Сергеј Фудељ: О ЦРКВЕНОМ ПОЈАЊУ

Од молитве у храму очекујемо управо молитву, а не вокалну разоноду нити бесплатни концерт. У својој молитви код куће ми не дречимо усхићено и грубо, не правимо сладуњаво лице да би се показали (самима себи) чувственим


Сергѣј ФУДЕЉ (1900-1977)

„Царство моје није од овога свијета“. Ове Христове речи одредиле су историјски пут и целе Цркве, и сваке хришћанске душе. Црква живи у свету, не одлази из света, спасава свет, али живи, и делује, и спасава не „општечовечански“, већ својим особеним, само њој датим животом и благодатним, то јест надљудским средствима, која је она задобила као Богочовечански организам. И појединачни човек, уколико жели да буде хришћанином – не излазећи из света, излази у већој или мањој мери из схватања закона и тежњи ове трулежне природе у нетрулежну природу, из свог чисто људског света у свет богочовечански.

Читаво хришћанство је у томе што је, с једне стране, Бог сишао на земљу, а са друге – човек иде ка Небу, у сусрет своме Богу, излазећи из својих мера у безмерност Божаственог синовства. У личном животу то се дешава у подвигу, кад човек, ако и не достиже, онда макар стреми томе да „живи у свету надсветски“. То стремљење ка преображају природе – и душе и тела – не може да се не одрази на читаво делање човека, рачунајући ту и његово делање у уметности. Хришћанска уметност, кад себе разумева као хришћанску, не може а да не превазилази норме и границе уметности општечовечанске. То нам је сада савршено јасно у области живописа.

Насловница књиге Светлост Педесетнице Сергѣја Фудеља, која излази у издању издавачке куће Легенда из Чачка и Словѣнског друштва из Краљева

Икона није „неовоземна“ зато што презире плот, већ управо стога што потврђује вечност светог тела, које благодатно поима у линијама и бојама. Не само будућност, него и већ започети преображај човека – и душе и тела његова – она сазрцава и покушава исказати својим уметничким средствима. Но, може ли се исказати неисказиво? Та не због неумећа, не због непознавања закона линија и облика, већ по дрзновењу ступања у ини свет икона спаја своје мајсторство с некаквим сликарским јуродством, што проповеда „не мудрост овога вијека… Него… премудрост Божију у тајни сакривену“. У томе је благодатна снага иконе. За њу, како је речено о праведнику, „закон (световне уметности) није писан“ зато што она у уметности не тражи уметност, већ улазак у Божаствени свет. „Икона је образ будућег века“. Предмет иконе није овај свет, него „Богоздани свет у његовој надземаљској красоти“[1].

Процес посветовљавања црквене мисли и живота посветовио је и икону. У XVIII веку архистратига бестелесних сила Михаила сликали су према телом велелепном кнезу Потемкину. Али већ одавно је почело схватање недопустивости тог натурализма и оземљавања у икони, већ одавно као да је изнова откривена древна икона, засијавша свету својим бојама.

А због чега је до дан-данас тако мало схваћена недопустивост посветовљења у црквеној музици? Уколико многи верници сматрају како је општа усмереност музичке уметности у свему обавезна и за Цркву, због чега су недоследни те не предлажу, на пример, да се у школи уче пластичности, како би доносили визуелан ужитак при ступању на амвон? Или због чега не саветују да се ранохришћанске мученице на иконама живопишу наге, што би по законима светске естетике било савршено оправдано? И ако се баш од њих у неким областима одбацује подражавање светској уметности у цркви, зашто се допушта и одобрава у области музике?

Црквено појање јесте заједничка молитва. Ми од заједничке молитве у храму можемо очекивати само оно што очекујемо, иштемо и просимо за своју, сопствену молитву: смирења и страха Божија, умиљења и радости. Без смирења уопште нема молитве, где год се она вршила: у кући или у храму. Човек се утолико и моли, уколико се смирује. Смирење се мора имати у топлини срца да би било делотворним. Ето због чега просимо топлину, просимо умиљење у молитви: „Исусе, теплото љубимаја, огрѣј ме!“[2] У топлини се рађа радост, а из ње – благодарност. Но, радост у хришћанству, опет, није световна, пошто је она недвојива од благоговења, од љубећег страха Божјег. „Работајте Господеви со страхом и радујтесе Јему с трепетом“.[3]

Кондак Прѣсветој Богородици „Взбраној војеводѣ“ Дмитрија Алеманова (1867-1928)

Како то духовно ткиво или закономерност молитве пренети у глазбеним звуцима – ми не знамо, али знамо да и музика песмопоја може бити благодатна, да у животу постојаху и данас постоје (али више у архивама, на полицама) истинске иконе звукова – музички обрасци – сви ти древни распеви: знамени, кијевски, грчки, бугарски, српски, соловјецки, валаамски, тројице-сергијевски. Наравно, постоје нама савремена, добра дела црквене музике, али она су добра само зато што такође преносе ту молитвену закономерност, која је тако благодатно била услишана од састављача древних напева. Стога у суштини ствар уопште није у томе да ли је дата ствар „нотна“ или не, да ли је знаменог распева или је написана у XIX, ХХ веку, већ у томе да ли је она молитвена или не. „Возбраној војеводѣ“ Алеманова није написана по неумама, већ по нотама, написана је готово од нашег савременика, но када хор ка сводовима храма узноси те тржаствене звуке прожете радошћу и тишином, када се њихов „Божаствени глагол“ дотиче нашег слуха – тада душа не може да не устрепти, не може да се не моли.

Од молитве у храму очекујемо управо молитву, а не вокалну разоноду нити бесплатни концерт. У својој молитви код куће ми не дречимо усхићено и грубо, не правимо сладуњаво лице да би се показали (самима себи) чувственим. Чувство се даје изнутра, и зато се, напротив, трудимо да се удаљимо од свега спољашњег и саберемо унутар себе у некој тишини и простоти.

А шта се тако често догађа у храму? Покојни патријарх Алексеј је 1948. године савремено црквено појање определио као „лакомислени световни спој звукова“[4]. „Извођење црквених песмопоја – каже патријарх – у крештавом тону светских романси и страствених оперских арија не само што молитвеницима не даје могућност да се усредоточе, него чак ни да улове садржај и смисао песмопоја“[5].

Установивши да су за посветовљење црквеног појања јако много учинили у XVIII веку италијански капел-мајстори, ударивши темеље „сладуњавог, сентиментално-разиграног, оперско-концертног стила“, протојереј Н. Трубецки пише: „Извођена је басова арија из Спонтинијеве опере ‘Весталка’ на речи ‘Тебѣ појем’, а на музику хора жрицā из Гликове ‘Ифигеније’ појали су ‘О всепѣтаја Мати…’. У ‘Покајанија отверзи’ Ведеља музичка фраза: ‘но јако штедр, очисти’… се везује са музичком фразом „Због кога ја уздишем, и страст открити жудим’ из… опере ‘Пикова дама’, са којом се поклапа скоро у длаку[6]. Као што је познато, и Ведељ и Чајковски су те музичке фразе позајмили у Моцарта.

Николај Нѣврев (1830-1940): Протођакон који на трговачком имендану возглашава многолѣтие (1866)

Ако је кварење црквеног живописа почело релативно недавно, то је кварење музике – древна болест. У 75. правилу VI Васељенског сабора (692.) је речено: „Који долазе у Цркве ради појања, желимо да не употребљавају разуздану вику, да не принуђују природу на крике и да не извађају ништа, што није сугласно и прилично Цркви, него морају да приносе највећом пажњом и скрушењем песме Богу, који види скривено“. Али каква молитвена скровитост може бити сачувана или створена у богомолитељу с оперским певањем, с том музичком збрком широког распона: од грубе хистерије до премируће осећајности? Могле би се навести бројне речи отаца и учитеља Цркве који осуђиваху продирање позоришта у Цркву. Преподобни Макарије Велики писаше у IV веку да молитви не доликује нападна дрека. Молитва треба да се твори „у великом безмолвију и миру“[7]. Исто учаше и Златоусти: „Са страхом и трепетом ти ваља узносити анђеоско славословље Саздатељу, а ти… помутивши дух свој позоришним призорима и музиком, све што се тамо ради преносиш у Цркву, виком својом показујеш збрканост свог срца“[8]. О истом писаху преподобни Исидор Пелусиот, блажени Јероним и други црквени учитељи.

Благодатна црквена музика је део Светог Предања Цркве. Могуће је да је свети Јован Дамаскин написао не само речи пасхалног канона, него и његову музику. Како год било, та музика нам показује хиљадугођа црквеног искуства, црквеног подвига и молитве. Њене мелодије су толико подударне с молитвеним устројством хришћанске душе да оне као да саме по себи воде молитву верујућег. Неки човек може не разумети речи, али ће „ухватити“ напев молитве, и тај напев ће га власно повести за собом у Божаствени свет. Кључем црквене музике отварају се врата нашег црквеног опажања. Стога је права црквена музика учитељ црквености, васпитач црквеног разума и срца.

Патријарх Алексеј је говорио: „Морамо учинити све што је могуће да изгнамо световни дух из нашег црквеног појања“[9].

Та зар ништа нећемо учинити, па ће се и даље наставити тај процес протеривања молитве из „дома молитве“, то јест оно о чему је крајем XVIII века писао светитељ Тихон Задонски: „Само хука у црквама, и причање у ветар, и грлени гласови, а не молитве… иако би се рекло да се моле Богу – у самој ствари се никада не моле“[10].


[1]  Павле Флоренски, Иконостас.

[2]  Акатист Исусу Сладчајшему, икос 12.

[3]  Служите Господу са страхом, и радујте се с трепетом (Пс. 2: 11).

[4]  Говор патријарха Алексеја у Московској духовној академији на Предавањима о црквеном појању // ЖМП, 1948. бр. 5, стр. 8. В.: Уржумцев П. О церковно–богослужебной дисциплине // ЖМП, 1960, бр. 9, стр. 47.

[5]  Цит. по: Никонов В. Святейший Патриарх Московский и всея Руси Алексий // ЖМП. 1952. бр. 3. стр. 26.

[6]  Трубецкой Н., прот. Русское православное церковно–богослужебное пение // ЖМП. 1959. бр. 11. стр. 64, 70.

[7]  Макарије Велики, Духовне беседе, беседа 6.

[8]  Цит. према: Робертсон. Д. История христианской Церкви. М., 1878. Т. 1. стр. 247.

[9]  Говор патријарха Алексеја… стр. 8.

[10]  Тихон Задонский, св. О истинном христианстве. Кн. 1 // Тихон II, стр. 33.


Из књиге чланака Сергѣја Фудеља СВЕТЛОСТ ПЕДЕСЕТНИЦЕ, која ће се на овогодишњем сајму књига у Бѣограду појавити у издању Легенде из Чачка и Словѣнског друштва из Краљева. Штанд издавачке куће Легенда налазиће се у пролазу између Хале 1 и Хале 4.

(Visited 98 times, 1 visits today)
ГЛАВНА, ПРАВОСЛАВЉЕ, УМѢТНОСТ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *