Никита Бондарѣв: ПРОТЕСТИ У ЦРНОЈ ГОРИ – конзервативна револуција на маршу

По чему су збивања у Црној Гори важна и значајна за страног посматрача? На наше очи се по први пут у најновијој историји остварује оно што су нѣмачки аутори из круга Ернста Јингера и Карла Шмита називали „конзервативном револуцијом“.


Никита БОНДАРѢ̑В

Народни нѣмири, који већ ево два мѣсеца потресају малу Црну Гору, принципијелно су значајни нѣ само за балкански регион, већ и, нѣћемо се уплашити смѣлог уопштавања, за читав православни свѣт. Још једном локално-балканска збивања имају шансу да озбиљно утѣчу на свѣтску историју. Но, прѣ него што прѣђемо на дневни ред, мали курс за оне што досад нѣсу боравили на Будванској ривијери или су, као иначица, боравили, али нѣсу запамтили ништа осѣм његушког пршута и вина „Вранац pro corde“.

Већ у првој реченици смо Црну Гору назвали малом, и то нѣје реторски поступак – површину земље чини 13 тисућа км2, то је отприлике трећина Московске области. Грађанство земље чини 620.000 људи, али ни издалека сви они нѣ живе на мѣсту гдѣ су пријављени, реална бројчаност становништва је око пола милиона (настављајући поређења с Москвом, то је отприлике као Марјино и Жулѣбино свеукупно). Уз то је мала земља још и ужасно нѣхомогена. Разлика између лѣтовалишног Приморја и унутрашњих области земље одмах пада у очи: на мору је све скоро као у Италији, а у Никшићу и Даниловграду (даље туристи рѣтко доспѣвају) су сиротиња, сумор, монтажне вишеспратнице, голе бесплодне горе, рѣтка стада коза и оваца, којегдѣ – запуштене фабрике и рудници. Једна земља, а два сасвѣм различита поретка живота.

Протестни марш у Подгорици 2. фебруара 2020. Фото: Стево Васиљевић / Reuters

Из историје Црне Горе

Антитеза горе-море условљена је како земљописом, тако и повѣшћу земље. Ко само током тисуће година нѣје владао Црногорским приморјем – Византијско царство, Турци, Млетачка република, Аустријско царство, па чак и Наполеон (тзв. Илирске провинције), у једном тренутку је Приморје постало скоро дѣо Русије, истина, накратко (експедиција адмирала Д. Н. Сењавина). Истоврѣмено, планински дѣо земље (Црна Гора и Брда) никад се ником нѣје покоравао. Истине ради, осѣм Османлија нико је нарочито нѣје ни нападао, нѣма тамо ничег занимљивог за освајаче. У XVI-XVIII вѣку на одсѣченој од мора и од свѣта Црној Гори се историја уопште окренула натраг – робно-новчани односи су замрли, људи се вратили природној размѣни, десило се чак и дѣлимично васпостављање родовско-племенског поретка. Кошмарни сан Маркса и Енгелса, анулиран до племенске архаике. У научној традицији Русије ту чудновату квазидржавну творевину обичај је називати Кнежевство-епископство Црна Гора – феудалци и аристократе су, како је речено, нѣстали, једини неоспорни ауторитет за горска племена био је Владика – епископ Црногорски и Брдски. Од 1697. до 1852. године епископске регалије припадале су породици Петровић-Његош, прѣносећи се од стрица синовцу (теократски непотизам). Педесетих година XIX вѣка Његоши су скинули са себе пуномоћја епископа и почели да се именују кнежевима, власт је притом свеједно прѣдавана старински, од стричева синовцима.

Што је карактеристично, на нѣприступачној и дивљој Црној гори и на „просвѣћеном“ приобаљу живѣо је и живи један те исти народ. Историјске судбине су различите, начин живота различит, приоритети различити, језик, традиције и вѣра једна. Црногорско Приморје нѣједном покушаваху покатоличити, нарочито у томе бѣху усрдни фрањевци и бенедиктанци. Веће успѣхе нѣсу постигли, према подацима пописа из 2003. године католицима себе сматра 3,5% становништва земље, при чему су то углавном Хрвати и Албанци. Притом су се у саставу јединствене државе Гора и Приморје (његов јужни дѣо, од Бара до Улциња) први пут у новој историји нашли 1878. године, послѣ пораза Османског царства у руско-турском рату. Сѣверни пак дѣо Приморја с Бококоторским залѣвом у састав Црне Горе ушао је још касније, као резултат Првог свѣтског рата. Сасвѣм је јасно да спојити, макар и једноплемене, али толико различите територије нѣје било нимало једноставно. У таквим околностима улогу медијатора и, ако хоћете, споне између унутрашњих подручја земље и Приморја почиње играти подручје „под гором“, гдѣ се налази стара црногорска прѣстоница Цетиње и нова, Подгорица (бивши Титоград и још више бивша Дукља).

Прѣдсѣдникова грѣшка: Мило Ђукановић против Српске Православне Цркве

Овдѣ правимо монтажну залѣпку, прѣносимо се у наше дане и констатујемо да је нѣсмѣњиви од 1989. године прѣдсѣдник Црне Горе Мило Ђукановић повезан управо с том облашћу, породица његова је из околине Цетиња. Цетиње је за његова доба постало „културном прѣстоницом“ Црне Горе, основном ковачницом политичких кадрова, главним уточиштем присталица црногорског сопства, различитости Црногораца од Срба.

Узгред ћемо примѣтити да је отац Мила Ђукановића био припадник номенклатуре у Титовој Југославији, дѣда – у краљевској Југославији, прадѣда му је био министром за првог и послѣдњег црногорског краља Николе I Петровића-Његоша. Сâм Мило је стигао да буде и комунистички омладинац, и српски националиста (управо српски, колико год се он од тога сада одрицао), и црногорски аутономаш, и најбољи пријатељ Русије, и разобличитељ од Русије тобоже организованог државног прѣврата, и онај човѣк за чијег вакта је Црна Гора ступила у НАТО. Па ипак, шта тог човѣка чини тако лошим, поред његовог цинизма, политичког сваштождерства и тога што је већ тридесет година на власти? Због чега је народ Црне Горе фактички устао против њега и због чега се то десило тек сад, а нѣ, рецимо, 2006. године, кад је Црна Гора изашла из састава савезне државе са Србијом? Одговор: Ђукановић је посегао за статусом и имовином Српске Православне Цркве у Црној Гори у мѣри каквој ти себѣ нѣсу дозвољавали чак ни комунисти. Из већ прочитаног текста, при свој његовој изнуђеној лапидарности, читаоцу трѣба бити јасно да је, прво, православна Црква у Црној Гори више него просто Црква, она се јавља као оваплоћење националног духа и универзални ауторитет, рачунајући и питања нѣвезана за религију као такву. И друго, разнородне комадиће Црне Горе, тог малог скрпљеног покривача, поузданије и чвршће од свега повезује управо православна Црква. Српска Православна Црква.


Протестни марш у Подгорици 2. фебруара 2020. Фото: Стево Васиљевић / Reuters

Прву православну епископију у Црној Гори основао је 1219. године свети Сава Српски, у даљњем црногорског епископа увѣк је уводио у дужност (рукополагао) српски архиепископ. 1346. године прѣдстојатељ српске православне Цркве почео је да се именује патријархом, а прѣдстојатељ помѣстне црногорске Цркве – митрополитом (владиком), на тај начин се старѣшинство Пећке патријаршије над црногорском митрополијом сачувало и учврстило. Под турским игом патријаршија је у Србији сад укидана, сад опет обнављана, и у онѣм годинама кад Срби остајаху без патријарха, његовим мѣстобљуститељем (егзархом) постајао је црногорски митрополит. Можда најзначајнија фигура у српској црквеној историји послѣ Св. Саве јесте патријарх Арсеније III Чарнојевић, прѣдставник древног црногорског рода, но и мимо њега на српском патријаршијском прѣстолу често се налажаху људи родом из Црне Горе. То јест, расуђивања Ђукановића и његових подложника о томе да је Српска Православна Црква у Црној Гори увѣк била окупационом и поробљивачком – једноставно су нѣзналачка.

Срби и Црногорци

Па и у принципу активно гурано властима земље супротстављање Срба и Црногораца – потез је чисто политички, историјски никако нѣ оправдани. Ни Владике Црне Горе, ни мѣстна племена своје „црногорство“ нѣсу доживљавали као националност – за њих је то означавало само територијални идентитет. То је потпуно очигледно свакоме ко је стигао прочитати главно дѣло црногорске књижевности, поему Владике Петра II Петровића-Његоша „Горски вѣнац“. У поеми се говори о истрази Срба-потурица од црногорских Срба, сачувавших православну вѣру и објашњава због чега је то било неопходно урадити. Уништавање иновѣраца је водио оснивач династије Његоша митрополит Данило, и ево шта о њему пише његов благодарни потомак:

„Србима даде (Бог) сталне груди; од витештва одвикнута у њим лафска срца буди. Прѣд њим дрхте силе падишаха-фараона, српске су се мишце са витештвом опојиле…[1] Плам ће, вѣчно животворни, блистат Србу твоје зубље, све ће сјајнӣ и чудеснӣ у вѣкове биват дубље. Зна Душана родит Србка, зна дојити Обилиће, ал хероје ка Пожарске, дивотнике и племиће, гле, Српкиње сада рађу… Благородством Српство дише… Бѣжи, грдна клетво, с рода – завѣт Срби испунише!“

Ови редови, написани 1847. године, током вѣк и пô бѣху за Црногорце својеврстан символ вѣре, дѣца су их учила напамет малтене у дѣчјем вртићу. Тако је било до издвајања Црне Горе од Србије; послѣ 2006. године у црногорским школским уџбеницима појавише се расуђивања о томе како Владика Петар II бѣјаше безусловно талентован човѣк, ама заслѣпљен великосрпском шовинистичком пропагандом. Стога се према његовој великој поеми трѣба односити критички, а свуда гдѣ је написано „Срби“ подметати рѣч „Црногорци“. Ово нѣје шала, буквално тако је у ђукановићевским уџбеницима и написано.

Како било да било – народ је трпѣо и изругивање над црногорском националном, и хушкање једних на друге житеља разних области земље, прѣ свега сѣверњака, који себе сматрају баш Србима и само Србима, и јужњака, који имају сложенији, двојни идентитет Срба-Црногораца. Зашто је трпѣо – посебно је питање, чије разматрање ће овај чланак учинити сасвѣм тешким за читање. На крају крајева, повѣровавши у покорност и дуготрпљење народа Црне Горе, Ђукановић је рѣшио да се дохвати Цркве. Што је, како је већ сада разумљиво, за њега постало фаталном грѣшком.

Ко је Мираш Дедеић

Идеју потпуно нѣзависне од Бѣограда аутокефалне „црногорске цркве“ на челу с „заиста црногорским митрополитом“ Ђукановић је учинио дѣлом свог политичког програма још крајем 90-их година. Проблем је у томе што је на Балкану прилично сложено наћи људе спремне да учествују у таквом сумњивом прѣдузећу, које ломи вѣковима устаљен ред ствари. У нѣмачком језику има лѣпа рѣч Wunderschwindel и означава нѣшто као „чудотворна подвала“. По нашем гледишту, читава историја „Црногорске православне цркве“ прѣдставља управо такву подвалу. Као Ђукановићев сарадник у тој афери нашао се апсолутно карикатурални лик по имену Мираш Дедеић, он је самопроглашени „митрополит Михаило“. Дедеић је завршио Папски источњачки институт у Риму и спочетка је симпатисао гркокатоличанство. Али, Милу Ђукановићу била је нужна нѣ унија с Ватиканом, већ сопствена џепна православна црква. Послѣдично, 1998. уз подршку власти Црне Горе Мираш Дедеић региструје НВО под називом „Црногорска православна црква“, коју и прѣдводи. Проблеми код Дедеића појавили су се с увођењем у чин (архијерејском хиротонијом) – ни у једној канонској православној Цркви нѣје се нашао јерарх који би пристао да га рукоположи у митрополите. На крају, Дедеића је у Софији хиротонисао такозвани „Алтернативни Синод Бугарске православне цркве“ – сами по себѣ ни од кога нѣ признати расколници. Никакве друге легитимности, осѣм овѣх сумњивих Бугара, Дедеић нѣма, али зато има дивне, братске односе с украјинским „патријархом“ Филаретом (Денисенком).

Протестни марш у Подгорици 2. фебруара 2020. Фото: Стево Васиљевић / Reuters

С политичке тачке гледишта, проблем „митрополита“ Дедеића чак нѣје у томе што нѣје рукоположен како је ред и што ни са кѣм, осѣм Денисенка, нѣма евхаристијског општења; већ у томе што је јарко изражени антихаризматик, нѣма у њему ни ауторитетности, благостности… Свега је у „Црногорској цркви“ нѣ више од пар десетина свештенослужитеља, расѣјаних по цѣлом свѣту, укључујући њој придруженог међународног аферисте, самопроглашеног „Бечког егзарха“, „епископа“ Симеона Минихофер-Виндиша. Колико је у „Црногорској цркви“ парохијана – не чини се могућим казати. Мираш Дедеић тврди како их је нѣ мање од двѣста људи, али их је у стварности прѣ нѣ више од нѣколико десетина. А 2018. године се од „Црногорске православне цркве“ одвојила већ сасвѣм секташка група на челу с нѣким В. Лајовићем, они такође називају себе „Црногорска православна црква“, и ради јасноће власти Црне Горе овѣм двѣма организацијама су додѣлиле бројеве – Дедеићева је ЦПЦ-1993, а Лајовићева ЦПЦ-2018.

Митрополит Амфилохије

Притом у истом граду с комичним и гротескним Дедеићем, највише и чисто споља и по начину дѣловања сличном старцу Паниковском (њих двојица су чак имењаци), налази се прави и истински црногорски митрополит – владика Амфилохије (Радовић). Митрополит је на данашњи дан најпоштованији и најауторитетнији јерарх у Српској Православној Цркви, како због узраста (прѣвалио је добрих 80, али је бодар и пун снаге), тако и због богословских достигнућа (степен доктора богословља добио је још 1973. године, аутор је нѣколиких религијских трактата и зборника проповѣди, а такође и члан Удружења књижевника Србије). Но, прѣ свега благодарећи његовом нѣпоколебљивом принципијелном ставу по питању очувања Косова и Метохије у саставу Србије и окупљању у јединственој држави свѣх Србима насељених земаља (Србија, Црна Гора, Република Српска). Амфилохије је, наравно, осудио излазак Црне Горе из савеза са Србијом 2006. године, као и ступање земље у НАТО 2017, он никада нѣ пропушта могућност да искритикује Ђукановића због погубног за Црну Гору прозападног курса. Сувишно је говорити да је митрополит Амфилохије за Ђукановића и његове саучеснике врло нѣзгодан. И ево, децембра 2019. године одлучили су да се с Амфилохијем, а уједно и са Српском Православном Црквом у Црној Гори, коначно разјасне.

Закон о слободи вѣроисповѣсти у Црној Гори

28. децембра прошле године Мило Ђукановић је потписао „Закон о слободи вѣроисповѣсти или увѣрења и правном статусу вѣрских заједница“.

Набројаћемо његове најодиозније ставове:

Члан 7 – забрањена је злоупотрѣба вѣрских осѣћаја у политичке сврхе – казна је до 20.000 евра (ко и по каквим мѣрилима ће испољавати „вѣрске осѣћаје у закону нѣје истакнуто).

Члан 11 – сѣдиште сваке вѣрске заједнице која је регистрована у Црној Гори обавезно се мора налазити у Црној Гори (хтѣли су наудити СПЦ, а нѣхотице ударили по католицима и муслиманима; зар ће римски папа морати да се сели у Црну Гору?).

Члан 16 – назив вѣрске заједнице не смѣ садржати назив или ознаку друге државе (опет су циљали у СПЦ и опет успут погодили другу мету – Римокатоличку цркву).

Члан 24 – имовина вѣрске заједнице постаје државна имовина (у руским гласилима је доста подробно разматран овај члан, који фактички значи одузимање СПЦ у Црној Гори свѣх њених парохија, храмова и манастира с послѣдичном прѣдајом ономе кога држава прими као достојног, то јест Мирашу Дедеићу).

Члан 52 (најскандалознији) – сви објекти изграђени друштвеним или државним новцем до 1. децембра 1918. године остају државна својина (за случај да се нѣко ипак нада да држава неће злоупотрѣбљавати члан 24).[2]

Како видимо, поред свѣх осталих дивота, закон је нѣписмен, апсурдан и може произвѣсти међународна усложњења, и то нѣ само са Србијом. То ипак нѣје засметало скупштини Црне Горе да га ратификује, а прѣдсѣднику да га потпише. Послѣ чега је Мило Ђукановић отишао у своју „зимску резиденцију“ – елитни станбени комплекс у Мајамију, који припада црногорском владару. Ђукановић очито нѣје сумњао у то да ће Црногорци дискриминациони закон примити као нѣминовност. Или је насупрот хтѣо да најтурбулентнији тренутак прѣсѣди на безбѣдном, прѣтпостављајући да ће народ, као и увѣк, мало галамити, па се разићи. Но, ту се он жестоко прѣварио.

Протести у Црној Гори против Закона о слободи вѣроисповѣсти почели су буквално на дан потписивања, при чему је географија протеста била озбиљнија него икад дотад – на улице су изашли житељи Подгорице и Никшића, находећег се на сѣверу земље града Беране, приморских Бара и Херцег-Новог. У Никшићу се десио значајан испад кад је стари полицајац одбио да разгони демонстранте и демонстративно бацио своју полицијску значку (њему је одмах посао понудио градоначелник Херцег-Новог). Нѣјасно је да ли је то Ђукановић урачунао или нѣ, али протести су природно легли на вѣрске празнике – Божић, Бадњи дан, дане поштованих у Србији и Црној Гори светаца, посебно Св. Саве Српског. Протести су се слили с литургијама и литијама. Број протестаната је растао из дана у дан, на карти протеста су избијале све нове и нове тачке. Нѣформалним жариштем народних протеста на почетној етапи може се сматрати град Беране, завичај српског патријарха Варнаве (1880-1937)[3]. У градићу је свега 12 тисућа житеља, и притом се у врѣме божићне литургије у храму Св. Симеона на градском тргу скупило најмање 15.000 људи. До краја јануара таква слика се могла видѣти по свој Црној Гори – број људи на улицама невеликих и срѣдњих градова по црногорским мѣрилима био је већи од формалног броја становника.

Догодило се оно што Ђукановић и његово окружење никако нѣсу могли очекивати, зато што се слично нѣје десило од врѣмена Другог свѣтског рата – црногорска племена, обично слабо покретна, дигла су се и устремила у долине, с хоругвама и пѣсмопојем. Нарочито се истакло племе Куча – 5 тисућа људи кренуло је пешке маршом у Подгорицу брдским путевима и, што је карактеристично, стигло, никога нѣ изгубивши. Нарочито је важно подвући да су се на протестима против дискриминаторског закона раме уз раме нашли етнички Срби (они чине 30% становништва) и људи који се самоодређују као Црногорци или Србоцрногорци (47% житеља). Тако су Ђукановићеви покушаји антагонизовања Срба и Црногораца прѣтрпѣли потпуни фијаско.

Шта се догађа у Црној Гори: нѣмири или револуција?

Да су црногорске власти сѣјале вѣтар а пожнѣле олују постало је коначно јасно нѣдѣљне вечери 2. фебруара 2020. године.тог дана је у литијама у разним црногорским градовима учествовало најмање 150.000 људи; само се у Подгорици око храма Васкрсења Христова сабрало нѣ мање од 50.000, фактички је сав центар града био попуњен православним вѣрницима, протествујућим против Ђукановићевог закона. Сами протестанти наводе већ сасвѣм нѣзамисливу бројку од 250 тисућа људи, али ми се држимо одмѣреније процѣне. У сваком случају, за Црну Гору је то догађај епохалног значаја. Вратимо се ономе од чега смо почели – у тој земљи фактички нѣ живи више од пола милиона људи. 250 хиљада једноврѣмено протестујућих је равно половина становништва. 100 тисућа – једна петина. Чак и ако полазимо од тога да православна јавност повисује своју бројност, ове су бројке нѣвѣроватне, фантастичне. За читаоце који се нѣ сналазе баш најбоље у свѣту бројева, једноставно поређење – 1/5 становништва Русије на примѣр је око 28 милиона. Замислите да на улице наше земље у један мах изађе 28 милиона људи. Управо то се, с исправком у међуодносу бројности становништва, дешава сада у Црној Гори.

Протестни марш у Подгорици 2. фебруара 2020. Фото: Стево Васиљевић / Reuters

Хоће ли Ђукановић покушати да ситуацију стави под контролу? Највѣроватније хоће, о томе свѣдочи то што је у уторак, 5. фебруара, у Подгорицу довучена из цѣле земље оклопна техника, полицијска теренска и пожарна возила. Хоће ли прѣдсѣднику успѣти да обузда протесте у Црној Гори? Сасвѣм сигурно неће. Ђукановић се копрца, назива парохијане СПЦ лудацима, говори да су гори од сваких терориста, да је управо СПЦ осудила Србе на истрѣбљење у Хрватској и на Косову, али што он више говори, то га мање слушају. Ако власти Црне Горе пробају да против народа пошаљу војску и полицију, ове ће се највѣроватније разбѣжати. Сва нада атлантиста је на приватним заштитним прѣдузећима, којих је у Црној Гори доста, и њихова репутација је специфична. У штампи се такође стално надувава гласина о прѣбацивању косовске јединице за посебне намѣне ROSU. Са данашњим развојем ситуације, Ђукановић има двѣ варијанте – он може отићи добровољно и на лѣп начин, или на ружан начин, с приватним обезбѣђењем и Албанцима. Будућности у властитој земљи њему нѣма.

По чему су збивања у Црној Гори важна и значајна за страног посматрача? На наше очи се по први пут у најновијој историји остварује оно што су нѣмачки аутори из круга Ернста Јингера и Карла Шмита називали „конзервативном револуцијом“. Али за Нѣмце, као и за њихове руске слѣдбенике, тражена револуција била је појава углавном умозритељна. У Црној Гори је све више него стварно. Хоћете да видите како изгледа одбијање наметнуте либерализације, вестернизације, глобализације од цѣлог народа; на шта личи нѣнасилан, али нѣсаломив због своје масовности повратак традиционалним врѣдностима? Погледајте Црну Гору. Тако нѣшто још нѣсте видѣли. И, поштено речено, не зна се кад ћете поново и видѣти.

Посрбио: Драган Буковички

Изворник: Fitzroymag


[1] Његош је наведене стихове, наравно, посветио нѣ своме прѣтку, него Карађорђу. И Карађорђе је, а нѣ Бог, својим примѣром Србима дао „сталне груди“. То се довољно јасно види и из руског прѣвода „Горског вѣнца“ М. Зенкевића, на који се Бондарѣв позива при цитирању. Ово је тек примѣр тога како млади руски балканиста, пишући на српске теме, упоредо са занимљивим и проницљивим увидима, дозвољава себѣ извођење нѣсхватљиво површних, погрѣшних, па и бесмислених закључака, којима је већ у више наврата изазивао огорчење овдашње јавности – прим. прѣв.

[2] У означеном дѣлу текста наш научник цитира одредбе Нацрта прѣдметног закона из 2015. године, које је очито, заједно с тумачењима истих, једноставно покупио и готово дословно прѣписао из балканских жутих гласила. У коначан текст закона с краја 2019, године о коме пише, он нѣје ни привирио, премда је исти свѣма доступан на интернету (в. нпр. повезницу на крају чланка о датој теми овде) – прим. прѣв.

[3] Патријарх Варнава је ипак рођен у Пљевљамаприм. прѣв.

(Visited 143 times, 1 visits today)
(ГЕО)ПОЛИТИКА, ГЛАВНА, ПРАВОСЛАВЉЕ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *