Јагош Ђуретић: УМЕТНОСТ И ПОЛИТИКА

Политичко условљавање је за уметност тек нови стваралачки изазов, који је подсећа на њену аутономну природу

---

ДА ли је могуће прецизно разграничење између политике и уметности с обзиром на то да се обе те стваралачке делатности налазе на истом задатку и у међусобном прожимању, и шта је у корену њиховог међусобног односа?

Жан-Жак Русо, разочаран резултатом укупног цивилизацијског прогреса, започиње свој славни „Друштвени уговор” следећим увидом: „Човек је рођен слободан, а свуда је у оковима”. Ја бих додао, нарочито након накнадних, односно савремених искустава, да је аутентично уметничко стваралаштво једини сектор човековог бића у коме је он сачувао непротивречне доказе о томе да је доиста рођен у слободи и за слободу која не угрожава Другог, већ напротив, да у слободном успостављању индивидуалитета Другог види могућност потврде свог идентитета. Али с каквим би осећањем судио овај далековиди мислилац слободе осамнаестог века и како би именовао актуелно стање човекове слободе кад би се каквим чудом обрео међу људима двадесет првог века? Да ли би, задивљен човековим искораком у свемир, ускликнуо гласом свога времена: „Homo Deus est, ergo liber est”, или би се, понукан Шекспировим гласом слободе из два века дубљег мрака, сложио с аутором ових редова да је човек, противречно доказујући своју свемоћ у друштвеним односима на терену политике, упорно потврђивао и потврђује своју немоћ спрам самог себе?

Стога је уметничко стваралаштво једини домен човековог бића у коме је он сачувао непротивречне доказе о томе да је доиста рођен у слободи и за слободу која не угрожава Другог, већ, напротив, која у слободном успостављању индивидуалитета Другог види могућност потврђивања властитог идентитета. Сав остали развојни цивилизацијски корпус, у технолошком, економском, психосоцијалном и политичком аспекту, представља само бескрајну клацкалицу слободе и неслободе, при чему програмске битке за освајање простора слободе све чешће попримају лукаве меке форме своје супротности, а технолошко чупање корена неслободе завршава се у пукој замени њеног места становања и представља тзв. развијање човековог бића у своју противречност, у коме се често, нарочито након крупних егзистенцијалних искустава, баш онај најнехуманији део човековог бића разоткрије као нетакнут.

Насупрот томе, оно уметничко у човековом бићу као његов хумани конституенс који човека неспорно чини особеним бићем, у суочењу с технолошким напретком изгледа да располаже мањом отпорном снагом, и чини се да калкулативно биће савременог доба лакше угрожава сам његов корен – духовност – критичком свешћу и вољом за слободом обдареног бића, него што тој хуманости трајно проширује простор.

Како се све то ипак збива упркос човековом вековном рационалном напору да постигне управо супротни циљ, то се он данас све очигледније суочава са ирационалним резултатом свог рационалног рада. Бесмисао тог свеопштег напретка „слободе” у савременом добу, па према томе и у уметности, кулминира у чињеници да је уметничко стваралаштво све више принуђено да тражи свој спас на тржишту, где може опстати само по цену своје (модерном терминологијом речено) „генетске модификације”; дакле, по цену напуштања своје аутентичности. Стога се ту у све наглашенијем виду јавља држава као прворазредни политички чинилац, који на себе преузима одговорност за њен опстанак, али ово опет има своју цену, која се испоставља најчешће у рафинираној форми, у форми демократског паковања. Отуда је однос политике и уметности у савременом добу деликатнији него икад.

Најопштије говорећи, политика је управљање, односно утицај на управљање људима, њиховим односима у друштву, као и материјалним условима њиховог друштвеног опстанка.

Стога је политичка делатност увек усмерена на стицање друштвене (над)моћи, односно на освајање постојећих или успостављање нових полуга политичке власти у друштву. Још су стари Грци, напредујући у свом друштвеном саморазумевању, уочили да полуге државне власти могу доћи у руке појединца (аутократија), неколицине (олигархија) или већине народа (демократија).

У бити је политичког човека да тежи безграничном проширењу своје друштвене моћи као надмоћи, па је тако у природи владајућих политичких чинилаца тежња ка распростирању своје моћи на све облике друштвеног живота, чиме се покушава у пракси избрисати разлика између државе и друштва. У таквим системима сваки облик друштвености и сваки облик индивидуалног самопотврђивања постаје политичко питање, које је политички условљено.

Ово је тренутак у коме се суштинске разлике између политике и уметности као друштвених феномена не само јасно виде него се не могу ни прикривати, јер уметничко стваралаштво, да би доиста било уметничко, не подноси никакво политичко условљавање. Штавише, политичко условљавање је за уметност тек нови стваралачки изазов, који је подсећа на њену аутономну природу, која мора да се доказује и брани као иманентни услов њеног аутентичног постојања.

У том међусобном неподношењу веома се брзо показује да ове две форме људског делања сасвим различито партиципирају у слободи и у ономе што је опште и општељудско.

Како је људско друштво незамисливо као друштво сасвим превладаних партикуларитета, то је становиште политике у пракси увек и неминовно партикуларно становиште. Чак и кад је она у свом практичном деловању усмерена на проширење простора слободе, њено је становиште супротстављено неким другим политичким гледиштима чију слободу ограничава, наизменично у име добро и лоше схваћене општости. Уосталом, историјска ограниченост њеним становиштем у принципу одређује карактер ефемерног важења. Због свега тога њена је општост увек партикуларна.

Уметност се, напротив, као стварање лепог и узвишеног, у начелу обраћа човеку као таквом и с правом захтева апсолутну слободу за себе и Другог, јер она никога и ништа не угрожава. Стога је она једина форма људског стваралаштва која не производи своју негацију. Свиђање и несвиђање спрам њене креације лепог немају карактер истинског опозита, јер они нису у односу међусобног поништавања, већ би се пре могло рећи да су у иманентном односу узајамног подржавања и уздизања.

У својој заокупљености стварањем лепог и стварањем за Другог, уметност подразумева апсолутну слободу и такву је жели и за Другог, али за разлику од осталих дисциплина духа, не може бити идеолошка база било које политике. Због свега тога није ствар случаја, већ је у логици саме ствари то што истинска уметничка дела не подлежу историјским ограничењима, већ имају карактер „вечног важења” и истинске општости.

(Из књиге „На беспућу
незадрживог напретка”,
издавач „Архипелаг”)

Изглед и претежна опрема текста: Словенски вѣсник

. . .

Изворник: Вечерње новости (штампано издање, 14.12.2021, додатак КУЛТУРА, стр. 17; електронско издање)