Симо Матавуљ: БОШКОВ ПОСТ

Кад се пости србаљски, баш онако старински, онда човјек мало и ослаби, али, послије Ускрса, врати му се снага четрдесет пута виша…

---

Сваке године, на крају ускршњега поста, Бошко Кривошић изгледао је као аветиња, једва је вукао ноге. То је бивало стога, што се Бошко строго по типику владао за све вријеме „душеполезне четирдесјатнице“. Већ по томе, Бошко је био бијела врана, али праву и потпуну настраност његову чинило је то, што је он, за цијело остало вријеме, био врло рђав хришћанин.

Бошко је одрастао на Рибничком Брду, међу неприступачним кршевима. Ту је била кровињара његова оца Јакова, који се бјеше доселио одњекуд испод Велебита, настанио се на осами и врлети као орлушина, жену изгубио одмах и подигао три сина. У почетку, причало се, Јаков је био вриједан надничар, али кад синови израстоше, слободни и дивљи, као орлићи, постадоше највјештији, најодлучнији кријумчари околине рибничке, а отац им бјеше арамбаша. Толико се знало, а иначе о тој загонетној породици, која се није мијешала са заграђанима, није се знало ништа поближе.

Био сам дијете кад најмлађи Кривошић, Бошко, постаде уљез и наш сусјед, кад га Божица Врањчевићка изабра за мужа и тијем избором изненади цио Рибник! Заиста имао се свијет чему чудити. Она је била лијепа удовица од двадесет и њеколико година, без дјеце, имала је кућу и врт, била је дабра ткаља. Отац јој, Марко Мичић, претржник, имађаше њу једину, те јој одабра њеког Лоју Врањчевића, добра али бољешљива човјека који умрије њеколико мјесеца послије свадбе. Након мало времена и Марко отиде за зетом. Онда навалише просиоци, али их удовица редом одбијаше. Била је веома суморна и скровита, и свијет се навикну на мисао да се доиста већ неће преудавати, кад оно једнога јутра пуче глас да је примила прстен Бошка Јаковљева Кривошића.

Вјенчаше се пред божићни пост. Свадба привуче у цркву силну гомилу свијета обају закона, јер је свак хтио да изближе посматра чувене дивљаке и контрабандијере. Поп бјеше ставио погодбу да ће извршити обред послије летургије, коју ће отстојати сва четири Кривошића, јер их мати црква бјеше жељна. Тако је и било. Стари Јаков стајао је ближе средини црквеној, а синови у једној врсти од њега до стијене, све по старешинству: Илија, па Марко, па Бошко, сви високи и снажни, кратко ошишани, једнако одјевени. Јаков је момачки носио својих шездесет и њеколико година, а вижљастог Бошка особито су красили танки брчићи над лијепим устима и бисерним зубима. Све је то морало бити фатално за удовицу. двије године старију од младожење, четири године кајачку за бољешљивим мужем. Илија и Марко бјеху смјеђи, бркати, крућих црта, сличнији хајдуцима. Кад би се за вријеме службе Јаков прекрстио и погнуо, синови се још дубље преклањаху пред Господом, као класје вјетром повијано, али чим би црквена врата шкрипнула, чим би се какав радозналац стао протурати кроз тишму, одмах би се сва четворица тргнула и погледала искоса. И настаде преокрет у јавном мишљењу, готово свак стаде удовици повлађивати. Зашто, брате, да се искоријени онаки здрави сој људски и православски? И ко то зна да Илија и Марко, који су превалили тридесету, не би били добри домаћини кад би се отргли од метериза, гдје су провели дјетињство и младост без женске њежности?… Хајде, најпослије, да се причека како ће Божица обршити!

Бошко узе занат покојнога таста. Јутром рано, подаље од заграђа, дочекивао је сељаке и куповао од њих живину, воће, зелен, ситну стоку, дрва, домаће рукотворине, све што сељак граду носи. Посао му пође од руке, тијем већма што је у пређашњем занату био у вези са околином и познавао у главу све знатније домаћине. Замјерало му се што су му најстрашније псовке биле најмилије узрјечице, што је са сељацима био осорљив и насртљив, што је вечером готово редовно био трештен пијан, те дјецу радо плашио шкргутањем зуба и разбојничким погледима. Обично би се раскорачио и извратио главу, па би се дерао:

– Ходи ти само Кривошићу у шаке, па да видим спасава ли те бог! – Тако би се бакочио и у сусједству, гдје случајно није било ниједнога бркоње. Али, и тријезан и пијан, већином према жени бијаше њежан, те се често могло чути на улици његово тепање: „Божице, банице, ходи ти к своме Бошкулу. Само ти слушај свога Бошкула, па да видиш смје ли те ко криво погледати, бога…“ И она се скроз преобрази, доби здраву боју лица, постаде ведра и разговорна. У разговору са сусједима и са својом родбином брањаше Бошкула: „А што? Човјек се поваздан мучи, па што мари да се с вечера провесели. Оно јесте ружно што псује, што неће у цркву, али још се није упитомио!“ Једино је страховала за његов живот, и баш лицем на бадњи дан, пред вечеру, умал’се њена слутња не обистини, јер на врху наше улице опколи Бошка жива гужва, из које се чудом спасе, изнијевши само крваву главу и њеколико масница. Божица је стога ишла на завјет Госпи од помишљаја, која влада на једној главици, час далеко од Рибника.

Тако им прође цијела зима, све до пошљедњега дана месојеђа. Пошљедњег мрсног дана, младожења позва на вечеру оца и оба брата. До поноћи проглушише сусједство рикањем и пушкарањем, а сјутрадан Бошко освану скроз друг човјек. Иде оборених очију као каква невјеста, називље бога свакоме, крсти се чим чује звоно, са сељацима „брате и братиковићу мој“, заклиње се „бором“, псује само мачку! Свак помишља: „Полудио је.“ Божица је брижна и суморна и избјегава сваки разговор. Тако је трајало и други и трећи дан, а чудо не престаде, као што пословица тврди. Дјеца се ослободише и почеше га дирати. Један виче: „Бјеж’, ето онога жвркнутог Кривошића!“ Други одговара: „Не бој га се валај ни колико бабе Антице, јер је сад почео добри живот, хоће да се посвети!“ Бошку дође да призове све силе небесне, да дохвата бубуљ, али се на вријеме савлада, удари се прстима по уснама, побјегне од искушења.

На сва питања Божица слијеже раменима и одговара: „О, брате, чудна свијета! Човјек пости и богу се моли, а оно све ударило: „Луд је!…“ „Луд је онај ко то каже!“ Али поред свега њена напрезања да се покаже мирна, видјело се да је брижна. Најпослије она отпетља торбу пред мојом тетком. То је било друге недјеље поста, кад видјесмо Бошка у цркви. Послије подне, дође Божица у наше двориште да се сунча и ево шта исприча мојој тетки:

– Као што знаш, ћаћа и брајо и брацо вечерали су са нама на покладе. Бога ми (шта да кријем?) јели су као вукови, а пили су као хајдуци. Брајо Илија, ја мислим, десет пута рече: „Деде, браћо напунимо вреће, јер за четрдесет дана неће масан залогај кроз наше грло!“ Ћаћа је причао како је тамо у планини, ђе је он рођен, како је он одонуд побјегао због крви. То је, знаш, мени причао, јер су они све то знали. Убио је, знаш… то он, ћаћа… њеког чобанина, па је морао побјећи. И разговарали су о својима работама, већ знаш о којима, и дирали су Бошкола да се тобоже поред мене размекушио, да спава голотрб, и све тако. Али, право, све је то било у шали, онако по домаћу, а брацо Марко ме грлио и говорио да сам ја његова златна снаха. Бошко је већ био добро накресан, али они су се добро држали. Најпосле стиже и њих вино, и онда почеше свашта трабуњати. Мене њеколико пута стари запита јесам ли ја права православка, а кад му ја кажем да јесам, он маше главом и намигује на кревет. Хајде сад ти разуми шта је то! Па онда, сви почеше заносити, све тако њешто. Ћаћа рече да се он уз часни пост чисто подмлади, зато што га извршује како ваља, како су стари калуђери народ учили. Каже: „Више ти помаже сухојаденије (запамтила сам ту ријеч!), него да се пилићима храниш. Али, вели, не помаже ни сухојаденије, ни остали пост, без метанија. Што више, то боље, али триста на дан најмање. Али, вели, не помажу ни сухојаденије, ни остали пост, ни метанија, ни молитве, ако се човјек само једном превари!“ И кад то ћаћа рече, опет намигну на кревет.

– Брајо Илија шапну њешто Бошколу, а он поцрвени сав као рак и, ударајући песницом о сто, поче се заклињати да ће све радити као што је навикао од дјетињства.

– Јао, друго моја, сва претрнух кад то чух! Помислих: „Одведоше ми га банђеници. Опет ће с њима у метеризе, опет ће у контробанад“. Али ми лакну кад стари настави свјетовање, кад рече Бошку:

„Остави се псовке, синко мој. Прије свега не дирај бога, ни његове угоднике, за све вријеме до Ускрса. Послије … а шта ћу ти ја?… Сви смо грјешни, можеш, рецимо, онако, кад си много љут, помало и опсовати. Али запамти, те запамти: не помажу ти ни сухојаденије, ни метанија, ни оно, ако се псовке не оставиш“.

– Брајо Илија додаде: „Кад се пости србаљски, баш онако старински, онда човјек мало и ослаби, али, послије Ускрса, врати му се снага четрдесет пута виша, јер анђели мјере све на драме шта је ко изгубио, па му намире четрдесетоструко! Па онда, брате, ко мање, ко више, свак носи бреме опачина на леђима. Е, хајде, преко године, не поста, не моли се богу, псуј, укради и удари и убиј, па се то нагомила, а бреме треба распртити, или ће претегнути. Је ли тако, снашо?“

– И све тако, друго моја, све мене питају: „Је ли тако, је ли овако“, а ја све потврђујем, иако много шта не разумијем. А Бошко се љуљаше на столици, па све уздише и заклиње се да неће напустити старинске обичаје.

– Најпослије испратисмо их до улице. Стари нам рече на поласку: – „Хај’те, дјецо, у коризму (у пост) са срећом. Реците: коризмице, чистунице, благодатнице, помилуј нас“. И отидоше клатећи се улицом.

– Кад се вратисмо у одају, Бошко опра ноге, па се уми, па исплака уста и грло, а све то говорећи: „Коризмице, мученице, помилуј нас“. Најзад ми рече да му пружим веленцу на ковчег, да му ставим подглавач и покривач. Ја га у чуду запитах: „Нашто то? Зашто да лежиш на тврду и да зебеш?“ Он ме ружно погледа (први пут откад сам му жена тако ме погледа), па узе сам шта је тражио и пружи се на ковчег. Само што рече: „Збиља има Илија право!“ Па ућута и до мало захрка…

– Тешко ми је било, друго моја, јер тада тек разумјех њеке ријечи и приговоре, али опет, захвалих богу од свега срца што га не одведоше, као што сам цијело вече страховала.

– Кад се пробудих пред зору, чух њечије тешко дихање, шкрипање дасака и њеки шапат. Крв се смрзну у мени, јер ми се учини да је ту више зликоваца, те да га даве. Једва прикупих снагу, те скочих и викнух: – „Ко је то?“ Бошко уздахну и одговори: „Лези, жено. Немој ме бунити баш у почетку!“ – „Ма, шта то радиш, Бошколо мој? Шта је с тобом, за бога?“ – вриснух ја. – „Ништа рђаво, жено божја!“ – вели он понизно. „Молим се богу, као што је ред овијех тешких дана. Лези, молим те, и немој ме бунити!“ – „Ма, могу ли ја устати, и тако ми се више не спава?“ – „Е, можеш, али ме не дирај“ И чух гдје у помрчини сам себи каже: „Е, сад морам наново почети“, па опет настаде тешко његово дихање, шкрипа дасака и шаптање.

– Напипах кресавице и запалих свијећу. Он је стајао према икони, леђима мени окренут, обучен, али гологлав и бос. И видјех шта ради! Прекрсти се, па се превије и дочека на длане, па клекне и куцне земљи о под, Тако постоји па се наелак исправи, а једнако шапуће. Разабрах гдје вели: „Боже и свети Ђурђу, опростите и смилујте се! Једанаест!“ Па онда: „Мајчице Богородице, помози и ти! Дванаест!…“

– Ма што: једанаест, дванаест?! – запита је моја тетка.

– Ма, бројаше метанија! Све тако, изговори по једну молитвицу, па додаје број. И ја остадох на ногама и почех се крстити и клањати се, јер ме обузе њека милина… Истину праву да ти кажем, најприје посумњах да није полудио, па онда, сјетивши се свију њиховијех синотњих разговора, смирих се; па онда, ражали ми се видјевши како је скрушен пред богом. Стога и мене обузе кајање. Најпослије он овако заврши: „Исусе Ристе, за твоје велике муке, прими и ово мало мучење и кајање роба твога Божидара Кривошића! Амин! Стотину“. И онда сједе, изнемогао. Тетка прште у смијех.

– Па шта је онда било? Молим те сврши, јер ја видим да сте обоје луди!

– Ништа. Сједјели смо дуго без ријечи. Онда ја, као обично, донесох му круха и скленицу ракије. Он одгурну ракију, па, оборенијех очију, вели: „Носи проклетницу. Зар ти још не вјерујеш да ћу држати сухојаденије?“ – „Ма ја не знам шта је то!“ – рекох склонивши ракију. „Ја не разумијем те ваше ријечи“ – „Па, само ти се каже. Сухо јести, а не варено, него круха и смокава, круха и ораха, круха и лука и чисте воде!“ – „Па докле тако, ако бога знаш?“ – „Па овијех шест дана, до неђеље, и онда ћу помало и врућа, разумије се посна.“ – „Ма разбољећеш се, човјече.“ – „Прођи се, жено!“ – вели. „Свети оци испосници јели су коријење, па су живјели по сто година.“ А био је лијеп и њекако мио онако блијед и скрушен, те ми дође велика жеља да га пољубим, али нијесам смјела. Полазећи рече ми: „Ти зготови штогод за себе, јер, најпослије, каквих ти гријехова имаш на души!?… Ето, више ти немам шта причати. Како је првога дана положио сто метанија ујутро, сто у подне, сто увече, како је првога дана сухо јео, тако је издржао све до недјеље. А од недјеље једе граха, зеља, кромпира, што му зготовим, али ни вина, ни ракије не окуша, а увијек полаже триста метанија.

– И спава на ковчегу? – запита тетка.

– И спава на ковчегу, – потврди Божица поруменивши, па преметну разговор на друге ствари…

Наравно, до ноћи је све сусјество знало за те потанкости, а сјутрадан и цио Рибник, те се дјеца и докоњаци обезобразише и стадоше кињити чудног испосника. На свакоме кораку сретаху га изазивања, свакојаки приговори и поруге, које је он дуго гутао без одзива, па их послије поче зарезивати на рабош. Стисне зубе Бошко, сав позелени и уздрхти, па виче: „Чекај ти, петљо, проћи ће и коризма, акобогда! А Кривошић не остаје дужан никоме!“ У сусјеству њеке се жене бјеху опкладиле да Бошко неће све издржати, да неће извршити једну тачку свота посног програма, али, по причању Божичину, он издржа све… Велике недјеље опет одржа сухојаденије и причести се. Не бјеше много изнемогао, бјеше мало бљеђи, и то је све. Како се пак нагомилало много „дугова“ и како се жена с разлогом бојала да ће се Бошко на сами благи дан одуживати, то поручи по брају Марка, који дође на Ускрс, послије јутрење. Омрсише се све троје и браћа се одмах опише. Божица их је непрестано нудила, само да Бошко не би изашао. Кривошићи су пили, пјевали и псовали цио дан, а сјутрадан Бошкуло започе свој пређашњи живот, све у длаку као и до поклада, почињући од јутарње осорљивости до вечерњега бакочења по улицама и у сусјеству. И одужио се прилично „петљама“ и опет натоварио „бреме опачине“ дуж године, да га распрти у „коризмици мученици“…

Тако је бивало сваке године. За четрдесет дана ускршњега поста Бошко је бивао живи примјер старинскога православља које се у Рибнику одржало само у кровињари Јакова Кривошића; а за триста и двадесет пет дана био је, по ријечима поповим, права саблазан православној пастви…

Годинама је то трајало. Вријеме учини своје. Јаков умрије, Илија погибе у једном сукобу са царинарима, Марко се отсели, кровињара се сруши, Божица погрубје, не дочекавши материнске радости, Бошко је све већма пио и псовао…

Пошљедњих година живота тешко је издржавао коризму, те чим би га ко срио, одмах могаше познати на. њему која је недјеља поста протекла! Пошљедње недјеље „сухојаденија“ бијаше подбухнуо, жут, погнут, утонула трбуха и једва је ноге вукао. Свијет бјеше огуглао на његову настраност, те би га ријетко ко дирао, питајући га: „Како је коризмица?“ А он би добродушно одговарао: „Коризмице, мученице, чистунице, помилуј нас увијек и довијека амин!“ И до краја вијека свога одржа ћаћину науку.

Изворник: Ментални хигијеничар