Јелена Миљковић Матић: КРОТКИ ЈУНАЦИ СА ВАРДАРА

У књизи македонског-југословенског етнолога Јована Ф. Трифуноског може се наћи и податак да се народ Јужне Србије/Македоније сусрео са „необјашњивим напуштањем“ и много пре Титове владавине

---

Недавно сам наишла на Јутјубу на једно занимљиво извођење познате македонске песме Море, сокол пије вода на Вардаро. Привукао ме узбудљив глас и симпатичан изговор певачице са Сицилије. До краја се, међутим, песма претвара у лумперајку, тако да сам се запитала да ли је неко тим страним музичарима превео текст. А онда сам увидела да ни сама не схватам заиста о чему се ту пева. Површно да: о рањеном јунаку. Али не у потпуности. Да подсетим читаоце, текст гласи овако:

Море, сокол пије вода на Вардаро,
море, сокол пије вода на Вардаро
Јане, Јане, ле, бело грло, Јане, Јане, ле, кротко јагне

Море, ој, соколе, ти јуначко пиле,
море не ли виде јунак да помине
Јане, Јане, ле, бело грло, Јане, Јане, ле, кротко јагне

Јунак да помине с девет лути рани,
с девет лути рани сите куршумлии
Јане, Јане, ле, бело грло, Јане, Јане, ле, кротко јагне

А десета рана со нож прободена,
а десета рана со нож прободена
Јане, Јане, ле, бело грло, Јане, Јане, ле, кротко јагне

Не може се превидети одређена контрадикторност у тексту: док се у строфама пева о јунаку, соколу са Вардара, и о његовим ранама од куршума и ножа, припев спомиње бело грло и кротко јагње, сугеришући заклање невиног бића. Да би се песма схватила као целина, једино што је могуће јесте повезивање две слике једним смислом, што значи да идентификујемо сокола-јунака са кротким јагњетом, а његове ране са заклањем невинога. Друга је могућност да их супротставимо, али она је нерешиво апсурдна: како може бити јунак неко ко је заклао кротко јагње? и, како може бити кротак неко ко је унаказио сокола куршумима и ножем?

Трећа могућност је начин фолклористике: припеву се одузима смисаона веза са главним текстом, а главни текст се тумачи на тај начин што се смешта у одређену тематску категорију (јуначка, посленичка, митолошка, обредна, дечја) и даље у подгрупу одређену местом коју та тема може имати у годишњем или животном кругу обичаја (жетелачка, сватовска, уз љуљашку, успаванка, бајалица). Овај апстрактан приступ тумачењу песама одсликава се и у устројству фолклористичког школовања: док се о животном контексту песме учи на студијама етнологије на Филозофском факултету, за текст је надлежна народна књижевност на студијама језика и књижевности на Филолошком факултету, а музика и њено извођење се студирају на етномузикологији на Факултету музичке уметности.

Јасно је да текст треба протумачити на целовит начин, одакле произлази закључак да је она одговор узрујаног колектива на неки догађај из локалне историје, када је неки јуначан човек страдао на правди Бога.

Обратила сам се мелографским збиркама Владимира Ђорђевића[1]  и Миодрага Васиљевића[2], где песме нема ни у варијанти текста, а затим и интернету, где на енглеској Википедији, зачудо, постоји чланак о тексту Море, сокол пије.[3] Ту се говори само о том једном стиху, који је први пут записан 1837. године.[4] Слика сокола који пије воду са Вардара је поетски опис било ког цењеног локалног становника, због чега учествује у многим и различитим текстовима. То што је стих до данас постао чврсто повезан са фиксираним текстом о рањеном јунаку и закланом јагњету, додатно ме уверило да та песма опева неки догађај од великог значаја за друштвену заједницу, због чега се он утврдио и проширио, потиснувши варијантне текстове.

Ту се моје мало истраживање о пореклу песме Море, сокол пије морало зауставити. Оставила сам слабашну могућност да је неко некада забележио и негде објавио нешто о месту и времену њеног настанка, можда и о околностима. И још слабије очекивање да се са том белешком сретнем – под условом, понављам, да таква уопште постоји. Заборавих, малодушна, да Господ одговара на усрдно куцање и отвара врата.

Није, дакле, прошло много времена када сам на интернету наишла на скромну књигу македонског-југословенског етнолога Јована Ф. Трифуноског (пре светског рата Трифуновића), под насловом Македонизирање Јужне Србије (Београд 1995, без наведеног издавача). У њој је аутор објавио ситне а тематски карактеристичне занимљивости са својих истраживачких обилазака терена. Књига има стотинак страна и веома је занимљив документ о томе како је народ Јужне Србије/Македоније реаговао на чињеницу да „од рата 1941-1945 године службена Србија необјашњиво је напустила скоро сваку мисао према тој српској средњовековној територији“ где су „била и средишта старе државе“.[5]

У књижици Трифуноског се, међутим, може наћи и податак да се народ тог краја сусрео са „необјашњивим напуштањем“ и много пре Титове владавине, а то пише баш у белешци која би могла бити објашњење смисла песме Море, сокол пије. Преносим у наставку овог мог текста тај запис Јована Ф. Трифуноског, који је насловио „Сокол Рајев“.[6]

Изненађује постојаност његове актуелности, а посебно је занимљива ауторова геополитичка интуиција дата у закључку. Захтеви политике – световне или црквене – без прекида диктирају начине, увек неповољне, на које се интегрише српски народ у условима националне централизације у модерној националној држави и геополитичких злоупотреба овог феномена. И поред тога, душа непомућених, јуначких, а држања одмереног, кротког, становници Старе Србије коментаришу своје драме и трпљења најлепшим песмама које је српско народно стваралаштво дало.

Нећу даље ништа тумачити и објашњавати.[7] Нека читаоци сами осете међусобну резонанцију између приче о Соколу Рајеву, песме Море, сокол пије и судбине народа у некадашњем средишту Душановог царства.

Јелена Миљковић Матић је етнолог-антрополог, запослена у Институту за политичке студије

---

[1] Владимир Р. Ђорђевић, Српске народне мелодије (Јужна Србија), Скопско научно друштво, Скопље 1928.

[2] Миодраг А. Васиљевић, Југословенски музички фолклор II : Народне мелодије које се певају у Македонији, Просвета, Београд 1953.

[3] https://en.wikipedia.org/wiki/More_Sokol_Pie

[4] Др Владан Недић, „Народне песме у Летопису Матице српске“, Научни састанак слависта у Вукове дане – Реферати и саопштења, 5, Београд 1976, 232 (229-235).

[5] Из Предговора, стр. 5.

[6] Јован Ф. Трифуноски, „Сокол Рајев“, Македонизирање Јужне Србије, Београд 1995, стр. 44–47.

[7] Осим да скренем пажњу на значајну штампарску грешку на првој страни Трифуноскиевог текста: уместо 1965. треба да стоји 1865.

Изворник: Стање ствари