Весна Радовић: МИЛОСТ ВЕЛИКЕ КИШЕ

Срушени сви су мостови,
Тихо се чују добоши,
Нéмо је коло Гатачко,
Само су гласни олоши

---

ПОНЕКАД САЊАМ ЈЕДАН ИСТИ САН

Понекад сањам један исти сан.
Реку… А у реци се дави дан.
Помислим, како смо слични
У свом ништавилу, лист и ја,
Док напољу свира јесења симфонија!

Ако се деси да се у сну спотакнем
О сопствену сенку
И паднем, поред очију,
Даћу десну руку са бурмом
На домалом прсту!
Ако се све то деси,
А буде падала киша,
Предаћу се прамајци земљи,
Разапета на крсту!

Понекад сањам један исти сан.
Реку… А у реци се дави дан.
И уходе ме непознате, урокљиве очи,
На путу где саградих кућу
У мокрој иловачи!

ЗИМСКИ ДАН

Да л’ ми се чини да неко лупа
У прозоре, ко бесан да је?
Повија гране, дрвеће чупа,
Побогу, шта је?

Можда је ветар, љут,,. па уздише?
Високе јеле, пахуље окитише!

Да л’ неко чује кораке лаке,
У пô дана?
То пас цвили, завија,
На зло слути!
Ћути! Молим те, ћути!

Ко га је самог, по зими, оставио?
Да има дом, не би на цести боравио!

Чије се стопе у снегу виде,
Док светло гасне, а подне бежи?
Гле, Шаров режи!
Куд год се окренем,
Свуда посуто белило,
Хладно је, прсти се мрзну!
Шта би ме развеселило?

Пуцкета ватра у камину,
Пламен се диже,
Ново чуђење, на час, стиже!

Кратак је дан, дуга ноћ, у реду чека,
А прве звезде, на небу, светле,
Из дворишта се не чује дрека,
Тихо је… Зора је заборавила на петле!

АМИН!

Господе, подари капљицу воде,
Зрно румена грожђа и гутљај вина, 
Сву ноћ сам будна, стигле ме муке,
Узалуд камен котрљам, у модрој шуми,
Уместо грања, расту ми руке!

Тај трун у оку, Душе Свети,
Што ми зеницу гребе и дражи,
И ујед судбе посред чела,
У светој водици спас што тражи,

У име препорода, очишћења,
Водом и босиљком, дај ми смирења!

Исусе Сине Божији, подај ми снагe,
Ко што си соколу дао бистро око,
На обали освештај ми кости,
Нека се растопе и миришу,
Ја сам сва једна жива рана,
Oд Адамовог ребра сaткана,
Што је слатким грехом кушана!

Господе, приносим себе за жртву,
Уз силно покајање, печатим пут
Сузама посут, у оној монашкој келији,
По Твојој светој вољи, молим се, молим…

ЗА ВЕЧНИ ЖИВОТ БОЉИ!

АМИН!

ПИСМО

Пишем ти писмо…  Јесен мирише.
У златној кочији,
Бабино лето побрало грожђе,
Жути се трава. Трепери грана.
Гле! Лист се откину,
Одлепрша у смирај дана!

Шума заспала… У коси свилене нити,
Марија^* исткала или је вилењаку,
Пред зору, испало предиво,
Па ми је хаљину белилом окитио?
Пишем ти… Светлост трепери.
И ове јесени краљевски лептир
Оде на Југ другу да вери!

Јесен, а сва у злату! Кипе дукати жути,
С грана и горја. Напушта снага…
Као да све на растанак слути!
Пишем ти… Ја сам на ИЋ.
Ја сам твој сибирски бели ждрал,
Од кога је преживео само један птић!

Слутим по неку сузу у оку језера,
На бол што сети давни,
Кад ми је срце сишло у пете
И ту остало да ноћи.
Пишем ти… Не могу те волети
И не питај, да ли ћу икада моћи!

Увек, некако с јесени,
Полажем,,мућак“ у празно гнездо
Што неку лажну срећу слути.
Пишем ти… Оловку срце боли,
Док сипам по леду и снегу,
Километрима, по неко зрнo соли!

^{*Марија – Богородица Марија}

ВУК И ФОКА

Дуго смо заједно живели
У најхладнијој тачки на Северу,
ОН крзном заштићен вук
Што са себе стреса хладноћу,
ЈА Бајкалска фока на острву,
Између обрва расла нам смрека,
Ширила гране, небо грлила,
Кроз шуму рогова текла је река,
За спас молила!

Међ’ зубима док снег се топио, хладан и бео,
Капао и водом квасио тло,
Као кад киша осу,
Криком гавран је поздрављо јутро,
Равницом, ехо се просу…
Као кад дође пролеће, а бране се отворе,
Повукох се. Скинух кожух. Пустих косу!

Признајем да сам га молила да са мном крене,
Кроз зид из кога расте цвеће,
У шуму да слободно завија и зове,
Њему се више допао златан кавез у јесен,
Јесен, та јесен… Да жути као жигосан број,
У клопци од гвожђа из које је
Сребрна лисица побегла као херој!
Дуго смо заједно крали мршаво,
Зимско сунце,
Проживели два живота среће,
Ударце крила у даљини,
Били смо вук и фока што су се срели
На залеђеном тлу,
Где је дрвећу забрањено да расте,
Где  се радују светлу,
У дивљини, у тмини…

MИЛОСТ ВЕЛИКЕ КИШЕ

Подари милости, кишо и десну руку пружи!
Какав је ово хаос што око нас кружи?

Какво сам ја то биће рођено у прошлом веку,
Што се наивно клело у лукаву реку?

И каква ми је мајка, ко ли су њени преци?
Кунем те једним животом, велика кишо, реци!

Где ли је она сада на овом страшном суду?
Помилуј, велика кишо, твоје дете у чуду!

Опери моје лице, покваси суве усне,
Пре но што загрми и са небеса пљусне!

Можда сам само искра нечије блудне ноћи,
Што је сишла на земљу, на час да преноћи?

Која је живела кратко, ко капља што се котрља,
Иза које ће остати, на цести, само мрља!

Дајем ти кључеве срца, велика јесења кишо,
Док неко други није, изненада пришо!

Узми ме, велика кишо, у име Луне и крста,
Још мало крви имам у три дрхтава прста!

КЛИЦА У ЗЕМЉИ

ʺMemento, homo, quia pulvis es, et in pulverem reverteris!ʺ*

Казала ми је ноћ, свесна немоћи праха,
Упркос тмине, док се њихала љуска ораха,
Како на пречац, нестаје крхко Биће,
Док рука Свевишњег сакупља делиће!
Колико тајни крије, згуснуто језгро Земље
И како заобићи подмукло подземље!

Између два камена, данима учим да легнем,
У хладне одаје Хада, гледам да побегнем!
Упорно се склањам од сјаја светлости лажне,
Тамо где ситне жишке, никоме нису важне!
Где никог није брига, колико је остало до краја
И да ли негде постоји поплочан пут до Раја!

Казала ми је ноћ, упркос милион слојева мрака,
Да дубље јаме нема, но што је земаљска рака.
Рудник камене соли, где свако зрно ситно,
Када га мало протресеш, умисли да је битно!
Где, пре но што се роди, клица у земљи бубри,
Жељно пијући воду, док је хладна смрт ђубри!

*Сети се, човече, да си прах и да ћеш се у прах вратити!

БЕСЕДА ЂУРЂА ЦРНОЈЕВИЋА

За цекин* и пшеницу, а бијаше пшеница скупа,
Купих штампарску пресу и алат,
Од млетачких трговаца и надбискупа.
Очински благослов дадох, с Божјом помоћи нека,
Ко бистра вода потече,
Све, чега се такне рука Богочовјека!

Бог ми је једини свjедок, а земља мала,
Пуста… Туђа је нога гази,
Без Амина и допуста!
И никога да чује, какве ме бриге море,
Од јутра кад се придигнем
И погледам, пут ове, камене Горе!

Но се уздам у Бога и Свету Марију Мајку,
Тешко је било и раније,
У овом суровом прикрајку.
Није нам прва невоља, ни једина оскудица,
У име вјере и крста,
Молим се, нека нас сачува Богородица!

Пружам ти кључеве лавре, теби, смерни Макарије,
Печати прве књиге, у част,
Наше прве штампарије!
Јављам васцијелом роду и служитељима црквеним,
По овом хладном времену,
Омађијан вињетама дрвеним!

Позови седам монаха, под хладну Ловћенску греду,
Док тамна ноћ се спушта,
На прву страницу блиједу!
Нека се јасно види грб и застава наша,
Печати првогласник**,
Достојан и најситнијег слова Оченаша!

За цекин и пшеницу, а бијаше пшеница скупа,
Купих штампарску пресу и алат,
Од млетачких трговаца и надбискупа.
Очински благослов дадох, с Божјом помоћи нека,
Ко бистра вода потече,
Све, чега се такне рука Богочовјека!

^*Цекин (дукат) – млетачки новац
**Првогласник – Октоих

МИХОЉДАН

Дремају страже хајдучке, летња башта се затвара,
У старе дрвене чаброве, месец је закључо аброве,
У девет вода испране, трепере гране борове,
Да ли је шума заспала или се само претвара?

Лепо ти стоји рузмарин, у цвету кад замирише,
Спрема се задња косидба, суше се полегли откоси,
Скупљена летина самује, у инат киши пркоси,
Њишу се зелене маслине, спремне за нове јурише!

Све краћи дани пристижу, на мразу мрзну прозори,
Магли ваздух над земљицом, ко дух из боце избего,
Да ли је облак пробуђен или је, мало прилего,
Из легла чују се звукови, по трагу газе чопори!?

Михољдан расипа дарове и теши невољне сватове,
Заветне литије пролазе, застају гиздаве бродице,
Господе, подај нам пшенице и капљу свете водице,
Подржи ове младице, израсле из тамне гробнице!

Дремају страже хајдучке, небо се поново отвара,
У старе дрвене чаброве, месец је закључо аброве,
У девет вода испране, трепере гране борове,
Јесењи цвет се затвара, лукаво, зиму да завара!

СИЛАЗАК ДУХА НА АПОСТОЛЕ

У рат одлазе морски јежеви, од страха трну танки глежњеви,
На оба ува таласи спавају, док се по мору зраци ваљају,
Све тањи зраци од пола миље, за трен, посташе сужњеви.
Вече се спушта у плаве каце и тихо нестаје кроз ковитлаце,
Заливом танке магле битишу, крију облаке, некуда кидишу.
Силази Дух на апостоле… Звезде се пресвлаче у мудраце!

Жижула цвета и пчеле мами, сва од мириса, разграната.
А у плићаку, као без главе, јуре се рибе белоглаве.
Слави се жетва. У срцу љубав. У души радост непозната.
Тихо је. Тама се лепи за дуге прсте белих богумила,
Што су прилегле на хладне плоче од камена.
Силази Дух на апостоле… Нестаје брод без кормила!

Устаје Месец да бере трешње у корпе лета. Напољу сетва.
Коси се трава… Зелене гране по земљи леже,
Све теже и теже. Ко да је на њих бачена клетва!
Где ли си нестала, раскошна птицо из прошлог века?
Пуни се корито живих сећања. Небо се отвара.
Силази Дух на апостоле…Тамо далеко, Ти си и река!

ЂАВОЉА СВАДБА

Скупо смо, срмом платили,
У корпи једра зрна,
О чему тихо сведочи,
Ружа у сенци трна.

Срушени сви су мостови,
Тихо се чују добоши,
Нéмо је коло Гатачко,
Само су гласни олоши.

Узлећу бели ждралови,
Једро Сунце се намешта,
Дрвени пањеви сведоче,
Овде су крвава огњишта.

Пролеће печати ливаде
И блешти пуном снагом,
Да ниси сузу пустила,
Птицо, за кућним прагом!

Поново, стотине умире,
До паса голих сени,
Зар ниси јасно чула,
Опет се Ђаво жени!?

МОРНАР

На платну, галеб у лету,
Напињу уши чула,
Време је сетно,
Руши се наша кула!

Мене ће славити ловци,
Нека залутала куна,
Ко брод у боци одлазиш,
Далеко од мога чуна!

Машеш рукама, тужан и сâм,
На мору, без опела,
Последњу црну мисао,
Низводно, односи скела!

Можда, у чуду, прогледаш,
Ко очи младе праље,
Кроз златна врата залива,
Из луке, пловиш даље!

Песме из нове збирке „Милост велике кише“ Весне Радовић. Фотографије: Ерик Јохансон