Владан Матијевић: ПРЕИСПИТИВАЊЕ КЊИЖЕВНОСТИ: О „СЛОБОДИ ГОВОРА” И ЈОШ КОЈЕЧЕМУ (интервју)

Књижевник Владан Матијевић (1962, Чачак), објавио је књиге: Не реметећи расуло (песме, 1991), Ван контроле (роман, 1995, нова верзија 2013), Р. Ц. Неминовно (роман, 1997, нова верзија 2017), Самосвођење (песме, 1999), Прилично мртви (приче, 2000, „Андрићева награда”), Писац издалека (роман, 2003, Нинова награда), Часови радости (роман, 2006), Врло мало светлости (роман, 2010, награде „Меша Селимовић”, „Борисав Станковић” и „Исидора Секулић”), Мемоари, амнезије (есеји, 2012, награде „Кочићево перо” и „Кочићева књига”), Пристаништа (приче, 2014, награде „Стеван Сремац” и „Данко Поповић”), Сусрет под необичним околностима (роман, 2016) и Слобода говора (роман, 2020). Добитник је Награде „Рамонда сербика” 2019. године за целокупно књижевно дело и значајан допринос књижевности и култури. Запослен је у уметничкој галерији „Надежда Петровић” у Чачку, као уредник Едиције „Равнотежа”, која објављује књижевну критику и есејистику.

– Разговор водила Ивана Крсмановић

---

Ивана Крсмановић: Пре неколико година, на предавању са темом „Како постати писац” које је уприличено у чачанској Гимназији, књижевник Зоран Живковић је рекао да се добар писац не може постати пре педесете године живота, и одмах понудио образложење те своје тезе: „Потребно је застрашујуће много прочитати.” У Вашој библиографији смо побројали 12 публикација, већином романа, али и књига поезије и есејистике. Чини се да је роман Врло мало светлости, који сте написали на самом прагу Ваших педесетих, и Ваше најчешће награђивано дело; освојили сте све значајне награде за књижевност на овим просторима и тиме, на срећу читалаца, изгледа оповргли Живковићеву тврдњу.

Владан Матијевић: Мада је у већини случајева мој колега Живковић у праву, не бих могао да се сложим са њим. У књижевности има много великих дела која су написали млади људи. И није редак случај да писац своја најбоља и најзрелија дела напише на почетку каријере. Има сјајних писаца који нису ни доживели педесету годину, а иза њих је остао опус који је обележио светску књижевност. Александар Пушкин је већ у 21. години написао велико дело Руслан и Људмила, погинуо је у двобоју у 38. години. Оскар Вајлд је своје најпознатије дело Слика Доријана Греја објавио са 36 година, ни он није доживео педесету годину. Педесету није доживео ни Алжирац Албер Ками, култни роман Странац написао је са 28 година. Рембо је књижевну славу доживео са 17 година, и све своје песме написао је у адолесцентном добу, у 21. години завршио је са писањем. Има још таквих примера. Наравно, више има примера који иду у прилог тврдњи Зорана Живковића јер човек у зрелијим годинама има веће искуство, и животно и читалачко, а то утиче на његов процес стварања. Падају ми на памет Херман Брох, Чарлс Буковски, Меша Селимовић… Најекстремнији пример свакако је писац Жозе Сарамаго. Али све су то детаљи којима се баве књижевни историчари, теоретичари, критичари… За читаоце је најмање важно ко је кад шта написао. Између писца и читаоца постоји само књига која се чита или не чита, која опседа читаоца и мења његове погледе на свет или га оставља равнодушним и не додирује га ни у једној тачки. Ипак, да се држим Вашег питања и да одговорим кратко: Мислим да искуство писања и читалачки стаж писцу несумњиво помажу, али писац са годинама увек нешто и губи. Моћ писца кроз време је индивидуална ствар.

Лично, сматрам да сада много боље пишем него што сам то чинио у младости, али уједно мислим да немам више ни ону храброст, ни дрскост, ни маштовитост, ни хумор које сам поседовао пре двадесет-тридесет година. Наравно, у првим мојим делима се налазе и слабости које прате неискуство и младост. То је разлог зашто сам прерадио роман Р. Ц. Неминовно и зашто намеравам још једном да прерадим своје прво прозно дело Ван контроле. До та два наслова ми је изузетно стало, баш због тога што у њима има много и дрскости и хумора. А прерађујем их са циљем да текст буде зрелије и квалитетније написан, да одстраним слабости, притом тежим да квалитете које носи младост некако сачувам. Није то лако урадити јер писац се, радећи на старом тексту, мора чувати накнадне памети.

Читаоци су навикли на Ваша поигравања формом – уобичајена је недоследност у нумерацији или насловима поглавља, варирање у дужинама сегмената, интерполације у виду драмских секвенци или новинских извештаја. Најдужи наслов можда најкраћег поглавља у некој књизи гласи „Испоставило се да је анђео Милинко био у праву што од својих дојучерашњих пријатеља није тражио логистичку подршку”, дат у роману Сусрет под необичним околностима. У роману Р. Ц. Неминовно, чији је наслов такође својеврстан формални искорак, имамо стихове, чак и графичке (сликовне) приказе. Ваш најновији роман Слобода говора задржава слободу форме Ваших претходних радова, нарочито у уводном делу, али је занимљиво да се поглавље „Пријатељи” и садржајно разликује од остатка текста – краси га нарација у трећем лицу, уз апсолутно одсуство дијалога. Као контраст том тексту, поглавље којим роман завршава посебно је формално исписано – без очекиваних „дидаскалија” које би додатно осветлиле ликове, дате су брзе и штуре размене мисли протагониста, наметљиво али упечатљиво. Колико форма утиче на квалитет књижевног дела и да ли је та Вама својствена слобода од пресудне важности?

Када форма и садржина иду складно онда је то добро по дело у настајању, мада робовање форми може да ограничава и спутава. Једно од уметничких достигнућа двадесетог века је било разбијање форми у свим жанровима уметности. Чини ми се да је разбијање форме ипак дало већу слободу уметничког изражавања и могућност веће индивидуалности. Талентован човек ће на крају пронаћи своју форму у стварању, а онај ко тражи искључиво њу и труди се само то да истакне, вероватно ће на крају пропасти.
Не волим да се понављам, волим да експериментишем у писању, да трагам за новом формом. Мислим да су бескрајне могућности уметничког изражавања и да је живот кратак да бисмо спутавали радозналост. Али постоје и закони којих се најчешће придржавам. Увек се трудим, или скоро увек, да текст начиним што сажетијим, концентрованијим. Да време у којем се роман одвија буде што краће, да број јунака буде што мањи, да се радња одвија на што мањем броју локација, да ми језик буде, ако не баш што сиромашнији, оно свакако ограничен, прилагођен делу. Зато себи дајем безграничне слободе што се тиче форме, поступка… За квалитет књижевног дела је апсолутно све важно, па је разумљиво од великог значаја и одабрана форма. Обично је брижљиво планирана, али догађа се, као што је са Слободом говора био случај, да се током рада одустане од плана и прихвати оно што се само од себе намеће. Тешко је објаснити процес стварања дела. Највише ми личи на функционисање човековог организма. Толико закона људски организам треба да испуни да би био здрав да је просто чудо како то успева.

Чини се да Чачак као топос и као „дијагноза” увек проналази место у Вашим романима. У роману Сусрет под необичним околностима препознају се просторни оријентири Чачка – биоскоп Сутјеска, Степина улица, стовариште Ратко Митровић. Кретање Ане Жежељ „из Амиџине у улицу Светог Саве, па онда Булеваром Вука” у роману Сусрет под необичним околностима није искључиво фикционално – оно кореспондира реалној чачанској рути у тријанглу тих улица. У роману Р. Ц. Неминовно налази се и типичан „чачанизам” у реченици „главуџу му ставим на гидон” – где реч „гидон” означава гувернал на бициклу, а коју „не-Чачани” уопште не познају и не користе у том контексту. Даље, у Слободи говора, главни јунак се по задатку упутио у Чачак у којем никад није боравио, па сазнаје да Чачак красе римске терме, највећи фикус на Балкану, средњовековни манастири. Поглавље у којем Владимира пратимо до Чачка завршава се констатацијом: „Зар Чачак није град, упитао се.” Да ли такво реторичко питање пародира став да Чачак јесте град, односно ламентира над чињеницом да је својевремено Чачак био расадник интелектуалне елите, а сада је сведен на обрисе безличне шумадијске oпштине која као да левитира у сопственој сенци? Да ли је креативни, уметнички рад у Чачку проклетство или привилегија?

Писац може, чак и фикцијом, да овековечи град, постојећи, као и непостојећи, имагинарни. Град не постоји само на мапама, у историјским записима, у архитектонским достигнућима… У причи „Град”, у збирци Пристаништа, проговорио сам о томе шта чини један град… Џејмс Џојс је описао Даблин у свом Уликсу са готово свим његовим улицама. На основу његовог романа могао би да се реконструише цео град из тог времена. Памуков Истанбул је бесмртан град. Постали су бесмртни и они који су га градили и освајали кроз његову дугу историју, били они историјске личности или измишљене. Ништа мање од Истанбула није стваран ни Макондо, место окружено плантажама банана у које је Маркес сместио радњу романа Сто година самоће. Макондо је по много чему стварнији од Аракатакија, колумбијског градића недалеко од Карипске обале, који је био модел за Макондо. Постоји симбиоза писца и града у коме он живи и ствара, хтео то писац да призна или не. За сваког писца град јесте извор инспирације, било да га доживљава као касабу или као најлепше место за живот. Чак и да га не воли, да се у граду у којем живи осећа као заробљеник, има потребу да о њему пише. У већини мојих дела радња се одиграва у Чачку, мада се мало где он именује. Скоро нигде. А присуство Чачка најбоље примећују они који нису из Чачка, они који су у њему били на један-два дана. Уметнички рад је и проклетство и привилегија свуда, а у Чачку све обично буде мало екстремније него другде. Ове кужне године је, рекао бих, била привилегија живети у малом месту, а мислим да ће и убудуће бити све више.

Постојање ненаметљивих, малих оаза песничког дискурса, које „искоче” из текста као филмске секвенце, посебна су особеност Вашег рукописа. Ти „непрепричиви” прозни бисери расути по густом наративном ткању дати су као визуелни контекстуални бекграунд којим се нарација употпуњује. На пример: „Радно време је ишло ходницима Општине лижући наранџасти лилихип” (из романа Р. Ц. Неминовно), или „Пашњак је додиривао језеро од магле” (Слобода говора). Пословични тон појединих реченица заиста читаоца натера да се прећутно сложи: „Цијуха је закључио да у Београду има много живота зато што је људски живот јефтин” (Слобода говора). Сматрате ли да спадате у оне књижевнике чији се „цитати шерују” по друштвеним мрежама, као опште признање њихове ванвременске универзалности и литерарног шарма?

Иако нисам присталица друштвених мрежа, свестан сам да на њима постоји паралелни свет са овим који живимо, и да он може бити и бољи, нормалнији, хуманији… Мада постоје два моја профила, ако се то на Фејсбуку тако зове, један води мој познаник из Београда, а други неки мени непознат човек који се изгледа зове и презива исто као ја, и који с времена на време глуми књижевника из Чачка, ја нисам на друштвеним мрежама, па не знам да ли се тамо цитирам. Али често чујем да се нека моја реченица цитира за кафанским столом, у јавном простору, да се помињу Р. Ц., Маца Аксентијевић, Џони Глинтић, Ана Жежељ, и то прија јер казује да се моје књиге читају и да живе. Мислим да људи памте оне реченице у којима препознају своје особине, које их подсећају на личну животну ситуацију, или се просто идентификују са мишљењем јунака који је изговара. У томе је вероватно универзалност писане речи.

Специфичност Вашег рукописа је и хумор којим су обојени Ваши романи. То није ни вулгаран, ни клишеиран, али ни политички некоректан хумор, већ заправо здрав, пожељан хумор. Иако пригушена, та шаљива перспектива у сликању људи и њихових поступака дата је најчешће као коментар свевидећег наратора у тачно оноликој мери колико доприноси освежавању нарације или „шрафирању” ликова. Сетимо се приказа вепра: „Уколико не сретне ловца, дивљи вепар живи до двадесет пет година” (Р. Ц. Неминовно) или описа Циврићеве супруге Весне – „Веки је зинула као пеш.” Како уметник „тестира” хумор у делу које ствара?

Хумор је једна од највећих одбрана људског духа од разних пошасти, од људске глупости, репресије, да ли система или технике. Крајем прошлог века светом је завладала ИТ технологија, за мене је то нешто непознато, можда не лоше, али свакако страно и неразумљиво, и потребно је насмејати јој се. Смех је лек и један од начина да останемо колико-толико нормални и здрави, ако то нормални и здрави у данашњем времену нису постали апстрактни појмови. Уметник обично није свестан ни да ствара разлоге за смех. Ако се насмеје у тренутку када напише нешто смешно, касније, док то по ко зна који пут ишчитава и прерађује, свакако не. Никад нисам роман Писац издалека доживљавао као смешан, а у години када се појавио многи читаоци су цитирали неке такве реченице. Био сам убеђен да стварам мрачно дело. Зато сам после и написао Часове радости, не бих ли демонстрирао ведрину по свом укусу. Ако могу да насмејем читаоца, да му макар за неколико тренутака улепшам дан, поправим расположење, одшкринем врата оптимизма, онда сам учинио доста. Многи читаоци су ми рекли да су читајући Слободу говора осећали мучнину јер су их догађаји у роману подсећали на нашу стварност, али да су се понекад и насмејали, што ми је драго.

Приметна је Ваша вештина рада на детаљима. Као кад у високобуџетним цртаним филмовима Пиксар унајми глумце који апсолутно физички личе на цртане ликове којима позајмљују гласове, тако у Вашим романима срећемо ликове чија имена звучно или смисаоно алудирају на њихове особине или занимања – етномузиколог се мора презивати отмено Христић, а новинар у покушају и кварњак рогобатно и приземно – Јездимир Цијуха. Име Хотела Панорама на Маљену је и кровна метафора за Србију – хотел коме су у неонском наслову прегорела два слова, па је исписано ХОТ ПАНОРАМА, персонификује панорамску слику Србије у малом – једне неуређене, технолошки заостале средине у којој стално касне сатови. У поглављу „Пријатељи” (Слобода говора) главни лик Владимир Филиповић је морао „променити” име у присније, обичније име Владо, што је допринело пријемчивијем сликању присног, другарског односа са Сашом, да би у осталим поглављима он поново постао новинар са пуним именом и отменим иницијалом уместо презимена – Владимир Ф. Да ли је такав рад на детаљима исцрпљујући и колико ревизије захтева?

 Доста радим на роману. Неке ствари брзо решим, а неке по више пута преправљам. Нема правила. Како време одмиче тако сам све посвећенији и уједно незадовољнији постигнутим. Слободу говора сам радио прво као драму, па као роман у првом лицу, па као роман у дијалозима, па као роман без знакова за управни говор, и на крају у овој форми. Мислим да дужи рад и промишљање дају боље резултате. И задовољан сам што никада нисам оклевао да поцепам рукопис, ма колико да је био близу краја; да већ завршен роман почнем да пишем из почетка, у некој сасвим другој форми. Због поцепаних страница се никада нисам покајао. Маргерит Јурсенар је истрајно, по више пута прерађивала већ објављене приче и романе, који су иначе били перфектно и сјајно написани већ у првој верзији, и ја је разумем и дивим јој се и због тога. То је неутажива потреба за филигранским брушењем речи, за идеалном реченицом, за бољим описом… Све је то тешко објаснити, то је исконска потреба писца да тежи савршеном језику, стилу. Маргерит Јурсенар је имала литерарну генијалност коју је тешко достићи, али нама који се бавимо писањем својим примером казује да се не либимо да пишемо нову верзију дела, па и објављеног, уколико осетимо да је оно остало недорађено. Могао сам за пример узети и неке друге писце, било је много таквих и у свету и међу домаћим писцима, али Маргерит Јурсенар ми је најрепрезентативнији пример.

Ликови у романима Владана Матијевића имају изражену сексуалну димензију. Ана Жежељ реагује подизањем мајице на еротски глас доктора Јовића, Р. Ц. има свакодневне накарадне еротске навике, док Владимир Ф. неумерено ужива у односима са женама које делимично доживљава као објекте. Да ли сексуалност тематизујете као јунговски креативну снагу, као Надмоћно у којем се сусрећу дух и стваралачко? Јунг наводи да нагон тера човека да размишља, носећи собом архетипске садржаје духовног аспекта кроз који се он једним делом доказује, другим органичава.

 Сексуалност тематизујем у зависности од књиге до књиге. У Ван контроле је сексуалност механичка, хладна, у роману Р. Ц. Неминовно она служи да разоткрије јунакову визију света, у Часовима радости је здрава и снажна, али огољена, лишена било какве емпатије, животињска, у последњем роману служи да пружи трагове смисла живота главног јунака. Знам да би психолози радо видели јунаке из мојих књига на свом каучу, и да би многи од мојих јунака прошли са тешким дијагнозама. Радоману Циврићу би констатовали најмање удвајање личности. И по Фројду и по Јунгу. А не би се боље провели ни Маца Аксентијевић, ни Џони Глинтић, ни Хилари, ни Антрацит… Трудећи се да своје јунаке што животније прикажем, да не буду фиктивни, описивао сам и њихову сексуалност. Чини ми се да сам описујући њу представио и друге аспекте њихове личности. За Јунга је сексуалност, ако сам добро разумео, била област више духовних категорија, уједно и енергија која се негде мора утрошити или усмерити или компензовати. Али он је говорио и о демонима који прате човека кроз његов живот, о празноверју које има већина људи и које их одређује, а свега тога има, мање или више, и у животима мојих јунака. Они се као и ми на различите начине боре за своје место у свету, желећи да му припадају. Али на том путу они углавном страдају, што и није необично, такве судбине се могу видети на сваком кораку, свуда око нас, нарочито код људи који покушавају да искораче из оквира у којима су најчешће рођењем заробљени.

Пре него што је изашла Слобода говора, роман који тематизује проблем медија, истине, и нашег објективног сагледавања реалности у оквиру једног корумпираног и по свему посрнулог друштва, чачанску јавност је узбуркала Ваша беседа изговорена на Дисовом пролећу 2019. године, а која је, иако иницијално настала као похвала библиотекама, дала јасан приказ савременог друштва оболелог од потрошачког синдрома. Познајем особу која је након одслушане беседе, оснажена њеним порукама, дала отказ на послу. Чини се да је Вама било потребно да је напишете, а да је нама било потребно да је чујемо.

Беседа на свечаности поводом отварања нове зграде Библиотеке бавила се указивањем на човекову потребу да негује дух, нешто што се у данашњем свету занемарује. Истом темом сам се бавио и у Врању на пријему Награде „Борисав Станковић”, биће да ме та тема посебно дотиче. Јер човек је на крају свега створио тржни центар и платну картицу. Њему, који сада тежи једино остварењу велике куповине, више није битно колико је сати. Хипермаркети раде од нула до двадесет четири часа, они су нови храмови, а сви ми смо припадници нове општеприхваћене светске религије. У Врању сам рекао и да иза црне касе, тог врховног извора истине, седи касирка сва у белом, као анђео. Да њени прсти цепкају бескрајни рачун и папирић заслужене дужине пружају купцу, пажљиво, рекао би човек да на њему пише вредност новчића који треба ставити под језик, за последњу вожњу чамцем. А наше покрете бележе камере с плафона. Свод је начичкан како камерама тако и рефлекторима који блеште. Не штеди се ни у чему, непристојно је да и купци то чине.

Посветила бих посебну пажњу Вашем најновијем роману Слобода говора, који је недавно изашао у издању Лагуне. Сам почетак романа задивљује и најпробирљивијег читаоца. Флеш кадрови у којима се смењују епизоде познанства Јездимира Цијухе и Андрије Богдановића, а затим сусрета Цијухе и инспектора Малковича, спадају у најфиније, готово филмски реалистичне бравуре у нашој савременој књижевности. Поигравање са перспективама, где се нарација ломи на неочекиваним деловима, уверљиво нас увлачи у тему свеприсутности лажи, корупције и жртвовања у највишим политичким и медијским круговима у земљи. Сложени догађаји у роману драматизују познату теорију Ноама Чомског о стратегијама манипулације људима, а да притом читаво дело резонира тоновима Булгаковљеве „пилатовштине”. Та тешка тема утицаја репресије на животе људи који се баве медијским послом, питање друштвене несигурности, али и ангажованости у таквом друштву актуелизована је овом књигом. И разбијена ваза у хотелској соби парадигма је таквог друштва – Владимир одбија да покупи крхотине вазе, обилази је, прескаче, машта да ће сама нестати – чини све да не би учинио ништа. Да ли је Мишел Фуко у праву када каже да је културни капитал (укључујући и књижевну критику) потребан да демистификује „подјармљеност” субјекта, тј. механизме претварања појединца у политички субјект?

Писац, као и уметници који стварају дела другачије природе, треба стално и изнова да покушава да оголи ову стварност, ма колико то било немогуће, ма колико га она запрепашћивала. Свакако да је Фуко овде у праву. Без културног капитала не би било могуће демистификовати подјармљеност субјекта. Манипулације људима преко медија су у овом веку достигле врхунац. У Слободи говора сам се дотакао феномена моћи медија, злоупотребе медија у политичке сврхе, положаја новинара којима није лако да у свету манипулације и борбе за политичку доминацију остану часни људи. Познати лингвиста Ноам Чомски, који се бави и политичком критиком, писао је о десет начина манипулације људима путем медија, којима је сјајно дефинисао све оно што се дешава данас у медијима и у политичкој клими у којој медији раде. И свако ко прочита то што је Чомски написао препознаће моделе којима политичке структуре владају данас и код нас и у многим земљама у окружењу. Ја ћу издвојити неколико манипулација о којима говори Чомски, а то је употреба дечијег језика у обраћању јавности како би се код ње потиснула критичка свест, величање глупости и незнања, стварање осећаја кривице. Један од јунака у роману Слобода говора зове се Саша Чомски, али то није његово право име већ га је он сам себи изабрао као симболички чин одрицања од породичне традиције и чин слободног избора пута којим ће надаље ићи кроз живот. Он је доста случајно, ако случај постоји, изабрао то презиме, али његов ставови се од тада умногоме поклапају са ставовима Ноама Чомског, који се у својој каријери и те како бавио слободом говора.

Искушења на која наилази Владимир Ф. у Хотелу Панорама и немогућност да напусти то демонско место подсећају на сцене неповратно протраћеног времена у драми Чекајући Годоа. Владимиров непријатан осећај да је праћен и да му је живот угрожен, или је можда све умислио, балансира на клацкалици могућег-немогућег као дихотомије која је окосница овог романа, а можда и нашег битисања уопште. Да ли смо дошли до оне тачке коју Фуко назива „паноптизам”, који се дефинише као својеврсна „свевидљивост”, тачније врста власти која се не заснива на репресији већ на сталној контроли друштва – затвореници не виде стражара, али он види њих. Колико ће још времена неповратно бити потрошено док не успемо да перципирамо ту неслободу?

Занимљиво је да сте атмосферу у Хотелу Панорама упоредили са атмосфером у Бекетовој драми Чекајући Годоа. Критичари су до сада у мом роману углавном видели кафикијанску атмосферу сличну оној из Процеса и Замка. Слажем се са њима, али слажем се да се та атмосфера може доживљавати и као бекетовска. Чак се и главни јунак мог романа зове Владимир, дакле исто као и лик из Бекетове драме, што није био плод моје намере да асоцирам на Бекета. Али и тај мој Владимир се попут Бекетовог налази између наде и ништавила, у бесмисленој, апсурдној ситуацији, коју покушава да разуме. Хотел је постао његов универзум, чија правила не зна и тешко их учи. И ликови у Хотелу Панорама, као и две скитнице из Бекетове драме, док чекају, једни Годоа а други полицију, воде невезане разговоре, користе усиљене шале, језичке игре. Што се тиче вашег питања у вези са успостављањем власти која се заснива на сталној контроли друштва, сматрам да ће нам, судећи по много чему, бити потребно још много времена док не успемо да перципирамо ту неслободу. Мислим на нас у овој држави, не знам какво је стање по том питању другде. Надам се да је боља, да људи увиђају опасност, што не значи да су много одмакли у решавању проблема. А овде појединац жели да буде надгледан, то му не смета, замера власти што свуда нису постављене камере. Може се рећи да је лице насиља често скривено и замаскирано и да је идентитет оних који управљају нашим животима непрепознатљив. Зато је у овом добу перманентне контроле личности преко картица и чипова, затим доступности свих података, као и изложености камерама, тема људске неслободе толико актуелна. Зато се поставља и питање ко је данас слободан и да ли такав постоји.

Друштво приказано у роману Слобода говора (ни)је могло бити друштво било које земља Европе. У Србији су прилике, како роман сведочи, надреално атипичне. Ни торбица у којој се налази жута коверта са нарученим убиством није могла бити детективски мистична, „фенси” актовка, већ нека „рендом” одабрана, сиротињска варијанта торбе за пијац на којој пише „Епско путовање 51. БИТЕФ”. Та торбица је, уз приказ рецепционара који чита Кафку на радном месту, болна слика дубине нашег пораза. Београд у коме су сва паркинг места попуњена, а поред контејнера се игра чопор паса луталица, постао је место општег насиља – навијача против других навијача, парова против себе самих, деце и родитеља. За надмене псеудозвезде естраде и полицијске акције симболичног назива (Оштрица) читалац проналази идентификацију у реалности. Роман, дакле, тематизује проблем бинарне друштвене матрице коју намеће криза идентитета човека у условима пољуљане економије – да ли заиста глупи раде у образовању, прости у култури, а криминалци у полицији? Зашто је Саша Чомски, у причи о цивилизацијској деградацији и паду малог човека, морао бити жртвован? Ко се докопао Јоханесбурга и, заправо, да ли је?

Саша Чомски није имао велике шансе да опстане у друштву које је описано у роману. Хтео је да не изневери своје младалачке снове, да не погази принципе, да остане частан човек, да се професионално бави својим послом, да не жмури пред неправдом, да помаже другима, да сам бира путеве којима ће ићи, а не оне који су детерминисани рођењем, породичним усудом и градом у коме је одрастао. Зато је жртвован, јер сви ми видимо да судбине таквих људи нису веселе. А ко се докопао Јоханесбурга, ко је кога убио, издао и потказао, и зашто, нећу открити. Нека читалац сам закључи.

Мураками је једном, говорећи о својој радној рутини, навео да кад пише нови роман заправо ради као у руднику – потпуно се изолује током писања 8–10 сати сваког дана (виђа само супругу), а онда сваког поподнева преплива 10 километара. Такво самовољно наметнуто мучење Мураками описује као једини метод који даје одговарајуће резултате и након којег, кад књига добије коначан облик, мора на психофизички опоравак. И други савремени писци сведоче о намерним ескпедицијама потпуног искључивања из свакодневног живота док раде на књижевним делима – не читају вести, не посећују пријатеље, не путују. Да ли је такав режим луксуз и који начин рада за Вас најбоље функционише?

Такав режим рада, колико год био тежак, у Србији би био тешко остварив луксуз. Овде ја не знам писца који је у могућности да буде искључен из свакодневног живота и сто посто посвећен литератури. Можда их има, али до тога су дошли стицајем срећних околности. Морам рећи да се кроз време начини мога рада мењају. Сами од себе. Утичу и спољне прилике, али и мој организам захтева и тражи другачији приступ. Некад сам писао само ноћу, уз непрекидне дуге шетње по соби, данас претежно лежећи у сваком тренутку дана када ми се укаже прилика. Некада ми је било потребно да водим исцрпљујући друштвени живот, данас су ми потребни мир и изолација.

Изглед, прилагођавање и опрема текста: Словенски вѣсник

. . .

Изворник: Летопис Матице српске, књига 506, свеска 5