Николај Агафонов: ПУТОВАЊЕ У АНТИСВѢТ

Научно-фантастична прича


Протојереј Николај АГАФОНОВ

Деведесетих година, сада већ прошлог ХХ вѣка, на једној од конференција, посвећеној борби с наркоманијом, упознао сам се са чувеним научником, психијатром, доктором медицинских наука Антоновом Александром Ивановићем. Пришао ми је за врѣме прѣдаха и, прѣдставивши се, поставио, како се менѣ учинило, чудно питање:

― Да ли Црква довољно добро познаје знаке доласка Антихриста?

Одговорих да је у Светом Писму указано на нѣке знаке доласка Антихриста. Такође, учење о Антихристу изложено је у Светом Прѣдању код нѣких Светих Отаца.

Он ме је врло пажљиво слушао. На крају нашег кратког разговора, нѣ уздржах се од питања зашто га занима тема Антихриста. Он се нѣкако загонетно насмѣшио и обѣћао да ће, приликом слѣдећег сусрета, обавезно одговорити на моје питање. Растали смо се размѣнивши посѣтнице. Ја сам већ почео заборављати на наш летимичан сусрет, кад ми је Александар Ивановић позвонио и позвао ме да допутујем у обласну душевну болницу. Александар Ивановић ме примио у свом пространом кабинету и, замолив секретарицу да донесе чај, стао упућивати у ствар.

― Ја, оче Николаје, већ тридесет година радим у области психијатрије. Каквих се само случајева нѣсам нагледао! Али овај ми се чини најзагонетнијим с научне тачке гледишта. Ево, већ више од два мѣсеца налази се код нас на лѣчењу нѣобичан пацијент ― доктор физичко-математичких наука. Јула 1990. године нашли су га гдѣ у својој лабораторији лежи без свѣсти. Срце му је, иако слабо, куцало, организам је функционисао, али освѣстити га лѣкарима нѣје успѣло. Тако је он у коми пролѣжао двѣ године, на клиници КГБ-а. Када је изашао из коме, почео је говорити нѣвѣроватне бесмислице: о антивасиони и о Антихристу, па су га, наравно, упутили к нама. Како је он носилац војно-стратешких тајни, држе га у нарочитом, затвореном режиму. Он већ одавно моли да му се доведе свештеник. Поштено да Вам кажем, осѣм мање нервне узбуђености, никаквих скретања ја у њему нѣ видим. Ако нѣ рачунамо те његове бесмислене фантазије, у осталом он је ― нормалан човѣк. Ја већ помишљам ― нѣ стојимо ли ми прѣд великим медицинским открићем? Јер, то може свѣдочити да човѣк, находећи се у коми, такође има снове с најфантастичнијим виђењима. У мојој прѣтпоставци збуњује ме само то што болесник у свом животу ниједном нѣје читао Јеванђеља, то је типичан совѣтски научник, кога је од младости занимала само физика и математика. Онда се поставља питање: откуда код њега те фантазије? Јер, сан је нѣки одраз стварности, виђене и спознате човѣком. Уосталом, оче Николаје, нећу Вас оптерећивати својим нагађањима, хоћу да га ви сами послушате и изведете свој закључак.

Пођох, заједно с професором, у једну одвојену зграду. На првом спрату болничар нам отвори врата и обретосмо се у нѣвеликој, но ипак доста удобној соби. У њој су се налазили кревет и сто, над столом ― поличица с нѣколико књижица и свезака. На поду ― ћилимчић. Нама у сусрет, од стола се диже омалени, сувоњави, старији мушкарац, проћелав и помало блѣдог лица. По изгледу, било му је 60-65 година. Насмѣшио се Александру Ивановићу, као старом познанику:

― Најзад сте, Александре Ивановићу, удостојили пажње молбу нѣвино осуђеног.

― Ма шта то говорите, Павле Петровићу, за нас Ви нѣсте осуђеник, него само пацијент, коме је потрѣбно лѣчење.

― Зашто ме онда држите овдѣ? ― показа на прозоре с рѣшеткама Павле Петровић. ― Добро, нећемо о томе, ― махну он руком, ― нѣсмо мала дѣца, ни ја, ни Ви, Александре Ивановићу, све разумѣмо. Упознајте ме са баћушком.

― Ово је отац Николај, ― прѣдстави ме он, ― образован свештеник, завршио Духовну академију, прѣдавач богословља. А ово је Павле Петровић Овчинцев, доктор физичко-математичких наука, ― прѣдстави и менѣ свога пацијента Александар Ивановић.

Овчинцев, смѣрно приклонив главу, изговори:

― Благословите ме, оче Николаје.

По томе што нѣје сложио руке за благослов, него их држао у ставу мирно, закључих да је он човѣк нецрквен и, просто прѣкрстив, положих му руку на главу.

― Па тако, ја вас остављам ради тајне исповѣсти, ― ужурбао се Александар Ивановић.

― Та, останите и Ви, Александре Ивановићу, у мене за баћушку ничега таквог нѣма што Вама већ нѣсам причао.

Болничар унесе још једну хоклицу и ми посѣдасмо.

― Мене овдѣ, оче Николаје, држе за ненормалног, ― почео је Овчинцев своју причу. Главни лѣкар хтѣде нѣшто рѣћи, али Овчинцев махну руком ка њему. ― Нѣма потрѣбе, Александре Ивановићу, ја бих и сâм у своје врѣме све то сматрао бунцањем безумника.

Све је почело тако што су јануара 1964. године мене, младог физичара који обѣћава, послали на засѣдање Астрономског Савѣта АН СССР у Естонију, у Тартуску опсерваторију. Тамо сам чуо извѣштај академика Наана о симетричној Васиони, који је толико много прашине дигао у научним круговима и изазвао много спорова. Нѣ оптерећујући Вас, баћушка, за Вас нѣпотрѣбним научним подробностима, казаћу само да се суштина теорије академика Наана сводила на слѣдеће. Саврѣмени развој физике довео је до открића античестица за све чињенично познате честице на свѣту. Честице и античестице су својеврсни двојници, који се један од другог разликују само супротним набојима. Ипак, ако су честице „коцкице“ нашег свѣта, онда су античестице само „гости“, који се на тренутак у њему појављују. При сусрету античестица са честицама долази до анихилације, простије речено, долази до праска, услѣд кога се оне узајамно уништавају, ослобађајући притом огромну количину енергије. На основу многобројних посматрања античестица и проучавања њиховог понашања у нашем свѣту, нѣки научници дошли су до закључка о постојању антисвѣта, који је сличан нашем свѣту и сапостоји са њим, али се одликује супротстављеним у односу према њему знаком. Скандалозним у том извештају академика Наана било је то да се обе половине Васионе ― свѣт и антисвѣт ― појављују, на крају крајева, ни из чега, из апсолутне пустоши. Ако се строго поштују закони одржања то се чини крајње парадоксалним. Јер, смисао закона одржања и састоји се у томе да се из ничега ― ништа нѣ појављује. Ништа нѣ може породити нѣшто. Сагласно Наановом тврђењу, ништа рађа нѣшто и антинѣшто истоврѣмено. Све је, ипак, прилично просто.

Павле Петровић устаде и, пришавши столу, нацрта оловком на папиру.

― Пазите: једначина (–1) + (+1) = 0 може бити прочитана обратно 0 = (–1) + (+1), тј. почетни грађевински материјал Васионе је пустош, вакуум.

― Па то се слаже са библијским учењем да је свѣт створен Богом ни из чега! ― ускликнух ја.

― Е, управо то је, оче Николаје, и узнемирило наше атеисте у Наановој теорији, она је посредно потврђивала догмат Цркве о творењу свѣта Богом ни из чега. Но ја, због младости, нѣсам томе придао значаја. Мене је повукла сáма идеја о постојању антисвѣта. Вративши се са засѣдања у Москву, потпуно сам се удубио у изучавање античестица. За своје прѣтпостављене припремио сам исцрпан извѣштај о искоришћавању античестица за прављење оружја огромне разорне моћи. „Оне горе“ је то јако заинтересовало и додѣлили су ми цѣлу лабораторију са тимом сарадника. Послѣ седам година најплодотворнијег рада одбранио сам докторску дисертацију. Постао сам најмлађим доктором физичко-математичких наука. Дошао сам до научно доказаног закључка да ако негативно набијене честице продиру у нашу Васиону, онда и наше позитивне честице такође морају продирати у антивасиону. Дању и ноћу сам радио на модулирању апарата за упућивање честица у антисвѣт. Каткад ми се чинило да сам близу открића вѣка, а зацѣло и тисућлѣћа. Ја сам већ био убѣђен да у паралелну Васиону шаљем позитивне честице, али то је било нѣмогуће потврдити. А када би ми успѣло тамо послати цѣо апарат, налик свемирском, који би се могао вратити и донѣти нѣопходну информацију! Сада сам се већ будио и лѣгао само са том мишљу. За све друго изгубио сам сваки интерес. Нѣкада сам са задовољством читао Пушкина ― сада нѣсам могао прочитати ни ретка, нѣкада сам јако волео класичну музику ― сада ми се то чинило губљењем врѣмена. Живѣо сам само за једно. Опсѣднут својом идејом ја, убѣђени атеиста, почех се, нѣзнано коме, молити за то да ми се открије оно што још нѣдостаје у мојим теоретским разрадама. То ми се ускоро и открило.

За нас, научне сараднике у области атомских истраживања, били су доступни сви архиви извезени из тајних научних лабораторија фашистичке Нѣмачке. Баш у њима сам и набасао на једну мапу, на којој је стајала лична забѣлѣшка академика Корољева да је за истраживачке радове она бескорисна, пошто је од свѣх докумената у обради тог правца остало нѣколико листова с нѣразумљивим формулама. Али, када сам ја видѣо те формуле, срце само што ми нѣје искочило из груди. То су била та иста истраживања о антисвѣту, која сам и ја водио. И оно што ми је нѣдостајало за даљи рад, било је управо у тим формулама. Текла је 1990. година, ја „оне горе“ нѣсам извѣштавао о мом открићу, желећи да се прво увѣрим у правилност својих истраживања. Три мѣсеца сам спремао свој уређај. И, када је он већ био спреман за испробавање, десило се нѣпредвиђено. У лабораторији сам се, као и увѣк, задржао до касно. Укључивши још једном апарат, ради провѣре, намах се нађох у тами, свѣтло се угасило. Рѣших разјаснити у чему је ствар и упутих се ка вратима, заборавивши да искључим мој уређај. У том тренутку у лабораторију поново дође струја и обретох се у зони дѣјства мог апарата, који шаље предмете у антивасиону, и ја сам, већ у слѣдећем тренутку, њиме био прѣнесен у сасвѣм други свѣт. Свѣт у коме сам се обрео нѣје просто био стотинама свѣтлосних година од куће, он је био кудикамо даље од свих замисливих растојања. Он се находио у другој димензији. То је био свѣт који нѣје постојао за нас на Земљи, и за који нѣје постојао овај наш, земаљски свѣт. Видѣх да се находим у туђем граду, насрѣд огромне улице, по којој се мувало мноштво пролазника, али на мене нико нѣје обраћао никакву пажњу. Уоколо су сијале разнобојне рекламе, грмѣла нѣкаква нѣпријатна музика, нѣка срѣдина измѣђу тешког рока и цике нѣдокланог прасета. Одмах за оградом плочника почињао је доста широки колски дѣо улице по коме се, у нѣколико редова, кретала густа рѣка аутомобила. Примѣтих да је у том свѣту још теже дисати, вȁс ваздух је засићен гаром и смолом. Потапкавши у мѣсту, ја се улих у општу људску рѣку и пођох, што се каже, насумице. Ишао сам прилично дуго, почињало ми се чинити да тој улици нѣма краја. Но, ускоро се рѣка пролазника стала примѣтно проређивати, па отуд закључих да се крећу из центра града према периферији. Тада се окренух и пођох поново у правцу центра. На крају крајева страшно се уморих и огладнѣх, али нѣсам знао: коме и како се обратити? Гледаће ме као лудака. А на ком језику с њима и да се објашњавам, мој језик они нѣ знају ― ја њихов нѣ знам. Вукао сам се све даље и даље, савршено нѣ схватајући шта ми то трѣба и шта ми је чинити. Прокрала ми се у срце, а затѣм обузела сву душу туга, туга усамљености. Огроман град, а ниједне сродне душе. Сви су туђи, ја никоме нѣсам потрѣбан. Зашто сам ја овдѣ? ― по ко зна који пут постављао сам себѣ то питање. Најзад, коначно малаксавши у том бесмисленом ходању, забасах у нѣки паркић, сѣдох на клупу и произнѣсох гласно: „Господе, како сам уморан… И зашто сам ја овдѣ?“

― Ви сте Рус? ― зачух поред себе питање на чистом нѣмачком језику.

Ја поскочих, као опарен, од изнѣнађења, упиљивши се у старчића, који је сѣдѣо на другом крају скамије. Старчић је био нѣвеликог раста, с малим, црним, просѣдим брчићима под носом.

― Да, ја сам Рус, ― казах сметено, ― а ко сте Ви?

― А ја сам Нѣмац, ― одговори он нѣкако печално, ― чиме се нимало нѣ поносим.

Нѣхотице ми се оте глупо питање:

― Зашто се нѣ поносите?

Тада он скочи са клупе и, машући рукама, узрујано проговори:

― Зато што Нѣмци нѣсу извршили своју велику историјску мисију! Изгубили су рат! Премда сам их ја водио, водио ка побѣди! Побѣди, која би засвагда рѣшила све свѣтске проблеме! Вѣчни Трећи Рајх све би у историји поставио на своје мѣсто, једном и заувѣк. Али, моја нација показала се нѣдостојном тог великог прѣдназначења. Ето зашто ми је стидно што сам ја Нѣмац!

― Ви сте ― Адолф Хитлер? ― запањено ускликнух ја.

― Да, ја сам Адолф ― нѣкако млако одговори Хитлер, сѣдајући поново на клупицу. ― Ако сам и мрзѣо вашег владара Стаљина, он је достојан супарник, од њега се има чему научити. У принципу, нас двојица смо у понѣчему слични.

― Он је већ умръо ― казах ја.

― Нѣје ваљда? ― прену се Хитлер. ― А шта је сад с Нѣмачком, ко влада у Русији?

Вама се то може учинити чудним, али у цѣлој тој туђој и хладној антивасиони Хитлер је био једина менѣ родствена душа. Он ми се чинио сродним и блиским човѣком. Тамо, на Земљи, он је за милионе људи био параноиком, изродом и убицом милиона, а овдѣ у целој Васиони ― јединим човѣком. Сада би ми страшно било да изгубим Хитлера, једину карику измѣђу мене и цѣлог човѣчанства, ван кога смо ми, показује се ― ништа. Ја нѣсам фашиста, штавише, у својој бити, мрзим фашизам. Али био сам спреман загрлити тог човѣка и ридати на његовим грудима, и менѣ је свеједно било ко је он: Хитлер, Мао Це Дунг или Стаљин, главно да је он, као и ја, био човѣк, а уокруг само ― антиљуди. Драговољно сам испричао Хитлеру о подѣли Нѣмачке, о Нирнбершком процесу, о атомском бомбардовању Хирошиме и Нагасакија, о стварању државе Израел.

― А шта, ― упита Хитлер, ― Труману нѣсу судили за убијање стотина и милиона нѣвиних Јапанаца?

― Нѣ, ― рѣкох ја.

― Па да, заборавио сам да побѣдницима нѣ суде, ― уздахну Хитлер.

Сада је на мене дошао ред да постављам питања:

― А како сте Ви овамо доспѣли, господине Хитлер?

― Мислим, истим путем, којим и Ви. Моји научници су припремали ново тајно оружје ― испаде излазак у антивасиону. Вршили су опит на тисућама затвореника. Сви они упадали су у кому. Но, научници су тврдили да је духовна супстанца тѣх људи за то врѣме у антивасиони. Већ приликом јуриша на Рајхстаг наредио сам да на мене примѣне тај уређај, а тѣло, које буде у коми, спале. Тако се и обретох овдѣ. Дуго се скитах, док се нѣ сретох с једним затвореником из мога конц-логора. Он ми је и помогао да се снађем, научим језик. Изнајмљивао сам стан код једне овдашње проститутке. Њој се родио син, наравно, нѣ од мене, ипак сам бестѣлесан. Када је мајка његова умрла, васпитао сам га као сопственог сина. Сада је он главни инжењер-хемичар у једној корпорацији. Талентован младић. Моју књигу „Мајн Кампф“ изучио је, по мојим причама, још у дѣтињству. А онда је порастао, па је искритиковао: много је у њој, вели, добрих идеја, но све је то грубо и нѣје вѣчно. Трѣба, сматра он, гледати у корѣн ствари. Истинска власт, каже, нѣ достиже се силом оружја. Ко узмогне примирити све људе, учинити их срѣћним, тај ће и располагати највишом влашћу.

Менѣ су се судови фиреровог посинка чинили разумним и занимљивим. Испричао сам Хитлеру како сам доспѣо у антисвѣт. Чувши да су ми помогла истраживања његових научника, он задовољно хмъкну.

― Хајдемо-те мојој кући, ― рече, ― нѣдалеко је одавдѣ.

― А шта је било са затвореником конц-логора, с којим сте се сусрели? ― упитах ја.

― Он сада живи с нама, показао се врло проницљивим Јеврејином. Заједно са сином ради у његовој лабораторији.

Дошли смо до велике, сиве, вишеспратне зграде и, попевши се лифтом, ушли у стан. Стан се показао прилично пространим. Дочекао нас је Јосиф Јаковљевић Дељански, бивши становник Житомира. Он се, за вечером, живо распитивао код мене о свѣм новостима у послѣдњих четрдесет пет година. Сазнавши да је Стаљин умръо послѣ почетка ислѣђивања завѣре лѣкара, значајно се осмѣхнуо:

― Да лѣкаре нѣје задѣвао, још би живѣо.

Ускоро је дошао Хитлеров посинак Адам Адолфовић.

Њега је веома заинтересовало то што сам ја нуклеарни физичар, а пошто је сазнао за мој проналазак, обрадовано је узвикнуо:

― Баш сте ми Ви требали! Сада ће се многа питања брже решавати.

Адам је био пријатне спољашности, висок, стасит млад човѣк, бујне, коврџаве косе и с уредном брадицом. Правилне црте његовог лица увѣк је улѣпшавао осмѣх, који је откривао заслѣпљујуће бѣле, равне зубе. Његов портрет довршаваху велике, плаве очи, чији поглед бѣјаше просто опчињавајући. Држање му бѣше улагивачко и обазриво. Он никада нѣје прѣкидао саговорника, тек изрѣтка је уметао примѣдбе одобравајућег карактера. Али, када је почињао говорити, хтѣло га се слушати без краја. Говорио је логично, провѣрено, градећи свој говор као да то нѣсу биле његове мисли, него мисли његових сабесѣдника, које је он просто погађао.

― Будућност цивилизације је у науци и напрѣдним технологијама, ― говораше он за вечером. ― Ко ће то разумѣти ако не Ви, драги мој пријатељу Павле Петровићу. Та, Ви сте науци посветили сав свој живот! Научно-технички прогрес нѣмогуће је зауставити, он прѣдставља тѣло и крв цивилизације. Трѣба га само усмѣрити на добробит човѣчанства, тако да општељудске врѣдности, као што су слобода, једнакост, братство ― нѣ би биле само празне крилатице разних демагога, него постале стварност за сваког човѣка, нѣзависно од његове националности, религије и социјалне припадности.

Код рѣчи „нѣзависно од његове националности“ Хитлер се намршти. Адам се, примѣтивши то, насмѣја:

― Ја тебе, оче, врло добро разумѣм, али схвати, овдѣ нѣма Нѣмаца, осѣм тебе и мене, наравно. Ето, Јосиф је Семит, Павле Петровић уопште Словен. Ја говорим о овѣм антиљудима. Њима трѣба дати наше, човѣчје виђење. Бар ти разумѣш, они пропадају, енергетски ресурси планете нѣстају, прѣнасељеност ће довести до глади. Трѣба их спасавати.

― И ко ће бити њихов спасилац, ти, је ли? ― прогунђа Хитлер.

― А зашто да нѣ? Ја у себѣ осѣћам то велико прѣдназначење. Јуче, када сам напунио тридесет година, јасно сам, у својој души, чуо глас, који ме је позивао на спасење свѣта и, чини ми се, ја знам пут за рѣшавање најсложенијих задатака саврѣмености.

― Сине мој, ― рече Хитлер печално, ― скоро двѣ тисуће година прѣ тебе код нас, на Земљи, већ се објавио спаситељ свѣта, и све се то жалосно завршило. Ја сам увѣрен да се човѣчанство може спасити само силом оружја.

― Нѣси у праву, оче. Силом оружја човѣк се може само принудити да споља поштује закон. А трѣба учинити тако да сâм човѣк стреми да испуни закон, да се нутрином поклони прѣд тѣм законом. Да га сматра једино потрѣбним себѣ. Човѣка је нѣопходно покорити нѣ споља, него изнутра. Да би он добровољно, без принуде, пошао за својим вођом ― спаситељем. Да би његова воља, једном и заувѣк, припала ономе ко му даје то спасење, тај излаз из шкрипца у који га је довела људска историја. Трѣба умѣти извлачити закључке из поука историје и нѣ понављати грѣшке тог спаситеља о коме ми говориш.

― Откуда ти, синко, знаш за тог спаситеља?

― Менѣ је Јосиф Јаковљевић испричао све о Христовом учењу.

― Ах, ако је Јосиф Јаковљевић, онда сам ја миран, ― закикота се Хитлер.

― Бадава иронишеш, тата. Јосиф Јаковљевић се тѣм проблемом нарочито бавио, под руководством главног теоретичара религије Русије Јарославског.

― Ја, господине Хитлер, Јеванђеље знам скоро наизуст, ― уврѣђен фиреровим смѣхом Јосиф Јаковљевић уметну своју рѣч.

― Но, добро, ― рече Хитлер, ― стар сам већ да бих се с вама расправљао, моје врѣме је прошло. Национал-социјализам свакако нѣје универзалан одговор за сва врѣмена и народе. Али у моје врѣме за њим су ишли милиони.

― А нама, тата, нѣ трѣба да за нама иду милиони, чак ни милијарде, него сви. Сви који су на овој планети. Ако нѣко томе буде сметао, значи да ће против свѣх. А чим је против свѣх, он је осуђен.

― Ради како знаш, ― махну руком Хитлер. ― Све што сам могао, ја сам у тебе уложио. Одох да одморим, нешто ме радикулитис заболѣо, сигурно ће врѣме да се мѣња.

Када остадосмо сами, Адам стаде да се распитује о мом проналаску. Пажљиво ме саслушавши, он рече:

― Одсѣк у нашој корпорацији, коме сам на челу, је водећи. На главној скупштини дѣоничара мене трѣба да изаберу за прѣдсѣдника директора пошто смо, помоћу мојих проналазака у области технологије управљања, почели остваривати екстрадобит. Наше прѣхрамбене продукте производе у свѣм земљама свѣта. Приоритетан правац наше корпорације јесу хемијске технологије. Одмах по свом избору додѣлићу Вам лабораторију за разраду Вашег уређаја. Нашим достигнућима у науци ми трѣба да усрѣћимо нѣ само нашу Васиону, него и вашу. Пут развоја обѣ цивилизације трѣба да буде један. Попричаћемо доцније подробно, а сада идите да одморите.

Слѣдећег дана примљен сам на посао као инжењер-лаборант у корпорацију којој је ускоро на чело стао Адам Адолфовић. Постепено проничући у живот антисвѣта који ме је окруживао, увидѣо сам да се он мало чѣм разликује од нашег. Само је технички прогрес код њих ипак отишао доста далеко. У њих већ нѣје било новца у нашем поимању него су, мѣсто њега, плате и пензије прѣвођене на индивидуалне електромагнетне картице. Послѣ куповине у продавници с те картице је скидана одређена свота на нарочитим аутоматима ― касама. Ако је нагодба склапана међу житељима антисвѣта, обављана је такође преко аутомата у банци. Становништво је увѣравано да ће то умањити могућности разбојника, лопова и наркотрговаца. Ови су се, ипак, брзо прилагодили том систему и лоповлук се само увећао. Адам ми је у повѣрењу казао да његова лабораторија ради на стварању картице јако сићушних размѣра, која ће хируршким путем бити уметана у руку, те ће је бити нѣмогуће украсти.

― А ако лопови одсѣку руку? ― упитах ја.

― Онда та картица неће радити, у мртвом тѣлу она се искључује.

― Али разбојници могу отети живог човѣка и натѣрати га да прѣбаци новац са своје картице на другу.

― О томе трѣба размислити, ― рече Адам озбиљно.

С вечери смо се окупљали за шољом чаја. Ја, Хитлер и Јосиф Јаковљевић дуго смо разговарали и спорили се. Од њих сам сазнао скоро цѣлу историју антисвѣта. Она се мало чиме разликовала од земаљске ― такође нѣпрекидни ратови. На крају су се образовале две моћне велесиле, чије сучељавање је чувало у свѣту нѣку равнотежу снага. Но, ако та равнотежа снага нѣје доводила до великих ратова, ситни ратови почели су да избијају по свој планети, као печурке. У тим ратовима велесиле су тајно учествовале. Друга прѣтња, која је висила над антипланећанима, била је еколошка катастрофа. Испољила се погубност загађености планете. Наступило је нагло отопљавање, услѣд кога је искрсао такозвани „ефекат стаклене баште“, почеле су поплаве, земљотреси, тајфуни и остало. Становништво се увећавало, а ресурси нѣстајали. Адама Адолфовића по читаве недѣље нѣје било кући. Он је водио своју изборну кампању за врховни међудржавни савѣт ― нѣшто типа наше ОУН, али с нѣсравњиво већим правима. После избора, Адам је допутовао кући узбуђен. И повѣрио планове својим укућанима.

― Сада, када сам изабран у савѣт, ― говорио је он за вечером, ― нѣопходно ми је постати његовим прѣдсѣдником, и онда ћу своје планове моћи спроводити у живот.

Његов план је био прост: нѣочекивано за своју државу, од које је био изабран, иступити против политике своје земље у заштиту малих земаља и објединити их у том противљењу. А затим иступити као помиритељ свѣх, сјединивши их у једну заједничку државу, у којој ће владати мир и благостање.

― Како ће ти то успѣти? ― заинтересовао се Хитлер.

― Све је генијално просто, оче. Оно што је Христос на гори одбацио, када му је анђео, послат Свевишњим, давао савѣте, ја ћу, насупрот, баш прихватити, и то ће нас довести до потпуне побѣде и власти над свѣтом. Сѣћате се шта му је анђео рекао: „Начини од тог камења хлѣбове ― и сви ће видѣти да си ти Син Божји“. А шта је Христос одговорио? „Не живи човѣк само од хлѣба“. А од чега онда он живи, питам ја вас? Чим се човѣк роди, он криком оглашава да је гладан и пружа се к материној брадавици да се нàпита, и неће се успокојити док му нѣ даду јести, а нѣ дадну ли му ― умрѣће. И тако цѣлог човѣчјег живота. Нахрани човѣка и он ће за тобом поћи на крај свѣта, да би га још хранио. За њега ћеш бити истински Спаситељ и Цар. Да је то тако ― потврдила је даља јеванђељска историја. Сѣћате се како је Христос нахранио пет хиљада људи с пет хлѣбова? Шта су људи рекли на то? Завикали су: хајде да га учинимо Царем! Али, Христос нѣ прихвата ту понуду, и одлази да умѣсто царскога вѣнца прими трнов вѣнац, умѣсто трона ― гроб. Гдѣ је ту логика, па то је безумље! Докучив ту технологију власти коју је, због нѣразумности, Христос одбацио, схватио сам којим путем трѣба ићи. Хране за све нѣдостаје, добија се у зноју лица, због хлѣба људи ратују једни с другима. А, међутим, камење је свѣма под ногама: узмогнеш ли од њега направити хлѣбове ― цѣо свѣт је под твојим ногама, ти си већ за све спаситељ.

― А како је могуће прѣтворити каменове у хлѣбове? ― прѣкиде Адамова размишљања Хитлер са скептичним смѣшком.

― Врло једноставно, тата, све је генијално просто. Камење, то је ― нѣорганска материја. Животиње и људи могу трошити само органску материју, која се налази у биљкама и њима сличним живим организмима. Но, шта је занимљиво: те исте биљке, које су од органске материје, хране се нѣорганском ― и лѣпо битишу. Дакле, и човѣк може, нужно само путем хемијских реакција, од нѣорганике правити органику. Ради тога сам почео темељно да проучавам биологију и хемију. Управо испитивање усвајања нѣорганике растињем, омогућило ми је да откријем начин добијања, у буквалном смислу из камења, вѣштачких бѣланчевина, масноће и угљених хидрата. И сад ће моје фабрике производити милионе тона слатких земички, хреновки и бифтека за све људе.

― Генијално, ― поскакасмо с мѣста и запљескасмо.

― Али, то још није све, ― очито се наслађујући нашим усхићењем, настави Адам. ― Јер, чим се дѣте засити, оно захтѣва разоноду. Иначе ће опет бити нѣзадовољно, у томе је Христос у праву да „нѣ само од хлѣба“. Заиста, у току цѣле историје ми видимо да људи захтѣвају само „хлѣба и игара“. Ако имају обоје ― задовољни су, ако нѣшто нѣдостаје ― почињу да се буне. Зато је анђео дао Христу и други савѣт, узнео је Христа на кров храма и прѣдложио му да скочи с њега, да својом нѣповредивошћу запрепасти људе, да би они спознали да прѣд њима нѣје обичан човѣк, него човѣкобог. Али, Христос је опет одбацио тај предлог. А ја ћу се добро спремити. Ради тога сам изучавао технику илузионизма и друге пиротехничке тајне и у томе достигао одређене успѣхе. Авион, којим ћу полетѣти на прво засѣдање међудржавног савѣта, прѣд само слетање ће се запалити, а ја ћу скочити са два километра висине. Увѣрен сам да ће ми тај беспадобрански скок донѣти прѣдсѣдничко мѣсто у међудржавном савѣту.

― Тамо је био још и трећи прѣдлог Христу, ― напомену Хитлер.

― До њега још нисам дошао, ― једва примѣтно се збунивши, отпарира Адам. ― Но, ја сматрам да се за тако корисне савѣте може поклонити било коме, то није зазорно за онога коме, на крају крајева, трѣба да се поклони цео свѣт.

Током слѣдеће године сви планови Адама Адолфовића се остварише, и он постаде потпуни диктатор планете. Живели смо у огромном, мраморном дворцу на обали мора. Моја лабораторија се, по Адамовој одлуци, налазила поред његових апартмана. Рад на изради апарата је завршен, и ја отидох да о томе извѣстим Господара Антисвѣта. Сѣдѣо је у свом огромном кабинету нѣкако суморан. Али, сазнавши за моје резултате, узбуђено устаде од стола и, дошав до мене, осѣћајно ми стегну руку.

― Хвала, Павле Петровићу, ја сам то жељно ишчекивао. Ви сте једини човек, коме ја могу отворити своју душу. Веома ме збуњује једна околност. У менѣ нѣма радости због побѣде над антисвѣтом. Дуго сам размишљао о томе. И ево до чега сам дошао. Знате ли, Павле Петровићу, зашто сам ја тако лако дошао до те побѣде?

― Свакако зато, ― прѣтпоставих ја, ― што сте Ви све добро процѣнили, знајући психологију и науку управљања људима.

― Нѣ, драги мој Павле Петровићу, то је само зато што је овај свѣт нѣстваран. Он је само сѣнка оног свѣта у коме се јавио Христос. Овдѣ нѣма људи, то су само призраци, овај свѣт је нѣреалан. Али, ја сам схватио да је за мене то просто огледно поље. Ја хоћу у стварност. Ја хоћу да се насладим правом борбом за свѣтлу будућност правих људи. Овдѣ менѣ нѣје било скоро никаквог отпора. А знате ли због чега? ― пређе он на шапат. ― Овдѣ нѣма Цркве, основане Христом. С његовим слѣдбеницима ја хоћу да се сукобим. То ће бити двобој на живот и смрт. Ако је Ваш уређај спреман, прво ћемо, ради пробе, прикључити тату и Јосифа. Увѣривши се да је све у реду, и нас двојица ћемо поћи у ваш свѣт.

― Сутрадан, када сам укључио апарат, Хитлер и Јосиф Јаковљевић су нѣтрагом нѣстали. А када сам одаслао Адама, он нѣје нѣстао, него се само као мртав свалио на под. Када сам му пришао, увидѣо сам да је жив, да дише, би̏ло му је, истина, ударало јако споро. Схватих да је жив, али се налази у нѣсвѣсном стању. Озбиљно се уплаших да ће доћи обезбѣђење и окривити ме за напад на живот владара. Тада брзо укључих апарат и уђох у зону његовог дѣловања. Када сам се освѣстио, лежао сам на болничком лежају. Али, како почех причати о својим доживљајима, ја се обретох овдѣ, драги Александре Ивановићу. Нико ми нѣ вѣрује. Па помислих ― ваљда ми свештеник повѣрује.

Погледа ме упитно. Ја се сав смутих. Физичарева прича о антисвѣту оставила је на мене велики утисак.

― Тешко ми је, Павле Петровићу, повѣровати у стварност свега тога, али то што сте нам исприповѣдали ― нѣ чини ми се апсурдним.

― Тја, шта ћеш, и на томе хвала, ― сѣтно заврши Овчинцев.

Опростих се с Павлом Петровићем, обѣћавши да ћу о свему размислити код куће и доћи да још једном попричам с њим. Опраштајући се са мном, замоли да му донесем Јеванђеље. Увѣрих га да ћу обавезно испунити његову молбу.

― Ну, шта Ви о свему томе мислите, оче Николаје? ― упита ме Александар Ивановић када се вратисмо у његов кабинет.

― Нѣ знам шта да мислим, но, у сваком случају, убѣдљивост овога што смо чули је толико велика да ја нѣ искључујем да дух Антихриста већ лута по Земљи у стварном оваплоћењу. То је, наравно, шала, ― одмах сам додао, ― али, ако ћемо поштено ― онда нѣ знам шта да Вам кажем.

― А шта Ви мислите, оче Николаје, занимљиво је ― због чега су у његовој причи Хитлер и Јосиф нѣтрагом нѣстали?

―Па њихова тѣла су спаљена, једном у бункеру, а другом у Освенциму.

― Да, заиста, све је логично, на нѣповезано бунцање болесне уобразиље никако нѣ личи, ― збуњено рече професор, стежући ми руку на растанку.

Пратио ме је до самог возила, договорив се са мном да кроз недељу дана поново дођем к њима на клинику.

Али, срели смо се много раније. После два дана ме је назвао и, са узбуђењем у гласу, замолио да хитно дођем, али нѣ код њега на клинику, него у војну болницу. Срео ме је код улаза, поздравио се и одмах ме повео у једну од зграда. Када смо ушли у палату, видѣо сам на болничким лежајима тројицу успаваних мушкараца с прикљученим медицинским уређајима. У једном од њих прѣпознао сам нашег професора, физичара Овчинцева.

― Ја сам Вас, оче Николаје, намѣрно довео овамо, да се увѣрите сопственим очима.

― Шта се десило? ― ускликнух ја.

Александар Ивановић ми је испричао слѣдећу причу. Сутрадан, послѣ моје посѣте код њих, дошла су два сарадника из ФСБ и одвезли Овчинцева. Како се касније показало, довезли су га у лабораторију да им покаже како ради апарат. Ускоро су сву тројицу пронашли у лабораторији, налазили су се у коми, па су их довезли у војну болницу. Тај уређај зацѣло човѣка погружава у нѣки транс са дражењем великог мозга, који у сну изазива фантастичне халуцинације, ― завршио је професор своја размишљања.

Помислих: занимљиво, шта тамо, у антисвѣту, раде контробавештајци и професор-физичар, и шта сада ради дух Антихристов на Земљи, оваплоћен у човѣка? Господе ― прѣсѣкох своја размишљања ― и шта све човѣку неће пасти на памет послѣ посѣте душевној болници.

Самара,
новембар 2002 ― март 2003.

Протојереј Николај Агафонов рођен је 1955. године на Уралу, у инжењерској породици. Дѣтињство је провео на Волги. Завршио је Московску Духовну семинарију и Санкт-Петербуршку Духовну академију, послѣ које је именован за ректора поново отворене Саратовске Духовне семинарије. Од 1997. године водио је мисионарски одсѣк у Волгоградској епархији и изградио двѣ пловеће мисионарске цркве, за шта је од стране Патријарха Алексија II удостојен ордена Светитеља Иноћентија 3. степена.

Данас прѣдаје основе богословља у Самарској Духовној семинарији. Ожењен је, отац петоро дѣце.

Приповѣтка је прѣведена из другог издања његове збирке приповѣдака „Победа над смертью“, Библиополис, Санкт-Петербург, 2005.

Посрбио Драган Буковички

(Visited 84 times, 1 visits today)
ГЛАВНА, УМѢТНОСТ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *