Александра Копањова: ИКОНА МОРА БИТИ „ЖИВА“

Дозволите да вас упознамо: Александра Копањова, иконописац, прѣводилац и књижни илустратор, давни члан нашег Руско-српског Братства Светих Цара Николаја и Владике Николаја, велики пријатељ Србије и љубитељ њене културе. Рођена је 1972. године и живи у Петрограду. Остало ћете сазнати из разговора који слѣди.

---

Данас желим да причам о једном изванредном човѣку – иконописцу, илустратору и прѣводиоцу Александри Игорјевној Копањовој, од 2005 чланици Међународног умѣтничког фонда. То је врло талентован човѣк, учесница и лауерат конкурса и изложби, међу којима је, на примѣр, изложба „Свѣтлост свѣту“ (Москва, 2007.), конкурс у част 700-годишњице рођења Сергија Радоњешког (Петроград, 2014.), на коме је њена икона на стаклу „Виђење птица преподобном Сергију“ удостојена Гран-прија и др.

Управо њеној кичици припадају илустрације уз „Житије Петра и Февроније“ и прѣдивном поклон-издању „Закона Божјег“ у два тома (издаваштво „Ковчег“), а такође изванредни анђели на календарчићима нашег храма. Њени радови одликују се складним спојем боја и „тачности у детаљима“: њој задивљујуће лѣпо и уредно полазе за руком декоративни украси (прѣфињени сложени орнаменти, истанчана обрада).

Током дружења с њом поразило ме је колико је то једноставан и отворен, притом веома дубок и мудар човѣк, који одлично све разумѣ и о себѣ, и о другим људима, и о животу. Њој су туђе сујета, самозаљубљеност или хвалисавост, нѣ труди се да се у очима других људи покаже бољом него што у самој ствари јесте. Такође је врло скроман човѣк. Зацѣло су зато њени радови тако „прави“, као и она сама. Послѣ дугог двоумљења у коју форму је најбоље одѣнути чланак о њој, дошла сам до закључка да ће идеална варијанта бити прѣношење њених сопствених рѣчи и мисли у облику интервјуа, да бисте Ви могли макар малчице осѣтити како је то задивљујући човѣк…

Како је почео Ваш стваралачки пут?

Цртала сам од дѣтињства. Мама, примѣтивши моје способности, ме одвела (још у прѣдшколском узрасту) у школу цртања, а потом, упоредо с обичном школом, ја сам ступила у умѣтничку школу, али је нѣсам завршила, јер ми се језиво смучила. Никад нѣсам ни сањала да постанем сликарка. Просто је тако живот одредио… Иконописом сам се први пут почела бавити 1997. У то врѣме сам била у гостима у Москви, па су ме одвели А. И. Чашкину (данас веома чувен мајстор). Одвели ме просто онако, показали му моје слике. Имала сам хоби – да правим рукописне књиге у стилу срѣдњовѣковних рукописа. Тада сам студирала на историјском факултету, јако се заносила Срѣдњовѣковљем и помишљала на то да постанем медиевалиста. Слике су се А. И. Чашкину допале, а менѣ су се, са друге стране, јако допале његове иконе (радио је код куће, у његовом стану су стајале његове иконе, велике, лѣпе). Прѣдложио ми је да се код њега мало поучим и порадим. Менѣ је то било ужасно занимљиво, па сам пристала. Радили смо заједно 7 година. 2004. смо осликавали храм у селу Богородичноје у Доњецкој области. Тамо је доњи храм био посвећен Сергију Радоњешком, а менѣ су увѣк добро испадале животиње, стога сам тамо сликала житијске сцене – јављање птица преп. Сергију и како преп. Сергије храни медвѣда. То бѣху моје прве потпуно самосталне композиције на зидовима. Све сам радила сама: од цртежа до завршетка фреске. Колико год чудно било (менѣ самој је било чудно), композиције су ми успѣле, нарочито она с птицама. Налази се чак и књизи, посвећеној том храму. Заједно са мном у артељу радио је одлични сликар Андрѣј Сављук. С њим се дружим до дан-данас. Многоме сам се код њега научила и сматрам га својим учитељем у иконопису. Свагда ми је помагао добрим савѣтом, а кад би био близу, својеручно би поправљао моје цртеже.

Шта је за Вас најсложеније?

За мене је најсложеније направити анатомски правилан цртеж људске фигуре. А икона почиње с цртежом на папиру. Цртеж је готов – одмѣравај, и пола посла је урађено.

Шта је, по Вашем мишљењу, најбитније у иконопису?

У иконопису је најбитнији стваралачки приступ. Механичко копирање познатих икона сматрам апсолутно неправилним и безизгледним путем. Бесконачна понављања Рубљовљеве Тројице, Дионисијевих фресака и осталих „узора“. На крају се добијају „мртворођене“ иконе. А икона мора бити „жива“. Сликај у оквирима канона, али своје! Успут, канон нимало не спутава стваралаштво.

Имате ли омиљени рад?

Моји радови ми се рѣтко свиђају, али неке сматрам успѣлим. Мада се прѣдставе мѣњају: оно што ми се раније чинило успѣлим, прѣстаје се чинити таквим с протоком врѣмена. Почињеш увиђати слабе стране у техници итд. Успѣлим сматрам радове у којима је и техника на висини, и самобитност присутна. А код мене постоји сопствени, јарко изражени стил, с којим сам се дуго јуначки, самопрѣгорно, али безуспѣшно борила, узалуд се мучећи да га искорѣним, како бих своје иконе подвела под општеприхваћене стандарде. Искорѣнити стил ми нѣје успѣло. Но, са друге стране, свој стил у иконопису – то је врло добро, па чак и неопходно. Идеална варијанта је кад је самобитност поткрѣпљена добром техником. Код мене техника често храмље, али је зато самобитности доста за неколико људи. Али се такође нѣ смѣ заносити голом техником – добиће се „мртав“ и досадан рад. Потрѣбно је да има и једног и другог. Који моји радови ми се допадају? Можда „Тројица“; „Свете Вѣра, Нада и Љубав“; иконе на стаклу „Јављање птица прѣподобному Сергију“ и „Света мученица Татијана са лавом“. Још ме за икону Ђорђа Побѣдоносца, која виси у нашем храму, до данашњег дана нѣје стид, мада је то давни рад. А неке једне једине омиљене иконе од оних које сам урадила немам.

Ви пишете иконе на стаклу. Је ли сложеније писати такве иконе?

Нѣ, кудикамо је лакше и брже.

Зашто вам се свиђа дата техника?

Зато ми се и свиђа. Свиђа ми се још и због необичности. Па и с материјалом прођем јефтиније.

У фрескописању којих храмова сте учествовали? Испричајте нам, молим Вас, своје утиске.

1997-1998. – црква Бориса и Глѣба у Зјузину (Москва); 1999-2000. – саборна црква Св. Тројице у Свето-Тројицком Ново-голутвинском манастиру (Коломна); почетком 2000-их – Трапезни храм (велики) и мала црква у име Толгске иконе Божије Матере у Високо-Петровском манастиру (Москва); 2004. – храм у име иконе Свѣх Жалосних Радост (са доњим храмом Сергија Радоњешког) у селу Богородичноје (Доњецка област); храм светитеља и исповѣдника Луке Кримског (Доњецк).

О утисцима нѣ знам шта да кажем. Памтим појединачне забавне епизоде. Сѣћам се, у Коломни је управо на подручју манастира било огромно одгајалиште паса. Игуманија (чини ми се – Ксенија) је јако волѣла псе, и у манастиру је гајила огромне, срѣдњоазијске овчаре. Дању су они сѣдѣли у кавезима, а ноћу су их пуштали, те стога излазити ноћу из собе у двор ни издалека нѣ бѣше безопасно (нико нѣје ни излазио). А са звоњавом звона сви они узимали су да завијају хорски! Незабораван утисак. Имали су тамо још и камилу. Кажу да ју је игуманији поклонила Валентина Терјешкова, која је посѣћивала манастир (но ја Терјешкову нѣсам видѣла), а и њој су, са своје стране, такође негдѣ поклонили камилу.

Осѣм иконописом, ви се такође бавите и прѣвођењем…

Да, прѣвела сам „Охридски пролог“ Николаја Српског, и сада понекад прѣводим српску поезију за ИМЛИ (Институт свѣтске књижевности у Москви). Тамо су добри људи, уз то је бавити се поетским прѣводом јако занимљиво, стога на то радо и пристајем. Са задовољством бих се тѣм стално бавила, као занимањем, али авај – то се нѣ плаћа (тачније, умѣсто накнаде дају примѣрке књига).

Шта Вас веже за храм светог Бонифатија?

У храм св. Бонифатија од његовог оснивања до данас иде моја мама, зато сам и ја исто ишла тамо на службе кад сам долазила у Доњецк. Колико година сам била таквом „епизодном“ пархијанком сад је тешко израчунати, али у сваком случају још памтим врѣмена кад садашњег храма нѣје било, а службе бѣху одржаване у једној од болничких зграда, у просторији нарочито намѣњеној за цркву.

И напослѣтку: шта бисте посавѣтовали онима што хоће да се баве иконописом?

Посавѣтовала бих слѣдеће: ако се бавите иконописом, нека вам буде хоби, нѣ гледајте на њега као на занимање. Неопходно је стећи нормалну и сигурну струку. И писати нормалне иконе, а нѣ копирати до бесконачности до отрцаности излизане обрасце (уз то нѣ увѣк високоумѣтничке). Испољавајте стваралачки приступ! Учите се на најбољим обрасцима периода процвата иконописа, а нѣ опадања! Ослањајте се на византијски и староруски иконопис XII-XIII вѣка (нѣ каснији!). То је најбоље што постоји у иконописачком наслѣђу. Што даље – то горе, нарочито од почетка XVII вѣка. На жалост, сад се слика запањујућа количина ужасних икона, а људи чак и нѣ схватају колико је то ужасно. Често се мисли да чим је икона – она аутоматски нѣ може бити лоша! Краће речено, бирајте ваљане источнике надахнућа и примѣре за подражавање, али их чак нѣ копирајте један према један (копирати се може само током обучавања).

Захваљујем Ва на занимљивом и отвореном разговору! Долазите нам чешће. И наравно, желим Вам да нас стално радујете новим и новим лѣпим иконама!

Ето, таква је она, Александра Игројевна, отворена, весела и добродушна. Притом је њен богати унутрашњи свѣт унеколико скривен од туђих очију. Уосталом, тако и мора бити. Ником нѣје дато знати шта је у души иконописца. Али гледајући његове иконе, код људи се мора јављати осѣћај како то нѣсу једноставно лѣпе слике, већ земаљски одраз нечег неземаљског, и жеља за молитвом. Гледајући радове јунакиње датог чланка, може се с чврстом увѣреношћу тврдити да се управо таква чувства и јављају. Прѣдлажем да се у то лично још једном убѣдите на примѣру ниже размѣштених њених радова.

Вѣронаука у два тома. Изабране илустрације (кликните за већу слику)

 

Разговарала Галина Процјенко 9. XI 2016.

Посрбио и приредио Драган Буковички

Изворник: Храм Светога мученика Бонифатија