ВЛАДИМИР ЈАГЛИЧИЋ ОЧИМА РУСКЕ САБРАЋЕ

Овогодишњи добитник „Жичке хрисовуље“, песник, преводилац, прозаиста и књигослов Владимир Јагличић, већ одавно је заслужио много значајније награде од поменуте, која му се уручује ових дана. Јагличић је можда најпревођенији савремени српски песник на руски језик, те стога објављујемо тек делић из његовог богатог стваралаштва у избору руских колега


Са свечаности уручења награда „Империјска култура“ 2018 (с лева надесно): Јуриј Лошћиц, Владимир Јагличић, Сергеј Коћкало и Григориј Ивлијев

Владимир Јагличић је рођен 4. новембра 1961. године у селу Горња Сабанта, у близини српског града Крагујевца, у учитељској породици. Дечје и школске године провео је у родном селу. С Крагујевцом су везани школовање у Првој гимназији и на Правном факултету, вишегодишњим радом као уредника ревије Погледи, која је 80-их, а посебно 90-их постала једна од најчитанијих у земљи.

У Крагујевцу, коме верност Јагличић чува до данас („нећу да остављам овај град, / вечито му се враћам“), Јагличић се изградио у једног од најистакнутијих песника и прозаика савремене Србије. И додаћемо – преводиоца, изузетног по обиму и каквоћи песничких транспозиција које је остварио (скоро увек без дословника1) с разних европских језика. Ако то у младим годинама беху англо-америчке или француске стиховне стихије, па чак и стари латински језик (циклус песама-тужбалица прогнаног Овидија), то га је доцније све ише почео привлачити континент, „где је као ружа руска поезија цвала“.

Јагличићеви руски изабраници представљени су српском читаоцу не само у облику њихових антологијских ремек-дела, већ и целим збиркама изабраних песама; такве су књиге лирике Алексанндра Блока, Вјачеслава Иванова, Николаја Гумиљова, Марине Цветајеве, Арсенија Тарковског, Варлама Шаламова.

У том низу неочекиваним се могао учинити следећи избор преводиоца. Почетком 90-их година он одлаже на страну редовне стихотворне теме и прихвата се превођења обимног прозног рада. То беше одважна „Русофобија“ академика Игора Шафаревића. Ускоро поглавља књиге, која је још недавно и у домовини колала само у самиздатској верзији, почињу редовно штампати у ревији „Погледи“. Недељник из Крагујевца се нагло разграбљује и по београдским киосцима, а 1993. „Русофобија“ излази као засебна књига на српском – као прво издање за границама тадашње од политичких супротстављености узбуркане Русије.

То није био чин нечије штампарске окретности у нади на брзу финансијску зараду. Србија је публицистичку аксиому великог научника, математичара, прочитала као сурову, проверену истину – не само о новом светском изливу русофобије, већ и о бестидном сценарију Западом подстрекаване србофобије. Последња је у том десетлећу потукла све рекорде некажњености… Најпре подстицање извана сепаратизма и војних сучељености у републикама федеративне Југославије, затим економске и политичке санкције баш против Србије, тобоже кривој због „великосрпског хегемонизма“, насилно чишћење исконског српског становништва читавих области Хрватске, Босне и Косова, америчка бомбардовања мирних београдских четврти, железничких пруга, мостова на Дунаву, кућа у том истом Крагујевцу…

Што се тиче родног града, Владимир Јагличић је у памћењу своје породице, пријатеља, родбине имао још једно сведочанство сличне мржње. 20 година пре његовог рођења, јесени 1941. године, хитлеровска окупациона команда је намислила да се примерно освети месном становништву зато што је партизанско-четничка заседа претходно у пушкарању код града уништила 23 немачка војника. У предграђе Крагујевца, у шумарак звани Шумарице, немачки конвој је извео (из рачуна 100 за једног) 3.000 људи, углавном ђака и њихових наставника, и одмах их све подвргао беспоштедном стрељању. За тако зверски излив расизма и мржње према словенству свет до тог дана, рекло би се, још није знао. А ни о појединостима није одмах сазнао. Обелиск на месту масовног убиства ће се појавити тек после рата.

С ближњима живим тик до Шумарица,
и често одем, кад заболи глава,
у шетњу, поред деце и старица,
и љубавника које крије трава,
где ветар чува нечујна опела…

Нису ли поменским шуштањем својим Шумарице дошапнуле кадгод песнику да је управо он и у обавези да каже земљацима, да донесе до сваког Србина у чему су смислови „Русофобије“? У неустрашивим доказима руског научника пред Јагличићем су се разговетније оцртали тада обриси најновије беспоштедне најезде, предузете против његове домовине.

…Без обзира на несмањену из десетлећа у десетлеће преводилачку оптерећеност (објављено је четрдесет књига превода, углавном с руског), песник и данас остаје веран свом лирском позиву. Уз петнаест збирки његових оригиналних песама сасвим недавно додат је и том изабране лирике „Предграђе хоризонта“. Владимир Јагличић, у јануару 2018. године дошавши у Москву поводом његовог награђивања Дипломом „Империјска култура“ Савеза писаца Русије, поклањао је ту књигу и новим пријатељима и колегама из преводилачког сталежа. А он их има подоста, зато што је из благодарности за изузетну пажњу према руској књижевности стихове самог Владимира, независно један од другог, у разним годинама преводило на руски преко туцета наших стихотвораца. И у њиховој средини дозрева намера издати у Москви, без претераног одлагања, пуновредни једнотомник „руског Јагличића“.

Овде од „Столећа“ понуђен избор сихотворина Владимира Јагличића није у стању да обухвати читав опсег његових тема: од лирике философско-медитативне настројености до признања у верности поетици „неореализма“; од описивања великих јунака старе и најновије српске историје до јединственог циклуса „езоповских“ карактера и сижеа. Јагличић се, уза сву изналазност своје стихотворне технике, не подаје се попут иних земљака свеопштој моди верлибра, такозваног „слободног стиха“ који се, авај, често показује слободним и од смисла. Неретко се обраћа толико тешкој, пошто захтева нарочиту дисциплину, сонетној форми. Местимице је чак потцртано конзервативан и „провинцијалан“. Али то није поза. То је осећање света човека који је заједно са својом земљом доживео… Не – још доживљава трагедију.

1Дословник – буквалан, дослован превод, најчешће песничког текста (прим. прев.)

Владимир Јагличић

Антеј

Путања моја спремна је
да никад је не пређем.
Свуд сам ја, и свуд земља је,
и земља нема међе.

Ко може да ме натера
да сурвам се пред кратером?
Свуда је земља-матера,
свуд ја, оснажен матером.

Кад закорачим, узвитлан
плах орадује грумење.
И достојни су усхита
та веза и умење.

Кораци изборени
одасвуд стижу метама.
Када се споје корени
земни са босим петама.

Остаје мој циљ једини:
од ње се не одвајати.
Ко зрна пуни вајати,
на киши и на ветрини
чврсто на земљи стајати.

Узалуд су вам шкргути:
тај ко ме жели срушити
мораће ме отргнути
од земље, и угушити.

Стабло пред зградом

Кад год изађем, очи у очи
ја се сретнем са њим.
Али га ретко кад уочим,
као далеки дим.

Није дим: накриво, одебљало,
ћути, с храпавом кором.
Као с намером стало,
незнаном и упорном.

Не збуњује га општа живост,
не меша се у грају.
Као да вежба издржљивост
задатом положају.

Можда је пример равнотеже,
сурове верности корену.
Досећи све је теже
стојбеност тако створену.

Пупољи с пролећа, а с јесени
лишће, већ жуто, стреса.
Нема у њему, ко у мени,
ни усхита, ни беса.

Тек изложеност, кроз простор,
од гране до залатка.
Тек уздржано задовољство
извршеног задатка.

На ветру крошњом хучи,
усправљено, не тоне.
То, можда, нечем учи
нас, учењу несклоне.

Никада не малакше
кисеоник вазнети:
омогућује лакше
дисање на планети.

Незнано, чим удахне,
служило је човеку.
И тако, док не усахне,
или га не посеку.

С шумама уврх брега
врши мисију важну.
А ја – сваки дан мимо њега:
и не обраћам пажњу.

Вртић

Ограда, права попут мача,
љуљашке, разне дечје справе.
Уз ревни поглед васпитача,
деца у песку куле праве.

Ван, с клупе, правом посматрача,
видим: дечкић се, косе плаве,
огради ближи – да ојача
увид у ову страну јаве.

Скоро да крикнух: немој, стани,
врати се групи, ограђен
у заштићеној срећи!

Ал он упорно пиљи вани,
као да једва чека трен
кад ће ограду прећи.

Завист

Ово је поље. Ја ту слушам
како зрикавци вȁс дан зричу.
Ко да скривена моја душа
наставља, отуд, дивну причу.

У уређеном људском друштву
покорица је, над безданом.
Не излаз – пропаст видим сушту,
у свету сушто и незнаном.

На све то пристах, скоро нéмо,
ви, горди, збринути и пресити.
Ми ништа не одлучујемо,
чак ни шта ће нас задесити.

Са свешћу да се силом влада,
колики се већ заробише?
Откуд та свест: да им припада
од метра земље ишта више?

Жезло и злато, и трон, или
и зајемчено мртво трупло –
и све сте ви то заслужили,
да је по мени – и тродупло.

Шта сам све чуо, шта видео,
завештавши тај свет бољима…
Ако сам ком и завидео,
онда зрикавцу у пољима.

Ласта

У пољу јара. Само светлост
вид заслепљује под облаком.
Опстати, то је сва уметност
што држи стазу под кораком.

Ал кад заклониш дланом чело
видиш – непусто плаво море:
сенком ласте је пролетело
и недостижно нешто, горе.

Не лети само да се храни
инсектима и плодовима.
Можда промаче да настани
небо под другим сводовима.

Можда висином само живи,
летом првине, сва занета
светом, погледу невидљивим,
других сунаца и планета.

Бескрилности је нашој касно,
отиснути се нисмо спремни.
Ал дај бар замах крила, ласто,
да не останем само земљин.

Предграђе

Брундају аутомобили,
хитне помоћи зле сирене:
ехо су паклен заробили
да вргну душе несмирене,

и, гране ломећ, вране креште,
сваде се крици на улици,
док из кафане звуци треште,
и урла псето на узици.

И идеш некуд, куда било,
где не вијају и не гоне,
где, ако не постоји крило,
постоји привид слике склоне

која дрхтури на јасици,
кроз септембарски смирај. Да ли
описаху тај мир класици?
Бар колико и они – фали.

На месту си где све се мења.
Нико не може да те нађе
у самотности сутоњења
које још зову и предграђем.

Ти збираш песме, тамно расут
на растрешену помисао,
са уверењем, тихим, да су
најбоље што си написао.

Иште сва душа то, одлуком
чистоће духа, самства дугог:
да одмахнеш на сав свет руком
и видиш свет ко нешто друго.

И кад се вратиш, и ти си друкчи,
други ћеш мисли ток пратити.
И кад се вратиш… Шта те мучи?
Можда се нећеш ни вратити.

Излазак у поље

Сад, јер су речи људске међ нама изостале,
већ више се ћутљивој дарежљивости приклањам
твари бесловесних. Свидеше ми се поставке
пољских страшила са дроњама и тиквама.
Сад схватам жбун пун бобица кад ми се лицу примакне,
ко да би нешто да има са мном о врелом подневу,
и чему суманута штедрост крушке дивљаке,
која је све што има изнела, други да поберу.
Небо је надохват скоро, сунце топлину зрачи,
и уз мене је ваздух и пут што травке праши.
Ако изађох самцит то можда само значи
да се Каин не ближи за камен да се маши.
Сусретљивости таквој ко може да одоли?
Сенком прелетне птице што прође преко темена
радује ми се неко ко да ме кришом воли
а нисам га видео дуго, предуго времена.

Психијатрија

Овде сам само у посети,
ал довољно кроз ходник проћи
да човек дахом предосети –
нема ни лека, ни помоћи.

И врзмају се по собама,
пренатрпаним. Неко лежи.
Кроз браве тврде крик одзвања,
а нема куда да се бежи.

Ту се скутрише људи који
друкчије виде свет од нас.
И сваки силник нек се боји
да куцнуће и његов час.

Нису сањали то у мајци,
то није земља обећана.
И сваког часа полицајци
доводе неког наркомана.

С грозничавошћу на лицима,
кад их монструми удостоје,
они се боре са бићима
која за нас и не постоје.

А особље је већ огрезло,
обавештава, мирно, мене:
– Тај витла ножем неопрезно,
онај – резао трипут вене.

Ово је место претпоследње
на земљи. Даље – тек пакао.
И тај те поглед кроз погледе
самоубица дотакао.

Није то више туђ свет. Прећи
у њега слути дубљи траг ти.
И немаш речи шта ћеш рећи
кад ту допадне неко драг ти.

Већ знам кога ту пожалих,
шта наопако предосетих:
разумнији од нас, осталих,
овом су свету у посети.

Свет је препознат и дочитан
ко неуспела лоша књига.
Он је пролазан и небитан –
битније им – одбацити га.

Они чувају неки спомен
за нас одавно трошни,
ко драги камен, неполомљен,
света из ког су дошли.

Ал до нас допру, сред нереда,
виђеног, чутог – ко обзнана:
упале очи, лица бледа,
и крик кроз врата закључана.

Пијанац

Киша, и небо плаво,
и трг капима засут.
Он спава, мокром главом
ослоњен на свој странпут.

Ко перек на салвету,
належе, свом јачином.
Скврчио се ко фетус
у утроби мајчиној.

Дише ли, или не дише?
Мљацка у сну, забректан.
Да ли му се од кише
причиња Хебин нектар?

Већ кола хитне помоћи
завијају, сиреном.
Да помогну, пре поноћи
свакоме несмиреном.

Миран је, сред свог бездана.
Зенице му се шире,
и гледа лица незнана
што радознало вире.

И мисли: смрт је, добрано,
већ обавила своје.
А заклети се могао –
анђели не постоје.

Ко да се брецну, трже,
ал на носила приста,
приправна да подрже
осећај бестежинства.

Раса

Када пронађу скелете бића митских, ненаших,
испада, пронашли су изумрлу расу.
Нико до историјског времена не домаши
ко да га нису хтели, или презрели да су.

Ал такво тумачење може нас и занети
ко дете које виси над безданом у љуљци,
утиском несигурним да су на планети
некада живели дивови, а сад – само патуљци.

Казанџија

Превиру шљиве у шећеру,
већ месец и пô сред бурета,
зна казанџија праву меру:
права је мера већ унета.

Постоји време прве цвасти,
и време кад се трава сече.
А сад, у сутон септембарски,
шљиви је време да се пече.

У дну дворишта под казаном
он пали ватру, ону тиху,
све иде као подмазано,
баз журбе ко у добром стиху.

Ври у казану. Испарења
осуше грла крај ватрице.
Што више се у сутон мења
дубљи је поглед жеравице.

Зацврчи дрво ко по месу,
и ватрине су сенке живе.
Казанџијине приче све су
фантастичније остварљиве.

А кад истече џибра најзад,
пуни се кофа са препеком,
узварио је, видиш, казан
ракију, белу, као млеко.

Свак ко чашицу бар испије,
зна, то је лек, и слути – ко да
ничег ваљаног без магије
тајних познања, из народа.

Стакло

Гледам кроз прозор. Ваљало би лећи,
већ ноћних капи гледах ток са стакла.
И требало би до краја дорећи
реч – њу је киша поноћна подстакла.

Да ли ме видиш? Јер је доба мрачно.
Нећу те наћи вани ни уз свећу.
Падам на кревет. Као да зна тачно
ноћ кад ћу лећи а устати нећу.

Спајају капи, осећам све јаче,
пробивши ток низ стаклене стрмени,
нешто безмерно што напољу плаче
и то што жели реч наћи у мени.

Вани се вода контроли отела.
Прожеће влагом сваки земљин сантим.
Памти ли киша, онда од почéла,
ко ја што слике из детињства памтим.

Шта с недореченом чинити лепотом
што се на речи троши немилице?
И зар се мора исплакати потоп
да бих Божије препознао лице?

Посебно место

Ово место за мене оживети још уме,
мада је голи камен, празна кућа и штала,
и како ме доведеш овамо, бели друме?
У ову је празнину сва историја стала.
И где ти видиш трупац, видим на њему старца
који ми објашњава свет овај смртоносац,
где је огњиште хладно мени ватра зајарца,
ливаде медне коси још увек сабласни косац.
И где је плот разваљен, и где се шуња мачка,
и где до бола познат сваки грумен и тресет,
где је босила нога детиња и дечачка –
сунце не греје исто, и не сја исто месец.

Јуриј Лошћиц

Предговор и избор Јурија Лошћица

У задрузи

И запеваху у задрузи
сељаци, сложно: „Ружо бела…“
С нама, на гајбе, ноћ је села,
сва Србија је у тој ружи!

„Почуј“, дошапнух кришом музи:
„Мој народ пева! Хор анђела
није, ал мени драг је. Дȅла,
праштај ту слабост своме слузи!“

Опчини душу звук нескладан,
полупијаних речи клубе,
уз сочне псовке, шале грубе.

Не беше свету душа рада!
Ал јаук песме, сад, тим бдењем,
поредим с другим, већ, рођењем!

Ваздух

Није ли ваздух преотео
част хранитељ мени да буде?
Сваки мој дах је гутљај врео
што упија га смрти студен.

Није ли ваздух, тек, поднео
све смртне битке и пресуде?
Нико ме није још омео
да дишем, кроз зрак гледам људе.

Тај ко удахне пуним плућем
учини доста. Шта би више?
У казамату чак ће, спућен,
слободу знати, већ услишен.
Зато због тела свог трунућег
не кукам, него дишем. Дишем.

* * *
Драгану Бунарџићу

Још се, свакога јутра, будим, мрк,
а да не схватим како сам још ту,
још непренесен, неприпао сну
да сам у храму (насмеши се брк)…
…носи ме тројка, прапораца сплет,
уз драгачевских труба нашки хор,
кроз православни неовдашњи двор,
у хармонији какве нема свет.

А још ме држи смирујући сан,
да стекао сам коначења лог,
да приљубљен сам уз неки благ длан,
да свануо је дуго чекан дан,
у свету у ком, често, никог свог –
да су уз мене Русија и Бог.

Још се свакога јутра –  Драган Бунарџић – савремени песник и преводилац из Краљева. Песму је на руски језик препевао Виктор Широков – напомена Вл. Јагличића

Виктор Широков

Змија

Кад клизне, ил под жбуњем шушне
непоменица невидљива,
знај, то је она, душе рушне
носи у доњем свету жива.
Пази се, али не уједа,
већ указања невидиме,
не од отрова, не увреда,
већ да не сикне твоје име.
Да не постанеш слуга гује
каквог презиру птице, лузи,
да те без жалца не отрује,
да ти у срце не упузи.

Из избора Виктора Широкова

Позив Олегу Павлову (1971-2018)

Могли смо, Олег, прошетати Москвом,
било је такве прилике — ал ти знаш,
никад се ником не јавим, и просто,
одлази човек, а себи не призна

да се то — једном, и занавек, могло
памтити, филм је могао да се сними…
И шетали смо, ал свак шета подно
вулкана који управо се дими,

по ерупцији масовног убиства
чији је израз — експлозија срца…
И оде човек, ко да на све приста,
а није, веh га мучки нешто скрца…

И ево, кньига по смрти се рађа,
читају сенке зида Платоновог…
Живот, живота вечног дрска крађа,
без нас извесног постојања новог.

Могли смо, Олег, корачати Москвом,
попити пиће-два с Виктором, с Јуром,
утврђивати боље шта смо, ко смо,
у општој ноћи, космичкој и штурој.

Остаде Москва на невидној црти,
да недохватност окрилати превласт.
Мислим о твојој изненадној смрти
као о некој најави за све нас.

Још нешто, Олег. Морам да осетим,
бар као сенка на платонском зиду:
позва ме писмом, тад, да те посетим,
ал који свет си имао у виду.

Књига Олега Павлова „Дневник болничког чувара“ објављена је у Србији у мом преводу неколико дана после његове изненадне смрти. Пре тога смо се дописивали. Чак сам боравио у Москви јануара 2016, али нисам свратио код њега, и нисмо се срели…

Виктор и Јура су Виктор Широков и Јуриј Лошћиц, с којима сам се срео у Москви тада, у јануару…

Платонски зид – алегорија из „Државе“, о пећини и сенкама на зиду – напомене Вл. Јагличића

Победа

У свету силних хохштаплера
ја сам – несрећни сиромашак.
Побеђујем ко атмосфера,
ко чист, с дна света, ломни дашак.

Пустиће ме, можда, да старим,
да им не кварим само план.
Само за живот да не марим.
Да се опростим, длан о длан.

Да л опростиће збор тих, истих,
(страшна је то и помисао) –
што толику им воду испих,
што туђ сам ваздух удисао?

Трем

Под оним тремом стриц је лети
спавао, стрина разбој ткала.
Хрче, ко тога да се сети,
справа је ревно чекетала.

Слушаш, ти звуци време чате:
не застрепи пред казном,
док стриц не преспи летње сате,
и док чекеће разбој.

Говор

Често говорим сâм са собом,
јер мислим: неко слуша.
Ко, с незнаним се сревши гробом,
цвркутава грмуша.

Било у кући, у пољу, шуми,
у штали, међ говедима,
сакрално ме и зрак окуми,
и прихвати ледина.

И кућне ствари, и влажне травке,
свако се нéмо труди
да схвати моје тужне јавке –
само не могу људи.

Немоћ

Сваки се дан у свету гине,
живим као да тога није,
уживам, ко да ме зло не брине
мнозином опште погибије.

Спавам сву ноћ ко мало дете,
згреје ме жена, пробуде деца,
одговарам, кад ме се сете
телефоном (тај звук ме штреца

и изнервира – све у свему,
кад ме на миру не оставе).
Кад једем, не мрвим на мушему,
идем на свадбе, сахране, славе,

гледам да мрава не згазим, ни да
пригњечим муву, ил комарца…
Да будем срећан, не заридам
снемоћалошhу мудрог старца.

Шта може друго човек? Псина,
лако свикла на све солуције…
Јесу ли бољи били пећина,
ил крвав метеж револуције?

Чему бунтовна убеђеност
свету у ком смо само гости,
када постоји уређеност
с крхким оквиром смирености…

Јер довольно је да се љушне
свагдањи свет у топлој крви,
да изгубим све црте мушке,
грађанској послуши да похрлим…

Умемо ли и друкчи бити,
сем једнолика гробна пратња…
Јер не смемо ни замислити
колико лица има патња.

А ипак нешто стално бурка
крв, и не да јој да се сложи
с неправдом која трн шипурка
ко да забада у прст ножни,

док на посао одлазим, редно,
да примим плату двонедељну,
да постојанье неугледно
стекне смисао и коб жељну…

Мраз или јара – ја се свикнем,
на леду – пазим да не склизнем…
На скверу мунковски да не крикнем,
у плач Рахилин бризнем.

Увид

Ништавност – све куд допрех,
мој таленат је – осредњи.
Свет – величанствен, ко пре,
а ја у њему – последњи.

Будним ме затекну свитања,
с увидом да је – о среће! –
битнији свет од питања
биће ме, или неће.

Јер, равнодушно бивање
и синова и оцева,
није занемаривање,
него праведна оцена.

Владимир Корман

Тек каткад глас промакне
повлађивања сновитог…
Из које снаге, одакле?
Још веће пропасти, очито.

Но, зар је важно толико
име сопствено промаћи?
Већ сам одавно навико
друга имена пронаћи

у ловорима, трофејима –
како их ките венци…
Достојан корифејима
да останем у сенци.

Примедба руског преводиоца Владимира Кормана:

Песма Владимира Јагличића „Увид“ умногоме се очигледно дозива с познатом руском песмом Јевгенија Абрамовића Баратинског:

Мој дар је убог, глас мој није громак,
али – ја живим на тој земљи малој,
и биће неком до мог жића стало.
Срешће и мене далеки потомак
у песмама ми. Знам: души ми жеље,
с његовом скупа, мир неће одрећи.
И ко што данас имам пријатеље,
у потомству ћу читаоца стећи.

Из избора Владимира Кормана

P. S. Превод горње песме Јевгенија Баратинског је, наравно, из пера Вл. Јагличића – прим. Словенског вѣсника

(Visited 47 times, 1 visits today)
ГЛАВНА, УМѢТНОСТ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *