Арсен Дедић је без сумње био велики умјетник, али као човјек нажалост није имао храбрости да деведесетих стане уз свој народ.
Истина, Арсен је био космополитски, либерално оријентиран, умјетници често прелазе оквире нација и држава, али нико од њега није ни очекивао да стави кокарду и пусти браду, могао је само пустити глас онда кад је у центру Загреба побијена српска породица Зец којој није помогло ни то што је за ХДЗ донирала новац, могао је написати стих кад је у љето 1991. моја сусједа, мала Милица била протјерана из свог стана, као и многе друге Милице.
Док су у сплитској луци „Лора“ српским цивилима резали уши, језике и носеве, док су у прољеће 1991. по Вуковару хрватске паравојне јединице убијела српске цивиле, Арсен је шутио. Док су Срби избацивани из својих кућа, са послова, ликвидирани, протјеривани, Арсен је изабрао лакши пут, изјаснио се као Хрват и подржао Туђманов клеро-фашистички режим.
Можда су једини јецај његове савијести и крик из подсвијести биле пјесме „Моје име“ и „Пјесма о храбрости“.
У пјесми „Моје име“ говори о свом имену Арсеније које је добио по Арсенију Црнојевићу. Арсеније Црнојевић био је симбол Срба у Крајини, симбол њихове стољетне борбе против Турака на бранику Европе. Арсен пјева о храбрим српским (његовим) родитељима који у планинама Крајине, у селима Динаре и Велебита своје синове називају по српском патријарху:
„Мојим су именом само најхрабрији крстили своје дјечаке у слијепим планинским кућама знајући што их због тога чека.“
У пјесми „Пјесма о храбрости“ која је својеврсна животна исповјед Арсен можда и најбоље описује своје држање у Туђмановом режиму током ратова деведесетих година:
„Додворавао сам се…. стајао под лажним барјацима… те писао туђе пјесме… затајио вјероисповијест“.
Знаковито је да Арсен у овој пјесми спомиње Жумберак, мјесто гдје је велики број Срба напустило православље и прихватио папу и унију са Католичком црквом.
Нек те двије пјесме буду достојанствен опроштај са Арсеном јер српска душа баш зато што је српска не мрзи, него прашта, а Бог нека му буде милостив!
Моје име (Арсеније)
Моје име се не изговара јавно
полиција не дозвољава да се шири
Моје име је конспиративно име
неких мојих другова
оно се исписује ноћу по зидовима
по цијену слободе
Моје име је лозинка љубавника
оно се узвикује под вјешалима
Мојим су именом само најхрабрији
крстили своје дјечаке
у слијепим планинским кућама
знајући што их због тога чека
Пјесма о храбрости
Муљао сам
пробао сам мућкати
било ме првенствено страх
молио сам се
био пријетворан
лагао гдје стигао
Додворавао се
смијешио се студени
дијелио мртве пољупце
стајао под лажним барјацима
те писао туђе пјесме
Улазио у нежељене постеље
одијевао се по моди
затајио вјероисповијест
и спол
али изнад свега
бојао сам се
бојао сам се
Пјевао као дијете
изгубљено у тмини Жумберка
као да ћу одагнати
одгодити
што ли
као да ћу ишта спасти
и напокон схватио
не преостаје ми друго
осим храбрости
Изворник: Србин.инфо
Related posts:
Вадим Кожинов: О ПУШКИНОВИМ „СТИХОВИМА ЗАПИСАНИМ НОЋУ У ВРѢМЕ НЕСАНИЦЕ“
Бранислав Петровић: МОЋ ГОВОРА
Тин Ујевић: ДОБРО ЈЕ И СРПСКО И ХРВАТСКО
Драган Мраовић, Габријеле Д’Анунцио: ОДА НАРОДУ СРПСКОМ
Алексѣј Мозговој: НѢЈЕ ЛОШЕ УМРѢТИ У МАЈУ
КОРИЈЕНИ ДАНАШЊЕ НЕЉУДСКОСТИ И ЗЛА СУ У КОМУНИЗМУ
Ирина Деретић: СЕМАНТИКА СЕНКЕ У „ГОРСКОМ ВИЈЕНЦУ“
БОДАР ДУХ ЈЕ ПРАВА МЕРА СТАНИСЛАВА ВИНАВЕРА
Весна Капор: НЕ ПЛОВИШ ТИ КА ОСТРВИМА, НЕГО ПОСТАЈЕШ ОСТРВО
ТРАГ ЗАВЕЈАН МЕСЕЧИНОМ
Весна Радовић: МИЛОСТ ВЕЛИКЕ КИШЕ
Петар Пајић: ТРЕНУЦИ СА МИЉКОВИЋЕМ
