Жарко Видовић: КАКО ДА СХВАТИМО СЕБЕ?

Kако да отклонимо оно што нас одваја од заједнице (с Богом и људима) и што нам одузима веру, смисао вере? У томе је и питање: како да схватим себе да бих дошао у заједницу са васкрслим Христом

---

Биће као Причешће

Говорећи о Цркви као конкретној, живој и историјској заједници, пођимо од једне изреке честе код нас Срба у Босни: кад неког куну, кажу: „Дабогда се о себи забавио“. А има друга изрека која каже: „Нико није тако празан као онај ко је пун себе“, јер они који су пуни себе, јесу празнови. Духовно богатство човеково саздано је од доживљаја људи, ближњих, посебно заједнице. Тема овог предавања „Како да схватимо себе? – Биће као Причешће“, значи да се не ради о неком егоцентричном студирању себе, него о заједници. Јер Причешће је установљивање и потврда човекове заједнице с васкрслим Христом.

Православље није тек тако неко апстрактно (теолошки мисаоно) хришћанство, па чак ни неко прихватање Христовог морала. Православље је заједница. Мора да се нагласи: с васкрслим Христом, јер да Христос није васкрсао, духовна заједница међу људима била би немогућа, а вера у Бога апсолутна бесмислена. Не би имала никаквог смисла; не би никаквог смисла имало ни постојање Бога. Због тога Православље није тек тако неки монотеизам, како често чујемо да „сви верујемо у истог Бога“. Не верујемо сви у истог Бога, мада смо сви деца истог Бога. Православље је, дакле, заједница с васкрслим Христом, и на основу те заједнице, припадношћу тој заједници, човек је боголик и духовно богат. То је огромно лично богатство, веће него што га има и један књижевник као, рецимо, Толстој, који има стотинак ликова у роману Рат и мир.

Грех човеков састоји се у кидању човекове заједнице с Богом, а самим тим и људима. Болест није ништа друго него егоцентризам. И сад је питање: како да отклонимо оно што нас одваја од заједнице (с Богом и људима) и што нам одузима веру, смисао вере? У томе је и питање: како да схватим себе да бих дошао у заједницу са васкрслим Христом?

Дакле, грех је кидање људске заједнице. А људска заједница је онај облик друштвености који одговара потребама људске природе, и то Богом створене људске природе која је тајна и коју само Творац зна до краја. Та природа ће увек задивити и најгенијалнијег књижевника кад је буде посматрао. Задивиће га увек изнова.

Ту људску природу одриче метафизика, и марксизам (исто тако, јер је поникао из метафизике). Међутим, та људска природа је Богом дана људска реалност без које нема ни људске заједнице. Она је нешто сасвим одређено, Богом одређено и реално. Ђаволски, сатански је посао занемарити или чак презирати у себи и у другим људима ту људску реалност, суштину човека, Богом дану људску природу. Занемарујући ту људску природу ми одбацујемо и сваку могућност праве људске заједнице, јер је она могућа искључиво у сагласности са потребама људске природе.

У тој људској природи, најзначајније својство његово је слобода. Она је у Православљу врло одређена; није нешто многозначно, магловито и неодређено. Слобода је човекова моћ, Богом дана моћ, да одреди циљ или сврху свог поступка и да се поступком или понашањем држи тога циља, па макар га то одвело и у највеће патње или чак у смрт. То је слобода. Према томе, слобода је човекова способност за јунаштво, за херојство, за светост, за мудрост и за  мучеништво. Слобода је, дакле, човекова способност да се при одређивању циља и својих поступака суочи и са смрћу. То је способност његова: да од циља не одустане. Тако је људска природа, самом слободом, изнад питања живота или смрти („с ону страну живота и смрти“). А то значи да она није биолошка категорија. Зато човек није биолошко биће. Хришћанство тако учи о људској природи.

У кругу хришћанских теологија и оних који желе то да буду, Православље се одликује тиме што, признајући стварност Богом дане људске природе, уочава слободу као битно, Богом дано својство те људске природе: слободу како смо је овде малочас изнели. То није моја дефиниција слободе. То је дефиниција византијских великих црквених отаца и мислилаца. Православље уочава и слави ту слободу исто онако како слави и самог Христа. Тако бисмо нашу дефиницију људске заједнице могли допунити да би била хришћанска, православна: то је онај облик друштвености који одговара људској природи и њеној битној слободи. А ако не одговара слободи, не одговара ни људској природи, те онда није ни људска заједница.

Овом дефиницијом се крећемо, дакле, не само у кругу хришћанске мисли, него у самом средишту тога круга, у Православљу. Христос се јавља као Други Адам, изложен истом искушењу којем је био изложен Адам, с тим што Христос одолева, свестан слободе. О том говори Достојевски у Великом Инквизитору.

Прародитељски грех је био и остао огрешење о сопствену, Богом дану, људску природу. Самим тим је одмах раскинута и људска заједница која је исконски заједница људи с Богом. Грех раскида је тако дубок да је само Христос, Други Адам, могао поново да успостави ту везу, да поништи Грех, јер се у томе Греху не ради тамо о некој јабуци, него о Причешћу као заједници с Богом, као што је Причешће заједница с васкрслим Христом. Грех Прародитеља је у томе што су се, не знајући, причестили Сатаном, ступили у заједницу с њим!

Па како се Адам и Ева пред Богом правдају? – Адам сваљује кривицу на Еву, „жену коју си удружио са мном“, каже он Богу. На тај начин сваљује кривицу на самог Бога, део кривице. Ева сваљује кривицу на Змију, тј. на Сатану: „Змија ме превари, те једох“. Змија је њих причестила својим духовним отровом, смрћу. Но, одрицањем своје сопствене кривице, Адам и Ева негирају своју слободу, своју људску природу.

Бог и Православље, међутим, не примају такво објашњење греха које су дали Адам и Ева и такво извињење њихово или умањивање своје кривице. Адама не оправдава то што га је неко наводио на грех, а Еву не оправдава ни то што је њу на грех навео сам Сатана. Човека, ако учини грех, не оправдавају искушења или чари којима је био изложен. Грех не може бити опроштен ако се он правда кривицом других. Човек је слободан и ту слободу не може довести у питање ничија воља, па ни сам Сатана.

Кад ово говорим, говорим из искуства о људима које сам гледао у Другом светском рату, 1941: они су били сечени на комаде, а нису хтели да издају свог друга или сарадника. То су велики карактери. Човек је показао да влада својом речи. Он одлучује о својим поступцима, а кад подлеже страху, болу, искушењима или туђим наговарањима или утицајима, онда то чини само да би у тим односима (у тој друштвености утицаја и наговарања) потиснуо своју свест о сопственој слободи. А баш у томе потискивању је грех.

Зато Други Адам, Христос, каже и упозорава људе (у Великом Инквизитору то је суштинска порука) – да морају чувати и гајити свест о својој слободи. Никаквим грехом, ни прародитељским, слобода није умањена. Може бити умањена само човекова свест о тој својој слободи. А та свест је сама хришћанска вера. Она човека оспособљава за покајање којим се чисти од страсти; оспособљује за Причешће.

Тако учи Православље и сам Христос, Бог. Човекова слобода је јача од Зла и Сатане. Ако се зло појавило у свету, појавило се зато што је с човековим Грехом ушло у свет! Човек је одговоран за појаву зла у свету: само он!

Не признајући своју слободу, потискујући своју свест о слободи (а то чине кад своју кривицу сваљују на другог), Адам и Ева скривају своју кривицу и одбијају покајање. Зато, и тек на то их је Бог изгнао из Раја, тј. прекинуо Завет, заједницу с њима. Рај је заједница с Богом. Или тачније, одбијањем покајања, потискивањем свести о својој слободи и одговорности, Адам и Ева се и сами крију од Бога, напуштају своју веру, кидају заједницу с Богом (сами се крију!) пре него што их је Он открио, пре него што ће имати још један сусрет с Богом. Дакле заједницу, која је Рај (Небеско царство), кидају они, од Бога се сакривају они. И обратно, обнови вере (и враћању у Царство небеско, заједници човека с Богом и људима) претходи покајање.

Зато Претеча Христов, Св. Јован, позива: „Покајте се, јер се приближава Царство небеско“. Говорећи савременим језиком: не кријте себи да сте слободни и одговорни за све што чините.

И апостол Петар је био раскинуо заједницу с Христом, с Богом. Дакле, био је на ивици да буде изгнан, као Адам и Ева. Трипут се одрицао. Али се и покајао, што је било довољно да његова заједница с Богом буде обновљена. Представљајући себе као Петровог наследника, папа се, међутим, никад не каје: он је „непогрешив“! А Христос је рекао Св. Петру: „Ти си стена на којој ћу саградити Цркву“, мислећи на Петрово покајање, на свест о слободи; на свести о одговорности човековој Христос гради Цркву. То је битно.

Кад је раскинута заједница с Богом, више није била могућа ни људска заједница међу људима: чак ни онда кад су људи сродници и чланови исте породице. Љубав је замењена друштвеним односом господара и слуге. Жена је стављена под власт јачег, под власт мужа. Брат убија рођеног брата, Каин Авеља. Живот постаје мука као што ће и Едип убити родитеља и облежати своју родитељку. Све то у кризи (у одсуству заједнице), а то значи у кризи  или одсуству вредности и етике и свега што је настало човековим одбијањем да увиди своју одговорност и кривицу, одбијањем да се покаје.

Зато сад можемо још нешто додати првобитној дефиницији заједнице, људске заједнице: то је облик друштвености који одговара Богом створеној људској природи, слободи у тој природи и човековој свести о слободи, тј. покајању.

Одсуство заједнице је и одсуство вредности. А одсуство вредности је одсуство етике. То је и криза цивилизације. Православље је заједница, Црква, а не неки религиозни егоцентризам. Не може човек сам изаћи пред Бога. Неће имати ни прилику да изађе пред Бога.

Свака цивилизација почива на посебном, тој цивилизацији својственом систему вредности. Криза вредности значи зато кризу саме те цивилизације. Вредности дефинишу заједницу. Читав систем вредности једне цивилизације изведен је, и у свакој цивилизацији током историје човечанства био изведен, из основне или конститутивне вредности. Ми живимо у једном времену промене цивилизације. Нова цивилизација може настати тек кад њу конституише основна вредност: конститутивна вредност, јер конституише (заснива) елитну заједницу (Цркву) која обнавља или ствара цивилизацију. То је вредност која конституише све вредности система и сам тај систем као целину и заједницу. Конституише без обзира на то да ли је човек те цивилизације (човек који је предан тој цивилизацији) свестан да је у свим вредностима те цивилизације и у његовом етичком осећању присутна та конститутивна вредност. Она је присутна и кад он ње није свестан. Та конститутивна вредност је свесно или несвесно присутна представа о томе шта човек јесте и какав треба да буде, каква је природа човекова. И свака цивилизација има своју представу о човеку. Из те представе изведене су све установе цивилизације. Та представа је, штавише, најплоднија и најделотворнија кад је човек није свестан. Она чини саму основу историјске свести и етичког осећања човека једне цивилизације. Она је, наиме, елемент вере, верског осећања, а не неког знања или науке. Њеним освешћењем јавља се – не знање или филозофски појам о човеку него – саосећање са човеком или народом и представа ношена тим осећањем, представа о значају, суштини, вишем одређењу и смислу човека с којим саосећамо.

Тако се мноштво цивилизација из историје човечанства може управо по посебним конститутивним вредностима разврстати у пет основних типова цивилизација које ћемо именовати по временском редоследу настајања.

Прва (првобитна или примитивна) цивилизација се јавила са представом (првом, првобитном представом) о човеку: шта човек треба да чини да би био што јесте.

Друга је архајска цивилизација, архајски тип.

Трећа је класична или медитеранска, која је својим схватањем човека као хармоније била најспособнија да прими хришћанство, и управо та цивилизација је крштена, примила хришћанство; то је медитеранска. Њен врхунац је Византија. Западна цивилизација није медитеранска. Медитеранска цивилизација не спада ни у Запад, ни у Исток, ни у архајску. Архајска је источна, такорећи азијска.

Четврта је западна цивилизација, западни тип, која свој крај доживљава са Првим светским ратом.

Пета је модерна цивилизација, или боље: епоха у којој ми сада присуствујемо мукама цивилизацијског конституисања. У овој модерној епохи се, кроз муке нихилизма, комунизма и краја западне цивилизације, јавља тзв. Нови светски поредак, нови тип цивилизације, који засад можемо назвати само модерним или доминантно америчким.

У нашим данима тема кризе је актуелна, чак императивна, не само као криза метафизике или филозофије, него криза саме цивилизације човека, вере, заједнице итд. Актуелна је зато што доживљавамо крај епохе у којој је доминирала западна цивилизација („крај западне цивилизације“, тј. доминације њених вредности), па зато и крај западног типа заједнице (крај западног типа нације). Западни народи, па ни они на које смо ми Срби рачунали као на своје „проверене савезнике“, нису више оно што су били. Ако, наиме, желе да буду моћни какви су били (а желе!), они су приморани да се растану са својом творевином, историјом, западном цивилизацијом и да прихвате нову творевину – модерну цивилизацију која је исто тако страна западним народима и исто тако тешко прихватљива као и нама Србима. Разлика између Срба и Запада је данас у томе што ми Срби верујемо да је могућ отпор новој цивилизацији, да се и у епохи модерне, нове цивилизације, могу задржати вредности Запада, вредности Медитерана, вредности чак и архајске цивилизације, па и вредности примитивне цивилизације. Да могу да се одрже, али ниједна као доминантна, него да само постоје: у коегзистенцији!

А Запад тај отпор сматра илузорним, тако да ми Срби у томе отпору остајемо сами.

Отпор би, додуше, био могућ, али Запад више не зна на које вредности би се у томе отпору могао ослонити, јер су вредности саме западне, хуманистичке цивилизације, обеснажене: показало се да западни човек у свом хуманистичком схватању човека, способан да схвати право и моћ, није способан да створи заједницу (људску): није у стању ни да се за њу припреми! Откуд криза западне цивилизације (одсуство заједнице у њој)? Западни (бивши западни) народи нису заједнице! Само достојанство људске личности западна цивилизација не схвата. То је показао и Достојевски у Великом Инквизитору. Западни (бивши западни) народи више  не  знају  нити верују да је човек оно, и да треба да буде оно што је о њему говорила традиционална европска западна историја и метафизика; или пак оно што је о човеку мислило просветитељство (у свом привидном отпору метафизици). Пала је западна идеологија, а с њом и западна самосвест. Западна култура је пала исто онако како је пала идеологија комунизма, идеологија привидног излаза из кризе западне цивилизације. Комунизам је, наиме, био тај привидни излаз.

Немцима је то постало јасно пре него иједном другом западном народу, пре него и самим Американцима у којима нова модерна цивилизација (епоха) тражи основно и најјаче упориште. А поготово су то (крај Запада) Немци схватили пре Енглеза и Француза, који су предуго гајили наде у могућу обнову и продужетак западне цивилизације.

Исте те наде (у могућу обнову и продубљење западне цивилизације) гајили смо и ми Срби, у свом отпору како стаљинизму, тако и титоизму.

Али су илузију обнове Запада схватили Немци пре него ико други.

Прво, зато што су и сами у два светска рата били противници основних вредности западне цивилизације. У Првом и у Другом светском рату ми Срби смо били жртве и браниоци западних вредности. Поражени смо јер та западна култура није могла да победи.

Друго, Немци су схватили да је крај Западу дошао зато што су у та два рата били поражени.

Треће, зато што су схватили да их у та два рата није поразила западна, него млада, снажна, експанзивна модерна цивилизација: не комунизам, него модерна цивилизација која је толико млада да још није успела ни да искристализује свој систем вредности, него само користи слабост и нихилизам Запада! Мислим на америчку цивилизацију.

Четврто, Немци  су схватили  (зато што су поражени) да за своју обнову економске, политичке и државне силе – а то је у њиховој метафизици увек био основни циљ – морају потражити ослонац у демократији коју модерна цивилизација за сада осмишљава само као тржиште: као систем правила такмичења, немилосрдног темпа такмичења на јединственом светском монетарном тржишту. То је модерни смисао демократије. То није западни смисао демократије као достојанства личности. Управо је пораз Немцима отворио очи да схвате реалност и  снагу појаве нове модерне цивилизације и сву илузорност представа о западној цивилизацији.

Немачки филозофи после рата су стиснули зубе свесни пораза: они су знали да ће доћи „њихових пет минута“ само ако буду стрпљиви  и ако прихвате нове вредности – борбу за планетарно и јединствено монетарно тржиште. У модерној цивилизацији демократија, схваћена модерно и уклопљена у модерну цивилизацију, далеко је способнија за освајање света, за светску доминацију, него што је то био нацизам у саставу западне цивилизације. Демократија модерне цивилизације остварује чистом економском принудом (снагом самог тржишта) такву планетарну власт  какву  нацизам,  ослоњен  на  војне  и  ратне  врлине,  никад  није  могао  ни  сањати.  Јер чињеница је да је модерна цивилизација демократска! Али је чињеница и то да је та демократија оружје и стратегија светске доминације над тзв. заосталим, другоразредним и малим народима, над чуварима или верницима примитивне цивилизације, архајске цивилизације, медитеранске цивилизације и западне цивилизације. И Уједињене нације, последња, а илузорна творевина западне цивилизације, немоћне су да своје (западно, традиционално) схватање демократије супротставе модерном, у којем демократија има сврху само да слави победника на светском тржишту. Ми Срби смо можда „последњи Мохиканци“, последњи који схватају немоћ и крај западне цивилизације. Хрвати су то схватили много раније из истих разлога као и Немци, јер су им били савезници, и поражени, и извукли поуке из пораза.

У вези с тим несхватањем, ко је и какву победу над Немцима, немачким савезницима, али и над западном цивилизацијом однео у Другом светском рату… у тој атмосфери несхватања у којој ми још живимо, навешћемо овде један значајан текст из Андрићевих „Знакова поред пута“:

„Древна је истина, коју сви знамо, а о којој никад не водимо довољно рачуна, да народи после победе често страдају горе него после пораза. То није само стога што је после успона вероватнији пад, а после пада вероватнији успон, него стога што народи и људи обично не испитују стварне узроке својих победа. Тако заборављају прилике и услове под којима су победили у прошлом рату и тако падају у судбоносну грешку да своје осећање победе и победника протежу и на нове догађаје и на нове опасности које захтевају нове напоре. Тако се може казати да је један народ“ – као Срби – „најтеже угрожен у тренутку кад је цео прожет свешћу о својој победи“ – у прошлом рату. Уз то, ми имамо илузију победе, мада смо поражени. То је још горе: имамо илузију победе. „Ослабљен већ и самим напрезањем које је од њега тражила стечена победа, народ је тада најмање способан за нове жртве и напоре, а његово победничко осећање које га још држи, заводи га на схватања и поступке који траже и једно и друго, и жртве и напоре. Само једно мудро вођство и здрава колективна свест могу обезбедити народу плодове и сачувати га од опасности које вребају на сваког победника“.

Тако каже Андрић.

***

Криза о којој говоримо није пропаст Запада, него само крај доминације западне цивилизације. Јер и медитеранска цивилизација још постоји, али не доминира! Православље је живи остатак медитеранске цивилизације. Оно још постоји, али не доминира. Ислам је остатак архајске цивилизације, као и будизам итд, јер имају своје архајско схватање човека које није православно.

Систем установа које чине западну цивилизацију нема више ту снагу која би ту цивилизацију учинила доминантном. Западне установе немају више ту снагу зато што нема заједнице која би дала снагу западној друштвености, цивилизацији, установама. Нема те заједнице, или је она ослабила, обухвата веома мали проценат становништва, и то маргинално становништво на Западу: зато што се установе модерне епохе више не позивају на оне метафизичке вредности које су западну заједницу чиниле снажном и присутном. Традиционални тип западне заједнице познат нам је као нација; она је у западној цивилизацији данас маргинална! Али никад у својој историји није била јасно дефинисана западна нација, па се вероватно и зато западни народи с таквом лакоћом растају од западног типа заједнице (нације, традиције, историје).

Нама су овде француски филозофи, у пролеће 1992. говорили: „Оставите историју да бисте се окренули од западне модерној цивилизацији и преображају западних установа у модерне“, тражећи, као у Мастрихту, у тим модерним установама и друштвености нови ослонац, заједницу различиту од традиционалне западне (планетарну, наднационалну економску заједницу!). Уосталом, западни народи су васпитани у традицији воље за моћ, али се показало да нација (традиција, историја) Запада нема више ту моћ, те западни народи (народи бивше западне цивилизације) траже зато у модерним установама ослонац за нови тип реалне моћи! Као Немци. Ми смо већ наговестили да је планетарна (или Европска) заједница исто што и анационална демократија модерне епохе. Она усмерава бившег западног човека, откинутог од своје нације, сада модерног човека, на арену светског тржишта, јер је та демократија осмишљена тржишно, нимало духом: њен циљ није да човек схвати себе (биће као Причешће), и да из самог себе, без насиља или идеолошког притиска медија, нађе своју боголикост и заједницу. Не, него је демократија осмишљена светски, нимало национално.

Модерни човек је као из цртаних филмова: он нема отаџбину. Он се афирмише тек на планетарној сцени: као светски рекордер, или бизнисмен, или нобеловац…

Тежећи да се после комунизма вратимо у друштво западних народа, ми смо, међутим, доживљавали и националну обнову, ми Срби, и демократску обнову друштвених установа цивилизације, наравно, постепено.

Али ми нисмо успели да западне народе, већину у тим народима, доминантно јавно мњење, уверимо у то да је могућ склад између нације и демократије! У тај склад модерна цивилизација не верује: у склад између духовне заједнице (то значи Православне цркве) и друштва као комплекса установа демократских, између осећања и навика. У Православљу је тај склад могућ, и не само могућ, него и потребан самом Православљу.

Али Православље у тој нашој обнови није још довољно познато ни нама самима да бисмо га успешно могли представити западним народима.

Тако западно јавно мњење из саме појаве српског национализма, из покрета националне обнове, закључује да у нас не може бити демократије, као што га не може бити ни у историји Запада! Јер кад год је Запад био демократски, није било национализма. Чим се на Западу појавио национализам, они су се спремали за рат и потискивали демократију, јер западна нација (у схватању човека као воље за моћ) није демократска! Она је механизам моћи! Два светска рата је изазвала демократска Европа! Није Гаврило Принцип то изазвао! Кад Запад закључује да су нација и демократија непомирљиве, он то не закључује из оног што види код Срба, него из целокупне своје историје и западне метафизике: да је нација неспојива с демократијом.

***

Посреди је, међутим, историјски, судбински неспоразум између Истока и Запада Европе. Целокупна традиција којом Запад тумачи заједницу, како црквену тако и националну (у оба случаја заједницу каква је могућа само уколико је духовна), целокупна та традиција је метафизичка. На Западу та метафизика је карактеристична и за саму теологију којом је Запад тумачио Цркву, црквену заједницу људи. Метафизичка теологија, у овом случају као еклисиологија (или, како Запад изговара, еклезиологија) није тумачила заједницу као мистерију, као духовну заједницу саосећања, као надсветовну заједницу – оно што код нас кажу Небеска Србија (кад се подсмевају, не знају шта је то, мисле да је то загробни живот, а то је Црква) – него је тумачила као реалност која се подудара са државом. Тако метафизика тумачи заједницу, поистовећује њу са установом која је сва дефинисана законом, као и код Хегела. Тако Запад тумачи заједницу. Зато заједница Запада остаје или недефинисана, или (ако је дефинисана као нација западна) неспојива са демократијом: увек је морала да се повлачи са сцене на којој наступа демократија. Покушај да црквену заједницу, после реформације и Француске револуције, замени нација, није успео, јер је Запад из своје метафизичке традиције и нацију схватао као метафизичку заједницу: дакле, као ауторитарну заједницу. Тако, западну цивилизацију карактерише дилема: или нација или демократија. Појава нације означава или наговештава на Западу рат. Тако је увек било.

***

Другачије је на истоку Европе, тј. у типу медитеранске цивилизације. Цепање Цркве на западну и византијску 1054. године (а и пре тога, с појавом и крунисањем Карла Великог 800. године на Божић) било је издвајање посебне и нове, западне цивилизације из медитеранске. То није био само расцеп Цркве. Византија тих столећа обележава врхунац и зрелост медитеранске цивилизације која је – својим схватањем човека, заједнице и Бога – тежила хармонији Бога, човека и заједнице. Зато се у византијској историји читаво време расправља о тој хармонији: на свим црквеним саборима, Седам васељенских црквених сабора, који су одредили потпуну догматику хришћанства.

Одржани су сви ти сабори на грчком тлу, на грчком језику, од Првог у Никеји до Седмог никејског (кад се расправљало о иконама). Сви ти сабори расправљају о двема природама Христове личности, божанској и човечанској, и о хармонији између тих двеју природа. То је само Византија могла да схвати, јер је само цивилизација која је тежила хармонији била спремна и отворена да схвати хришћанство као хармонију човечанске и божанске природе у Христовој личности. Та хармонија је хришћанство.

Византија тих столећа обележава врхунац зрелости медитеранске цивилизације, док Карло Велики обележава почетак западне цивилизације.

(И данас западни народи славе Карла Великог: то је чак школски празник као у нас Св. Сава. Отац Запада је Карло Велики. Отац српске отаџбине је Св. Сава. Сад ви упоредите.)

Запад, дакле, не зна православну, медитеранску заједницу која је заветна, саборна или, како се то у споменицима Завета каже, небеска, надсветовна, тј. духовна, у правом смислу те речи. Запад то не зна. Додуше, западне папе су били православни, али до 1054. године. Имамо двадесетак папа, православних, који слове у Јустиновим „Житијима“ као светитељи Српске православне цркве и, уопште, сваке Православне цркве. Но, то је пре расцепа. Али ми говоримо о Западу који је настао после 800. године, од Карла Великог, заправо од 1054. године, кад је папа био Хилдебранд, чувени германски папа.

Зато појаву националне обнове у Срба, почев од Газиместана 1989. на Видовдан, Милошевић није могао да схвати, али не само он, него ниједан од наших политичара. Та појава изазива на Западу подозривост и чак уверење да је у Срба и Руса на помолу  ратничка заједница, неспојива с демократијом. Уосталом, тако су Западу представили ту газиместанску мистерију и многи наши интелектуалци, па је тадашњи амерички амбасадор назвао Газиместан „Нирнбершком манифестацијом“ (тј. хитлеровском парадом): тако су га обавестили неки наши интелектуалци  и  политичари,  школовани  у  традицији  западне  метафизике,  у  коју  спада  и комунизам, и хуманизам, и филозофија егзистенције. Најгласнији, такорећи естрадни део наше интелигенције не познаје нацију као заветну заједницу, па зато није у стању да прикаже сва ова историјска збивања, као ни само Православље. Тумачили су га чак и као тло и корен стаљинизма. Ми се сећамо тих тумача, естрадних интелектуалаца. Нећу да их помињем, не вреди оптуживати; треба се кајати, јер се зло не искорењује оптужбама, него кајањем.

Криза западне цивилизације непосредно је повезана са кризом саме интелигенције. Са западном цивилизацијом настаје посебан друштвени слој интелигенције – лаичка интелигенција, која се одмах јавља и са својом идеологијом хуманизма.

(Овде хуманизам не узимамо у његовом, код нас уобичајеном етичком значењу човекољубља, него у његовој онтолошкој садржини која се најпре несвесно, а онда и свесно показује као антитеизам.)

Хуманизам је антитеизам. Хуманизам је тачно оно што је рекао Маркс – уверење да је корен човека сам човек, а не Бог, тј. да човека није створио Бог него сам човек, и да људска природа није Богом дана, него да је човек ствара радом итд. У покушају тумачења човека и људске историје, раду је приписана творачка моћ, дакле, божанска моћ. Управо та теза, о раду спада у саму унутрашњу противречност хуманизма (ради човек, али како је он настао?). Лаичка хуманистичка интелигенција је уверена у врховну, чак божанску, апсолутну моћ интелекта, ума схваћеног као разумска моћ спознаје самих основа света и самог битија. (Наравно, користим ту реч „битије“ из језика наше старе књижевности, а не „битак“, или „бивствовање“, или „биће“.)

Основна карактеристика интелигенције – интелектуалца, човека који себе гордо назива интелектуалцем и сматра да је тиме постигао врхунац човечности – је уверење да је интелект суштина, највиша могућа врлина и највише достигнуће човека и човечности. Не љубав или дух, као моћ тајног поистовећења с другим. Не дух, који је у Христу отеловљени и очовечени Логос, него управо интелект. А већ стари Грци (Платон) су суштину човека тражили у мистеријама, у човековој моћи да се поистовети с неким ко он није. Чак су олимпијског победника схватали као човека који је могао бити победник само зато што се поистоветио с Аполоном. То је претходило хришћанству. Интелект је, међутим, особина којом се горди и Мефисто или Сатана, тотално бездушан, неспособан да се поистовети ни са ким другим осим са самим собом: у тој његовој неспособности је Зло. (Поистовећује Христа са Антихристом Сатаном само човек у свом најдубљем паду!)

Поистовећење моћи  мишљења са самим битијем јесте метафизика. То је дефиниција метафизике. Она је интелектуалчев до краја развијен поглед на свет и његова до крајности развијена самосвест. Бити је исто што и мислити, битије је исто што и мишљење: то је основни став метафизике, став који конституише метафизику, јер метафизика није ништа друго до логична разрада тога става. Њено учење о бићима (суштим) и о битију (постојању), тзв. онтологија, јесте учење о мишљењу. А то значи учење о интелектуалцу: ако је бити и мислити исто, онда је исто бити (постојати) и бити интелектуалац (божански или људски). Тако се хамлетовска дилема преобраћа у метафизици у дилему: или бити интелектуалац („знање је моћ“) или не постојати (не бити). Чување битија је чување (државно неговање) интелектуалаца. Из целокупне метафизике говори, и као апсолутно знање, такорећи као божанска мудрост, намеће нам се интелектуалчева нарцисоидност, сатански грех   гордости, једини духовни (тј. антидуховни) садржај метафизике, идеологије Греха. Дух и мишљење су, наиме, у метафизици исто. Интелект је тако у центру света, чак и у теологији која је уграђена у метафизику и подређена јој.

***

То се данас, из жеље да се допаднемо Западу, дешава и у нас православних: чак и код људи позваних да буду свештеници, чувари Христових тајни, љубави, поистовећења и Причешћа. Сувише често нас из висине духа упућују у приземље, у подземље и естраду интелектуализма који је данас обична политика, јер он данас ништа друго не може да буде. То се у нас дешава као све чешћа појава клерикализма (апстрактне космополитске теологије, метафизичке), типичног римокатоличког клерикализма међу православним теолозима. На то се онда, као природна и типична реакција на клерикализам, јављају исто тако неправославно секташтво и протестантизам, којим православни верници чине страшан грех, отпадају од Цркве или је чак изнутра разбијају, правдајући се држањем свештеника. По чему је свештеник дужан да буде бољи и позванији од било ког православног? Ни по чему. И по чему православни није позван да буде савршен као и свештеник? Мислим да је свештеник чувар знања о Литургији, а осим тога, посвећен у Св. Тајну коју мора да поштује, али то је друга тема. Остаје сигурно: да на клерикално мудровање доктора теолошких наука, мудровање лишено хришћанске праксе солидарности са жртвама прогона, одговара се праксом без Литургије и Причешћа, индивидуалистичким мудровањем секти протестантизма, разбијањем Цркве. Зашто овде, у вези са западним интелектуализмом, комунизмом и метафизиком, помињемо клерикализам? Зато што се интелектуализам, који је у самој основи западне цивилизације, зачео и развио, како би то рекао Лутер, на Сорбони: на универзитету који је тада био чисто клерикална (и то доминиканска, чак и инквизиторска) установа. Интелектуализам се развио у крилу Папске римокатоличке цркве, тако да су лаички интелектуалци каснијих столећа, у својој вољи за моћ (моћ која је у знању и мишљењу), с лакоћом могли да на себе преузму задатак који су дотле обављали клерикалци, учени католички теолози, редовници.

Кад је Хегел развио своју филозофију, он је њоме само до краја изрекао све оно што је у западној метафизици и теологији већ било подразумевано, а неизречено и наговештено. Логичан развој филозофије и јесте у томе изрицању подразумеваног, имплицитног. Тако и Хајдегер каже, позивајући се на исте речи Канта: треба поћи од једне добро засноване мисли која је до нас стигла неразвијена и наговештена, а онда, изричући оно што је у тој мисли било само подразумевано, отићи даље (сићи дубље) од претходника или зачетника и логички развити његову мисао или поруку. Дакле, нема у метафизици ничег оригиналног, јер она је логична. Па шта је Хегел својим изрицањем показао? Показао је да је у свом интелектуализму и атеизму имао претходника већ у творцима западне метафизичке теологије, у цару филозофа (Princeps Philosophorum), Томи Аквинском. Услед тога је Хегел остао потпуно у традицији западне метафизике, те важи као филозоф који је ту метафизику коначно довршио, веран њеној поменутој основи (да је битије исто што и мишљење!). То довршење не доводи у питање ни Хајдегер: напротив, он само тражи дубље корене и основу основе од које је пошла западна метафизика.

Ми данас говоримо у чему се разилазимо са католицима: у томе што они немају веру, него метафизику! А ми, уместо да нас забрињава слабост наше вере, мислимо како ћемо их достићи производећи докторе теолошке метафизике! У чему их достићи? У безверју метафизике? Они су у томе недостижни мајстори. Хајдегер, Хегел, Маркс – то је све изашло из католичке теологије. Зато је Достојевски рекао: на крају ће папа узети заставу револуције, држећи се те метафизике. А ми да се такмичимо с њима? Да будемо већи католици од папе? Сад ми имамо учене теологе, политичаре, клерикалце.

***

Хајдегер тражи дубље корене метафизике, па показује да је битије (постојање) исто што и трансценденција. „Како је могуће“, пита се Хајдегер, „да су битије и мишљење исто?“ Како је могућа „та откривеност битија“, како он каже, тј. да оно (битије) буде исто што и мишљење? И шта Хајдегер показује? Па могуће је зато што је битије исто што и трансценденција. А трансценденција је превазилажење суштих (постојећих, бића)! Сваки човек је биће и све што видите је биће: књига, сто… све што видите је биће. А битије (или постојање) је, по Хајдегеру, превазилажење, трансценденција свега, свих бића. И шта је битије (као „трансценденција“) трансцендирало, превазишло? Оно је превазишло сва бића (сва сушта), те се тако и у човеку, као битију–у–свету, показује како је битије превазишло биће човека. Тако се у човеку показује истоветност битија, мишљења и трансценденције (или превазилажења).

Морамо рећи да је тиме Хајдегер коначно поништио појам трансценденције (а то значи надсветовности, Духа, Логоса, Христа, Небеског царства, заједнице, Цркве, јер то је трансценденција за нас). А поништио је само зато да би објаснио могућност спознаје и могућност језика и споразумевања, и да би објаснио могућност метафизике из „још дубље основе метафизике“. Та основа је, за Хајдегера, истоветност не само битија и мишљења, него истоветност трансценденције са битијем и мишљењем: и само битије (само постојање) је трансценденција! Самим постојањем ми смо изнад света и ми смо, такорећи, богови. И то је трансценденција као превазилажење суштих, бића. Тиме је Хајдегер остао веран традицији западне метафизике и метафизичке теологије. Додуше, неизреченој традицији (коју тек он изриче). Али је одлучно и нескривено напустио платонизам који разликује дух (трансценденцију) од мишљења и од битија. Напустио је, и то одлучно, само хришћанство, основу медитеранске цивилизације коју је Запад још привидно признавао. Ту основу је, снебивајући се, давно већ напустила западна цивилизација! Али је у томе Хајдегер био одлучан и тако остао доследан западној цивилизацији, њеној најдубљој основи – напуштању трансценденције (Небеског царства, преображења човековог, Причешћа).

Шта се крије иза овога? Ако је битије исто што и трансценденција, онда је и смисао битија – а смисао је могућ само као превазилажење битија! – исто што и само битије. Онда је и смисао света исто што и сам свет; онда је смисао живота исто што и сам живот: све је живот и ништа после (осим живота) нема.

***

За нас, који платонски, медитерански и хришћански православно разликујемо смисао живота од самог живота, смисао битија од самог битија… за нас би то неразликовање значило да је појава смисла немогућа, да смисла не може бити, да ми живимо у апсурду, бесмислу. А то би даље значило да нема Бога, нема Есхатона, нема Логоса ни Васкрсења, нема Причешћа ни Тајне, па зато нема ни љубави; да су вредности и етика бесмислене, да заједнице не може бити! Но, ми из духовног искуства знамо да је љубав исто што и осећање смисла. Јер некога волети исто је што и придавати највиши могући смисао његовом постојању. Волети живот исто је што и придавати му смисао, дивити му се, славити живот. Литургија је слављење – не самог битија, него смисла битија! Тај смисао, истоветан с љубављу, недоступан је интелекту, мишљењу, и настаје изнад и пре мишљења. Јер смисао је могућ само као надахнуто осећање смисла; тим осећањем бива преображен (и на тај начин осмишљен) свет и у томе свету човек.

Интелектуалац је човек који врхунцем сматра интелект, а не осећање или љубав; зато он неће да буде православан, па није у стању ни да разуме, ни да брани смисао. Волети, осећати је исто што и осећати смисао нечега и саосећати. А то је, даље, исто што и тајно, маштовно се поистоветити с оним који страда. Све је то исто што и бити у духу, бити изнад себе, превазићи себе и своје битије, у трансценденцији.

***

У метафизичкој заједници (тзв. заједници, тј. у оном облику друштвености који би настао и био израз самог мишљења) човек је само појам човека, јер ту нема осећања или саосећања. Како је вера осећање (и само осећање, а не интелект), онда метафизичка заједница не може бити Црква, не може бити верска заједница Логоса. Зато у Томе Аквинског нема Цркве. То може да буде само организација моћи, што Папска римокатоличка црква и јесте: моћ коју механизам друштва има и испољава над људима, појмовима, фикцијама.

Зашто смо одмах, на почетку овог излагања о кризи интелигенције, указали на интелектуализам као идеологију лаичке интелигенције? Зато што је интелектуалац по својој природи затворен према тајни човека, љубави, духовне заједнице, Цркве, неспособан да брани вредности заједнице: свеједно да ли је он институционално лаик или клерик; јер и клерик је, као хуманист, само лаик, али је његов лаицизам (његова световност) суштина, скривена (лажним) привидом вере.

Са нововековном западном цивилизацијом настаје, међутим, и посебан, од клера одвојен друштвени слој интелигенције. Али се у томе слоју одржава непрекинута традиција метафизике, тако да се задатак западне интелигенције не разликује битно од задатка клера, као што се, у свом полазишту, лаичка, универзитетска метафизика не разликује од клерикалне. У том смислу је и Адорно тврдио да је корпус немачких професора филозофије тежио да у свему замени клер Римокатоличке цркве: уосталом, као и код нас, да се филозофи према друштву и власти односе, такорећи, клерикално. Тај клерикални однос је метафизички. Задатак и мисија интелектуалаца, као француски историчар Жак ле Гоф, јесте да бране основне вредности своје цивилизације. У том смислу је сваки интелектуалац, уколико жели да се потврди као интелектуалац, цивилизацијски ангажован.

А које то вредности брани западни интелектуалац? Свакако, вредности које одговарају природи интелектуалца, тј. метафизици интелектуалца, односно његовој нарцисоидности подигнутој на ниво филозофског система. Те вредности не представљају ни заједницу, ни етику: оне представљају вредност и отменост друштвеног расцепа између индивидуе и заједнице.

***

Расцеп се појављује у историји Запада као расцеп између ренесансе и барока, спонтаности и ауторитета, уметности и разума.

Ренесанса је, такорећи, лабудова песма медитеранске епохе, последњи и сјајан покушај те епохе да задржи или освоји доминацију у европској култури над западном. Али Европа одбија тај напор и приклања се атлантизму „Севера“, чиме почиње нововековна западна култура. Ренесанса је медитеранска по томе што тежи хармонији, медитеранској хармонији, коју је наследила од византијске цивилизације и са којом живи већ у време доминације западне цивилизације. Ренесанса је ипак (апсурдна!) тежња вредности која конституише медитеранску цивилизацију.

Та тежња хармонији налази свој израз у уметности, а као посвећена хармонија и посвећена тежња, налази свој израз у литургијској уметности, у икони, у литургијском појању, и у Цркви као литургијском животу православних.

Медитеранска цивилизација се, и после губитка своје доминације, потврђује, и свој живот продужава на Западу још само у уметности: у уметности као приватни маргинални феномен кад већ доминира западна цивилизација. Уметност је зато тумачена као обнова прошлости (антике), ренесанса антике, јер она на Западу и живи побудама завршене медитеранске епохе!

Сам Запад наступа са бароком, а не ренесансом. Ренесанса је одјек Медитерана. Сусрет Платона и Аристотела, приказан на слици Рафаела као диалог, сусрет је Медитерана (Платон) и Запада (Аристотел); ренесансе и барока; духа и разума; уметности и интелектуализма; вере и државе.

Са бароком се као аутентичан израз барока (и Запада) не јавља уметност, него естетика: настојање да уметност и хармонија буду објашњене рационално, метафизички, интелектуалистички. Естетика је стерилизација уметности. Тај сусрет и сукоб уметности и естетике у западном човеку (посебно у интелектуалцу) остаће карактеристика Запада до краја. Сам хуманизам и нова метафизика нису творевина ренесансе, него барока. Интелектуалац је барокни феномен, па тако се јавља и у (интелектуализованој, формалистичкој) делатности уметника! Хуманизам и метафизика нису плод уметности и ренесансе, него слика коју интелектуалац (цивилизацијски ангажован) гради о свету и о човеку: слика положаја човека у космосу, посебно положаја интелектуалца, тј. разума. Градећи ту слику, интелектуалац заправо гради идеологију интелектуалца (а никако уметника). Апотеоза ума, посебно филозофског, метафизичког ума, у том систему вредности – cogito, ergo sum; мислим, дакле постојим – није ништа друго него апотеоза интелектуалца: никако верника, уметника или песника, јер естетици досад није ни успело ни стало да утврди значај и мисију уметности, осећања и вере. Нема ничег досаднијег од естетичких расправа о уметности. (Признајем: треба човек да има нерава да то слуша.) То коначно потврђује и Хегел, довршењем метафизичке (схоластичке и барокне) традиције Европе.

***

Криза европске метафизике, криза вредности европске западне цивилизације неизбежно је криза самих бранилаца те цивилизације, криза интелигенције.

То даље значи и кризу језика. Криза језика је у кризи диалога. Ви знате да је све мисли Платон износио у облику диалога. Данас нема диалога. У кризи заједнице више није могућ ни диалог, те зато у сфери недостигнутог идеала или идиле остаје она специфично интелектуална заједница коју би представљао сам диалог. Није могућ ни разговор којим би сам интелектуалац решио кризу, исказивао своју отвореност и припадност заједници. Уместо диалога имамо, напротив, само cogito, ergo sum: само монологе у којима сваки човек, као интелектуалац, захваћен кризом, само говори свој монолог, неуротично, не водећи рачуна више ни о томе да ли га слушају или не. Он и после речи или упадице саговорника наставља свој неуротични монолог на месту где га је саговорник прекинуо. Тако је не само у јавном животу, посебно у политици, где улогу споразума игра диктат јачег и гласнијег, него је тако и на нашим симпосијумима. Низ реферата и саопштења, без узајамне отворености и разумевања, без узајамног утицаја који би иначе требало да је смисао симпосијума (платонске идиле). Говорник је само референт. Кад изговори или прочита своје, најчешће не учествује у даљем раду симпосијума. Свако чека само својих пет минута. Нигде потребе за саговорником, јер нема потребе за ближњим, за саосећањем, сабраношћу и заједницом Логоса. Тражи се само публицитет и што шири аудиторијум обухваћен медијском империјом и савладан том империјом, а не разлозима говорника. У таквом одсуству диалога, одсуству заједнице, могућа су само надвикивања, разговор глувих, агресија медијске империје, монопол на екран и, најзад, насиље припремљено медијским ратом (што ће рећи: вербалним ратом за ликвидацију саговорника), борбом мишљења. Уосталом, говор је већ поодавно попримио карактеристике насиља или претње насиљем. Ту је већ захваћеност кризом толика, да нема ни воље да се диалогом из кризе изиђе. Очигледно је да решења нема и да нам, како је то признао и сам Хајдегер, атеист, само још некакав Бог може помоћи.

Ето, то је криза с којом православни човек мора да се суочи: криза, одсуство заједнице! У томе је и подвиг и задатак који православни човек мора стално да решава. Криза, одсуство заједнице, одсуство Цркве, скривени Бог, а заправо човек који се, као Адам и Ева после Греха, скрива, своју кривицу сваљује на другог, јер неће да буде свестан своје слободе.

Из дискусије

Питање: Покушајте да мало прецизније објасните историјат развоја те метафизичке теологије (клерикалне), која је чак и у име Православља на овим просторима деловала већ дуго времена, и делује и дан-данас, и последице те клерикалне теологије на тумачење Православља у нас.

Одговор: Клерикализам се код нас јавио после Велике сеобе Срба 1689-1690. (у Бечком рату), када је патријарх Црнојевић повео све преостале аристократске породице (јер су Турци толерисали српску аристократију до Бечког рата, као и у Румунији, уосталом!). Повео је њих у јужну Угарску, данашњу Војводину, све до Сент Андреје. И тада су се Срби нашли у једној сасвим другој цивилизацији. Напустили су подручје Рашке, да би онда били изложени утицају Беча. Али и утицају из Русије, где је Петар Велики извршио тако велике реформе да је реформисао и саму Цркву, тј. администрацију црквену: он је подложио Цркву тзв. Св. Синоду и поставио на чело Св. Синода свог чиновника (правника и политичара), генерал-оберпрокурора; укинуо је Патријаршију и Цркву је, тј. црквени клер (клир), потчинио потребама државе. Расцепио је Цркву на црно и бело духовенство (свештенство): бело је служило народу, а црно, које чине монаси, заправо је и очувало Православље, али одвојено од јавног живота. Петар Велики је сматрао да су највећу штету Византији нанели монаси, јер је Православље једина вера која није способна за рат; то није вера ратоборна: није као ислам, није ни као католицизам. Петар Велики је хтео да створи једну јаку (технички и административно јаку) војничку државу, а у томе му је сметало  Православље. Он  је  извршио  такву  реформу  да  то  није  више  могло  да  се  назове Православљем, и то под утицајем протестаната из Халеа: под утицајем, опет, немачке мисли! О томе пишу Берђајев и Ками: да се са реформама (и бароком, петроградским бароком) Петра Великог код Руса јавља интелигенција која више није православна и која спроводи идеје немачке филозофије! Као „мученици идеја“ немачке филозофије. Сјајно о томе пише Ками. Што је најгоре, ми смо имали толико поверења у Русију да смо као православно примали све што је из Русије. Међутим, нама је тај клерикални утицај долазио управо из царске Русије: бирократизација црквеног живота и заједнице! Има и у нашој књижевности о томе: Његошев Лажни цар Шћепан Мали, кад долази Долгоруков, књаз, да тражи од Црногораца да изруче Шћепана. С њим разговара Игуман Теодосије и брани Цркву – не као бирократску клерикалну организацију, него – као народни сабор.

Православна црква је народни сабор, заветна заједница, заједница Небеског царства, што значи: ми смо вером уједињени под Небеским Царем, Христом. Због тога је наша уједињеност (та заједница) Небеско царство, овде на земљи. Није Небеско царство (Небеска Србија) некакав загробни живот, што се сада често говори. Чак сам чуо од једног историчара књижевности (!) како говори о Небеској Србији и смеје се томе. Он не зна шта је то. А Небеско царство је Православље схваћено на заветни начин Косовског завета; Православље схваћено као заветна заједница српског народа. Горски вијенац Његошев није приказ истраге потурица, о томе нема ни речи у Горском вијенцу, јер је то песничка слика народно-црквеног сабора – као што је био Жички сабор кад је Св. Сава сазвао све најугледније људе из српског народа (и свештенике и монахе) и одржао сабор на који личи и овај сабор у Горском вијенцу. Горски вијенац је слика народно- црквеног сабора – заветне заједнице – а не нека драма истраге потурица! У Шћепану Малом – Игуман Теодосије Мркојевић је велики противник Шћепана који долази са некаквим руским петровским схватањем Православља. Он – заправо – од свештеника хоће да направи државне чиновнике. Разумљиво је што су у јужној Угарској (данашњој Војводини) Срби – бранећи своје привилегије и своја права – а ослањајући се при томе и тражећи подршку од Русије – добијали подршку клерикалног типа; а и могли су да се одрже само добијајући оне привилегије које је бечки цар давао католицима – на тај начин што је српским свештеницима дао иста права као и католичким. Тиме је већ на неки начин потврђена не само равноправност двеју нација – него је неосетно Српска православна црква упућивана на клерикализам – те је тако и српска нација превођена у клерикализам: да Србе пред Богом заступа и представља свештенство!

Није свештеник мој заступник пред Богом – православни нема заступника пред Богом. Пред Богом је сваки лично. Христос је наша глава. Наша глава није патријарх – нити је иједан епископ наша глава. Глава православних је Христос. Тога мора да буде свестан и сваки православни епископ. Јер ми смо сабор народа – духовна заједница – окупљена тајном заједнице са васкрслим Христом. А свештеник само слави ту заједницу – слави ту слободу – слави тај дух на Литургији. Он је посвећен у тајну тог слављења; он понавља ту Литургију као слављење смисла битија. Православље је народно-црквени сабор – а не клерикална организација која окупља православне око себе: не спасава нас свештеник – него наша вера коју нам као и свештенику свештенство даје сам Бог.

Откуд Вама право да дајете своје судове о свештенству и да свештенике делите на праве и неправе?

Одговор: Ја нисам говорио о Св. Тајни свештенства – него о клерикализму у нововековној историји Срба под утицајем Беча и реформи Петра Великог у Русији. То право је себи узео Петар Велики. Чињеница је и то сви ми из искуства знамо: да постоје светитељи и да постоје људи који нису светитељи – мада су свештеници. Велика је разлика између свештеника који бежи од своје пастве и свештеника који не напушта своју паству. Ја се сећам извесног свештеника, код нас у Босни (то је било непосредно после рата), који је одлазећи од куће у град, својој жени и деци овако говорио: „Ја сад идем, а кад дођу они сељаци што сам требао да им светим водицу, наспи им те воде (из чесме) и реци да је посвећена!“ А деци каже овако: „Немојте да вас виде да мрсимо“. Његова деца су постала комунисти. А он је био свештеник који се огрешио о Св. Тајну свештенства и тиме починио грех раван Прародитељском. Хоћу да кажем: Прародитељски грех је грех који је починио Адам као наш духовни отац. Највећи грех је грех који почини свештеник. Није Адам наш телесни отац. У Библији се лепо види: Адам је наш духовни отац, и грех је страшан кад га почини духовни отац, свештеник. То је далеко страшније него кад га почини обичан верник. Грех почињен за Часном Трпезом (у помисли), грех који помисли свештеник, тим грехом он вређа Св. Тајну. То је страхота. Његов грех може да кошта један народ његовог опстанка. И зато нема одговорније дужности од свештеника. То је најодговорнија дужност. Ја се не бих усудио да то будем. Прилазе неки непосвећени олтарским дверима, па отварају врата Светиње, Часне Двери, улазе унутра! Ја не смем да уђем. То није моје место. Хоћу да кажем: свештенство је Св. Тајна, а клерикализам није.

Руска револуција се сручила на Русију као Божја казна зато што руско свештенство није схватило Тајну Цркве, огрешило се о Тајну свештенства. Револуција у Русији је дошла као Божја казна, апсолутно као Божја казна, за грех који су чинили свештеници. Слично је и у историји Срба: Бог кажњава Свој народ. Нема страшнијег греха од греха који чини свештеник. Апсолутно нико није одговоран толико за српски народ колико је његово свештенство одговорно, јер је одговорно пред Богом! Не можемо ми тражити да политичар буде одговоран колико свештеник. Далеко је узвишенија његова дужност и већа његова одговорност.

Такозвана модерна цивилизација жели да изгради неки свој тип заједнице. Али та заједница је негација Цркве, евхаристијске заједнице – а знамо да само у евхаристијској заједници личност човекова може да се спаси као интегрална личност, у заједници с васкрслим Христом – да ли то значи да је, у ствари, на Западу на делу једно колективно самоубиство? Јер нема вечног живота!

Одговор: Модерна цивилизација до сада уопште није поставила ни једно питање заједнице. Заједница је могућа искључиво као духовна заједница, заједница саосећања, а у метафизици (западној филозофији) се уопште не поставља питање осећања! Осећање не може у човеку да се јави по команди ни по личној одлуци. Ја нисам у стању да одлучим о томе да се у мени јави осећање. Ја сам у стању да одлучим о томе шта ћу да учиним, како да поступим. То је пуна слобода. И на тој одлуци сваки од нас треба да инсистира до краја; ако треба и до смрти. Али да одлучим о томе да нешто осећам, то не могу. Осећање, посебно то „умно чувство“ (како га зове Његош) се јавља искључиво као надахнуће, заправо као Енергија Св. Духа. Није у мојој власти да осећам. Не могу ја да кажем „волећу“, па да онда волим. То се човеку деси само као тајна; човек нема слободе у осећањима, јер нема моћи над осећањима. Зато је  дефиниција слободе: човекова моћ да одлучи о својим поступцима (а не о својим осећањима). Ми можемо својим поступцима да се уздржимо од свега што је грешно. А да се у нама јави вера, то је могуће само Енергијом Св. Духа који ствара у човеку веру. Веру ја не могу ни код кога изазвати никаквим разлозима. Нема те теологије којом ћу ја вас да убедим да верујете, ако не верујете, тако да се на питању вере (и осећања) показује сав бесмисао метафизике (западне филозофије), идеологије Запада.

Веру ствара само Енергија Св. Духа и ни на који други начин вера не може настати. Не вреди човека убеђивати; не вреди правити метафизичке или теолошке системе, јер нам они само скривају истину о човеку и Богочовеку. Ја могу да вас научим (не ја, али физичари) шта је физика. Али вера како настаје – то није у моћи човека. Вера (као и Црква, заједница вере) је дело Бога. И због тога је вера тајна. Она је као и свако осећање. Исто као и свака уметност. Не може неко кад му падне на памет да буде надахнут, да прави песму. Он може да ради и да се напреже, и да, најзад, као награда дође и песма. Хоћу да кажем да вера и осећање нису подложни људској слободи. Ми не одлучујемо о вери. Ми одлучујемо о својим поступцима. Тако ми стварамо и државу (али не Цркву). Зато се каже: „Наша слобода је апсолутна, али је ограничена на наше поступке“. Слобода је апсолутна моћ да одлучимо о својим поступцима (и о држави). Нема те силе која ће ме натерати да говорим, ако нећу да говорим. То је слобода. Човек има ту моћ да одлучи, али о поступцима, а не о осећањима. А вера је осећање, а Црква осећајна заједница, заједница саосећања; то је тајна заједница која никаквим правилима не може бити дефинисана, као ни само осећање. И због тога, ми смо у том осећању окупљени Силом која нам та осећања даје.

Та осећања су трансценденција. Ми њима превазилазимо оно што јесмо и постајемо оно што тајно можемо да будемо само Енергијом Духа. И ми смо тада у заједници која није земаљска, земаљских интереса, него Небеска. Та Небеска заједница (или Небеска Србија), којој се подсмевају на нашим екранима, то је Србија окупљена око васкрслог Христа. Кад се говори да је „српски народ Небеска Србија“, „српски народ је заветна заједница“, онда то значи да Црква није клерикална организација; свештеници су слуге Небеске Србије; они су слуге Бога и то најодговорније слуге, које, ако погреше, далеко им је теже него неком од нас.

Кад говорим о клерикализму, ја говорим против католичког схватања свештенства.

Ви сте поставили питање о „модерној цивилизацији“; она апсолутно нема представу о заједници, јер нема представу о вери (о осећању), о заједници вере. Никакву представу. Модерна цивилизација тражи од вас да успете пре свега на светском тржишту, да своју судбину и срећу доведете у зависност о успеху на тржишту. Значи: да будете модерни грађанин – буржоа, а да уопште не водите рачуна о нацији из које сте поникли. Према томе, и држава треба да обезбеди ваш наступ на светском тржишту или на светској арени, ако сте за то способни. И исто тако овде, на овоме тлу треба да обезбеди исто право било ком држављанину, америчком итд: пуно право! Нема никакве нације. Не признаје то Модерни светски поредак. Наравно, не признаје, јер су обезбедили супрематију једне нације, америчке, немачко-америчке. Али не признају нама свима то. То је једно лицемерство, јер они проповедају да не постоји никаква заједница. Међутим, јако добро знају да постоји та њихова заједница: метафизичка заједница моћи, а не Христова. Цивилизација која уместо људске заједнице познаје само организацију моћи (а то је и држава) – не може бити отворена за питање осећања, саосећања, умног чувства.

Говорите о Православљу као народном сабору или као заветној заједници. Хтела бих да направите паралелу да ли је онда Православље, тј. народни сабор и заветна заједница, исто што и нација?

Одговор: Да ли је Православна црква исто што и нација? То је питање које сте ви поставили.

Силазећи на апостоле, Св. Дух је сишао у облику језика свих народа. У Делима апостолским описује се како су присутни апостоли проговорили језицима које никад раније нису говорили и како су сви народи добили проповеднике на свом језику. И Апокалипса, исто тако, помиње цркве. Св. Дух је установио Цркву: јер тек на Духове, на Педесетницу, установљена је Црква, као заједница са васкрслим Христом. Не пре тога. Ми зато славимо Духове. Св. Дух је код православних зато значајан. Нисмо ми тек тако неки „монотеисти“, него верујемо у Свету Тројицу Једног Бога. Св. Дух је створио аутокефалне Цркве као заједнице које су смисао и дух нације. Нација која нема или која изгуби тај смисао и сама ће се изгубити: може да буде само антинација: да буде нација по мржњи, а не нација по љубави. Зато они не схватају шта је православна нација и православна црквена заједница.

Човек треба да живи и хоће да живи у хармонији са природом и са људима. Међутим, има једна мера и граница до које он може још да живи хармонично. Преко те мере, преко тог простора, он више не живи, него је расплинут, не може да осећа, да духовно постоји. Постоји нека мера до које ја могу да успостављам неки присан однос са људима. Преко те мере ја више нисам способан за присност, јер су моје могућности ограничене. Нација је граница до које ја могу да будем присан, и да уживам хармонију, и да славим битије, и да славим Бога. Ако сам ја изгубљен, а немам те заједнице, онда не могу да остварим ни ту природну хармонију: ни екологију, ни завичајност, ни присност. Ништа. Нација је једна природна заједница коју признаје православна аутокефална Црква, чији је смисао аутокефална Црква; јер нација је граница у којој је још могућа моја хармонична личност. Преко те границе, као космополит, као „припадник планете, светске заједнице“, ја сам изгубљен, обезличен, нико и ништа. Стварно немам личност, немам идентитета, јер нема личног идентитета без националног идентитета. Без нације човек је на планети Странац. А Странац је постао Падом који је губитак осећања, саосећања, присности, блискости, одомаћености, завичаја. Православни су најодговорнији део заједнице, нације. Они су одговорна елита. Али не елита привилегије, него елита одговорности и љубави. Елита која служи: служећи Богочовеку, Христу, Богу који је Љубав, елита служи заједници. Ми у својој националној обнови не можемо замислити обнову нације ако се не обнови елита која ће бити понесена православним осећањем дужности, пожртвовања, окупљена с тим осећањем у Цркви. Међутим – у томе је Божје чудо! – елита може да буде чак и дете. Код Достојевског у роману Браћа Карамазови, пошто је ауторитет оца упропашћен, ауторитет оца поново ствара мали Иља Сњегирјов кад брани свог оца, капетана Сњегирјова, и када Аљоша Карамазов окупља децу као бића способна да рехабилитују одговорност оца, значај оца. Отац мора својим понашањем да буде чедан, тј. да одговара представама које о њему имају деца. Он не сме да разочара дете. Као такав, он делује као центар окупљања, саборности. Мали Иља је, бранећи свог оца, бранио ауторитет оца. Тако Аљоша Карамазов обнавља ауторитет оца да би и породицу и нацију обновио као духовну заједницу. Св. Сава је имао ауторитет оца у породици Немањића и био је духовни отац свом родитељу Стефану Немањи. Колико је то духовно очинство изнад телесног  очинства!  Да  закључимо:  и  монотеизам  (апстрактни),  и  „човечанство“,  јединствена необухватна „светска црква“ (Вавилон) су националне метафизичке категорије, појмови без осећања, па зато и без људске заједнице. Света Тројица, осећање вере и аутокефална Црква нације су – једна иста духовна реалност.

Који део народа мислите да носи у себи, можда не толико свесно, али могућност да се идентификује са најбољим идеалима Православља?

Одговор: Православље је саосећање, солидарност, те све што називамо вером, то је често само накнадна човекова свест саосећања.

Толстој каже на једном месту: „Ми људе не волимо по добру која они чине нама, него по добру које смо ми учинили њима“. Невероватно, али истина: истина у сфери духа, вере, осећања! Све ово што сад Србија преживљава, то је све зачетак љубави и велике духовне обнове у коју је српски народ ушао преко жртава. Само се преко жртава, самоодрицања, солидарности, саосећања, човек и народ духовно уздиже (у Небеско заветно царство). То уздизање је у велику обнову која тек предстоји народима православним (па и Русима). Човек себе и свој идентитет (своју духовну заједницу саосећања) проналази само у жртвама. Он налази касније смисао те жртве. А смисао је вера. То је слављење Васкрса. Стварно се човек радује кад неком учини добро. Ако једног човека наведете да другом учини добро, он ће сутрадан да се радује и да воли тога човека, док је пре тог доброчинства био прилично туп и затворен. Али кад се активира, он се отвара. Као награда долази му љубав: као награда за дело које је учинио. Та награда је Енергија Св. Духа. Љубав се јавља као награда за дело које сам одлучио да учиним. Додуше, могу да одлучим и из чисте сујете, да не заостанем за другима. Али кад учиним, учињено је, и онда дође љубав која надвладава ту сујету, јер је духовна сила љубави јача и богатија, те нема везе са сујетом. Ми смо ушли у тај процес духовне обнове преко слободе (чина, жртве). Тако се ствара српски народ као саборна заједница. И то је права Црква. Она права првобитна Црква. Оно што је Црква била у време Христа и силаска Св. Духа. Црква која својом аутокефалијом обухвата један конкретан народ као саборну солидарност, саосећање.

Догађаји последњих година су вратили омладину Цркви, али је тешко враћају нацији. Шта ће ми нација, ако имам Цркву?

Одговор: Нација је апсолутно неодвојива од појма историје. Историја је континуитет који се одржава упркос времену и смрти која одваја генерацију од генерације. Не постоји светска историја, светско човечанство. Постоји само национална историја, тако да је историјска свест исто што и однос према нацији. Субјекат историје је нација. Кроз историју осећамо солидарност са истакнутим личностима националне историје, без обзира на то што оне данас нису живе; као што Црква осећа солидарност са васкрслим Христом, са апостолима, са светитељима. Није то тек тако неко апстрактно осећање (нема апстрактног осећања, јер је осећање увек осећање за конкретан лик). Није то случајно што ми, кад одемо у цркву, гледамо у иконе. Кад улазимо у цркву прво се поклонимо икони, па онда присуствујемо Литургији. Пратећи Литургију, испочетка можда и нисам присутан, али гледајући у иконе и живопис постепено улазим у Литургију. Црква је заједница конкретних ликова које ми осећамо! Српска нација је заједница ликова, и то поетских ликова, како их поезија обликује. Нација је заједница ликова која чини континуирану српску историју. Ми осећамо солидарност са Карађорђем, са Стефаном Немањом, са Св. Василијем Острошким, са ђаконом Авакумом, који је ту на Калемегдану набијен на колац, а није хтео да каже ни једну реч коју су од њега тражили. И умро је на коцу. Певао је песму „Нема лепше вере од хришћанске“ док су га водили на губилиште. Он је био из Крајине, а страдао је овде у Београду. Кроз читаву историју ми имамо низ тих ликова. Ти ликови су нарочито рељефно дати у поезији. Поезија (трагедијска, не лирска) је увек национална, а нација је осећање солидарности са историјским ликовима које нам је поезија представила; на пример, солидарност са кнезом Лазаром и Милошем Обилићем, али (у историјској свести – осећању) са поетским ликом кнеза Лазара, а не са стварним историјским ликом. Нисмо солидарни са Краљевићем Марком као турским генералом који је погинуо на Ровинама, него са Краљевићем Марком из народне поезије. Према томе, оци нације су Филип Вишњић, Његош, Андрић и др. Нација „води коло око цркве“, што рек’о Вук Мићуновић.

Речено је да враћање религији наше младежи не доводи и до враћања нацији. Не мислим да је космополитизам толико супротан националном. Напротив, мислим да космополитизам, као љубав према свим људима, не противуречи и не смета вери.

Одговор: Православље није космополитизам, зато што је космополитизам једна лажна вера, једна идеологија, лишена осећања и односа према личности (човека и Богочовека, Христа). Православље је вера која проповеда мир међу народима: „Слава Богу на висини, и мир људима и међу народима“. То је божићни поздрав. Ми не проповедамо да не постоје нације и да су сви људи једно те исто, него мир међу народима од којих је сваки окупљен око свог духовног центра. Али је немогућ један духовни центар за све народе. У Библији имате ону чувену епизоду о Вавилону (то је Књига Постања, гл. 11). И каже се у тој књизи да је њима пала на памет (у Вавилону) монотеистичка мисао (!) да саграде кулу до неба, и да из те куле, као из једног јединог верског центра за читав свет (из тадашњег неког „ТВ центра“) владају читавим светом; и да сви говоре једним језиком. Међутим, Бог зна погубност те идеје: немогуће је да међу људима буде интимности кад је толики број људи на читавој земаљској кугли; не помаже то што сви говоре једним језиком, јер то би био некакав ужасан сиромашан језик. И зато је Бог разбио ту кулу, и учинио да сви говоре различитим језицима: створио је нације. Ту Вавилонску кулу, стварање јединствене нације света, хтела је и Интернационала, а хоће и неки други покрети. Вавилон се сматра грехом који је раван Прародитељском греху Адамовом. И Бог, да би спасио Авраама (Изабрани народ, Божји народ), спасио од тог греха космополитизма, изводи Авраама из Месопотамије (из земље Вавилона и Ура) и даје му Обећану земљу. И Св. Дух силази на апостоле у облику онолико језика колико је народа било. Дакле, космополитизам је лаж, утопија. Немогуће је бити интиман с људима које никад нећу имати прилике да упознам, с којима не делим исту судбину. Ми имамо ограничену моћ интимности, ограничену моћ саосећања. То не значи да ћемо сада, кад смо ми окупљени, ићи у рат. Ми смо хришћанска нација која не сме да буде агресивна, али која мора да се брани! Јер и то је исто тако грех не бранити се: то је самоубиство.

Рат и сукоб који се данас овде води и који се захуктао, своди се на неразумевање међу људима. А јесте чињеница да смо сви деца Његова, деца истог Бога. Не знам да ли ме разумете?

Одговор: Разумем. Добро каже наш патријарх: сви смо ми деца истог Бога. И према томе, позива нас на мир. Али је чињеница и то (што патријарх не каже, јер не жели да сада учи муслимане) да не верујемо сви у истог Бога. Не верују сви у Христа. Овде сам рекао да ми не разумемо Православље ни сами, да бисмо га представили свету. Ко је Бог? Пазите: Три Лица Божја, а Бог Један, тј. Једна Суштина Бога. Та Божанска Суштина је Један Бог. Та Суштина је Љубав којом свако од Три Лица превазилази своју Божанску моћ. Дакле, Бог се не појављује пред нама као свемоћ, јер и Христос је свемоћан, и Св. Дух је свемоћан, и Бог Отац је свемоћан. Но, не појављује се пред нама као Свемоћ. Јер кад би се појавио пред нама као Свемоћ, не би ни хиљадити део секунде могли да опстанемо. Нестао би свет кад би се у свету или пред светом појавио Бог у Свемоћи Својој. Ко представља Бога као Свемоћ, има право. Али се Бог не појављује пред нама као Свемоћ, него као љубав. Света Тројица ствара свет и човека. Света Тројица је љубављу Један Бог. Па када ми говоримо о Богу, ми не говоримо о монотеистичком појму божанске свемоћи, него о Христовој Божанској љубави. Та сила је изразито и искључиво Божанска сила. Не говоримо о „љубави“ о којој прича Фројд. Ми говоримо о Љубави као тајни: тајни поистовећења међу људима, тајни поистовећења између Три Лица, Једног Бога, тајни поистовећења између људи са Христом. Та тајна поистовећења је Причешће. И каже се у Символу вере: све што је настало, настало је кроз Христа: на тај начин што се Христос поистовећује са оним што је стварао, што је кроз Њега стварано, кроз Његово поистовећење.

Тај Символ вере се на свакој Литургији прочита. У њему је генијално сажета целокупна хришћанска вера. То је дато већ на прва два сабора. Такав сажетак вере или једног погледа на човека (не на свет, него на човека, однос Бога и човека) не постоји нигде, ни у једној вери: ни у будизму, ни у џанаизму, ни у исламу, нигде не постоји.

Или узмите Литургију. Библија има 73 књиге, а Литургија је цела Библија скраћена на један сат и по, до два, где је изречена сва истина хришћанства, увек у вези с одређеним празником. Тако да и поред поменуте литературе, наш свештеник не проповеда неку философију, него служи Литургију која је блиска и детету. Православље није библизам него литургизам, Литургија.

Стање ствари у наставцима доноси предавања из циклуса „Проблеми савременог живота“ одржавана средином 1993. године у великом амфитеатру Филозофског факултета у Београду, у организацији Светосавског омладинског и студентског покрета.

Ова ауторизована предавања тиме по први пут постају доступна српској јавности.

Предавања су била приређена за штампу већ наредне године, али никада нису објављена јер се њихов организатор и несуђени издавач суочио с неразрешивим тешкоћама.

Приредио: Богдан Златић

Изглед и претежна опрема текста: Словѣнски вѣсник

. . .

Изворник: Стање ствари