама да ме узме у службу у Синод његову сопствену вољу, наивно одговорио, враћајући му списак:

„Не могу се растати с Државним Уредом… Он ми даје летњи одмор који ми је потребан за друге послове, између осталог и за путовања у Бари, где изградња још није завршена… Стога бих могао прихватити само ванредно намештење“…

А. Н. Волжин ме сумњичаво и неповерљиво погледа и оштро упита:

„Које?…“

„Најрадије бих прихватио намештење ванредног члана Школског Савета при Св. Синоду пошто сам почасни старатељ црквених школа 3. благочиническог среза свог округа у Полтавској губернији, добијам одатле разноврсне молбе којим нисам у могућности да удовољим пошто никог не познајем у Школском Савету“…

На лицу А. Н. Волжина одразила се још већа сумња и неповерење.

Погледавши ме преко наочара, упита ме врло непријатним тоном:

„А чиме ћете то мени бити од користи? Какву ћу ја од тога имати вајду?!“ Међутим, ни тај непријатан тон није ме навео да схватим шта се заправо дешава и зашто Обер-Прокурор који жели да ме узме код себе у службу, са мном таквим тоном разговара… Не мислећи ништа лоше, ненавикнут да мудријашим, искрено сам био збуњен гледајући А. Н. Волжина и не знајући шта хоће од мене…

„А да ли бисте пристали да будете чиновник 4. класе за посебне задатке?.. Ви сте млад човек; путовања Вас не би заморила; а јерархе познајете; могао бих да Вас шаљем у ревизије“ рече А. Н. Волжин, сумњичаво ме гледајући преко наочара као да ме проучава…

„Што да не весело одговорих ако је то намештење ванредно и могу да останем помоћник Државног Секретара“…

А. Н. Волжин је био крајње љут… Нимало није веровао мојој непомућеној искрености и чинило му се да се играм са њим… Не само што није допуштао могућност да ја не знам за писмо Царице Господару, већ је вероватно мислио да сам то писмо ја издиктирао Распутину, а Распутин наговорио Царицу да пошаље писмо Његовом Величанству… Но, мислећи тако, А. Н. Волжин није знао како да из мене извуче „истину“, и то што то није знао раздраживало га је и мучило…

„Али и то намештење тек треба створити, а зар ће Дума дозволити“ раздражено рече он.

Рекавши то, он се одједном некако сав измени и изванредно нежно, улагивачки и срдачно ме упита:

„А како Ви… у погледу Распутина?..“

Такво грубо испипавање мог моралног лика наведе ме да дођем себи… Схватио сам шта је то питање значило; али сам се уздржао и упитно гледајући у А. Н. Волжина, рекао:

„То јест?..“

Учинило ми се да се А. Н. Волжин збунио и он, као да одговара на моје неизречене мисли, живо рече:

„Па да, свакако, разумем: зар је уопште могуће икакво познанство са њим; али… Мора да сте се некад сретали“…

„Не само сретао, него је Распутин чак био код мене у стану пре пет година; али га касније више нисам видео… Имам посебно мишљење о њему, које не задовољава ни његове пријатеље, ни непријатеље“…

А. Н. Волжин ме прекиде рекавши:

„А ја га се, знате, бојим, и не бих се одважио да га примим чак ни у свом службеном кабинету, у Синоду“…

„Мислим да је посреди неспоразум узвратих зашто га издвајати из опште масе молилаца и тиме истицати његов посебан значај!?“

А. Н. Волжин ме опет прекиде:

„Ако бих га и примио, онда само уз сведоке и никако другачије“.

„Тај страх од Распутина рекох убеђено управо му и ствара онај пиједестал с кога је видљив читавом свету… Кад га се већ и министри плаше, значи да је заиста страшан… Распутиново име, обрнуто, треба на све могуће начине прећуткивати; то је интимна, приватна сфера Њихових Величанстава, камо нико не треба да завирује… Врло добро схватам с каквим се неповерењем односе према онима који то проповедају; али сам говорио и говорићу да је галама око Распутина, добра или лоша свеједно, опаснија од самог Распутина и да нико од оних који гаје оданост и љубав према Господару не треба чак ни да говори о Распутину, као да га уопште и нема… Ма какав Распутин био, ипак ни Господар ни Царица никог не приморавају да га сматра свецем, а конкретна злодела не могу навести чак ни његови непријатељи… Чињеницу пак да је Распутин стварно одан Цару нико не пориче… Не верујем да је Распутин опасан по државу… Ни његово мешање у државне ствари такође се ничим не изражава… Гледајте на њега као на осредњег молиоца… Ако затражи нешто незаконито, одбијте његову молбу; ако се пак његова молба може испунити, онда нема резона одбити је само зато што потиче од Распутина… За мене он никада није био загонетна сфинга. Одавно га нисам видео; али, сећам се да ни издалека све што је говорио није било глупо… Напротив, много тога ми се чинило занимљивим… Он је несумњиво човек натпросечног ума, лукав, проницљив; али то никако није злочинац који има спремне програме и остварује их. Он може постати оруђе у рукама других, али је сам неспособан да игра важну улогу“…

Изгледа да су те речи унеколико смекшале А. Н. Волжина. Био сам уверен да је А. Н. Волжин био истог мишљења и да је искрено делио моја гледишта и да је, трудећи се да се огради од Распутина, то чинио само да би распршио ону сумњу у блискост са Распутином, која је притискала сваког новоименованог министра…

„А шта мислите о Варнави? сасвим другачијим тоном, у коме је већ звучало поверење у моје речи, упита ме А. Н. Волжин мени се веома свиђа. Паметан је, одлично разговара с народом, велелепно служи… И што ли га прогањају?!“

„И мени се свиђа одговорих а прогањају га зато што га сматрају „распутиновцем“… Јер, раније је требало доказати да је човек лош; сада пак то није потребно… Довољно је рећи да тај-и-тај познаје Распутина или кнеза Андроњикова… Паметан човек тако нешто можда и неће рећи, али ће већина неизоставно рећи“…

Премда сам изнео ту последњу ограду, ипак ме А. Н. Волжин, на моје чуђење, упита:

„Познајете ли се са кнезом Андроњиковом?..“

„Не, никад га чак нисам ни видео“ одговорих.

Цар Николај II излази из малог улаза Зимског дворца на кеј у правцу јахте "Штандарт" након читања прогласа о објави рата

Цар Николај II излази из малог улаза Зимског дворца на кеј у правцу јахте „Штандарт“ након читања прогласа о објави рата

Тиме се мој разговор с А. Н. Волжином завршио. Манири А. Н. Волжина компромитовали су га у мојим очима. Поверовао сам мишљењима које сам о њему чуо. Био је неповерљив, сумњичав и неискрен… С таквим својствима тешко је веровати у искреност другог; још је теже наилазити на њу… Не изазивајући узвратно поверење према себи, А. Н. Волжин је живео у атмосфери лажи која га је окруживала, и уопште се није разумевао у људе.

У писму Њеног Величанства Господару од 2. новембра 1915. године (Писма, т. 1, стр. 287, бр. 146) нетачно је наведено да се, дајући ми списак Синодалних звања, А. Н. Волжин при томе позивао на жељу Њихових Величанстава да ја будем постављен за Помоћника Обер-Прокурора Св. Синода… Обрнуто, А. Н. Волжин је помно скривао ту чињеницу од мене… Да сам знао за то, не би било ни говора о ванредном члану Школског Савета, или чиновнику 4. класе за посебне задатке… Био сам уверен да је иницијатива мог узимања у службу у Синод полазила од самог А. Н. Волжина, или му је то сугерисао неко од чланова Државног Савета… За жељу Њихових Величанстава сазнао сам од А. Н. Волжина тек пред саму његову оставку, и то тек онда када се равнотежа у нашим односима пореметила и када сам намеравао да се одрекнем сарадње са њим… Тада је позивање на жељу Господара већ постало аргумент изнет као мање зло, да би избегао веће. А. Н. Волжин се вероватно прибојавао да се моје одбијање сарадње са њим не би могло тумачити у његову корист.

Наступили су тешки, несносни дани… Новинске гласине о мом именовању не само да нису престале, већ су се, напротив, појачавале, и нисам знао ко их је подстицао. Још увек нико није био постављен за Помоћника Обер–Прокурора, и А. Н. Волжину су са свих страна пристизали позвани кандидати за то намештење, час чланови Думе, час људи из других надлештава… Запањивао је шаролик састав позиваних… Упоредо са В. П. Шеином (потоњи архимандрит Сергиј, Управник Подворја Светог Тројства у Петербургу, 1922. године стрељан од бољшевика) и људима слично настројеним, позиван је и члан Думе В. Н. Љвов… Међутим, сви преговори са њима ничим се нису завршавали, и А. Н. Волжин није могао да пронађе оног који би му одговарао… Неки од тих кандидата су после посете А.Н. Волжину навраћали код мене и износили ми своје утиске, причајући да је А. Н. Волжин дубоко убеђен у моје интриге и уверен да ја уз Распутинову помоћ желим не само да заузмем место Помоћника Обер-Прокурора, него и да срушим њега да бих сео на његово место… Све ми је то крајње ишло на живце. Распутина неколико година нисам видео, нисам са њим уопште имао додира, и моје је самољубље дубоко патило од помисли да А. Н. Волжин не само што ни сâм не верује у моју искреност, већ и у другим људима изазива неповерење према мени… Нисам умео да себи објасним извор неповерења, пошто је А. Н. Волжину било познато моје службено путовање у Штаб Врховне Команде, као и последице које су одатле проистекле и које су нашле фотографски одраз у писмима Њеног Величанства Господару… Сада је чак и онима који су сумњали у мене сасвим очигледно да је писмо Њеног Величанства Господару бр. 139 од 10. октобра 1915. године написано истог дана када ме је примила у аудијенцију, одражавало једино Царичин утисак од разговора са мном; да Распутин, на кога се у Својим каснијим писмима Господарица позивала, уопште није учествовао у стварању таквог утиска већ је само повлађивао Царичиним речима, што је било његов уобичајени манир… Али, нисам могао ни да наслутим да постоје Царичина писма и узалудно сам лупао главу око питања ко је изазвао непријатељство А. Н. Волжина према мени, и зашто ме тако кажњава док ја не само да нисам осећао никакву одбојност већ сам га, обрнуто, бранио од напада, сматрао да је добар човек и био сасвим искрен када сам Царици износио добро мишљење о њему.

У новембру 1915. године уследило је именовање митрополита Питирима на Петербуршку катедру, и А. Н. Волжин је, гајећи крајњу одбојност према Владики, у њему видео још једног мог савезника… Везан дугогодишњим пријатељством са мном, митрополит Питирим је, са своје стране, подржавао моју кандидатуру у Синод и износио повољно мишљење Царици о мени. Али, јачајући моје позиције, изазвао је још веће непријатељство А. Н. Волжина према мени. У то време сам постављен за Члана Главне Управе за питања штампе, и С. П. Белецки је простодушно свима изјављивао да је журио с тим постављењем искључиво зато да би ми олакшао прелазак из 4. класе у 3. класу звања и отклонио ма и најмању формалну сметњу мом именовању за Помоћника Обер-Прокурора…

А. Н. Волжину се чинило да сам са свих страна окружен изузетно јаким савезницима који сплеткаре против њега и, сумњичаво се осврћући, искаљивао је на мени своје нарастајуће непријатељство, једва га скривајући спољашњим облицима љубазности који су ме тако често доводили у заблуду… Моји пријатељи су исмевали насталу конјунктуру односа између А. Н. Волжина и мене… Са стране је то изгледало заиста смешно, пошто је А. Н. Волжин видео изванредно спретну игру тамо где тога уопште није било, и није запажао да је моја збуњеност у сусрету с његовим неповерењем према мени била још већа од његове сопствене… Међутим, мени није било до смеха…

Настало је стање у коме очито више нисам могао сарађивати с А. Н. Волжином… Није било ничега што би могло срушити његово предубеђење против мене… Атмосфера је постала напета да сам био сретан када се приближио децембар и могао сам да, извршавајући Височајшу заповест, отпутујем у Штаб Врховне Команде.

Демонстранти се враћају Невским проспектом (поред Царске јавне библиотеке) послѣ читања прогласа о објави рата Нѣмачкој

Демонстранти се враћају Невским проспектом (поред Царске јавне библиотеке) послѣ читања прогласа о објави рата Нѣмачкој

Поглавље XXII: Одлазак у Штаб Врховне Команде

Око средине децембра, чини ми се 15-ог, већ сам био у Могиљову. Унапред обавештен о мом доласку, свештеник А. Јаковљев ме је очекивао. Исто као и претходног пута, пре свега сам отишао код протопрезвитера Шавељског, а потом код маршала двора, генерала В. Н. Војејкова. Изостављам свој разговор са протопрезвитером, пошто га се не сећам. Једино се сећам да је као одговор на моју молбу да извести Господара о мом доласку протопрезвитер изјавио да Његово Величанство никог не прима пошто се спрема за одлазак на фронт. И генерал В. Н. Војејков је подједнако категорички одбио моју молбу за аудијенцију. Није постигло циљ моје позивање на то да ми је Господар Цар лично заповедио да дођем у Штаб Врховне Команде по иконе и да ми је незгодно да се вратим не опростивши се са Његовим Величанством. Друге путеве до Господара нисам имао, те сам сутрадан ујутру отпутовао из Могиљова, проборавивши у Штабу Врховне Команде свега неколико сати, увече, на дан свог доласка…

Расположење у Штабу Врховне Команде било је још бодрије него раније: сви су причали о победама и огромној маси заробљеника из последњих борби; али је свако те победе објашњавао на свој начин и нико их није повезивао с боравком великих светиња у Штабу Врховне Команде… Свештеник Јаковљев и ја смо с великом пажњом слушали те усхићене приче и извлачили истоветне закључке… Одбијена је и наша молба да се одслужи макар опроштајни молебан…

Уз помоћ истог оног Ј. И. Махароблидзеа, свештеник Јаковљев и ја смо изнели светињу из храма, поставили икону на аутомобил, и без икакве пратње је одвезли на железничку станицу… Уз највеће потешкоће ми је успело само то да добијем посебан купе друге класе у најобичнијем вагону… Није било ни говора о салон-вагону: нико за то није хтео ни да чује… Светиње су однете; али се Штаб Врховне Команде није с њима опростио, а мени нису дозволили да се опростим са Господарем…

Нисмо стигли да се удаљимо ни неколико врста1 од Могиљова, а наш је купе већ био крцат непознатим људима тако да смо уз највеће потешкоће стигли до Харкова, где смо преседали… Возови су нередовно саобраћали… Требало је дуго чекати воз за Изјум… Тамо смо, уместо у 10 сати ујутро, приспели у два сата ноћи…

„Шта ли ће бити, шта мислите, оче?“ упитах.

„О! како ли је велико стрпљење Божје! ускликну о. Александар. Као неизречена милост Царице Небеске… Од тренутка када је наша светиња приспела у Штаб Врховне Команде, свакодневно сам пратио телеграме с фронта… Народ се дивио и плакао, и молио… Ама све то време није било ниједног пораза, ниједног повлачења… А колико је само било заробљеника!.. На десетине хиљада смо одједном заробљавали. На фронту, по свој прилици, чак нису ни знали да је наша светиња у Штабу Врховне Команде; а у Штабу Врховне Команде, јасна ствар, све су другачије објашњавали… А ми смо, прости, неуки људи, видели да сатана није у стању да порази Божју благодат; бојао се нечисти Пресветлог Богородичиног Лика и није се, значи, дрзнуо да насрће… Премда су се учени и на научни манир образовани људи с превеликом немарношћу понели према светињи, није доликовало Богородици да због њиховог слепила кажњава читаву Русију, и Царица Небеска је све невидљиво покривала и, ради Помазаника Божјег, свима помагала… А да су поверовали гласу Угодника Јоасафа и да су Га послушали, те сачекали светињу како доликује, и рат би се већ завршио… А шта ће сада бити, то Једини Милосрдни Господ зна… Ако ли се Господ не разгневи, све ће добро кренути; ако ли се разгневи због тврдоглавости и гордости и маловерности, онда ће бити страшно“…

„А Ви нисте причали како су светињу дочекали у Штабу Врховне Команде?“ упитах.

„Боже сачувај, таман посла! чак ни својима нисам причао… Па и за испраћај ћу прећутати да не би било саблазни“ одговори о. Александар.

„И мени је страшно рекох. Јер, Господ је све учинио да пробуди слепце, а људи не препознаше Руку Божју и одбацише Је“…

Група официра и буржоазије честита посланику Краљевине Србије у Русији др. Мирославу Спалајковићу поводом објаве рата Нѣмачкој

Група официра и буржоазије честита посланику Краљевине Србије у Русији др. Мирославу Спалајковићу поводом објаве рата Нѣмачкој

Приближавајући се граду Изјуму, из вагона смо видели да је не само станица, већ и огроман трг испред ње што је насред поља, на растојању неколико врста од града, био препун народа који је очекивао долазак светиње.

„Погледајте рече ми о. Александар читав дан народ стоји на мразу, с барјацима и свећама у рукама… И читаву би ноћ тако стајао“…

„Препознајем Вашу паству“ одговорих. Провирио сам кроз прозор и запазио како се народ, спазивши приближавање воза, узмувао и почео да пали свеће… Било је 2 сата ујутру… Хладноћа и мрак… И усред мрклог мрака у коме су се назирале само силуете, у гомили су се палиле јарке звездице…

Прошао је још тренутак, и процесија је полако кренула према скамењеном, мразом окованом друму, према селу Пески…

Испред и са стране су се кретали коњаници с бакљама у рукама, осветљавајући пут…

Никада ми пре ти људи, жене и деца, умотани у мараме, обучени у кратке бунде с огромним рукавицама на рукама, нису били ближи и рођенији него у том тренутку… Нико није био ближи Богу од тог простог народа, толико верујућег, тако смерног, задовољног својом судбином и непрохтевног… И присетих се села, свог трогодишњег службовања у њему, свог општења с народом, свих радости и невоља које сам с њим делио. И у светлу те прошлости, моја садашњост, сви ти врхови службене лествице, те перспективе да постанем Помоћник Обер-Прокурора Св. Синода, све ми се то учини не само непотребним, већ и грешним, удаљавајући ме од „правог“ живота, од здравог корења, учини ми се победом ђавола који ме ишчупао из народа и убацио у бездан световног вртлога…

Још два сата прођоше, а село се тек назирало на обзорју…

Нико се није жалио ни на хладноћу, ни на замор: сви су ишли без шубара; складан хор појаца и даље се разлегао ваздухом у ноћној тишини… Нико није журио кући… Крај своје светиње сви су се осећали код куће… Литија је тек око 6 ујутру стигла до храма који је, као свећа пред Богом, горео стотинама пламенова усред села утонулог у мрак… Светиња је постављена у средину храма и започели су непрекидни молебни. О. Александар није стизао да прими све цедуљице које су му са свих страна предавали, и читао је, с великом љубављу, сва имена, почев од имена Господара и Царске Породице, после којих је уследио списак сељачких, простонародних имена… Те ноћи нико није спавао… Све до јутра је потрајала молитва у храму, и сваког поштовања вредан сеоски пастир је тек око 9 сати, поставивши светињу на њено раније место, напустио храм.

Истог дана сам отпратио у Белгород Владимирску икону Богородице, а потом отишао у Кијев, рођацима, где сам и провео Божићне празнике. Гласине о мом именовању за Помоћника Обер-Прокурора допрле су и до Кијева. Запиткивали су ме о томе; међутим, нисам знао шта да одговорим…

Моје су мисли лебделе у другој сфери из које сам се бојао да се спустим на земљу.

Истовремено сам осећао и близину Бога и страх Божји…

Па нека људи моју веру називају мистиком, фантазијом или болесном уобразиљом; али чињеница да током боравка светиње у Штабу Врховне Команде не само да није било пораза на фронту, већ је, обрнуто, било само победа, у шта се може уверити свако ко ту чињеницу провери према телеграмима с фронта у времену од 4. октобра до 15. децембра 1915. године, није у мени изазивала никакву сумњу, и кроз призму те чињенице оцењивао сам све оно што ме је окруживало и што је у мојим очима стицало другу боју…

Тако се завршила 1915. година.


1Врста мера за дужину равна 1,06 км.

Посрбила: Сава Росић

(Visited 46 times, 1 visits today)
ГЛАВНА

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *