Дамир Милош: ПТИЦА ИЗ ГНИЈЕЗДА ВАТРЕ

Дамир Милош је рођен у Книну 1979. године. Поезију почиње да пише 1996. године, након хрватско-америчке „Олује“ 5. августа 1995. и протеривања српског народа из Републике Српске Крајине. Његове песме су настале из прогонства, потуцања улицама и сопственог доживљаја света. Од 1995. године живи, ради и пише у Краљеву.


Дамир МИЛОШ

МОЈ НАРОД

Сав тај народ,
чија ће дјеца
по свијету да лутају и умиру,
далеко од гробова рођених својих.
Патници сад без своје куће биједници.
Цијели један народ,
посташе пси.
Са́ме авети.

Октобар 2000. год.

* * *

У мени је урлик!
У мени је тишина.

11. март 2015.

ПРОГНАНИЧКА ПЈЕСМА

Нас усамљене путнике води пут.
Њише ресе душе.
Путнике којима звијезде у очима сјаје
небо кров над главама.
У ноћима, данима њиховим, самим.
Наша су срца путевима сплетена
далеким цестама зачарана.
Међу њима снивамо.

Нас је одвео пут рата
5. августа врелог 1995. године
од кућа и гробова удаљио.
Никад зато душа мирна неће бити.
Увијек ће на туђој земљи ратних поклича бити.
Неће ту за нас ни славе, ни медаља,
ни ловорика за срце бити.

Протјерали су нас што смо Срби
да умремо у колонама на путу несрећни.
По свијету да лутамо, да никад не сазнамо
ко је од драгих умро или се родио.
Прогнаници лутања смо вјетра великог.

Бдимо сваке ноћи
снови нам крваре.
Отворених очију у таму буљимо празно.
Лежећи у кревету са рукама савијеним на потиљак главе.
Мислећи на тебе, далеки Книне.
Лелујају као дух, по срцу шећу слике
поља, ријека, тврђаве, кућа и људи.
Све разваљује душу.
Сузе се спремају горке.
Гори тијело, све кости се у прах створише.

Наша је ватра, наша је пјесма на огњиштима затајила.
Згажена геноцидом у пепео сатрвена.
Жижак је свео.
Не чују се звона цркве
у даљинама што брује.

Човјеку страна земља тешко на срце пада,
суши га и затрпава.
Стран гроб хладан је, није то гроб гдје су преци,
топал шумом и небом и сузом.

Плитке ријечи и политички догађаји
не занимају човјека без родног краја.
Празан је он, сâм на путу сјећања мисли својом.
Мисли о кољевци. Умире од њих.

Никад се вратити нећемо,
поново њиве заорати,
пшеницу жети, винограде брати.
Жар сунца и мјесеца осјетити.

Утихнуло је све,
тишина је сплела небо.

Сунце и мјесец чаме, пусти без сјенка.
Мир заудара. Авети. Пустош руши зидове.
Трава затрпава, све плете у канџе своје. Раљама гута земљу.
Зарастају гробља и куће.
Застрашујуће зјапе, борови их једу у таму своју.

Готово је.
Духови су напустили земљу.
Храмови разапети самоћом хује.
Пут је сâм, увече слуша кораке давне, плаче као храст.
Броји старе сате, вјетар га милује, причају, птица слети.
Сунце у предвечерје крвари.
Ми смо далеко.

7. октобар 2000. год.

* * *

Уморан сам.
Снивам даљине успаване.
Од птица само још тежак, претежак нисам.
Срце пребујало водама носим.
Сањам те, љепотице.
Заиграла си срцем својим,
плес твој стран ми извела.

Уморан сам од дана
листова што опадају.
Људи нестају у свом свјету маште.
Волим те у данима
док се поље и небо таласају,
бљеште звјездама, класјем својим.

Дани иду, теку као киша
низ лица, зграде, улице.
Свијет ужарени урања у небо.
Живот тече увјек изнова и наново.

Долази и носи цвијеће и муљ у дубине своје.
Пролази и бјежи.
Лишће цвјета и опада у корацима
великим замасима вјетра.

24. новембар 2000. год.

ДАН ИСТИНЕ ИЛИ КАЗНЕ

Одавно границу смо прешли,
отишли предалеко.
Дубоко у вјечност закорачили,
воду замутили.

Сад чекамо дан истине ил казне
крхког, моћног знања,
очију пуних страха,
са рукама пуним, глатко запрљаним
светилиштем уништеним.

12. октобар 1998. год.

ЧУВАЈ МЕ

Чувај ме погледа ледених, страних,
што из таме излазе, снагу ми пију
хоће да ме прогутају, у редове ставе.

Лаж се дубоко у месо закопала.

Чувај ме.

Изнад мене је црни облак,
осјећам да се уз степенице пењем,
по облацима ходам,
свјетлост ме обасула.

Чувај ме, сакриј ме, загрли ме
као када сам дијете био,
шапући ми у ухо ријечи слатке,
јер они су дошли.

Чувај ме, јер сањао сам
како се вију заставе, знамења сударају,
како кораци марширају и
чизме по плочницима газе, бистру воду муте.

Сањао сам ватрено небо како сија,
неке нове људе без поздрава у очима,
моју дјевојку како са другим иде,
како по пространствима лутам.

Доведи ме кући, чувај ме, чувај ме.

31. октобар 1998. год.

ДИВЉЕ ОЧИ

Лупају кораци, охоло газе,
дивље очи сустижу питоме,
њих нагризају.

Ватром илузије срце пале,
што када прође вријеме вјечно гори,
ружно се у душу забија и њу трули.

Тамне сјенке
на зидовима огољене свијести се пресијавају,
нуде дах, трен напретка, за лажни мирис
љубави и страсти.

Истину дубоко поткопавају.

8. мај 1999. год.

НИЗ НОЋ

Цијелу ноћ око мене су плесале ријечи
ужарене, хладне, дивље и кротке
што ће да провале боли моје.

Идем кући са другом страном свијести
док мјесец вири, кроз борове ме гледа,
васиона тихо шýми,
прича слике под сјеном
од пустињског жутила.

Тихо крочим низ ноћ,
ка мисли запетљаној у мјесечевој ријеци
која купа равнице, умива траву.

Њен жар пробија се кроз шуму,
из далека га гледам кроз црнило ноћи.

26. јун 1999. год.

ЗАМКА ПТИЦИ

Рано јутро полако се њише лијено у дан
њежно отвара очи,
уноси у њих вјетар слободе,
мами љепљиво у живот
небо, сунце, дрвеће, воду.

Три човјека стоје, посматрају
спрежају, врпоље се у мјесту.
Свјеже је, лупају ногама да се загрију,
збијају глупе шале,
млатарају рукама, показују правац,
кеље се.

Они мотре са својим замкама
на Птицу која игра, скаче с гране на грану,
поздравља нови дан,
живописно окреће главу,
пјева живот.

Три човјека
хоће да је ухвате,
сломе јој лет у небо, сунце, дрвеће, воду.

Желе у кавез да је стрпају,
њене боје, њен глас,
мала, али снажна крила
на којима носи небо.

Три човјека продаће дио душе своје
кад ухвате малу птицу,
сатру јој мале груди.

Моју птицу.

6. фебруар 2000. год.

ПТИЦА ИЗ ГНИЈЕЗДА ВАТРЕ

Птица са зором свјежом, хладном,
излеће из гнијезда ватре
завитлана вјетром,
оком уклесана, вјечношћу у небо.

Гледам њена крила,
узбуркава ми душу лепршаво.
Птица из гнијезда ватре
све њено бивствовање,
зарањање по шумама и водама,
у мене се сплела њена крила заносна,
очи ми је однијела висинама сатканим
улијепљеним крвљу.

У очима и души цвркуће ми сва
њена роса и тама.

У сну ме разодјене птица ватре
сплете ме у себе,
тече ми кроз сан.

7. фебруар 2000. год.

ЧОВЈЕК

Човјек је мрвица крува на столу.

Земља црна.
Земља грудва жедна.
Земља.

Камен изгланцан у трави већ блиста,
под тихим дрвећем,
под хладом.

Човјек је мрва крува на столу
заората, просута
мрвица измрвљена међ прстима
испала из уста гладних.

У дану, у ноћи.
Камен мраморан чист,
у трави блиста под шумом дрвећа,
испод птица, испод звијезда.
Чека погурену, згрчену гомилу мисли,
жилу са земљом, небом дубоким.

Стрпљиво, тихо чека човјека.

6. март 2000. год.

КРУГ

Почео сам са ријечима
да се вртим у круг.
Ништа то не ваља,
ама баш ништа.

Више ништа не ваља,
али знам да ћу
пред ријечима погнути,
наклонити главу.

11. март 2000. год.

* * *

Немам ја више ништа,
ни кућу,
нити у њу одлазим,
ни обичај врели, стари,
ни начин.

Мој народ је изгубљен и просут
као моја душа што је.
Умире и изумире по даљинама
далеко од сунца,
сâм и ничији.

Камен на цести само
којег чизма у страну гура,
шутира и баца у блато.

Мене нико не љуби,
ничија страна суза
кад ме не буде,
за мном  потећи низ образе неће.

28. април 2000. год.

ГРМЉАВИНА

Риче небо
као море кад побјесни,
таласом смрачи.

Гром сијева, руше се небеса.
Черечи муња небо, распара му утробу,
проспе по висини.

Грми, земља се тресе
и људски страх се буди,
срце брже куца, мисли лете, очи се рашире.

Киша набујала пада
и низ њу се гром златан слива,
спусти се у дрвеће високо, распара га.
Мутна су брда, поља,
ријека натечена, прљава тешко тече.

Киша пада тихо,
тишина хучи, вода расте.
Загрми,
и све се опет у тишину неба свали,
док грмљавина нова небо не потресе.

Када потоп стане
Сунце ће се још свјежије родити
и хладније ће живље росе бити.

21. септембар 2000. год.

(Visited 69 times, 1 visits today)
ГЛАВНА

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *