Божидар Зечевић: ДВЕ СРПСКЕ РЕЧИ ПЕТЕРА ХАНДКЕА

О чему је било речи и шта је разјаснио интервју с нобеловцем Хандкеом емитован на РТС-у у програму „Четвртком у 9“ Неде Валчић Лазовић


Божидар ЗЕЧЕВИЋ

Покојног руског патријарха Алексеја упитао сам: шта је коначни смисао православља? Нисам очекивао брз и једноставан одговор. Међутим, он је дошао одмах. „Смирење“, одговорио је архипастир. „Потпуни мир у души.“ Гледао ме је очекујући још питања и смешио се. Али сам био толико збуњен, ја, православни, а дубоко узнемирени човек Запада, да ми је требало много да уопште схватим такав одговор, па нисам заустио ишта и још увек размишљам о овој теми. Интервју с Петером Хандкеом, који сам чуо и видео на РТС-у крајем јануара ове године („Четвртком у 9“ Неде Валчић Лазовић) вратио ме је изненада овом разговору. Тамо је Хандке рекао нешто важно: „Кад сам сазнао да сам добио Нобелову награду, најпре сам осетио мир!“ (ту реч изговара на српском). „Као да је цело његово стваралаштво обузео спокој“, додаје Валчићева, која је покушала да окрене и на разговор о православљу („Читала сам у новинама да сте узели православну веру. Али то није тачно?“). Хандке јој је ускратио одговор и позвао је да заједно посете руску православну цркву у оближњем Шавилу. „То је руска православна црква коју су саградили емигранти после Октобарске револуције“, објаснио је писац. „У њој се сваке недеље одржава литургија. Литургија заиста исцртава пут људском бићу. Раније сам често ишао, а сад сам се улењио. Недостају ми њихово појање, литургија, јеванђеља, посланице из Старог завета, Исаија, Књига проповедникова или псалми.“ Али реч мир изговорио је Хандке на српском, као и сам крај овог интервјуа, који нимало не звучи смирено нити православно, дакле у духу одговора Свјатејшег на моје питање.

Мир и спокој на српском (и руском) звучи сасвим другачије него на било ком другом језику којим Хандке говори и пише. Отуд, можда, његова потреба да изненада изговори баш ову реч. Њена веза с коначним смислом Алексејевог одговора сада постаје сасвим јасна. Да ли је Хандке сам открио душу православља не знам, али му је тек ова реч донела мир и спокој од пакленог терора коме је изложен последњих десет година и који се још не смирује, упркос највећем признању за књижевност које Запад може да дȃ. Остаје да се види да ли му је тек то признање донело извесну заштиту од бесомучне харанге, покренуте против њега и његовог дела од стране глобалистичке дубоке државе, којој Хандке пише уз нос не као јавни борац за српску ствар него као писац и уметник, штавише најслободнији књижевник нашег доба. Њему је до књижевности и уметности једино и стало. Само тако може да истрпи јавни линч од свих оних звучних имена у политици до мајки Сребренице, којима је, одважно и достојно, и ваљда последњи пут, одговорио како доликује.

Петер Хандке и Неда Валчић

„Ставили су сироте жене из Сребренице у одређени контекст“, каже Хандке. „Те мајке не знају ништа и изманипулисане су. За мене постоји мајка која је изгубила сина, а они оснивају организације мајки. Не треба оснивати организације које профитирају на туђем болу. Кад мајка изгуби сина, то је нешто најгоре, страшно и неприхватљиво, како за муслиманске мајке, тако и за српске мајке у Кравици у првом великом масакру у овом ужасном рату. Постоје мајке и с једне и с друге стране. Срце људског бића све то осећа! Али нису смели да организују тако нешто и да присвоје право на њихову жалост. То је туга на продају. Зашто та организација још постоји? Због мржње. Нема нимало воље за заједнички разговор. Неколико пута сам током ових тридесет година покушавао да разговарам и да се суочим с њима. Ништа… Само су понављали реч ’фашиста’.“ И доста с тим, хоће да каже Хандке, после свих узалудних покушаја. Прекините с овом продајом туге ви којима је једино стало до сатанизације Срба и политичке порнографије – да баш тако се изразио! – цитирајући неког Американца: „Издавач из Вајкинг преса из Њујорка, који је прочитао књигу, преда мном је рекао нешто што никад нећу заборавити: ’После читања Зимског путовања кроз Србију, све раније што је написано о Србији изгледа ми као чиста порнографија.’ Урезало ми се то што је рекао. То је тачно. Рекао је оно што треба рећи и то је истина. И све што се после писало јесте порнографија“, каже лауреат.

Сад је доста – порука је Хандкеа и светске јавности која се опире дубокој држави и њеним кластерима инфамног дискурса. „Књижевност и уметност су у средишту света“, каже Хандке на крају. „Књижевност је и почетак и крај. То је тако и тако ће остати. Верујем у књижевност. Ако тако не буде, онда све у материну.“ Ово последње изговорио је писац на српском и то је друга српска реч у овом интервјуу. И она, као и прва, има своје сазвучје, јер не би била речена да није тако. Иако дијаметрално супротна првој, она има своју тежину; изговорена је у правом тренутку и на једини могући начин.

Изглед и опрема текста: Словенски вѣсник

. . .

Изворник: ПЕЧАТ

(Visited 66 times, 1 visits today)
(ГЕО)ПОЛИТИКА, ГЛАВНА, УМѢТНОСТ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *