Бела Хамваш ( 1897 – 1968), мађарски писац и есејиста. Хамвашова дела су углавном објављена након његове смрти и сви рукописи још нису доступни. Током Првог светског рата два пута рањаван на украјинском и италијанском фронту, а доживљава и нервни слом. У Будимпешти од 1919. до 1923. студира немачки и мађарски. Током Другог светског рата три пута бива мобилисан; приликом опсаде Будимпеште 1945. дезертира, а једна граната уништава његов стан и у њему све рукописе и књиге које је сакупљао годинама, из разних области људског знања – философије, природних и друштвених наука, теорије уметности, психологије, као и пројекат „Стотину књига“ светске књижевности. Поред књиге Невидљиво збивање објављене 1943, једини, случајно сачувани рукопис из првог периода Хамвашевог рада је капитална Scientia Sacra. После рата, 1948, заједно са својом женом Каталином Кемењ објављује књигу Револуција у уметности, апстракција и надреализам у Мађарској и убрзо због својих ставова губи место библиотекара доспевајући на црну листу, чиме му је онемогућено објављивање књига и достојно запослење. Али, Хамваш и у положају који га је задесио види предност за усавршавање; ради као магационер, економ, земљорадник, помоћни физички радник на хидроелектранама на Тиси, а истовремено даноноћно ради на својим списима. Његов рад остаје у рукописима све до после његове смрти. Значајнија дела: Невидљиво збивање; Scientia sacra, духовна баштина древног човечанства; Патам I-III; Карневал; У одређеном погледу; Наиме; Велика ризница предака; Silentium; Историја и апокалипса; Мађарски хиперион; Пут предака и пут богова; Антологија хумана; Филозофија вина.
Директни морал и лоша савест
Човек нигде доспео није. Ко је нетакнут, он је необразован, ко је образован, он је корумпиран.
Пред нетакнутим треба порећи образовање, пред образованим треба порећи нетакнутост. Човек нигде доспео није.
Уопште се не бих могао сложити с тим да то неко припише принуди света који је од нас независан.
Независним од нас се може сматрати слободни пад, мада имам приговор и против те дефиниције. Али бих се одлучно противио ако би неко утврдио да смо невини у настајању света. Ја бих посумњао не само у здрав разум, него и у поштење човека који би довео у сумњу да смо ми направили и непрекидно правимо овај свет. У односу на то да је свет овакав какав јесте, нисам склон да прихватим никакве оптужбе с било чије стране. Није требало тако спремно придонети да то овако буде, и не треба тако спремно придоносити да то овако и остане.
Покоравање се готово никада не догађа с одлучношћу. Ричард III је редак. Ричард III је човек који се одлучно уноси у то to be a Pillain – а сада ћу бити нитков. Економски и социјални интереси, на овој каљавој стрмини која јесте време, заузимају место у првом плану, и могу се задовољити само на уштрб моралног квалитета. Први корак свако чини само изузетно и само једном. Никад више.
Разумљиво. Види да с приходом којим се приближава егзистенцијалном минимуму може да се сакрије на безначајном месту и евентуално може сачувати и своју нетакнутост. А онда се мора одрећи од толико примамљивих добара. Јер види и то да за сваку предност, којом превазилази социјалну безначајност и егзистенцијални минимум, не плаћа радом, него одустајањем од своје моралности. И ту нема изузетка. Није истина, бар за сада, да је основа сваке добро засноване друштвене ситуације и прихода одустајање од моралних вредности. Неоспорно је, међутим, да сваки приход прибављен изнад егзистенцијалног минимума и сваки покушај изласка из безначајности не зависи од стварног радног учинка, него од прилагођавања корупцији. Рад се уопште не плаћа, или ако се и плаћа, плаћа се веома лоше. Уопште се плаћа, и то каткада веома добро, према томе који степен корупције је човек у стању да реализује.
Изгледа да постоје само два случаја – прихватати сиромаштво, повући се у безименост и одустати од сваког частољубља моћи, или пак to be a villain, и с дијаболичном носталгијом кроз себе самог допустити слободан проток силама деморализације.
У свему томе је тужно да овај човек само ретко бива злочинац, најчешће је тек варалица и ветрогоња. Оно што човек тако почини није грех. У греху, вели Батај, увек има нешто занимљиво. Ово овде је савршено безначајно. Грех има своју дубину, од овога се човек само укаља. Постоји и јаднији човек од разбојника, паразит. А онај који то чини, носи у себи сломљену егзистенцију. За недаровитог човека то није нарочит потрес. Нема шта да изгуби. Што је неко мањи, што има мање претензије, што мање узима самог себе озбиљно, односно што је више журналиста и што је више без тежине, он ће много лакше поднети корупцију. Мали дар ће се раздробити и од њега неће остати ништа друго до рутина. Што је неко талентованији, пристајање је судбоносније. Знак распознавања високог частољубља јесте што оно све друго изван истине подноси веома тешко.
После првог корака, ма колико био изузетно начињен, једва је могуће заустављање. Безгранична је човекова асимилациона способност. Хекел вели да човек, ако не сагори у пепео, и на пакао би се навикао за неколико сати. Пут до најниже тачке се пређе за различито време. Али ако егзистенција одустане од своје нетакнутости, отпор постаје све слабији. Подлост постаје константан чинилац док се не претвори у неки изам. И онда свако, зависно од тога да ли се припремио за корупцију кратког или дугог даха (евентуално узимајући у обзир захтеве једног следећег режима), примењује разне техничке бравуре живота и може бити у ортодоксном афинитету с једном спољашњошћу (с којом се обично вара), и може се надати да му је вечна поремећена заслепљеност. Чак може да изиграва лажно покајање.
Ако неко социјално напредује и економски се уздиже, савест га обично не теши. Савест је специфична мономанија. Човек би рекао да је она у тачној опозицији према свету. Није прагматична, поготово није материјалистичка, а поврх свега све то уопште не крије. Нема у њој опортунизма, није ни реална, ни мало није реалполитичка, чак толико да то већ није ни трезвено. Њен тактички осећај је ништаван, благостање много не поштује, да се слава и не помиње. Савест се никада не прилагођава, не може се ни принудити на прилагођавање, и ако се човек прилагођава, савест се у сваком случају супротставља.
Ко се покори, нема добру савест. То је сигурно. Лоша савест је у првом реду приватна ствар. Човек је принуђен да самог себе оправдава пред својом савешћу. Треба да износи аргументе за своје прилагођавање и самог себе да одбрани насупрот својој савести. Ако се прилагођавање и даље наставља, продубљава се дијалектичко држање заузето према савести, и човеку је неопходна систематска одбрана. У почетку је било довољно ако је човек изнео изговоре о преживљавању. Касније се пак морао позивати на породицу. На концу почиње да изграђује такозвани поглед на свет. У многим случајевима постаје религиозан. Поредак ствари је такав да човек не само што лаже, него поврх тога мора и да докаже како је он у праву.
Није реч о “неурози за свакодневним хлебом”. Ако би само то било у опасности, лако бисмо се међусобно разумели. Погледи на свет се не граде у интересу истине, него против лоше савести. Поглед на свет је „научно здање у којем човек скрива своју стрепњу”.
Човек који се прилагођава живи у уверењу да је његова корупција споља невидљива. А насупрот томе стоји чињеница да прва ствар која се на њему може запазити јесте баш корупција. Већ издалека, већ с леђа, већ по држању и по кораку на свакоме се може стопостотно закључити чак и како је започео своју каријеру, докле је доспео и на шта се припрема. Нарочито постоји један човек који све то сместа запази. То је онај човек на чији је рачун почињено прилагођавање. Лоша савест провоцира, и то морално провоцира онога ко није склон прилагођавању, и човека присиљава на становиште директног морала.
Директни морал није пројекција лоше савести. Заиста постоје људи који наспрам корумпираног прилагођавања заступају моралну осуду. Било ко да је, једна ствар је поуздана, овај човек не учествује у прилагођавању. Да ли је сам свесно одустао од света, или је испао због неумешности, неизвесно је. Чињеница је и да се управо због тога морао одрећи од добара. Али не само од добара. Изван света, односно изван друштва. Изгубио је не само наду у људски живот, него и да живи с осталима. И то да је у губитку, хтео-не хтео, мора о томе да води рачуна.
Ко се прилагођава, он живи, ма колико да је прљав живот, он досеже добра, ако и има лошу савест, заједно је с осталима. Ко се не прилагођава, било због одвратности, било због других разлога, искључен је из заједнице, у апстрактном је дијалогу, само као противник и тужилац.
Ко се покори, он прилагођавањем одустаје од свога бића и на концу га губи. Ко се не покори, задржава своје биће, али не зна шта ће с њим, јер је сам.
Неко или живи, и цена живота је укаљаност, или не жели да се укаља, али онда је присиљен да се одрекне живота.
То је директни морал и лоша савест.
Неизмерна је удаљеност између лоше савести и директног морала.
Лоша савест живи у отимачини света.
Директни морал живи у напуштености од истине.
Има оних који се сјајно осећају у директном моралу. Уживају у томе што су изван и што могу да суде. Нарочити је тријумф када човек може да шкргуће зубима. Бити запостављен! Бити угњетен, сиромашан! Нико не може да издржи без дубоких рана.
Директан морал је место одгајивања побуне и револуције. Сваки побуњеник и револуционар налази се на моралном пиједесталу и то је у њему директни морал.
Покоравање није злочин, него скандал. Ко се прилагођава, он није злочинац, него подлац. Због тога његово место није пред судом, него узбуњује. Ово негодовање је клица побуне. Нико не може да прође а да не кује освету. Ако букне освета, револуција је ту. Револуција није клица побуњеника, него корупција прави побуњеника. Побуњеник није лоша савест коју је пробудила корупција, него разјареност човека који је лишен животних добара и искључен из заједнице.
Револуционар мисли да због тога што је неко бедан, истина може бити само на његовој страни. Али у оном тренутку када револуционар освоји свет и среди се, сместа запоседа добра и почиње да их брани, лоша савест се у њему одмах буди и сместа провоцира директни морал. Никада још није протутњала револуција а да се то парадигматично није поновило. Узалуд она и даље објављује своје идеје.
Оглашавање више нема тон директног морала, него лоше савести. Ако револуционар дође на власт, сместа се покори свету и све почиње из почетка.
Веродостојност је обавеза да човек самог себе реализује. Овај задатак користи све животне снаге, и резултат је и тада понајчешће фрагментаран. Ужасно је, али је тако. Али било како да је, то је слава живота, била и остала.
Ко се покори, он не прихвата веродостојну обавезу (engagement authentique) човека. Неизвесно је због чега. Можда је задатак исувише крупан. Будући да је у свету тако тешко да човек буде он сам, човек се отискује у корупцију. Ако већ не може бити он сам, бар да прогута све што може.
Није у стању да призна будући да је свет онакав какав јесте, човек је принуђен да чини уступке. Али уступа само онолико колико је безусловно неопходно за одржавање живота. У томе је невоља. Ако би овако попустио свету, сматрао би то изузетним чином и допустио би да му тај чин потоне у ништа, а остао би он сам изван тога и задржао би своје изворно место. Уместо тога он себе поистовећује са својим чином и почиње да га брани. Није у стању да отворено лаже, да зна за то и да то поднесе. Једини акт покоравања још би имао оправдања ако не би био повезан с техничком праксом живота на коју га присиљава лоша савест, која свој чин корупције почиње да оправдава пред самом собом и кад тај чин не би покушавала да прикаже као исправан уз укључивање дијалектике погледа на свет.
Ко изда самог себе, он се никада неће ослободити од онога који све то види.
Емануел Муније географију чина обележава с четири тачке. Према ове четири тачке сваки чин је:
1. преобликовање спољне стварности,
2. обликовање људске личности,
3. приближавање човека човеку,
4. појачавање света вредности.
Мерено овим степенима ширине и дужине покоравање:
1. спољни свет не преобликује у позитивном, него у негативном смеру, односно не чини га чистијим, него разоренијим,
2. покоравање деморализује људску личност,
3. покоравање удаљава човека од човека,
4. покоравање не појачава вредности, него оно што је за одбацивање.
То је оно што директни морал најјасније види: “покоравање избацује човека из његовог изворног обличја и компромитује крајњи резултат живота.” Покоравању то нико никада не може опростити. Од покоравања никада неће нити може бити величина. То је par excellence антитрагична егзистенција, односно скандалозна егзистенција.
Директни морал је више лудило. Нема ничег понижавајућег до поднети како покоравање својом виртуозном техником живота прекрива велики животни пут и како ставља руку на добра живота, и како запоседа место живота, као да је све његово, и узима део од онога одакле су сви други искључени.
У човеку који не уме да се одбрани на одговарајући начин, прибира се отров за десет хиљада инкарнација. Освета. Освета је, каже Ниче, протест хтења против времена.
Сваки мученик нека добро промисли није ли оно освета што у њему делује? “О, кад би неко умео да човека спасе од освете!”
Покоравање избацује човека из његовог изворног обличја и компромитује резултат живота. Али онај ко се не покорава и не прилагођава, одржава своју чисту савест и чува своју нетакнутост и стаје уз директни морал, он постаје анђео освете.
Директни морал се нарцисоидно придржава своје херојске и грчевите чистоте. Директни морал није социјалан, него егоцентричан. Због тога, ако узме маха, не ствара заједницу, него револуцију.
Директни морал, као и лоша савест, искључује величину. Директни морал је осредњи и демонски.
Ко се покори, он укаља живот. Лоша савест је немир укаљаног живота. Директни морал је страх од живота човека који је искључен из заједнице и лишен добара.
Покоравање је неопростиво. Онај који се покорио на коленима треба да тражи опроштај од истине коју је повредио. Све дотле се не може вратити дому.
Директни морал ће се распршити тек онда ако буде позван да ступи у свет љубави, и стварно у њега ступи. Тек тако ће моћи избећи ватру пакла.
(За илустрацију текста коришћене су слике Едварда Мунка)
Изворник: ØFENOMENI
Related posts:
Иван М. Коларић: ХЕРМЕНЕУТИЧКО КРУЖЕЊЕ: ЧОВЕК – НЕМОГУЋЕ – КЊИЖЕВНОСТ
Иван Иљин: ВЛАДАТИ МОРАЈУ НАЈБОЉИ
Жарко Видовић: СЛОБОДА ЈЕ ДИРЕКТНИ ПУТ У ПОКАЈАЊЕ
Јуриј Шалиганов: КУГА СЕ ПРИБЛИЖАВА, ПИР НЕ ЈЕЊАВА
Александар Буздалов: ПОДВИГ УЦРКОВЉЕЊА РУСКОГ ИНТЕЛЕКТУАЛЦА…
Александар Дугин: ИНТЕЛИГЕНЦИЈА ДОБА ПОСТМОДЕРНЕ
Генадиј Дљасин: ОД МЕТАФИЗИКЕ ДО МЕТАХЕМИЈЕ
Раде Јанковић: СЛОВО О ПРОСТОРУ
Раде Јанковић: QUO VADIS, РУСИЈО?
Бела Хамваш: ПЕТ ГЕНИЈА – О НАРОДУ И МЕСТУ
Константин Богомолов: ОТМИЦА ЕВРОПЕ 2.0
Јагош Ђуретић: УМЕТНОСТ И ПОЛИТИКА
