Весна Капор: НЕ ПЛОВИШ ТИ КА ОСТРВИМА, НЕГО ПОСТАЈЕШ ОСТРВО

Бранислав Матић, „Острво“, СКЗ, 2020. – цртица после читања


Весна Капор и Бранислав Матић (Фото: Лична архива)

Из било ког стиха збирке поезије Острво, може се извући суштина песниковог веровања, нит метафизичког, нит духовног, што се провлачи и утврђује поетику, промаља као извесност која потврђује смисао читавог поретка. Свет се кроз речи, слике и осећања извлачи, расте и протеже унедоглед, а заправо само се провлачи кроз човеково чвориште, кроз његово трагање. (Та сенка која те увек саплиће с леђа, знаш ли, то си ти сам: средиште умишљеног света, под сводом твоје слепоочнице, кључар твоје сопствене тамнице.)

Још у претходној збирци песама, Хиперборејски летопис, Матић је на крају књиге под записом „Пре свега“, прибележио и објавио своје поимање света и поезије. Трагом дубоког ишчитавања Беле Хамваша, у тексту „Poeta Sacer”, песник разуме да је „човек небеског порекла, створен по подобију Божијем“, пао у понор материјализације, те да је „највећи задатак његов у палости, очување везе са божанским. Повратак у небески завичај.“ У потпуном раскидању са суштином, још само једна фигура остала је да чува свету ватру: Песник. Посвећеник и проклетник. Он зна да поезија није препредени занат, пука вештина и лепоречивост. Он је служба. Служба светој ватри богочовечанске заједнице. Поета сакер је живи обред одржавања везе међу световима. „Чувар је свих симбола напуштених људских достојанстава.“ Поета сакер узима на себе универзалну људску судбину.

Ово су делом пренете одреднице песниковог веровања у Поезију, и што је најважније, у могућност прочишћења света.

Нова збирка наслања се, свакако, на претходну. Песник наставља свој тихи ход, дубока поринућа, и трагања; допевава свет, проширује просторе свог гласа.

Острво већ у самом наслову носи многа значења, и наговештава интертекстуалне везе на књижевно-уметничкој равни. Има ту сенки Селимовићевог Острва и острвљана. Једна врста нежне изнемоглости, клонула жеља, накнадна снага, несагледива пучина, кућа на осами, буре, небо под којим се траје и посустаје, жеља и потреба за другим, и немогућност дотицања, тужна помиреност, и дубока осећања света и бића. Острва нису само географске одреднице, нису само делови земље одвојени од копна, то је метафора за спознају да свако од нас постаје острво за себе, чак и онда кад мисли да плови ка другима. Као што ни ова збирка није само поезија: она је ванвремена насеобина сакупљених слика, титраја, наноса стварног живота, разоткриваног дуго, тихо и сигурно, кроз пукотине ванвременог. (Не пловиш ти ка острвима, него постајеш острво.)

Потом, има у овој збирци неба, магле, буре; дубоког сазнања, провиђења, ироније, и коначно, прозорљивости, чувеног руског филма Острво, Павела Лунгина. Има дубоке подударности у начину откривања тајне у овом филму и у Матићевој збирци. Потраге су неопходне да бисмо расли; време је незаустављиво, али наш песнички трагач, у свом осећању, разуме да су дубоки светови вечности, ту, надомак длана, али недодирљиви. Као призив филму на више места у књизи пројављују се ходочашћа (цео живот је ходочашће, самеравано очима песника) и неми старци, у својим дубоким малоречјима, који знају да се „неки друмови, само у жару и чекању могу рашчитати, зауздати. Неке се даљине само тако могу сажети, освештати.“

Острво је свет сведене поезије, аристократског духа, у који се одлази, одиста, као на тиховање, изван видљивог и бучног. У овим стиховима – опеваној вечности у стварном, песник успева да додирне крајности цивилизације, да покаже да се свет истовремено и руши и обнавља, и да смо сви „на броду који чили у јутарњем сребру“.

Ова збирка је мапа личних дубоких, лирских трагања као и све-простор у коме се прожимају историјски и савремени трагови и белези. Читање Острва је путовање кроз време; боготражење кроз густе наносе векова, кроз које песник показује да је могуће, и неопходно, држати сагласје етике и естетике.

Бранислав Матић (Фото: Корени)

Чудесна је збирка Острво, одиста. У њој, ако читате са оловком у руци, занесени мишљу да потцртате суштину, обележите скоро сваки стих. Дозрелост трагања, као радост и сета познања; откривање пукотинa видљивог кроз које се додирује непролазно; саображавање личног и колективног; препознавање детаља као симбола целине-потврђују, да су и путник и острво у вечитом, живом кретању и тежњи ка сусрету, и да се, не буком, већ тишином свет исцељује.

Прочитајте још

Из збирке Бранислава Матића „Острво“

ИЗЛАЗ

Не сањај ме, душо
Погрешићу,
помислићу да постојим.
Да нисам само твоја чаролија,
погрешна идеја, опсена.
Повероваћу у вртлог призора,
у огледало, у сенке лепоте.
Пристаћу на овај дивни кавез,
на зидове невидљиве и непрозирне.
Омамиће ме светлост,
опчинити цвет, свет.
Постаћеш и ти
моја чаролија.

Не сањај ме, душо.
Спаси нас.

ЛЕПОТА

Као белина белутка,
као мала сунца на грозду,
као мирис боровине у свитање
и румен рађања дана,

као тихи кавал у Метохији
и гутљај вина у предвечерје,
као сећање на једну трешњу у Јадру
под којом сјаји детињство,
као нови цвет крај старог плота,

тако је беспоговорна
твоја лепота.

ОСТРВО

Не пловиш ти ка острвима
него постајеш острво.

Престао си да осветљаваш свима
свет саткан од чудноватих острва
и скривених рима.
Удубљујеш се у свемир,
у звездани прах, вучји зов,
у камен, траву, дрво.
Мучи те несагледивост,
смисао непрозира,
мучи те бол света и благодат,
последње и прво.

Зри благост,
пунота што ће обасјати
и тебе-острво.

Изворник: Стање ствари

(Visited 207 times, 1 visits today)
ГЛАВНА, УМѢТНОСТ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *