Излагање проф. др Драгољуба Петровића на округлом столу „60 година након Новосадског договора: Српска језичка политика данас“ одржаном у Културном центру Новог Сада 10. децембра 2014. године поводом 60 година од Новосадског договора, којим је, између осталог, у Србију уведена двоазбучност.
Кад ме је већ запала та част ја бих проговорио неколике о томе како је припреман онај удружени злочиначки подухват, како се то данас лепо у Хагу формулише, који је Србима између осталог донео лепоту коју имају и узео им и језик и писмо и будућност.
По некаквим мојим увидима то су нам донели комунисти. И то исти они који су дошли Русима две године пре него нама и, између осталог, одлучили о томе да православље треба разорити. Наши су то кренули истога тренутка када су ослободили Београд, кад је Милован Ђилас с Кардељем, одмах негде после 20. октобра ушао у Академију и почео да је чисти од ненародних елемената, а да то исто уради на Универзитет је послао своју супругу Митру Митровић.
Ђилас је, кад су комунисти устоличили македонски језик ишао у Скопље да македонске лингвисте, Блажу Конеског рецимо, и македонске политичаре убеди у то да македонски језик заснују на латиници. Па да на тај начин Срби буду убачени у македонско-хрватски сендвич, па и сами принуђени на то да напусте ћирилицу. Македонци на то нису пристали.
Али је на тај начин комунистички пројекат само незнатно одложен. И већ је 1948. до 1950. остао запис да је југословенски министар културе у разговорима са функционерима Централне обавештајне агенције америчке, обећао да ће ћирилица бити потиснута увођењем двоазбучности и да то треба да буде почетна фаза или макар једна од фаза на путу раскида са Русима.
Те две појединости сасвим се лепо уклапају у ону слику коју ми имамо о сарадњи Копитара и Вука. Ми тога Копитара славимо као некога ко је најзаслужнији за овакво уобличавање српскога језика какво имамо данас.
Треба међутим, ту поменути и једну бочну чињеницу која се обично не помиње, и које смо заправо могли постати свесни тек сасвим недавно.
Наиме, Копитар је тај свој пројекат који је реализовао с Вуком, понудио најпре Украјинцима. Они су то међутим одбили, на то нису хтели да пристану. И Копитар је после тога нашао нашег шантавог Вука и са српским језиком учинио то што је учинио. И то учинио практично по налозима бечкога двора, бечке круне. Копитар је био високи аустријски чиновник и он је знао који послови и на који начин треба да буду обављени за рачун бечке круне.
Аустрија је наиме тражила да Срби што одрешитије прекину своје везе са Русијом, са руским православљем и са руским језиком. Прави пут за то био је такозвана демократизација српскога језика. Та демократизација је заиста донела језик какав имамо, али ми смо таквом демократизацијом остали темељито оштећени за многе друге предности које је српски језик могао имати да је сачуван на оним традицијама на којима је од својих самих почетака засниван.
Рецимо, ми бисмо сада, да се десило што се није десило, имали српски терминолошки филозофски систем, макар за 150 година старији од немачког. Разуме се да ми сад на то више не можемо рачунати, да се то није догодило – ми смо почели своју писменост да развијамо пре ето за који дан биће 200 година.
Аустрија је, дакле, тражила што дубљи јаз између Срба и Руса, а копање тога јаза припремио је Ватикан, припремило је друштво Опус Деи, припремио Комитет 300, Институт Тависток, и припремила је она, већ помињана, ЦИА. Њима је, наиме, одмах постало јасно да пред економским успоном Русије на почетку 20. века стоји претња да ће она претећи и Европу и Америку, и у економском и у културном, и у сваком другом погледу. И њихов је био налог да се то онемогући.
И, као прва чињеница, први потез који је ту предузет да се то онемогући био је атентат на архитекту тога успона грофа Столипина. Он је 1910. или неке, убијен. А онда 1917. године, из Швајцарске преко ратом запаљене Немачке, Русима је дошао Лењин. И занимљиво је, Русима Лењин 1917. а Србима две године касније, опет неки домаћи Лењин чији је блиски потомак, после двадесетак година или нешто мање, постао Броз.
Све што су они чинили сводило се пре свега на затирање православља. И они су, и у Русији и код нас, водили исте и идентичне битке – сатирали су православну духовност.
У том смислу, занимљиво је рецимо, у Русији је од 1917. па докле су они одлучивали разорено 76 хиљада цркава. Не знам колико је хиљада духовника, колико владика, колико свештенослужитеља тамо побијено. Не знамо ми колико је побијено ни код нас. Знамо да су комунисти побили више владика него и Немци и усташе и балисти заједно. Али, знамо такође комунисти врло успешно штитили католичке великодостојнике а српске су с лакоћом сатирали.
Узмимо само једну паралелу. 1945. или 1946. године бискуп ђаковачки Антун Акшамовић био је проглашен за ратног злочинца и био је склоњен, али је склоњен у један од подрума своје катедрале. Истовремено митрополит црногорско-приморски Јоаникије био је са 60-70 својих свештеника враћен са зиданога моста и њему је друг Ковачевић-Чиле, да ли се звао Василије, пре него што су га убили у некој јарузи под Букуљом, донео чашу топле крви да се причести. Бискуп Акшамовић је међутим био одмах помилован, Броз је имао и ту моћ са Бакарићем, а 1959. године некако непосредно пре него што се упокојио он је био одликован Орденом братства и јединства Првога степена за покољ Срба у Срему, и у Славонији и Барањи.
Дакле, ту линију данас заступа исти тај Ватикан, данас заступају белгијски званичници, данас и Карл Билт каже да је православље прва опасност која се налази пред Европом. А заборавља се с друге стране чињеница да је данас најмодерније енглеско име Мухамед.
Ту бих завршио уз две напомене.
У тексту који сам овде добио, колеге Ивана Клајна, налазим податак о правопису (не знам прецизно како се зове тај правопис), Правописни приручник Слободана Марковића, Ајановића и Диклића… Овде колега Клајн изриче ласкаве речи о томе који је био значај тога правописа. А отац овога кога смо малопре чули објаснио је праву природу тога правописа. Њега је друг Хамдо позвао и поставио за директора Института за српскохрватски језик у Сарајеву.
„Ћуј ба, да ти нама направиш језик, неима ту приће никакве друге…“
Они су тражили од Милана Шипке да им формира ово, да им створи ово што данас имају у Новом Пазару, и што данас хоће силом да створе и у Босни, мада ни босанскога језика, ни бошњачкога, ни црногорскога, НЕМА пре него што се, евентуално, успостави мексички језик, или бразилски језик, или швајцарски језик или египатски језик. Када се успоставе ови језици можемо евентуално разговарати о томе да се успостављају бошњачки и црногорски. Сутра ћемо ми овде имати и војвођански како су нам кренули развојни токови.
Ово посебно наглашавам због тога што је Шипка малопре рекао да треба водити рачуна о томе да се настава организује на другим варијантама. Нисам ја то разумео и то се у светлу чињеница о којима говорим, не може се о томе говорити.
Срби су својим чињењем, односно нечињењем дошли до тога да немају ни језика, ни писма, ни будућности.
Изворник: Вијести онлајн
Related posts:
Огњен Војводић: ЈАНИЧАРИ СОРБОНЕ – Стогодишњица „убијања“ српског језика 1
Огњен Војводић: УЗРОЦИ ПРОГЛАШАВАЊА И ПРИЗНАВАЊА ЦРНОГОРСКОГ ЈЕЗИКА
ИГРАНКА ОКО СРПСКОГ ЈЕЗИКА: ШЕФКЕТ КРЦИЋ VS. ДРАГОЉУБ ПЕТРОВИЋ
ТРЕБИЊСКА ДЕКЛАРАЦИЈА О ЗАШТИТИ ЋИРИЛИЦЕ
Радмило Н. Маројевић: СРПСКА ПОЛИТИКА О ЕТНОСУ, ЈЕЗИКУ, КЊИЖЕВНОМ СТАНДАРДУ И ПИСМУ
Драгољуб Збиљић: КОНАЧАН ЦИЉ ДАНАШЊЕГ ДОВРШАВАЊА ЛАТИНИЧЕЊА СРБА ЈЕСТЕ ЊИХОВО РАСРБЉИВАЊЕ
Никола Кулић: ЋИРИЛИЦА НА ГОЛГОТИ
Слободан Антонић: АЗБУКА – НАЛАЗ НЕУРЕДАН
Никола Танасић: ПРИЛОГ РАСПРАВИ О ЗАКОНСКОЈ ЗАШТИТИ СРПСКОГ ПИСМА И ЈЕЗИКА
Драгољуб Збиљић: НИКО НИЈЕ ОДУЗЕО САНУ-у ОБАВЕЗУ ДА БРИНЕ О СРПСКОМ ЈЕЗИКУ И ПИСМУ
Драгољуб Збиљић: ДА ЛИ СУ СРБИ „УКРАЛИ“ ХРВАТИМА ЛАТИНИЧКО ПИСМО ИЛИ ИМ ЈЕ ОНО НАМЕТНУТО?
Сава Росић: ЈЕЗИК И ВЛАСТ
