Александар Соколов: ИКОНОПИС ЈЕ УДЕО МАРГИНАЛАЦА

Александар Михајловић Соколов је рођен 1960. године. Од 1972-1978 се образовао у Московском вишем уметничко-индустријском училишту – бившем Строгановском, а данас Московској државној уметничко-индустријској академији имена С. Г. Строганова. Учествовао је у обнови манастира Светога Данила. Учествовао је у фрескописању храмова Вмц. Параскеве у селу Пјатница Владимирске области, Св. Јована Богослова у Москви, дрвеног храма у селу Сукава у Јапану, а такође и храмова у САД и Пољској. Предавао је иконописање у Русији и Јапану. Био је ожењен са сликарком Маријом Вишњак, с којом је имао четворо деце. Александар Соколов је умръо после тешке болести 27. фебруара 2015. године у 55. години живота.

---

Нека расте сто цветова

Ја исповедам начело председника Маоа (Це Дунга – прим. прев): нека расте сто цветова. Мислим да не вреди бирати: дух дише где он хоће – одговара уметник на питање о томе који му је иконописни манир најближи. – Знаменити рестауратор Адолф Овчинњиков је отприлике рекао: „Кад смо тек почињали радити у рестаурацији, патили смо само за премонголским периодом, а сад се правдамо пред XVIII веком“.

Прави образи срећу се у разним добима. Исто тако, као и рђаве. Једном сам видео икону написану од Теофана Затворника – то је кошмар, одсуство укуса! Поражавајућ је контраст између његовог високог духовно-аскетског опита у литератури, у његовом животу, и уметничком неосетљивоћу у иконопису.

Сви грде копирање образаца. А како писати? Како наћи пут да се не оде у „реализацију свог ја“ или безлично копирање?

Мислим да је, наравно, да је човеку боље седети и копирати иконе и зарађивати новац, неголи сликати предмете са опречним својствима. То некако ипак приопштава к Цркви.

А строго узев, тиражирање, копирање – то је веома рђаво, пошто снижава и разину захтева према икони, и извитоперава њено разумевање.

И уопште, главна невоља савремене црквене уметности јесте непробирљив укус наручилаца, потрошача. За њих је главна величина и сиже. Од иконе нико не очекује да она буде Божаствени образ. Ретке истинске ценитеље – свештенике, епископе – могуће је избројати на прсте, и они стога не могу озбиљно утицати на жалосну ситуацију.

Цвета производња култних предмета, док црквена уметност – сакрална, духовна – остаје удео маргиналаца.

Маргиналаца у ком смислу?

Црквена уметност је, с једне стране, елитистичка: по опредељењу, човек је дужан много разумевати. Са друге стране је – маргинална. Она је удео оних који сигурно неће бити „господари живōтā“. Притом је црквена уметност свима отворена, но није свима потребна.

Па како ће иконописац избећи да постане „кописта“?

Образовāњем. Читањем. И старати се да колико може мање и поступака и икона прави несвесно. Како је говорио мој добар пријатељ, црквени драгуљар Марк Лозински: „Људи живе и умиру не долазећи к свести“.

Када сам решио како ми је потребно да се крстим, мене је наш породични пријатељ, философ, истраживач античке философије, позвао код себе. Након озбиљног разговора, рекао је: „Па лепо, крсти се!“ На моје подсмешљиво „хвала“, приметио је: „Не смеј се. Схваташ ли, деси се таква ситуација да људи пришавши Цркви мисле како су купили карту и сели у воз, па надаље могу бити спокојни да ће их довести до крајње станице. Такав став је неприхватљив“.

Божанствена хармонија

Када сте први пут свесно појмили икону?

Било ми је 14-15 година, похађао сам Московску средњу школу при Сликарској академији. Она се тада налазила у Лаврушинском сокаку, преко пута Третјаковске галерије. Памтим своја осећања кад улажах у салу где је висио Звенигородски Спас Рубљова: мравци по телу. Без икакве егзалтације, за коју зацело никако нисам кадар, осећао сам светло исходеће од иконе и прихватао је управо као Јављање.

Недуго пре тог сусрета прочитао сам Библију – по реду – спочетка Стари Завет, потом – Нови. Библију, штампану на танком цигарет-папиру, коју ми је тетка донела из иностранства.

А крстио сам се са 16 година. Очито ме мучила младалачка чама, неопходност схватања смисла живота. Притом у оштром облику: ако нема смисла, онда зашто живети? Није се то само са мном дешавало: у атмосфери је било нечег што је људе терало да траже излаз из савршено бесмислене стварности. Доцније сам сретао много људи мог покољења (мени је 52 године) који су пришли Цркви.

Крстивши се, стадох се замишљати над тим како би ваљало покушати написати икону. Но, до краја школовања нисам успео. Потом сам отишао у војску, тачније, у морнарицу. Новембра 1980 сам се демобилисао и одмах се оженио. А у децембру сам насликао прву икону (даску за њу сам спремио још служећи). То беше препис иконе Свете Параскеве из Саборне цркве Покрова Пресвете Богородице на Рогошком гробљу. Икона није сачувана, али зато друга – „Не ридај Мене, Мати“ – је сачувана у нашој кући.

Шта је за Вас иконопис?

Испочетка беше осећање од сусрета с иконом. Желео сам више знати, разумети. До поимања шта је то икона беше још далеко.

Тек у току рада, после неког времена, стадох размишљати како је иконопис нутрено повезана са животом Цркве, са хришћанском философијом. И ево, тек сада се моје разумевање тога шта је то икона и чему она тек малчице почело образовати.

Прво чувство, када тек почињах, бејаше младалачки примитивним: мислио сам како бих својим талентом могао послужити Цркви и људима. А затим се појавило савршено другачије схватање како то није служење Цркви и људима, већ једноставно – пут. Аскетска пракса. Човек се може бавити формирањем своје душе делајући нешто.

Не желим никога вређати, али често људи што се баве иконописом производе предмете култа. С племенитим циљем – украсити храм, дати људима средство за молитву и, што је по мени такође достојно – зарадити новац за живот. Но, у идеалу, све то мора бити другостепеним.

А главни циљ јесте – формирање сопствене душе. Ако се човек бави црквеном уметношћу, он се настројава на Божанствену хармонију.

Учитељи

Где сте се учили и код кога?

Главни учитељ је мој духовник и духовник моје супруге Марије Вишњак, отац Анатолиј Јаковин, који је служио у селу Пјатница, у Владимирској области. Погинуо је пре десет година. За мене, као и за многе друге, он је био зналац борј један у области древноруске црквене уметности, разумео ју је и ценио.

При чему сâм отац Анатолиј није био уметник. Али он тако беше уредио свој дрвени храм (изграђен, узгред, 1925. године, у тренутку хајке на Цркву), да је то за мене и сада – узор за унутрашње уређивање цркве. Тамо су радили многи савремени иконописци. Међу њима, и ја сам имао ту срећну могућност.

Отац Анатолиј ме је свакојако помагао, подржавао. Кад сам се тек био венчао са женом, у нас ничега није било: ни стана, ни новца, ни посла. И отац анатолиј ми је давао посао – сликати преписе икона – при чему обавезно занимљив, стваралачки, где се мисли на то што се ради, разумева.

У обучавању техници ми је у своје време веома помогао човек данас покојни, иконописац Борис Андрејев. С њим ме упознала тетка, она иста што ми је донела Библију… Тетка је уопште одиграла велику улогу у мом животу. Она ме је некад одвела у уметничку школу, а потом, кад сам одлучио да се крстим, исконтролисала да све буде свесно и с разумевањем, премда је и сáма тада била још некрштена.

Борис Андрејев је био рестауратор у Уметничком научно-рестаурационом центру „И. Е. Грабар“ и полуилегално је писао иконе. Тих година још је постојао члан у КЗ „Производња култних предмета“ (4 године са пленидбом имовине), заостао из 20-их година, мада се у пракси 70-80-их година није примењивао.

Ја сам такође почео радити у центру Грабар. Први месец као агент за снабдевање, а затим – у библиотеци, као кустос музејских експоната. Помагао сам при организовању изложби, нешто попут „Плакати првих петолетки“. Главно је што сам имао могућност да се користим библиотеком центра Грабар, где је било много занимљиве грађе, између осталог чак и необјављених, на писаћој машини откуцаних, превода књига о техници средњовековне уметности, о иконопису.

У центру Грабар је радио и ради Адолф Овчинњиков, који је разрадио исцрпну и правилну технологију иконописа. Он је у то време још велику пажњу посвећивао и томе да је у сакралној уметности свим технолошким процесима неопходно придавати нарочити смисао.

У центру Грабар сам радио годину дана, потом сам ступио у Строгановку, где су ме учили рестаурацији, технологији, копирању. Са захвалношћу се сећам изванредног педагога-технолога, уметника-монументалисте Александра Александровића Комарова, аутора зналачки урађеног уџбеника о монументалном живопису.

Две године учења дале су ми јако, јако много. Могао сам наставити студије и даље, али 1983. Цркви вратише манастир Светог Данила, почеше са његовом обновом, и тамо је од Патријарха послат знаменити иконописац отац Зинон (Теодор). И ја сам годину одрадио с њим у манастиру Светог Данила.

Ако узмемо учитеље на животном, духовном плану, кога бисте навели?

И опет – оца Анатолија. После његове смрти ми смо, посебно моја жена, почели тесно да се дружимо с митрополитом Антонијем Сурошким (Блумом). Она је насликала његов портрет – једини за живота. Он тада већ беше немоћан, престао је долазити у Русију, и неколико пута је цела наша породица, са децом, одлазила код њега.

Оно важно што је он говорио људима, јесте у његовим књигама. Иако на самом делу он ниједну није написао. Сва његова издања су – са диктафона забележени разговори. Кад му је неко једном поднео књигу да је потпише, он је рекао: „Замислите, ја појма немам о томе шта је у тој књизи“. Владика је неједном говорио: „Ја не могу да одговарам за све што је написано у тим књигама“. А у једном разговору с нама изрекао је: „Имајте у виду: то што ћу сада рећи, не треба разносити даље. То је моје мишљење, које за неког може бити саблажњивим“ – па се изјаснио по богословском питању.

Такође сам око шест година сваке године путовао у Америкју протојереју Виктору Потапову, настојатељу катедралне саборне цркве Св. Јована Крститеља у Вашингтону, који је скоро 30 година водио православне емисије на „Гласу Америке“. Када смо ја и жена први пут видели оца Виктора, чули његове прве реченице, само смо уздахнули: показало се да задивљујуће личи на оца Анатолија!

Његов храм је у тренутку нашег познанства био тако уређен, да је тешко било смислити шта се тамо још може учинити. На крају сам урадио мозаике на фасадама храма, мозаике и фреске у капели на парохијском гробљу.

За нас он сад остаје духовно блиским човеком. На жалост, ретко се виђамо.

Више од чуда

Аутор сте почитоване иконе „Неисцрпна чаша“, која се налази у Висоцком манастиру у подмосковском граду Серпухову. Шта је то чудотворна икона?

То је тајанствено и необјашњиво присуство Божанске силе, која себе пројављује у одговору на неке наде, очекивања, прозбе људи.

Како се то дешава – ја не могу рећи. Чудо није феномен, то јест, није нешто необјашњиво с научне тачке гледишта. Чудо је оно што испољава уплив на душу, а да ли природним или натприродним путем – и није тако важно. Ако све пролази без неких последица за љовечије душе, остаје само слегнути раменима и закључити: „Па ето, десило се“.

За човека што учествује у тајнама Цркве чуда су обична. Ако ми верујемо у чудо где се хлеб и вино преобраћају у Тело и Крв Бога, верујемо да се кроз Причешће и сами приопштавамо Вечном Животу – то је далеко више него исцељење било какве телесне немоћи.

Има ли одговорности што сте написали чудотворну икону?

Стид ме је што сам написао икону, а нисам с раскида попити кадикад у добром друштву – са смехом одговара уметник.  – А ако ћемо озбиљно – да, одговорност се повећава, али не због одређене иконе, већ због узраста, поимања тога да са сваком годином времена остаје све мање.

Некако сам се, док је мој духовник још био жив, предомишљао да ли да пристанем или не пристанем на једну наруџбину, са којом баш не бих радио оно што сам желео. На шта ми је отац Анатолиј казао: „Колико је теби година? – а имао сам преко 40 – Зашто би траћио време на оно што не желиш да радиш?“ За мене је одговорност више ето у томе: старати се да не радим оно што ми није по савести…

Омиљено

Омиљене иконе, образе које претпостављате писати, имате ли их?

Допада ми се иконографија иконе Корсунске Богоматере, и испало је тако да сам је неколико пута писао. Јако много пута сам сликао Нерукотворени Образ. Али то је протоикона, стога има смисла изнова и изнова се враћати њој – да би видео самог себе, докле си дошао или ниси дошао. Постојано пишем светитеља Николаја. Он је увек препознатљив и занимљиво га је писати.

Не волим баш изображавати свете што немају добар образац, ако постоји само апстрактан лик, није јасно како је светац изгледао те је мало информација, мало података… Далеко занимљивије је сликати светог на кога је сећање сачувано и брижљиво се преноси, или постоје фотографије.

Више пута сам писао по фотографијама Светог Јована Кронштатског, новомученика. За мене је важно пренети индивидуалне црте светих, осветљене Божанском светлошћу.

Шта је занимљивије – монументални црквени живопис или иконопис?

Ја волим да радим све, а нарочито оно што не умем. Често се прихватам онога што никад нисам пробао – тек онако, ради спорта. То ми даје снагу, надахнуће.

Премда могу смирено и бесконачно понављати и понављати уобичајени посао, попут музичара што безброј пута свира дела Баха или Моцарта. То је здраво добро.

А бива, треба урадити нешто ново, на пример, осликати зид. Премда је то већ и физички тешко и захтева вољу: треба себе приморавати, рано устајати, много радити. Нужна је дисциплина и сарадња с људима. Руководити фрескописањем, фрескописати у тиму – посебно је тешка струка. Зато ја сада осликавам сâм – храм Казанске Богоматере у подмосковском селу Пучково.

Има много ствари које волим да радим: резбарити дрво, камен…

Јако волим јелинску и египатску уметност. И да нисам иконописац, латио бих се неког забавног малања…

Чиме се поступак сликања иконе разликује од поступка сликања слике?

Поступак иконописања је прописан. Кроз свако дејство, кроз понављање неких формула, символа, човек се приопштава ономе што ради. У идеалу рад иконописца треба да буде осмишљеним служењем, при чему се смислом испуњава сваки корак, почев од избора материјала.

Имам искуство када сам из брвна резао даску, припремао је и писао икону. Све има значаја, у том смислу и припрема боја: скупљање материјала, размазивање. Друго је просто купити боју у тегли. У том случају пропушташ много користи за душу. Много важног је садржано у самом технолошком процесу.

Код оца Павла Флоренског је описан символички значај сваког резултата рада иконописца. Материјално делање јако је повезано са духовним. У стварности, све о чему говорим тек делимично полази за руком.

Два уметника у кући

У кући вас је двоје уметника: критикујете ли једно друго Ви и супруга, саветујете ли се?

Мени је потребна подршка, и ја се са свима саветујем: са децом, са женом, са познаницима, како онима што разумеју, тако и онима који не разумеју. Јер, ја радим за људе,  и мени је неопходан такав универзални поглед. И по природи сам конформиста, способан за компромисе.

А жена, она ствара, њој је боље не правити примедбе. А нема ни смисла: она се самоизражава, каквих ту може бити примедаба?

Тако да стваралачких спорова у нас нема: ја сликам своје, жена – своје. Ну, још јој носим и мапу, готовим дашчице (она воли да слика на дашчицама). И правим све рамове за њене слике.

Дан почињете у атељеу?

Јутром сам обично на објекту, затим одлазим у атеље, где баш радим са женом.

С вечери обично гледамо филмове. Тако је последњих пет година. Раније ни телевизор нисмо имали, ни видео. Затим се код све деце појавише рачунари, а ми решисмо да купимо себи ДВД. А деца су одрасла без телевизора. Али не зато што им је то строго забрањивано! Она су могла да сврате код суседа, погледају нешто по свом избору. Ми смо и сами одлазили понекад код суседа да гледамо телевизију. Једноставно, немогуће је то држати у кући: насиље над личношћу, пошто те буквално „усисава“, притом сваком будалаштином.

Деца вам нису уметници?

Старија кћерка је завршила Историјски факултет МДУ, удала се за вајара, који се бави резбарењем иконостаса, па му помаже. Она може и позлаћивати, и цртати. Но, има троје мале деце…

Друга кћерка је по занимању дизајнер одеће. Такође уме да позлаћује. Ево, сад ми ради позлате за храм – допунски зарађује.

Син Вања може све – ваја, црта, али он ваја котлете. Он је кувар. Жена га једном замолила: „Вања, скувај боршћ, па ти си кувар“ – на шта је уследио одговор: „Е, вала нећу. Кувар није оно што ви мислите!“

Млађи син ми такође ради у атељеу, али он је информатичар и себе види у томе.

Сматрам да смо много неправилности допустили у њиховом васпитавању. Али то што су они сами себи изабрали пут и сами њим иду – то је нормално.

Деца су одрасла и нису престала ићи у храм?

Она одлазе у храм, али то за њих није оно што је за нас. Оно што није плаћено скупом ценом се обично не цени. А она су од самог детињства у црквеном животу, за њих је све природно, спокојно, просто, без откровења. Мислим да је тек пред свима њима истинско откривање Бога.

Како вам је успевало посвећивати време и послу и деци кад су она била мала?

У том тренутку се на вратима појављује син Иван.

– Вања, одговори, како смо вас ми васпитавали?

– Ја имам узвратно питање – је л вас породица ометала у стваралаштву? – запита Иван.

– Јесте – рећи ће Александар Михајловић, смејући се. – Све време…

– Нас је четворо – настави Иван. – Може се рећи да су родитељи живели одвојено од нас – у атељеу, враћајући се тек на ноћевање. А деца код куће. Ти си ме једном одвео у школу – у првом разреду.

– Колико пута сам одлазио на родитељске састанке – сећа се уметник – а не могу да нађем учионицу. И решим да више не идем. Вања сâм од детињства решава све своје проблеме. Ево, сад за неколико дана треба да плати школарину на институту.

Како је односно велике породице и проблема са самореализацијом: је ли често требало радити нешто ради зараде?

Ја сам у кризи средњих година, која траје ево већ 10 година. Јако желим да баталим с тим нарученим пословима и учиним нешто ради себе. Оно што желим. Али засад ми успева само епизодно. Деца нису сасвим независна. Тек ове године престала су тек онако добијати новац.

Тако да никад није било слободе да се ради оно што се хоће. Имам чему да тежим, о чему да маштам.

Јављају ли се ситуације кад се чини да све иде како не треба, кад клону руке, стање блиско депресивном?

Нисам их имао једно 16 година. Па и онда – после активних пријатељских седељки.

У самој ствари, ја сам срећан човек, имам чудесну жену, без које себе не могу замислити. Ја и она смо – једна целина. Бива, дабоме, можемо се и посвађати. Она ми је Козакиња, одрасла на Кавказу, са одговарајућим темпераментом. Каква црна депресија!

Припремила Оксана Головко

Превео Драган Буковички

 Изворник: ПРАВОСЛАВЉЕ И СВЕТ

прича о чудотворној икони Богородице „Неисцрпна чаша“

Јављање свете иконе догодило се 1878. године. Један сељак Јефремовског среза тулске губерније, залужни војник у пензији, патио је од страсти пијанства. Он би пропијао сву пензију, све што се налазило у кући, и дошао је до просјачког штапа. Од прекомѣрног пијанства, одузеле су му се ноге, али он је и даље наставио да пије. И тај већ пропали човѣк једном је уснио необичан сан. Прилази му неки старац светачког лика и каже: „Иди у град Серпухов, у манастир Владичице Богородице. Тамо се налази икона Мајке Божије „Неисцрпна чаша“, одслужи пред Њом молебан и бићеш здрав и душом и тѣлом“.

Без новца, немоћних ногу, сељак се није усудио да крене на такав пут. Али свети старац му се јавио други, трећи пут, и већ је тако прѣтећи наредио да испуни заповѣст, да је несрећна пијаница одмах четвероношке кренула на пут. У једном селу се зауставио да би се одморио. Да би му се олакшао бол, старица, која му је указала гостопримство, му је истрљала ноге и поставила га на пећ. Ноћу је путник осѣтио пријатан осѣћај у ногама, покушао је да устане, па, иако веома слабо, могао је да се држи на њима.  Слѣдеће ноћи му је било још лакше. Тако је ослањајући се најпрѣ на два, а затим на један штап, он дошао до Серпухова. Дошавши у манастир, испричавши о својим виђењима у сну, паћеник је молио да се одслужи молебан. Али нико у манастиру није знао за икону Мајке Божије са таквим називом. Тако им је пало на памет: није ли то она икона која виси у пролазу из храма у ризницу, на којој се налази насликана чаша. И какво је било изненађење свих када су на наличју иконе заиста угледали натпис: „Неисцрпна чаша“. Карактеристично је било и то да је у лику Преподобног Ваарлама, ученика светитеља Московског Алексија, болесни сељак одмах препознао оног старца који му се јавио у сну. Из Серпухова се вратио потпуно здрав. Вѣст о чудесном прослављењу иконе Мајке Божије брзо се проширила не само по Серпухову већ, може се рећи, и по цѣлој Русији. Сви који пате од страсти пијанства, њихови рођаци и ближњи, похитали су да узнесу своје молитве Богомајци за исцѣљење од болести, и многи су долазили ради тога да би заблагодарили Небеској Владичици због Њене милости.

Шта приказује Њена икона? Иконографски, она спада у тип једног од најстаријих изображења Мајке Божије – „Оранта“, само је Богомладенац насликан како стоји у чаши. Каква је била побожна мисао онога ко је тако насликао Мајку Божију? Она се несумњиво односила на најсветију тајну Евхаристије.

Вѣст о чудесном прослављењу иконе Божије Мајке брзо се раширила Русијом. Обузети страшћу пијанства, њихови рођаци и пријатељи, пожурили су да узнесу молитве Богомајци за њихово исцѣљење од болести и многи су долазили да би захвалили Богородици за Њену велику милост.

Чаша са младенцем који благосиља – то је чаша Причешћивања, и на оне који са вѣром приступају излива све благослове дароване грѣшном људском роду искупитељским подвигом Господа нашег Исуса Христа. То је уистину „Неисцрпна чаша“, као што се и њен Агнѣц „увѣк једе, а никад се не може појести“. А Мати Божија, са рукама уздигнутим нагоре, као моћни првосвештеник, заступнички приноси Богу ту жртву – Свог закланог Сина, који је Своје тѣло и крв добио од Њене пречисте крви – на небески жртвеник за спасенѣ читавог свѣта и нудећи га као храну вѣрнима. Она се моли за све грѣшнике, свима жели спасенѣ и умѣсто ниских погубних страсти призива их ка неисцрпном извору духовне радости и утѣхе. Она благовѣсти да је „Неисцрпна чаша Небеске помоћи и милосрђа“ припремљена за свакога коме је потребна (сваком невољнику“.
Према иконописаном сижеу и идејном садржају, икона Мајке Божије „Неисцрпна чаша“ нарочито је блиска Никејској икони која се прославила чудесима 304. године. Оци Првог Васелѣенског Сабора установили су да се пред Њом пѣва: „Твоја утроба поста света трпеза Небеског Хлѣба Христа Бога нашега…“

Празновање иконе Божије Мајке „Неисцрпна чаша“ врши се 5. маја по православном календару (18. маја по новом).

Првѣнствено се призива у помоћ за лѣчење од алкохолизма.