Тин Ујевић: ДОБРО ЈЕ И СРПСКО И ХРВАТСКО

Све што је добро, било српско или хрватско, мора бити и српско и хрватско; све што је неписмено, рђаво, лоше, било српско или хрватско, не смије бити ни хрватско ни српско. Вриједно нека је и једнима и другима, а невриједно нека вода носи


Боем. Море какав боем – краљ боемије. Самотник. Бескућник. Ноћник. Занесењак. Сав у кафанским анегдотама. Kладио се тако у једној београдској крчми да ће завезаних очију погодити које је које вино. И доиста, завежу му очи марамом, дадну му прву чашу, он цокне језиком и рече:

– Црно, вишко, преклањска берба. Донели сте га од „Гинића“.

Дају другу:
– Сићевачко, лањско. Троше га код „Трандафиловíћа“ и „Три сељака“.

Трећу:
– Смедеревско, овогодишње. Виноград је окренут према југозападу. Није најбоље.

Дају му и четврту чашу. Он проба, намршти се, пљуне и каже:
– Не знам шта је ово.

Али опкладу није изгубио, јер је у чаши била вода!

Ипак, погрешно би било само тако представити песника и боема Тина Ујевића, мада наведена анегдота свакако није измишљена.

Једнаку суптилност показивао је он и када су у питању много дубљи и сложенији људски проблеми. Једном, исповедајући се, сâм је следећим речима укратко изнео свој поглед на свет:

Дуго у животу заступам једну филозофију. Она се зове: реакција на жестоке и сирове страсти. Ја цијеним тајнога човјека и дискрецију. Ја волим раднике што раде у тишини. Ја волим оне што сабиру, али не сабиру мрвице, него свијет у жаришту свијести, и што душевно и дубоко, аутентично и актуелно живе.

Ја поштујем људе пера, који су људи духа и континуитета, а не само за забаве и доскочице. Волим неку одређену дубину, која није ствар тренутног импулса и очитавања оригина. Обожавам дубину јер тражим… душу у човјеку и у стварима.

Тражим осјећања, везе које нису од саме лаве, иако сјају као хиљаде жаруља. Нису за ме баш све сијалице у купи шампањца. Ја пјевам нормалнога човјека, нормалног у дубину и у мрак.

Девојчица, свештеник, бунтовник

Песник који је овако, као на длану, показивао своју душу родио се 5. јула 1891. у Вргорцу, у Далмацији, и крштен је као Аугустин. Отац учитељ, с премештајем превео је породицу у Имотски, па у Макарску, најпосле у Сплит. Из тих детињих дана остала је Тину успомена:

Дуже времена нисам хтио никако да одложим женске хаљине. Је ли то знак генијалности или абнормалитета, свакако је била нека чудна кокетерија природе; наиме, жене су ми изгледале тако привлачне и добре, да сам се питао како и сам могу не бити жена!

Ипак, у младенаштву, за гимназијских дана, женске хаљине заменио је свештеничком мантијом.

Носио ју је две године; па оставио за свагда, окренувши се писању стихова. Био је тек у четрнаестој кад му је „Хрватска смотра“ штампала прву песму. Пунолетство му се поклапа с преласком у Загреб, на студије филозофије. Пише песме и истовремено сарађује у југославенски оријентисаним листовима:

Све што је добро, било српско или хрватско, мора бити и српско и хрватско; све што је неписмено, рђаво, лоше, било српско или хрватско, не смије бити ни хрватско ни српско. Вриједно нека је и једнима и другима, а невриједно нека вода носи.

Наравно да учествује и у студентским демонстрацијама. Полиција му је на трагу. Зато прелази у Београд, где наставља студије. Штампа чланке и брошуре. Говори на митингу београдских студената који пред Народним позориштем „протестују против тлачења јадног братског хрватског народа“.

Година је 1912. и њега при повратку хапсе још у Земуну и спроводе у Загреб. Сачуван је записник саслушања код полицијског писара, у којем он вели:

– Признајем да сам у последње вријеме у београдским опозиционим новинама написао четрдесет чланака политичке нарави. У политичком погледу усвајам потпуно становиште Kлуба народног уједињења.

Средства помоћу којих се може доћи до националног уједињења Срба и Хрвата не могу навести, али држим да су према потреби допустива сва средства. Сврха националног уједињења била би у ужем смислу самостална Хрватска, а у ширем смислу Југословенска република.

Успева му да добије благу казну: протеривање у родни крај.

Али ни ту не мирује.

Пише чланке о југословенском заједништву.

Поново креће за Београд, на путу га опет хапсе, опет спроводе у Загреб.

Чами у затвору. Родољубиви Иво Војновић успева да га избави. Тин онда сарађује у омладинском „Уједињењу“ и „зарађује“ нова четири месеца тамнице. По изласку бежи у Париз.

Почиње Први светски рат.

Са групом добровољаца ступа у инострану легију француске морнарице. Долази на кратко до Црне Горе. После се преко Италије враћа у Париз. Kопа ровове у околини града. У кафанама среће Троцког, Луначарског, Пикаса, Kоктоа, Еренбурга

Обавља разне националне послове. Објављује граматику српскохрватског језика

Али велика а неостварена љубав с једном лепом женом у њему све до тада заувек мења и ломи. Одједном се усамљује. Прекида с националним радом. Окреће се сасвим поезији. Пише „Свакидашњу јадиковку „:

Kако је тешко бити слаб,
како је тешко бити сам,
и бити стар, а бити млад!

Одрпанац и господин

Kњижевни критичар Предраг Палавестра овако портретира песника:

„Борац против туђинске власти, трибун и агитатор, један од најугледнијих млађих хрватских књижевника, зналац великог броја живих и мртвих језика, одличан познавалац литературе и уметности. Ујевић је још у почетку књижевнога рада био ауторитет на културном и политичком плану, блистав, смео, бескомпромисан и непоколебљив дух…

До одласка у Француску, па чак и касније у емиграцији, изгледало је да Тину Ујевићу предстоји будућност угледног националног борца, префињеног и изванредно образованог интелектуалца, будућност талентованог песника, коме су чак и противници признавали да је један од најсимпатичнијих омладинаца“.

После шест година странствовања Тин се враћа у Загреб. Онда у Београд. Пред кафаном „Москва“ упознаје Рада Драинца, паћеника и боема који шокира малограђане. Прилази им келнер и пита прво Драинца:

Раде Драинац

– Шта господин жели?

– Ништа.

– А ви? пита затим Тина.

– Исто то, само с водом!

Причао нам је својевремено песник Десимир Благојевић да су келнери код „Москве“ у то време били врло учтиви и по цео дан на неколико састављених „књижевничких столова“ мењали чаше воде.

А песник Ристо Ратковић оставио је забелешку о Тиновој популарности, која је уследила после спавања по парковима, необичних седељки по кафанама и расправама које су ведриле учмалу атмосферу:

„Познавала га је, у неким улицама, чак и дечурлија, а у Скадарлији су га разликовали од других посетилаца ваљда и врапци. Увек је био одевен некако ненормално: у друштву господе, признатих књижевника или трговаца, личио је на адраповца; у присуству носача, у прчварницама, изгледао би као неки чудан и тајанствен господин.“

Видовити књижар Цвијановић ни часа не часи.

С јесени 1920. издаје му „Лелек себра“. У збирци је и песма „Жене међу краљицама“. У престоничким приликама, где се више цени добар роштиљ него добра књига, „Лелек себра“ нема велику продају. Али критичари дају одликашку оцену. Тин је изненађен:

Премда сам убијеђен комуниста, морам признати да сам и у нашој реакционарној држави доживио, барем код критичара, врло знатан успјех који је далеко премашио сва моја ишчекивања, испао ми донекле невјероватан и чак, дјеломице, незаслужен!

Велики песник и својеврстан боем, он и даље спава за кафанским столовима и по туђим подрумима. Не мари много ни да се обрије и окупа, мада, нема ни услова за то.

У доколици измишља узбудљиву занимацију. Узме две ваши, стави их на мермерни кафански сто и пусти да се утркују. Час навија за једну, час за другу. Придружује се и свет са околних столова, а кафеџија се хвата за главу.

Због оштрог језика, воли да грди власт и монархију, често вечери започиње у Скадарлији а завршава у затвору. Kад тамо покушају да га обрију, ауторитативно се супротставља:

– А како може Никола Пашић да носи онолику брадурину!

Принос за нешто боље

У свакој згоди и незгоди воли да се споречка с Драинцем. У ствари, њих двојица су незванични краљеви београдске боемије. У беспарици му више пута помаже Пера Свилени, газда кафане „Бумс“. Једино не може да му одгоди позив код шефа опште полиције Љубише Лазаревића, где после получасовног разговора, за које време је попушио 46 цигарета, стражарно мора да напусти престоницу.

Забележио је Станислав Винавер:

Ујевић је у своје родно место отпутовао без икаква пртљага. Двоје панталоне, прслук и три капута однео је на себи. Два џепа су му била пуна рукописа и хартија, а у трећем је имао кутију цигарета од сто комада.

Протераном песнику 1926. године Цвијановић издаје „Kолајну“. То је дневник љубави из Првог светског рата у Паризу. Подељен је у 48 песама, од којих бирамо једну:

Ноћас се моје чело жари,
ноћас се моје вјеђе поте;
и моје мисли сан озари,
умријет ћу ноћас од љепоте.

Душа је страсна у дубини,
она је зубља у дну ноћи;
плачимо, плачимо у тишини,
умримо, умримо у самоћи.

Вратио се опет у Београд.

Уточиште налази у Александровој улици, код Ташмајдана. Антиквар је код Влајка Игњачевића, који је платио велике паре да му се пошаље телеграм на Марс, само да би с поносом понео надимак Марсовац.

После је прешао у Сплит, па седам година провео у Сарајеву.

Волео је и народну песму. У кафани је, кажу, највише волео да слуша ону Шантићеву:

Што но ми се Травник замаглио?
Или гори ил га куга мори,
Ил удара Лашва о брегове,
Ил пуцају са града топови?
Нити гори нит га куга мори,
Нит удара Лашва о брегове,
Нит пуцају са града топови,
Дјевојка га оком запалила.
Чарним оком кроз срчали пенџер,
Изгореше два нова дућана,
Два дућана и стара механа,
И мешћема где кадија суди.

Иначе, пише есеје и преводи поезију. Живи сиромашки, од хонорара који тешко дођу и зачас оду. У међувремену у Никшићу штампа „Ауто на корзу“. Српска књижевна задруга издаје му 1937. књигу „Песме“, а наредне две године излазе му и две књиге есејистичке прозе, „Скалпел хаоса“ и „Љубав на вратима гостионице“, у Загребу.

Овде се пред рат и настањује.

Опет се у њему нешто мења. Исповеда се пред пријатељима:

Ја се не обраћам прошлости, мене занима све што је добро и ново у овом вијеку, а још ме више шкакље она пресвета будућност, у ствари, још само једна мистика… Ја појам боеме баш и жигошем, уколико је везан уз толеранцију, добро старо вријеме, култ трпезе и гостионе… Ја га осуђујем, али га разумијем као претходни принос за нешто боље, будуће…


Умро је 12. новембра 1955, у болници.

Сахрањен је на Мирогоју.

Песме му у незабораву.

Написао: Ђорђе Поповић (Сабор, април 1985.)

Изворник: Yugopapir

(Visited 33 times, 1 visits today)
ГЛАВНА

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *