КОРИЈЕНИ ДАНАШЊЕ НЕЉУДСКОСТИ И ЗЛА СУ У КОМУНИЗМУ

Ранко Јововић један је од највећих и најплоднијих српских пјесника данас, а његова поезија живи у вијенцу стваралаштва Јована Дучића, Симе Милутиновића, Његоша и других монументаних писаца. Добио је низ значајних награда и признања за свој књижевни рад, између осталих награду „Јован Дучић“, „Макаријево слово“, „Марко Миљанов“, „Бранко Ћопић“, „Лаза Костић“, „Јелена Балшић“, „Ристо Ратковић“, „Жичке хрисовуље“, Печата вароши Сремско-карловачке“… Његова поезија је по ријечима критичара поезија молитве, бунта, непристајања на пораз. Критика га још оцјењује и као боема и монаха у исти мах. Његове збирке пјесама превођене су на више страних језика.

---

Навешћемо само неке од наслова његових књига: Гвоздена шума, Додир таме, Јемство, Дивљи плач, Пољубац за Ану Ахматову, Гомилање страха, Земља за укоп, Црњански, Пагани пред распећем, Шта је човјек без подвига Господе, Мрачни хљеб, Чекајући јакобинце, Издахнућу на балкону… Вјечити политички и књижевни дисидент, за Српске новине говори о свом стваралаштву, политичком дјеловању, о положају Срба у Црној Гори и страдању своје породице у годинама комунизма.

Господине Јововићу, може се слободно рећи да сте Ви и у књижевном стваралаштву и у политичком смислу вјероватно најпознатији српски дисидент. Зашто кажете да је у Црној данас „умрла слобода“, као и да „животаримо у свијету без части“?

То што сам једном изјавио је у ствари, опште мјесто. Тако мисли цијели народ. Сигуран сам да тако мисле сви па чак и слуге ове власти. Мислим да је умрла слобода у Црној Гори, ако је уопште икада било. Црна Гора није никада баш била богата слободом. Ја сам волио и цијенио ону слободу у вријеме Његоша и Петровића. То је била витешка и епска слобода. А интимне слободе у Црној Гори никада није било. Данас засигурно умрла је и последња трунка слободе. За мене није јер сам ја помало анархиста. Моји су били пјесници и ратници. Отац ми је био професор књижевности и ратник у исто вријеме. Мој ђед је био ратник, погинуо је на Бардањолу. Мој чукунђед Марко Горашев је добио од Његоша Крст Свете Ане, био је у Његошевој пратњи у Русији. И моја ујчевина припада храбром и племенитом братству Бошковић, са Орје Луке.

По мом мишљењу Петровићи су цвијет српске нације. Тај бисер је наша љубав и Вијенац Слободе.

А о томе како умире слобода ја сам слушао из дубина нашег народа. Црна Гора је данас нажалост цвијеће неморала. Комунизам је, на примјер, дошао на тешком неморалу и убиствима, али њихова дјеца и наследници, који су сада на власти, они су то развили високо у дивљи капитализам са коријенима мафије.

И у комунизму је такође била умрла слобода, иако је било комуниста који су цијенили мој дар као пјесника и човјека. Ја се прво свијету представљам као човјек, па онда као пјесник.

Често пишете о комунизму као најмрачнијем добу црногорске историје, који је Вама однио оца и ближње. А у односу на данашњу власт кажете да је комунизам био „звјездано небо“, јер данашња власт тамница за српски род. И данас се могу чути поруке од одређених црногорских политичара да је српска историја лажна. Како то коментаришете?

У вријеме комунизма ја сам се залагао за вишепартијски систем, имао сам проблема због тога. Био сам у затворима и без посла. Имао сам четрдесет година када ме је Вељко Милатовић, који је тада био предсједник Црне Горе, позвао и рекао ми да ме цијени као пјесника и човјека, јер имам кичму. „Ја не цијеним ове око мене полтроне. Ти треба да дођеш да радиш у документацији и примаш плату као лектор“. Тако сам радио до такозване антибирократске „револуције“.

Ако се може упоређивати данашњи систем и комунизам, онда се ипак може рећи да су корјени нељудскости и зла били у комунизму. Њихова кадровска рјешења су била грозна. Уништавали су традицију Црне Горе. Нису они знали шта је традиција. Нису знали ко је Карађорђе, а и Његоша су биједно тумачили. Као безбожници антихристи срушили су Његошеву капелу. Мрзјели су цркву, традицију, српску славу. Нису имали разумијевања нити су могли да схвате да су прву Југославију створили Карађорђевићи. Како је то рекао Де Гол, створио је српски сељак који је добио Први свјетски рат. Милион Срба је страдало у Првом свјетском рату.

Ја сам, да будем искрен волио Југославију… Жртве Срба су створиле и прву и другу Југославију!

Спиритус Мовенс данашње антисрпске политике је Мило Ђукановић, а господин Славко Перовић који је изјавио, недавно, да је српска историја лажна је – маргина и кич. Мада, и Ђукановићева природа је кич, без обзира на то што је он бистар човјек. Он је такозвани ушни интелектуалац, који ништа није читао, нити се образовао, али је бистар. Он најбоље говори када лаже. Он умије тако да заводи несрећне Црногорце, који нису прави Црногорци, него лажни. Они сада говоре да Његош и Петровићи нису знали ко су по националности.

Ја волим српски народ, језик и традицију. Српски народ је народ мученика и уклети народ. Српски народ је свима дао слободу на Балкану, а нико им се није окренуо. Срби су гинули за све те људе на Балкану. Какви црни Хрвати? Они мрзе Србе. Мало их је који нас воле. Хрвати су махом болесно друштво од усташке идеологије.

И данас се слави усташка идеологија у Хрватској, нажалост ?

Јесте. А то је прешло и на наше шашаве Црногорце. Мој отац је био професор књижевности у гимназији када је одступио. А брат Вељка Влаховића Душан га је звао да пређе на њихову страну (банду) пред одступницу. Мој отац то није хтио да учини! Могао је да остане, јер је био идеолог, држао је говоре и писао текстове о злу и биједи комунизма. Причао ми је стриц, који је заправо био очев брат од стрица, како су се сукобили тада. Стриц је био члан земљорадничке странке, која је између два рата била опозициона. Он је пришао својим синовима који су били љевичари. Звао је мог оца Милоша пред крај рата, јер су његова рођена браћа пришла мом оцу. Мој стриц је тада позвао Милоша и рекао му: „Милоше, Ви сте изгубили“. Мој отац му је на то одговорио: „Не, нисмо. Ви сте. Ви сте издали. Издали сте српску круну, традицију и све вриједно што је било у историји српског народа“. Потом је отишао мој отац и, наравно, није се вратио. Није нам ни руку пружио, ни мени ни Душану… Причао ми је касније стриц.

Мој отац се као студент дружио са Милованом Ђиласом у Београду, са тим што је Ђилас, за разлику од мог оца, био љевичар. О томе сам писао…

Пораз монархиста, односно пораз мога оца, наша породица доживјела је трагично!

…Писао сам и о мојој баби која је полудјела и тетки која је отишла са мојим оцем у одступницу, а која је након повратка извршила самоубиство.

Говорили сте више пута да је данашња Црна Гора тамница за српски род. Не само што Срби немају никаква права, српски језик се изгони на све могуће начине. Недавно је Дукљанска академија наука издала црногорски рјечник. Као неко ко је завршио студије српског језика, шта имате о томе да кажете?

Могу да кажем само да је то српски језик и српска лексика. А о дукљанским, односно црногорским академицима могу да кажем, да не знам на који су начин постали академици. Свако данас у Црној Гори може бити академик. Има их и у мом комшилику доста. Или су академици, или борци са Сутјеске. Ја сам чуо да је Новак Килибарда био курир Саве Ковачевића. Тако је то данас. А то се зове: Црногорска академија… може и Дукљанска. Иста је то дружина…

Јесте ли познавали Новака Килибарду из времена када је био Србин, јер знам да сте једно кратко вријеме били у Народној Странци?

Јесам. Ја сам једно кратко вријеме био посланик Народне Странке. Тада је Народна Странка била СРПСКО СРЦЕ! Тамо је била и Надежда, која је била симбол љепоте и храбрости и много више човјек од већине челних људи те странке. Ипак, брзо сам изашао из странке. Уствари, ја нијесам ни био члан странке, био сам посланик на њиховој листи, будући да је моја супруга Нада Лазаревић Јововић (Надежда) то жељела…

Зашто сте брзо напустили Парламент?

Изашао сам јер ми је био дојадило да браним људску слободу од разноразних несоја. А они су причали нешто друго. Бранио сам у тој странци и слободу и Карађорђевиће и мог оца, бранио мученике и људе са Голог отока. Замјерили су ми многи што сам бранио Голооточане. А они су били романтичари револуције. Ја цијеним многе револуционаре. Исто као што волим Русију, земљу највећих пјесника, најљепших жена, најбољег балета, најљепших градова. Био сам у Москви, али Петроград је чудо од људског и Божијег дјела… „Петрограде, Петрограде, још се не умире мени…“

Када видите неки град, ви одмах можете да претпоставите какви људи у том граду живе. Када видите наше градове, па то је један јад. Љепше је једно Краљево него сви ови наши градови. Краљево је љепота од града. А центар Београда је чудо.

Сви су Црногорци етнички Срби. Тако и Милошевића цијеним као храброг политичара са снажним националним осјећањем. Милошевић је икона. Српска ружа…Слава му!

Ишао сам и код Радована Караџића у вријеме оних ратних дана . Радован није никакав убица. Он је пјесник и љекар и трудио се да се сукоби у Југославији ријеше са што мање крви. Он је мој брат и друг.

Више сам научио од планина, људи и кафана, него на факултету. Када причамо о Новаку Килибарди, присјећам се разговора између Будимира Дубака и Новака Килибарде коме сам присуствовао. Том приликом Будо Дубак је рекао Новаку: „Новаче, иде ли се да се осваја Дубровник? То је српски град?“ А Новак му је на то одговорио: „Јесте Будо, српски је град. Али ја нећу улазити у Дубровник који ћемо освојити за два сата. Без кокарде ја улазити у Дубровник нећу“. Данас се легенда о томе ко је све био Новак Килибарда наставља…Сад је, ето, курир Саве Ковачевића, прича народ…

Изгледа да је овај феномен „килибардизације“ често присутан у Црној Гори. Није то само учинио Килибарда. Многи су преобукли одијело и обукли друго: национално, идеолошко, политичко и вјерско. Једина је константа да је данас све на продају?

И Мило је био близак Србима и прва је његова партија и ДПС преобукла ново национално и идеолошко одијело. Када су се сукобили Мило и Момир, митрополит Амфилохије је Ђукановићу тада пружио подршку. Тада је био сукоб између Булатовића и Ђукановића. Ја сам био за Момира Булатовића. И мене зове митрополит Амфилохије. (Веома волим Амфилохија, али ово сада морам рећи да је погријешио када је ријеч о Милу Ђукановићу).

Мјесец дана после тих дешавања, позвао ме митрополит и упитао шта мислим о Ђукановићу и његовој подршци. Ја сам му одговорио да сам сигуран да ће Ђукановић преварити. Митрополит је одговорио: „Зебем“. А ја сам на то рекао да не треба да зебе, јер је Мило сваког преварио. Преварио је Видоја Жарковића, преварио је Слободана Милошевића, преварио је Момира Булатовића, превариће и Вас. Митрополит ми је говорио да су Ђукановићи добра лоза, а његова ујчевина је од Максимовића, од соја људскога. „Неће преварити, сигуран сам“. – „Видјећемо“.

И тако је и било. Убрзо се окренуо и против Цркве своје. Познавао сам његовог оца, био је добар човјек. Био сам пријатељ и са Милом када је кренуо у „контрареволуцију“. Док су трајали ратови у Босни и наша мука жива, тада смо били блиски. Тада ми је Ђукановић рекао у Парламенту: „Ранко, ћерај ове усташе!“

У Вашим пјесмама често говорите да у Црној Гори недостаје морала, вјере и врлине. Зашто је тако и зашто нам се то догађа?

Марко Миљанов је примјер чојства и јунаштва. И његови примјери. Живјело се и умирало за част. Мени се чини да ја живим и умирем за част. У Црној Гори има бисера части као и у Београду. Али све мање! Црну Гору покрива тешка невјера и кукавно преживљавање.

И можемо рећи и да је ДПС са својим премијером направио много нечистих дјела. Нек ми Бог опрости, неморалних дјела. Признати лажну државу Косово, своју очевину, издати своју традицију, дочекивати Тачија, прогонити своје најбоље синове – претке својих отаца, Србе прогонити, како се то може ? Њему се власт отела очито. Нажалост он је допустио разним типовима, које смо онда одбацили као пљеву комунистичку без морала, он их је све прихватио и сад су они „Несаломљиви“. А то су слуге сваке власти.

Неки су од њих мене хапсили и пријављивали. А хапсили су ме 1987. године када сам писао у Књижевним новинама. И када сам писао да су Црногорци – Срби. Нападали су ме јер сам бранио Ђиласа. Ја нисам тада припадао националним странкама, али сам био боем и дружио сам се са пјесницима. Мени је поезија била сан. Проза није поезија, проза је нешто ниже, сем Достојевског и Црњанског – то су били пјесници. Ниче је пјесник. Свето писмо је поезија.

Читао сам Ђиласа и стао сам у његову одбрану. Имао сам 15 година када су га први пут ухапсили, тада сам написао пјесму у његову одбрану, јер сам осјећао да нешто није у реду. А Ђилас је био демон револуције, као што свака револуција има демона. Свака револуција је за мене демонска појава.

Али Вама се допадало како Ђилас пише?

Он је велик писац и велики мученик у Брозовој Југославији… Због те моје изјаве у „Књижевним новинама“ , нападали су ме у Побједи, ЦКМ-у и другим режимским гласилима.

Били сте прогањани од сваке власти, другим ријечима. У Вашим пјесмама често пишете и о родољубљу, а Црна Гора је одавно у ропству сваке врсте. Шта за вас представља родољубље?

У Црној Гори данас онај који говори о части сматра се будалом. А онај који говори о патриотизму и родољубљу моралном наказом. За мене важи да сам човјек 19. вијека, јер за мене стара Црна Гора почива на Његушима, Орјој Луци, Медуну…

Интервју адаптиран из телевизијског разговора у емисији Огледало, емитованог на Српској телевизији

Изворник: Шушањска Народна Республика

распеће

Касапница је ово,
Каква поезија,
Какав Кафка и његове дјетињарије,
Орвел је творац најљепших бајки.
Ја сам рођен да рађам и рушим
Оштар зрак Суре планине.
Једем ја полицијске системе,
Једу и они мене.
Вјечни смрад живота,
Баруштине свјетске
Испијам као нектар.
Ждерем живо коље,
Живу чељад,
Ждеру и они мене.
Злочини нада мном,
Над нама,
Над дјецом залуталом у овај свијет,
Права су мелодрама
Једног дана кад нам се Погледи Укрсте.
Бацио сам око на један ружни народић
Који се зори својим подлостима,
А ружне смо хранили хљебом,
Учили разним вјештинама,
Књизи и љубави.
Со им открили,
Васпитавали их да не буду марва.
Која вајда –
Ено их арлаучу
Луди антихристи,
Колац љубе.
Ово је земља за укоп
И сваку несрећу –
Поскитао се наш крвави соко.

КАПЕЛА

Митрополиту Данилу

Нико ти није руку цјеливао
Нико ти није узданица био
Нико те није људски разумио
Нико те није Владиком осјећао

Живио си дуги вијек међу Црногорцима
То нису били Црногорци него антихристи,

Био си сам и једини
Био си Владика без народа
Био си Божји посланик без Посланства
Био си сињи у гори кукавац
Ти си био си манастир Цетињски

Самовао си међу живим свечевима
Као свијећа која догоријева

И када су ти Земљу и Гробове расрбили
И свалили низ литице
Јаук старца нико није чуо

Сузо међу небраћом

мајка

Само се осјећања сјећам. И страсти.
И погашених, прегажених свијећа.
И понижења и пропасти.

Само се Твог лица сјећам. И суза.
И мрклих вечери. И вјетруштина.
И киша и мраза. И празних гробова.
И скрушене части.
И понижења и пропасти.

Само се огња сјећам. И аветињских сјенки.
И проливеног Васкршњег вина. И шапутања.
И рушевина. И власти.
И понижења и пропасти.

струне

Оца пићем не бих послужио
А не тебе незнани делијо.

Је не служим
Ја сам ратник диваљ
Нити љубим, нити благосиљам.

Иди јадан
Ти са мога прага
Ја не служим Господа ни врага.

Бјеж делијо, незнани, несрећо –
Ја крв пијем. Крвљу палим свијећу
Убићу те – кајати се нећу.

Пагани пред распећем (1994)

немам

Петогодишњи или шестогодишњи Бојан
Становник дјечјег дома за напуштену дјецу
У Сремчици,
На питање новинара
(Или таквог неког типа
А на TV YU INFO)
Да ли има жеља за Нову
2001. годину,
Послије краћег размишљања
Генијално Одговара
– немам.

Мрачни хљеб (2001)

да сам ја ратовао

Да сам ја ратовао
Друге би нам птице пјевале
Да сам исукао своје црно срце
Ја бих грдно ратовао
И грдно би њима било.

Нема тих суза
Нема те дјечице и старице
Нема те сестре
Нема те молитве
Која би претекла
Да сам ја оно, истински заратио
Било би
Збогом
Заувијек –
А сад је нама грдно
И грдни смо и њима
И нама.

Да сам ја ратовао
Друге би им птице пјевале.

Жалосна нам мајка.

порука

Нек се они мало бију
Ако смију –
Биј се, хуљо, за партију
За мафију и нацију.

Ко год смије нек се бије.

Неки рокће као свиња
Ал се ставља ко светиња
Ал се туче аветиња –
Носи барјак, неку крпу
Неку круну, звијезду – рупу.

Ја не видим овдје ништа –
Ви сте народ са сметлишта.

из биљешкарења

Знам човјека
Образована некако
Такав идиот
Више воли Стаљина
Него рођеног сина.

Један је помало такав
Онда кад је чудом
Умро Јосип Броз
Јавно на ТВ-Црна Гора
Изјавио, истутњао
Обливен сузама и слинама
– Боље, да ми је син умро.

Послије сам негдје у кафани
Пијан, окуражен
Срео тог великана
То можебит чудовиште
У Брозовом духу…
И рекао му онако глупо
Како и приличи мени
– Срам те било, јуначе…
*
Било је ту још поезије.
И прозе. И полиције.

добро је

Добро је бити
СРБИН
Добро је бити
Човјек.

И тачка.