Сергеј Бабурин: ИСТОРИЈСКА НЕОПХОДНОСТ ЈЕ МЕЂУДРЖАВНИ САВЕЗ РУСИЈЕ, БЕЛОРУСИЈЕ И СРБИЈЕ

* Сањам да се у Бриселу, Паризу, Лондону и Вашингтону сваког јутра буде са питањем: шта хоће Белорусија, Русија и Србија. И да до увече већ ураде оно што хоће Белорусија, Русија и Србија

* Убеђен сам да многи проблеми у нашим билатералним односима потичу отуда што српски руководиоци понекад не могу у Москви да добију одговор шта заправо Русија хоће. Тај одговор чекају и у Донбасу, Луганску, Кијеву, Астани и у другим престоницама постсовјетских држава. А Русија тек сад почиње да сагледава одговор на то питање. Усуђујем се да изразим наду да ћемо у најскорије време сазнати део тог одговора – шта Русија хоће, Русија и Белорусија

* До данас нико није одговорио: зашто је приликом убиства краља Александра у Марсеју, убијен и министар спољних послова Француске Барту, а није га убио терориста већ жандарм

* Западна цивилизација данас убрзано иде путем деградације. Човечанство је живо док је жива његова колективна душа. У западном систему моралних координата, колективне душе већ скоро и да нема

* Ако је Трампу Америка потребна због Америке саме, онда је његовим противницима Америка потребна за светску диктатуру. То су сасвим другачији циљеви, то су глобалне амбиције, ради којих су они спремни да униште и саму Америку

---

ДРУГИ СВЕТСКИ РАТ ЈЕ БИО РАТ ПРОТИВ СЛОВЕНА КОЈИ СУ ПОДНЕЛИ ВЕЋЕ ЖРТВЕ ОД ЈЕВРЕЈА

ИСТИНУ треба говорити, јер се млађе покољење не сећа, а старије се сећа, али не разуме. И ја сада знам много више него што сам знао деведесетих година, када су нестали велика Југославија и велики Совјетски савез. Узроке напада НАТО на Југославију сада разумем потпуно другачије него пре двадесет година. Јавно мњење у Русији и Србији ни сада потпуно не разуме шта стоји иза покушаја да се направи раскол у православљу, да се РПЦ и СПЦ поделе.

Односи Србије и Русије у 20. веку умногоме су предодређивали развој догађаја у Европи.

До данас нико није одговорио: зашто је приликом убиства краља Александра у Марсеју, убијен и министар спољних послова Француске Барту, а није га убио терориста већ жандарм. Случајност или не?

Да ли је распад Совјетског Савеза закономерни процес или је био део ширег стратешког плана по коме државе које имају самосталну позицију треба да нестану са карте света?

Смем да тврдим: Други светски рат у Европи био је рат против – Словена!

Када нам говоре да је рат почео 1. септембра 1939. нападом Немачке на Пољску, тако говоре они који за рат хоће да окриве Немачку и Совјетски Савез.

Други светски рат је почео две године раније, 1937, нападом Јапана и његових савезника на Кину.

Чак је и у Европи рат почео раније, 1938, када је Немачка напала Чехословачку, у чему су јој помагале Француска, Велика Британија и Италија.

Треба да се замислимо зашто до данас не постоји ни један датум када бисмо обележавали дан геноцида над Словенима. Управо су Словени – Руси, Срби, Белоруси, Украјинци и Пољаци били главне жртве рата у Европи. Ја не поричем геноцид Јевреја у рату, али се рат не сме свести само на њихову трагедију. Они нису били главни актери тог рата. Сами Јевреји нас питају: «Зашто Словени не кажу „А ми? Зашто су наше жртве заборављене?“».

Да бисмо разумели шта се догађало у Другом светском рату, хајде да размотримо шта се дешавало крајем 20. века на територији Србије и Русије. И да се замислимо над процесом који се већ 50 година одиграва у целом свету, а којег се тек понекад сете као глобалног проблема човечанства.

Знамо да је држава као социјална појава политичка форма управљања друштвом. У другој половини 20. века се појавила сила која је рекла да државе више нису потребне, као ни народи са својим традицијама и културом. Потребна је – радна снага.

Појавио се нови фактор људске историје, који можемо назвати транснационалним корпорацијама. Управо оне се данас труде да уместо држава управљају човечанством. Али, постоји једна принципијелна разлика између управљања државом и управљања транснационалним корпорацијама.

Свака држава, било демократска или диктаторска, власт је унутар народа или друштва, са особеностима тог народа или друштва, његове културе и његовог духа.

Управљање транснационалним корпорацијама, нарочито у случају оних најбитнијих – финансијских, почива на томе да те карактеристике, те особености народа, нису битне. Потребан је само механизам да би се обезбедио профит. Социјална сфера није потребна, а о духовности да и не говоримо.

Власт транснационалних корпорација се постепено формирала. Она је никла из недара капиталистичког друштва, његовог космополитског погледа на свет, где нема патриотизма и националних особености већ је важно бити грађанин света. Први објективни противници такве “климе” биле су социјалистичке земље и зато је било потребно да се те земље униште, или да се бар уништи социјализам у њима.

Као други, били су они који су предлагали алтернативу и капитализму и социјализму, у првом реду Југославија и Либија. Зато што су и Срби и некада совјетски људи, а данас кажемо становници Русије, и Либијци иступали за социјалну правду. А транснационалне корпорације су, да би освојиле цео свет, кренуле од капиталистичких земаља. Пре свега САД.

Борба државе и транснационалних корпорација резултирала је убиством председника Кенедија, а касније импичментом Никсона. После тога су оне задобиле САД.

Када говоримо о 1999. години – није Европа, већ су силе ван ње, које су њоме управљале, хтеле да на Југославији покажу шта ће бити са онима који се са тиме не слажу.

Политички лидери страних држава, укључујући и оне у САД, који су хтели да ометају тај процес, просто су испадали са списка живих. Сећате се да је бивши директор ЦИА Вилијам Колби тврдио да су САД изазвале упад Ирака у Кувајт. О томе је говорила и бивша америчка амбасадорка у Ираку.

Када је амбасадорка то потврдила, она је умрла, а Вилијам Колби се месец дана касније удавио. Несрећни случај.

Сећате се како је директор ММФ, када је критиковао Вашингтонски консензус, убрзо после тога био оптужен за силовање собарице, иако се то касније није потврдило, чак се испоставило да – ако је неко и силовао собарицу – то није био он. Али се може замислити какав је утицај то имало на репутацију чиновника таквог светског ранга. Тако да удар који је покушао да нанесе Вашингтонском консензусу није успео.

Један од главних задатака бомбардовања Југославије је био да се не допусти уједињавање Европе и да се одложи појављивање евра. Тај циљ је остварен.

Али, нису се само у томе састојали проблеми које су доживљавале Србија и Русија.

Почетком 20. века увидело се да шансу да имају будућност имају православни народи и муслимани, а да скоро немају шансе народи који припадају западној цивилизацији.

Зашто ово тврдим?

Развој човечанства подразумева нужне промене. Али ко је рекао да промене обавезно значе напредак. Промена може бити и деградација. Западна цивилизација данас убрзано иде путем деградације. Човечанство је живо док је жива његова колективна душа. Као и код сваког народа који има своју колективну душу.

У западном систему моралних координата, колективне душе већ скоро и да нема. Судбоносну улогу је одиграла епоха Просветитељства и над последицама тога треба да се замислимо.

Шта се десило?

Мислиоци тога времена су уклонили Бога из моралног координатног система и на његово место су ставили човека. То је представљено као достигнуће социјалне мисли. Али, какве су последице тог достигнућа које се одразило тек кроз следеће генерације? Ако су у центру моралног система религиозне идеје, као што је то случај у Хришћанству, Исламу и Будизму, онда су у центру оваквог система максиме које су неизбрисиве и које се морају поштовати. Овде уврштавам и Јудаизам како бисте схватили да се ради о било којој врсти верујућих људи, независно од религија.

А шта се десило када је речено да све зависи од човека? Ако у хришћанским заповестима као сакрална вредност стоји породица као љубав мужа и жене, када је све то избрисано, речено је да је брак правни однос прво мушкарца и жене, а онда и два људска бића независно од њиховог пола. Тако смо добили једнополне породице које имају права као и нормалне.

Ако знамо да је Бог створио човека по своме лику и подобију, и ако је та лепота мушкарца или жене у току многих векова била услов за нека висока осећања и стремљења, данас тога више нема.

Ако су раније у Русији и Србији постојале школе за најуспешније ђаке, – математичке, хемијске, историјске школе, да би се покренуо и убрзао напредак, данас су ти најбољи ђаци препуштени сами себи. Говори нам се да треба да се посветимо инвалидима, несрећнима. Треба. Али због тога не треба од срећних правити несрећне.

Данас је Савет Европе постао ђавољи инструмент.

Ако је раније постојало породично васпитање, данас се захтева да дете у свакој породици потказује свог оца или мајку. А када то уради, онда се породица руши. Дете се узима из породице и смешта се у дечију установу. О каквом ту породичном васпитању можемо да причамо? Верујући људи у западном свету схватају тај проблем.

Зато се први пут у историји човечанства, у јануару 2016. одиграо сусрет Римског Папе и Патријарха Московског и целе Русије, после кога је издато заједничко саопштење, а у њему се не говори о Европи, већ да се у читавим регионима ради на уништавању Хришћанства, породице, брака и да треба предузети неке мере.

И тако смо дошли до питања зашто се руше СПЦ и РПЦ. Зашто се труде да одвоје православце из Украјине од Русије или православце из Црне Горе од Србије? То је стари принцип – завади па владај, узми душу људима и онда ће бити лакше да се тим људима управља.

И последње питање које се тиче транснационалних корпорација је зашто су успели да освоје управљање у свету?

Управо крајем 20. века су почеле да се развијају оф-шор зоне. За веома кратак временски период, за време живота једне генерације, националне елите многих друштава су се предале саблазни потрошачког друштва и кренуле да нагомилавају новчана средства и да их крију да њихов народ не може да их пронађе. Управо кроз оф-шор зоне транснационални финансијски капитал је преузео националне елите многих држава Европе и целог света. Али, на срећу, то су социјални процеси, а они су сложени. У њима увек постоје противречне тенденције.

Државе су на прелазу из 20. у 21. век кроз поновну реорганизацију своје структуре покушале да се избаве од власти транснационалних корпорација. То је било боље тамо где је друштво сачувало своју националну самосвест. Много горе је испало тамо где тога није било или тамо где је друштво покушало да се раствори у глобалном друштву. Као код нас кад је Горбачов покушао да гради заједничку европску кућу.

Сетимо се данас да је главна војна сила у нашем делу планете НАТО пакт, а он је само један од огранака транснационалне управе. Онда су многи лидери почели да постављају питање – зашто ми у Европи немамо своје војне снаге, као што је то урадио Макрон, јер су свесни да данас у Европи не постоји војна сила која би парирала НАТО-у.

Путин, све док се бавио ремонтом земље коју је наследио од Јељцина, није се по тим питањима оглашавао, све до Минхена. У наступу у Минхену је изјавио да државе, укључујући и Русију, имају право на своје националне интересе и да имају право да штите те националне интересе, што ће и Русија чинити.

Док се Србија беспоговорно саглашавала са одвајањем Црне Горе, док је своје грађане испоручивала Хагу, према њој су се односили равнодушно. Нису чак ни обраћали пажњу на њу. А чим су се у Србији појавиле снаге које су рекле да Срби такође имају право на одбрану и право на самостални развој, и за које православље представља стуб морала и културе, почели су проблеми и почело је утеривање Србије у НАТО или ЕУ, док не буде касно.

Обратите пажњу да су председник Русије Путин, председник Србије Вучић и председник САД Трамп данас принуђени да буду савезници јер се боре против уништавања читавих народа од стране транснационалних корпорација.

Погледајте само на САД, зашто су око Трампа организоване ове ђавоље игре?

Он је дошао на дужност председника као антикризни менаџер и рекао – ја ћу у САД да развијам привреду, пољопривреду, нећу да их развијам у Кини. У остваривању тих својих обећања учинио је много. А ко му се супротставља? Ко стоји иза клана Клинтонових?

Ако је Трампу Америка потребна због Америке саме, онда је његовим противницима Америка потребна за светску диктатуру. То су сасвим другачији циљеви, то су глобалне амбиције, ради којих су они спремни да униште и саму Америку.

Убеђен сам, ако би ме сад Трамп чуо, да би се веома зачудио. И његови потези су заиста потивречни. У његовом тиму има представника различитих структура. Али темељи његове политике су у поруци европским земљама – ако хоћете НАТО, онда морате за њега и да платите; као и у ставу о америчком капиталу, који треба да се врати у Америку, да се тамо граде фабрике, иако је јасно да је јефтина радна снага у Азији.

На крају, завршна теза коју бих хтео да вам предложим. Када говоримо о покушајима држава да се супротставе транснационалним корпорацијама – један од облика супротстављања су свакако интеграције, то јест обједињавања различитих држава.

Зашто су САД биле против стварања јаке ЕУ? Зато што су знале да би то била јака наддржава која би сама решавала своја питања и сама се бринула о својим интересима. Зато им није било у интересу да таква заједница настане и опстане. Онда се десио Брегзит.

А зашто се десио Брегзит? Зато што Велика Британија одавно није у европском систему вредности, већ је део северноамеричког система вредности.

Када су Совјетски Савез разрушили, пре свега изнутра, захваљујући деловању пете колоне која је прво узела власт у Комунистичкој партији, а затим у Совјетском Савезу, сви су постали независни.

Лично сам сведок да је већина држава првих година после тога чекала позив. Говорили су у себи – сад смо се избавили тог Горбачова, хајде, Москво, позови, па да видимо како да се окупимо и да живимо заједно. Али, они тај позив нису дочекали.

Када је 1996. почело уједињавање Белорусије и Русије, иницијатива је потекла од Белорусије. У Москви су се од тога уплашили и чинили су све да се то избегне. То су биле исте оне снаге које су 1999. учиниле све да Русија не притекне у помоћ Југославији. То су били остатци тима Горбачова, који су се само преселили код Јељцина и они неолиберални агенти Запада који данас сметају да направимо велики помак ка уједињењу.

Тек 2000. се појавила Евроазијска Економска Заједница, за тај корак сам изузетно захвалан Путину, јер је то био одлучан корак напред ка интеграцији постсовјетског простора. Сада знате да постоји Евроазијски Економски Савез.

Као правник вам могу рећи да то није корак напред, већ скок уназад у поређењу са Евроазијском Економском Заједницом. То је фикција интеграције.

И тек сада када је Путин на место министра за интеграције Евроазијског Економског Савеза поставио Глазјева, када се дешава преформатирање читавог тима, јавља ми се нада да су могући реални кораци напред.

И стварање БРИКС-а и Шангајске организације за сарадњу су покушај држава да напипају могуће облике сарадње у супротстављању транснационалним корпорацијама у управљању човечанством.

Посебна мисија, по мом мишљењу, негде тамо на небу је предодређена за словенске народе. Словенски народи могу да разједине Исток и Запад или са друге стране, могу да их обједине и обезбеде њихово јединство. Посебну мисију имају три словенске земље, Белорусија, Русија и Србија. Мислим да и сами знате одговор на питање зашто? Јер су се Западни Словени већ предали западном координатном систему, ушли су у НАТО и у систем који је непријатељски њима самима, прихватили су цивилизацијски систем који им је туђ.

Јужни Словени или иду тим истим путем – сада не говорим о Србији, говорим о осталима: Хрватској, БиХ, Црној Гори, Бугарској и Македонији – или се налазе у прострацији, стању крајње изнемоглости, као народи.

Када ми кажу нека и Србија уђе у ЕУ као Бугарска, па ће све бити у реду, ја им кажем да погледају пажљиво шта се сада дешава у Бугарској.

Када су Бугари, због својих националних интереса, решили да дозволе транзит руског гаса, добили су ударац по глави. Рекли су им да све субвенције које су добили, морају да врате. И да не могу сами да развијају пољопривреду како желе јер су постали део јединственог механизма којим се управља из Брисела.

А када су друштвени делатници иступили са идејом да треба развијати пријатељске односе са Русијом, да треба укинути санкције Русији и да треба изаћи из НАТО, онда су лидере тог покрета одмах окривили за шпијунажу, покренули су против њих поступке за кривична дела, ухапсили их и сада се води истрага. Показали су им ко је газда у кући.

Када моји бугарски пријатељи кажу да су и председник и председник парламента осудили те догађаје, ја их онда питам а зашто се кривични процеси настављају. А они одговарају – па, због тужилаштва. А коме је тужилаштво потчињено? Амбасадору САД. Не ни председнику ни парламенту. Таква им је данас реалност.

Тако да осим Србије, Русије и Белорусије, ако узмемо у обзир да се у Украјини тренутно дешава грађански рат, нема ни једне друге словенске земље која би могла да иступи као окупљач осталих. Окупљач у очувању националне културе и православног духа.

Можда ћете рећи да сам максималиста. Или да сам уопште некакав романтик. Нећу то ни да поричем.

Сматрам да данас, пред овим светским претњама, морамо да збијамо редове, да се окупљамо. И да заједно одговарамо на изазове нашег времена. И сматрам да је реалност стварање међудржавног савеза Русије, Белорусије и Србије. То није само реалност већ и неопходност. Да би престали да вас уцењују: ако нећете у ЕУ, онда ћете бити парија, а и сви суседи ће бити против вас.

Постоји трећа варијанта. Да се заједно саберу оне словенске земље које су већ сад на то спремне. А убеђен сам да ће Украјина оздравити и такође ући у тај савез. И тада, ако будемо деловали заједно, бранећи једни друге свиме чиме располажемо, помажући се међусобно у развоју привреде, културе, технологије. Тада ћемо моћи да парирамо било којим транснационалним уценама.

А ако још у ЕУ победи здрав разум, код њих који могу и треба да буду наши партнери, па ако здрав разум победи и у Вашингтону, онда ћемо моћи да зауставимо уништење људског у човеку.

У западном систему су већ спремни да роботима дају држављанство. Можете ли да замислите савремене машине са грађанским правима? И где ће стићи човечанство ако прихватимо да је држављанство само техничко питање. За то није неопходно бити човек који поседује самосвест.

Али хоћу да завршим оптимистички.

Некада давно, имао сам у Стразбургу разговор са генералним секретаром Савета Европе госпођом Катрин Лалимијер. Она је напуштала дужност. За мене је то такође био последњи пут у Стразбург. После тога сам престао тамо да путујем и тамо сам слао једног од својих помоћника. И, она ми каже: господине Бабурин, ја се плашим да ћете ви доћи на власт у Русији. На то сам јој одговорио: Катрин, нисте у праву, ви треба да се надате да ћемо ми доћи на власт. Јер када председник Русије Јељцин каже да Русија треба да гледа на Запад, то је само део истине – то је поглед изнад Европе, само на САД. А ако ми дођемо на власт, ми ћемо се пре свега трудити да изградимо добре односе са својим најближим суседима, а не са тамо неким далеким Вашингтонима и Њујорцима.

Данашње руководство Русије чини много у том правцу и зато сам склон да многе грешке владе Русије опраштам, јер стратешки исправним путем иду напред.

Убеђен сам да многи проблеми у нашим билатералним односима потичу отуда што српски руководиоци понекад не могу у Москви да добију одговор шта заправо Русија хоће. Тај одговор чекају и у Донбасу, Луганску, Кијеву, Астани и у другим престоницама постсовјетских држава. А Русија тек сад почиње да сагледава одговор на то питање.

Усуђујем се да изразим наду да ћемо у најскорије време сазнати део тог одговора – шта Русија хоће, Русија и Белорусија.

А ја сањам да се у Бриселу, Паризу, Лондону и Вашингтону сваког јутра буде са питањем: шта хоће Белорусија, Русија и Србија. И да до увече већ ураде оно што хоће Белорусија, Русија и Србија.

(Предавање у Кући Крсмановића у организацији Института за политичке студије – Сергеја Бабурина, председника Руског општенародног савеза и председника Међународне словенске академије наука, образовања, уметности и културе)

Приредила: Д. Милошевић

http://fakti.org/serbian-point/baburin-istorijska-neophodnost-je-medjudrzavni-savez-rusije-belorusije-i-srbije

Изглед и делимична опрема текста: Словенски вѣсник

. . .

Изворник: ИНФОПОРТ