Николај Жевахов: УСПОМЕНЕ (10) – У Оптиној пустињи

Судбина Цара – судбина је Русије. Ако се Цар буде радовао, радоваће се и Русија. Заплаче ли Цар, заплакаће и Русија, а… не буде ли Цара, неће бити ни Русије. Као што ни човек одрубљене главе није више човек, већ смрадни леш, тако ће и Русија без Цара бити леш смрадни…

Прѣтходни наставци: 1.Чудесно виђење пуковника О.
2. Мати Божја путује на фронт
3. Недостојни достојници
4. На Царском доручку
5. Маловерни архијереји
6. Хипноза звана Распутин
7. Сплетке око именовања
8. Митрополит Питирим
9. Муке с именовањем

---

Поглавље XXX: Оптина пустиња. Старац Анатолиј

Када је човек ближи Истини?.. Да ли онда када му живот протиче складно и сталожено, без спољних удараца и потреса, и он, смирен и уравнотежен, оцењује околину кроз призму стварних чињеница, не размишљајући о питањима битка, не пати од неразрешивих противречности живота, не завирује у онострани свет?..

Или онда када се под утицајем несрећа и патњи, избачен из колосека живота, помири са својим удесом, одвраћа од земаљских задатака и циљева и стреми нагоре, упућујући погледе ка Богу?

Ко је у праву, реалиста или мистик?! Никад нисам посумњао у то да је овај други у праву. И то зато што су Богу најближа деца, а међу њима нема реалиста. Сва су деца мистици, сва стреме Богу као цветови сунцу; сва она несвесно теже небу и подједнако протестују против покушаја надменог ума да разори волшебни замак мистицизма где је све другачије него на земљи, где живе анђели славећи Бога, где нема ни зависти, ни злобе, где говоре анђеоским језиком, и над свиме и свима царују небески закони и Вечна Љубав.

Сећам се како су ме дубоко погађала потцењивачка мишљења одраслих о манастирима, о старцима, испосницима и пустињацима који су ми се чинили свецима; с коликим болом у срцу и тешком недоумицом сам се односио према сваком ко би покушао да поколеба моју детињу веру, одузима дарове Божје који нису имали цену и били скупљи од свих блага света. Године су пролазиле, тачке гледишта се мењале, полет се хладио, али Оно што су ми детињство и младост рекли, показало се као вечна и непромењива истина. И није се та истина променила због времена и науке, већ смо се ми сами изменили, удаљавајући се од ње, губећи осећање истине – њено схватање и тежњу ка њој. Како је лако изгубити осећање истине, и како је тешко изгубљено пронаћи!.. Онај ко је бивао у манастирима и видео старце, тај зна да се тај губитак надокнађује само ценом невероватних напора и највећих монашких подвига, и да су тек на измаку свог живота оронули старци враћали својој патњама изможденој души истинска осећања детињства. И како су се тада ти старци, ти земаљски анђели, мало разликовали од деце; каква је чистота и светост прожимала сваку њихову мисао, сваки покрет; какву су изванредну вредност представљали ти изузетни људи који су причали о ономе о чему ћутке говоре очи новорођенчета које живи у анђеоском загрљају, неспособно да повери људима своја небеска осећања… И моју душу је нагонски вукло тим људима, и детињство и младост су ми протекли у општењу са њима. Тада још није било ни јада, ни патњи, ни свега онога што милошћу Божјом залуталог грешника враћа Богу…

Тада је постојала само природна потреба душе неначете страстима да се сакрије од заразе света и потражи сродну околину и сродне људе, постојала је потреба да се тражи истина…

И овај пут сам отишао у Оптину пустињу, старцу Антонију, зато што нисам веровао ни свом, ни туђем уму, зато што сам тражио истину коју око себе нисам могао пронаћи… И као и раније сам, што сам се више приближавао Оптиној, осећао све већи душевни трепет… Тамо су, иза манастирске ограде, с оне стране реке Жиздре, живели другачији људи који су имали другачије задатке и циљеве, другачији посао него ја. И што ми се мој живот чинио безизгледнијим и никоме потребан, што ми се мој посао више чинио злочиначким траћењем времена потребног да се припремим за загробни живот, за спасење душе, тим је живот тих срећних изабраника у мојим очима више изгледао као постепено уздизање ка Богу и пун најдубљег садржаја… Они су имали оно што није имао ни најсрећнији човек на свету: имали су учитеље живота, премудре старце који су искуством спознали науку живота… Они нису били усамљени, док смо ми, световњаци, тумарали као стадо без пастира, и наши су учитељи биле само успомене на осећања из детињства, за које смо се грчевито хватали да не залутамо у неиспитаним беспућима живота, да не изгубимо макар представу о истини.

Код келије о. Анатолија тискао се народ. Били су то већином сељаци пристигли из околних села и суседних губернија. Довели су са собом своју болесну и обогаљену децу и јадали се да су без икакве вајде потрошили много новца за лечење…

„Једино се уздам у оца Антонија да од Господа измоли здравље невинима“.

Болна срца гледао сам ту уистину невину несрећну децу са запуштеним болестима, грбаву, обогаљену, слепу… Сва су била жртве родитељске непажње, сва су расла без надзора одраслих, представљала живи прекор сеоској непросвећености, заосталости и неукости… Поиздаље је стајала друга скупина сељака, њих осамнаестак, са запаљеним свећама у рукама. Они су желели „помазање св. јелејом“ и били свечано одевени.

Унеколико сам се зачудио видећи пред собом само младе и здраве људе, и тражио сам међу њима болесника. Али болесних није било: сви су се чинили здравима. Тек сам касније сазнао да су у Оптину на помазање св. јелејом одлазили физички сасвим здрави људи, али болесног духа, притиснути јадом, животним недаћама, тешки пијанци…

Гледајући ту масу верујућег народа, у њој сам истовремено видео спој просте неукости и непросвећености с најдубљом мудрошћу. Ти су непросвећени људи знали где је Истински Лекар душа и тела: окретали су се манастирима као духовним болницама, и никада их њихова вера није постидела, увек су се враћали препорођени, обновљени, прекаљени молитвом и разговорима са старцима.

Опет сам се осећао у сродној средини, међу људима који су ми били толико страни по ступњу свог развоја, али тако блиски и драги по вери. И као и раније пожелех да заувек останем у омиљеној Оптиној пустињи, да започнем нов, осмишљен живот, живот по типику најмудријих људи, толико различит од световног живота који је изагнао и саму помисао на спас душе, моралну одговорност и загробни живот… И никад ме још тај световни живот није више тиштао него у тим тренуцима додира с „правим“ животом; никада ми се још моји световни послови и преокупације нису чинили мање потребним него у тим тренуцима узношења душе ка Богу.

Одједном се гомила усталаса; сви похрлише ка вратима келија. На прагу се појави о. Анатолиј. Мали погрбљени старчић задивљујуће младог лица, чистих, јасних, дечјих очију, о. Анатолиј је изузетно придобијао људе. Већ одавно сам познавао оца Анатолија и волео га. Он је био оличење љубави, одликовала га је смерност и кроткост, и разговори са њим би човека буквално препородили. Изгледало је да нема тог питања које о. Анатолиј не би решио; није било стања из кога тај Божји старчић не би извео својом искусном руком залутале у неиспитана беспућа живота, заплетене у мреже сатанске… То је био истински „старац“, велики учитељ живота. Чим је спазила о. Анатолија, гомила је похрлила ка њему по благослов, и старац се, полагано се пробијајући кроз масу народа, упутио према сељацима који су очекивали последњу помаст и приступио тајни помазања св. јелејом. Увребао сам погодан тренутак да замолим о. Анатолија да ме прими насамо.

„Данас, у 4 сата, пред вечерње“ – одговори о. Анатолиј у пролазу.

Било је 8 сати ујутру. Вратио сам се у хотел; онда сам отишао у главни храм где је почела касна литургија, после које сам посетио старешину и начелника скита Оптине. Сви су били моји стари пријатељи, људи мени блиског, сродног духа.
У 4 сата сам ушао у келију о. Анатолија.

Поглавље XXXI: Разговор са Старцем Анатолијем

„Оче Анатолије, ни у чему не могу да се снађем – започех – од малих ногу ме несвесно вукло у манастир и ево није први пут да куцам и Вама, на врата Вашег манастира; а никако још да се ослободим од света, и чини ми се да се све више и више запетљавам у мреже сатанске… Бојим се за своју душу… Откуда та склоност ка манастиру која ми живот у свету чини тако немилим да бих побегао из њега, која у мојим очима обезвређује сваки световни посао, не дозвољава ми да из бојазни од издаје према Богу започињем световне везе, приморава ме да живим између света и манастира, између неба и земље… Само кад бисте знали како је то мучно, како је тешко остати чист усред световне прљавштине, како су болна западања у грех, па чак и без тога како ми се светован живот чини бесмисленим када схватим да је заснован на погрешном темељу, да људи не живе онако како је Господ заповедио, не чине оно дело које би требало да чине… Понекад ми је тако тешко од свакојаких противречности и унакрсних питања да се чак бојим да мислим… Чини ми се да ћу полудети од својих тешких мисли“…

„А то је од гордости“ – одговори о. Анатолиј.

„Ма каква гордост, оче – приговорих – чини ми се да се бојим себе самога; увек сам се трудио да свугде будем последњи, бојао сам се људи, избегавао их и скривао се од њих“…

„Нема везе; и гордост може бити различита. Постоји световна гордост – то је мудровање; а постоји и духовна гордост – то је самољубље. Тачно је, људи уистину полуде ако се у свој ум уздају, те од њега све очекују. Куд да се наш ум, ништаван и заражен, лаћа туђег посла. Узми од њега оно што он може дати, а нешто веће не тражи… Наш учитељ је смерност. Бог се гордима противи, а смернима даје благодат. А благодат Божја – то је све… Тамо имаш и највећу мудрост. Ево, смири се и реци себи: „Премда сам и зрнце песка земаљског, али Господ и о мени брине, и нека буде нада мном Божја воља“… Е, ако то кажеш не само умом већ и срцем, и стварно смело, како и приличи истинском хришћанину, поуздаш се у Господа, са чврстом намером да се беспоговорно потчиниш Божјој вољи, ма каква она била, онда ће се распршити пред тобом облаци и провириће сунашце, и обасјаће те и згрејати, и спознаћеш истинску радост од Господа, и све ће ти се учинити јасним и прозрачним, и престаћеш да се мучиш, и лако ће ти постати на души“…

Осетих како ми срце устрепта од тих речи…

„Како дубоко и како просто“ – помислих.

Међутим, о. Анатолиј настави:

„Тешко би било живети на земљи кад уистину никог не би било да нам помогне да се снађемо у животу… Јер, над нама је Сâм Господ Сведржитељ, сама Љубав… Чему да се бојимо и да јадикујемо, чему да разјашњавамо животне потешкоће, загонетамо и одгонетамо… Што је живот сложенији и тежи, тим је мање потребно то чинити… Поуздај се у вољу Господњу, и Господ те неће посрамити. Поуздај се не речима, већ делима… Живот је зато и постао тежак што су га људи замрсили својим мудровањем; уместо да се за помоћ обраћају Богу, почели су се обраћати свом разуму и само се у њега поуздавати… Не бој се ни недаћа, ни болести, ни патњи, ни свакојаких искушења – све су то Божје посете и теби на ползу… Пред своју смрт нећеш се Господу захваљивати за своје радости и срећу, већ за недаће и патње, и што их је у твом животу више било, тим ће ти бити лакше умирати, тим ће се твоја душа лакше узносити ка Богу“…

„Тако је, оче; али, ако је задатак нашег живота спасење душе, онда није гордост већ страх Божји то што приморава на тражење места где се може лакше спасти… Ако чак снажни, духовно мудри људи с муком одолевају у борби са сатанским подвалама у свету, шта онда рећи за нас слепе и слабе!.. Сећам се година свог детињства… Свет као да нас је намерно кварио, и само сам у рођеној породици и у келији код старца чуо оно о чему ми је насамо говорила моја душа… И још сам се тада двоумио зашто да останем у свету међу туђим и рђавим људима, и питао старце камо да идем и шта са собом да чиним… Знао сам куда да идем и шта да чиним, али сам се бојао да следим своју вољу и питао старце да ми открију Божју вољу, али су ме они задржавали у свету, не пуштајући ме у манастир; сви су говорили да ми је Господ наменио другачији пут и да мој сат још није куцнуо… А што даље, тим је било горе, тим теже… Живот се почео обликовати тако да без да издам Бога више нисам могао напустити свет. Прво је приспео посао око Св. Јоасафа, потом изградња храма Св. Николе у Барију; а ево сад приспева још један посао, а не знам је ли од Бога или не, али добро знам да ако га се латим, коначно ће ме привезати за свет… Ето, управо сам зато и дошао сада у Оптину да Вас упитам и посаветујем се“…

„А какав је то посао?“ – упита ме о. Анатолиј, продорно ме гледајући.

„Цар жели да ме именује у службу у Синод као Помоћника Обер-Прокурора, и ето не знам шта то значи… Кад би ме Цар и Царица поближе познавали, онда не бих сумњао; али Њихова Величанства ме слабо познају, видели су ме свега неколико пута… Очитује ли се ту воља Божја и Св. Јоасафа, Чију промисаону руку видим над собом, у свом животу, или су то можда сатанске подвале да ме не пусти у манастир… Место је то високо, много је саблазни за таштину и гордост и самољубље; много ћу имати непријатеља који ће почети и мене да прогањају онако како сада прогањају све који улазе у састав владе; и не знам како да поступим, нити сâм у било чему могу да се снађем… Откријте ми вољу Божју, и како ми Ви кажете тако ћу и учинити“.

„Знаш ли засигурно да те Цар зове на то место?“ – упита о. Анатолиј.

„Засигурно знам“ – одговорих.

„Ако ли Цар зове, значи – зове Бог. А Господ зове оне који воле Цара, пошто Сам воли Цара и зна да и ти Цара волиш… Нема већег греха од противљења вољи Божјег Помазаника… Чувај га, јер на Њему се Земља Руска и Вера Православна држе… Моли се за Цара и заклањај Га од рђавих људи, слугу сатанских… Цар није само Оглашавач Божје воље људима, него“…

О. Анатолиј се замисли, и сузе му избише на очи; узбуђен, он заврши неизречену мисао рекавши:

„Судбина Цара – судбина је Русије. Ако се Цар буде радовао, радоваће се и Русија. Заплаче ли Цар, заплакаће и Русија, а… не буде ли Цара, неће бити ни Русије. Као што ни човек одрубљене главе није више човек, већ смрадни леш, тако ће и Русија без Цара бити леш смрадни. Тако да – смело иди, и нека те не збуњују помисли на монаштво: имаш још много посла као мирјанин. Твој манастир је унутар тебе; однећеш га у манастир када Господ заповеди, када више не буде ничега што би те задржавало у свету“…

Подаривши ми иконе, о. Анатолиј ме с великом љубављу благослови и пусти да одем. И опет сам отишао из Оптине пустиње с оним осећањем с којим сам сваки пут излазио изван ограде љубљеног манастира, као из раја, да бих опет урањао у дубину животног колоплета, у дубину световног живота зарад борбе с њим, зарад борбе са самим собом…

Поглавље XXXII: Оставка А.Н. Волжина. Нови Обер-Прокурор Св. Синода Н. П. Рајев. Височајши указ о мом именовању за Помоћника Обер-Прокурора

Лето је брзо пролетело. Како се и могло очекивати, никакво обавештење о свом именовању од А. Н. Волжина нисам добио и крајем августа сам се вратио у Петербург, уочи повратка на посао у Државном Уреду. У селу нисам читао новине и ништа нисам знао о последњим новостима. Приближавајући се Петербургу, на станици Љубањ сам купио неколико свежих новина и поприлично се зачудио видевши чланак под насловом одштампаним масним словима:

„Оставка А. Н. Волжина“. Ту су била и имена могућих заменика, међу њима члан Државног Савета А. С. Стишински, генерал Шведов, Н. П. Рајев и ја. Наведени су и прилично подробни биографски подаци за сваког од нас, с тим што смо сви били подведени под заједнички именилац „реакционара“. Било је сасвим очигледно да је те податке сачињавао новински репортер који је све нас знао само по чувењу, уопште нас не познавајући. Раширивши друге новине, видео сам у њима портрет Н. П. Рајева с потписом – „Нови Обер-Прокурор Св. Синода“.

Не само што нисам лично познавао Н. П. Рајева, него чак никад нисам ни чуо за њега, и то именовање је за мене, као и за многе друге, било сасвим неочекивано. Био сам уверен да је с именовањем Н. П. Рајева завршена малтене двогодишња прича о мојој кандидатури те сам се, стигавши у Петербург, заокупио својим уобичајеним послом у Државном Уреду, не допуштајући чак ни помисао да питање мог именовања може бити поново покренуто.

Немало сам се изненадио кад ме је малтене наредног дана по мом доласку у Петербург нови Обер-Прокурор Св. Синода позвао код себе и дочекао следећим речима:

„Само сам чекао своје именовање па да се упознам са Вама… Премда сам нови човек у надлештву, ипак сам му, потичући из духовне средине, увек био близак, и интереси Цркве су ми увек били важни. Будући у додиру с духовним надлештвом у области мојих приватних познанстава, наравно да сам чуо за Вас и желео бих да Вас замолим да не одбијете сарадњу са мном… Н. В. Зајончковски тешко да ће ми бити од користи; али ћемо Вас у прво време морати водити као мог другог Помоћника. Надам се да то неће дуго потрајати. Видим Вас први пут и нисам упознат са Вашим погледима на црквено-државне задатке… Дозволите ми да се задржим на њима и разјасним Вам моја становишта… Центар црквено-државне снаге је сеоски свештеник… Наши напори морају бити усмерени претежно тамо… Он је усамљен: у првом реду њему морамо пружити руку помоћи… Свако здање је чврсто само ако има поуздан темељ; а сеоско свештенство је темељ читавог црквено-државног здања… Читав сложени механизам нашег црквено-државног апарата мора бити усмерен претежно на ту страну и надам се да ћу у том погледу имати Вашу пуну подршку“…

„Ви само понављате моје мисли, Николаје Павловичу – рекох – и прве године мог службовања протекоше на селу, као да је то било управо зато да бих се могао свестрано упознати с убогим свакодневним животом сеоског свештенства и с осећањем најдубљег поштовања дивити сеоском свештенику… Како би се за њега могло рећи… Да не беше сеоског свештеника и Начелника Земства, успела би револуција 1905. године у унутрашњности, и влади би било тешко да са њом изађе на крај. Уосталом, није то главно, већ је главно то што они нису уништили своју веру и, задовољавајући се малим, способни су за велико… У светлу читаве Русије они су малтене једини представници истинске Русије – Свете Русије“…

„Нисам знао да Ви тако мислите: тим ми је пријатније да се уверим да ће међу нама владати потпуна истоветност мисли – одговори Н. П. Рајев… – Дакле, дозволите да рачунам на Вашу помоћ. У случају Ваше сагласности, представка ће бити поднета сутра, и негде 12-15. септембра следи Ваше именовање“…

„Драге воље ћу служити са Вама и захваљујем на Вашем поверењу“ – одговорих, опраштајући се с Обер-Прокурором.

„Каква разлика између тог једноставног, скромног, смерног човека и А. Н. Волжина, исквареног губернаторском школом“ – мишљах враћајући се кући.

Тешко ми је било да судим о Н. П. Рајеву кога сам први пут видео, али је општи утисак од познанства са њиме испао врло повољан. То је био једноставан, скроман човек, син бившег митрополита Петербуршког Паладија, који не само да није скривао своје порекло, као што су чинили световњаци потекли из духовне средине, већ је, обрнуто, сачувао смерну оданост свом сталежу и био забринут за његову судбину. Није било у њему ни онога што је било својствено А. Н. Волжину: није било жеље да се кочопери, оставља утисак; није било ниједног неприродног покрета и неискреног геста… Беспрекорно васпитан, представљао је спој својстава свог духовног порекла, где једноставност и смерност не скривају свест о слабости, већ превасходно духовну мудрост, с изванредним манирима отменог васпитања и особеностима које су одлике доброг друштва…

Протекло је само недељу дана од тог сусрета, и 15. септембра 1916. године је уследио Височајши Указ о мом именовању за другог Помоћника Обер-Прокурора Св. Синода. Две недеље касније је Н. В. Зајончковски дао оставку и ја сам дошао на његово место… Звање другог Помоћника било је укинуто. Одмах после свог именовања, још не преузевши дужност, отпутовао сам у Белгород, Светитељу Јоасафу, да бих пред ковчегом омиљеног Угодника Божјег измолио благослов за предстојеће напоре, а 30. септембра сам преузео своје нове обавезе.

Тако гласи прича о мом именовању на положај Помоћника Обер-Прокурора Св. Синода; такве су чињенице које ће непристрасна истина кад-икад изнети на видело, и чија је концепција била тако сложена да је само духовно око могло запазити њихову природу и суштину.

Поглавље XXXIII: Закључци

Можда сам се исувише подробно задржао на причи о свом именовању, тачније – на околностима које су га пратиле и које је изазвао А. Н. Волжин. Али, нека читалац не помисли да сам имао у виду некакав лични обрачун са њим. Осећање увређености, својевремено дубоко и снажно, одавно је из мене ишчезло; а освета није у мом карактеру.

Не, нисам се руководио личним разлозима када сам се заустављао на тој епизоди свог живота, која и у мојим успоменама мора заузети место само епизоде, премда ћу током излагања можда још не једном морати да се на њу вратим.

Шта је заправо изражавала борба А. Н. Волжина са митрополитом Питиримом и са мном?! Па и могу ли се назвати „борбом“ једнострани напади А. Н. Волжина на нас, док ни митрополит ни ја нисмо наносили А. Н. Волжину узвратне ударце? Да ли се митрополит Питирим жалио на А. Н. Волжина Њиховим Величанствима, да ли је ширио рђаве гласине о њему у друштву? Не, Владика је био исувише паметан да би поколебао углед царских слугу, да и не говорим о томе како је по својству свог карактера био спреман и себе самог да жртвује свеопштем миру, што је и чинио.

Што се тиче мене, у разговорима са Господарем Царем ниједном нисам чак ни име А. Н. Волжина споменуо, а Цар је износио само добро мишљење о њему. Нисам ни могао поступити другачије, као прво зато што сам и сâм А. Н. Волжина сматрао, премда ограниченим, ипак добрим човеком, а као друго, и зато што је Царици био познат однос А. Н. Волжина према мени, и свако друго изношење мишљења о њему би свакако било протумачено као борба супарника око власти.

И митрополит и ја смо у А. Н. Волжину видели само један недостатак – није се разумео ни у наложени му посао, ни у људе, ни у политичку ситуацију око њега, био је неискрен и, зато што је био неискрен, зато се и ухватио у постављене мреже и доприносио клевети која се ширила око митрополитовог и мог имена, уместо да се, како му заклетва налаже, бори с њом. Но, како митрополит тако и ја, везани дужношћу према Цару, пре смо пристајали да трпимо увреде уместо да „рехабилитујемо“ себе по цену понижења престижа царских великодостојника.

„Борба“ А. Н. Волжина са нама била је само један од израза оне болести која је Русију отерала у гроб. А та је болест представљала епидемију и захватала сваког. У том тренутку је већ читава Русија показивала знаке луднице у којој су закључани и болесни и здрави, где се људи међусобно не разумеју, немају заједнички језик, где се међусобно млате, наносећи ударце и правим и кривим. Интернационала је измешала све карте у политичкој игри, а фигура Распутина коју је истакла собом је заклањала буквално све и сваког.

Свугде се привиђао Распутин; свугде је у првом плану било то кобно лице, и ма шта Цар и Царица чинили или говорили  свугде су час галамили час се сашаптавали, час у себи мислили да иза леђа Њихових Величанстава стоји Распутин и руководи Њиховим радњама и помислима. То бунило је захватало све највише кругове, увлачило и одане царске слуге које су се показивале још већим непријатељима Престола и династије, пошто су најгласније галамиле о Распутину, видећи у њему државну опасност, још енергичније штитиле Цара и Русију, не схватајући, због непромишљености, да би се таква „заштита“ могла изразити само у једном – у прећуткивању Распутиновог имена.
Тȁ зашто је друштво тако лако упадало у постављене мреже?!

Зато што није имало веру у Божји Промисао; зато што је престало да схвата верску суштину самодржавља и није Цара сматрало Изражаваоцем воље Господње, Помазаником Божјим, већ човеком који не само што твори своју сопствену вољу, већ је чак ту вољу препустио Распутину.

Ту мисао је изванредно изразио О. В. Винберг¹, писац непоткупљиво часних уверења, један од оних људи са којима Русија никада не би страдала и без којих би морала страдати. Ево шта О. В. Винберг пише у својој књизи „Крстоносни пут“ на стр. 2:

„Онај ко уме да искрено види духовним погледом, ко схвата силу и значење Тајне Миропомазања и осећа нераскидиву везу између Цара и народа која се, озакоњујући историјску непрекидност, невидљиво образује силом те Тајне, тај зна зашто сада толико пати руски народ… Сада се збива Суд Божји!…“

У тим дирљивим речима једног од оних људи мимо којих гомила пролази или не примећујући их, или их каменујући, лежи кључ разумевања не само садашњости Русије, него и њене далеке, далеке прошлости.

————

Посрбила: СаваРосић