У почетку нисам хтио да одговарам на одлуку Синода о мени, али је ова одлука изазвала врло много писама у којима ме мени непознати коресподенти – једни псују због онога што одбацујем оно што ја и не одбацујем, други ме савјетују да повјерујем у оно у шта ја нисам престао вјеровати, трећи изјављују да имају исто мишљење, у шта сумњам да у стварности постоји, и изражавају саосјећање, на које сумњам да имам право; и одлучио сам да одговорим и на саму одлуку и да укажем на оно што је у њој неправедено, и на писма која ми шаљу непознати кореспонденти.
Одлука Синода уопште има много недостатака. Она је незаконита или намјерно двосмислена; она је произвољна, неоснована, неправична и, осим тога, садржи клевету и подстрекава на ружна осјећања и поступке. Она је незаконита или намерно двосмислена зато што ако она хоће да буде искључење из цркве, она не задовољава оне црквене прописе по којима се може прогласити такво искључење, ако је она, пак, изјава о томе да онај ко не вјерује у цркву и њене догме не може ни да јој припада, онда се само по себи разумије да таква изјава не може имати никакав други циљ, сем тај, да пошто то у суштини није искључење, личи на искључење, што се управо и догодило пошто је тако и схваћено. Она је произвољна зато што у свим наведеним тачкама окривљује само мене за невјеровање, док не само велики број него и скоро сви образовани људи у Русији заступају такво невјеровање, и непрестано су га изражавали и изражавају и у дискусијама, и у предавањима, у брошурама и књигама.

Она је неоснована зато што истиче да је главни повод што се она појавила све веће ширење мога лажног учења које саблажавања људе, а мени је, међутим, врло добро познато да једва ако има стотинак људи који са мном дијеле исто мишљење, и да је ширење мојих списа о религији, захваљујући цензури, тако ништавно да већина људи који су прочитали одлуку Синода нема ни појма о томе шта сам писао о религији, што се добро види из писама која добијам. Она садржи очигледну неистину тврдећи да је црква покушавала да ме уразуми, али да су њени покушаји остали безуспјешни, а у ствари ничега сличног никад није ни било. Она представља оно што се правним језиком зове клевета, јер у њој има намјерно неистинитих тврдњи које иду на моју штету. Она, најзад, подстрекава на ружна осјећања и поступке, јер је, као што се могло и очекивати код непросвијећених и непромишљених људи изазвала озлојеђеност и мржњу према мени која доводи и до пријетњи убиством, и која се испољава у писмима која добијам. „Сад си ти предан анатеми и после смрти допашћеш вјечитих мука и издахнућеш као пас… проклетство теби… матори ђаволе… проклет био“ – пише један, други прекоријева владу што већ нисам затворен у манастир, и писмо му је пуно псовки. Трећи пише: „Ако те влада не уклони – ми ћемо те сами натјерати да ућутиш“, писмо се завршава проклетством. „Имам ја начина, ниткове, да те уништим“, пише четврти…

Слиједе непристојне псовке. Знаке такве озлојеђености послије одлуке Синода примјећујем и у сусретима с неким људима. На сам дан 25. фебруара (1901), кад је одлука била објављена, шетајући тргом чуо сам ријечи упућене мени: „Ево ђавола у човјековом лику“, и да је маса била другог састава, врло је могућно да би ме истукли као што су прије неколико година истукли човјека крај Пантелејмоновске капеле. Према томе, одлука Синода је уопште ружна; то што је на крају речено да се лица која су је потписала моле за мене да постанем као они, не чини је љепшом. То је тако у општим цртама, а у појединостима је ова одлука неправична у сљедећим стварима. У одлуци се каже: „У свијету познати писац, по рођењу Рус, по крштењу и васпитању православни, гроф Толстој, саблажњен охолошћу свога ума, дрско је устао на Господа и на Христа његовог и на његово свето достојанство, јавно се пред свима одрекао хранитељице и васпитачице матере своје, цркве православне“. То да сам се ја одрекао цркве која себе назива православном, потпуно је тачно. Али ја се ње нисам одрекао зато што сам устао против Господа, већ, напротив, само зато што сам свом својом душом желио да му служим. Прије него што ћу се одрећи цркве и сједињења с народом које ми је неизрециво драго, ја сам, посумњавши по неким знацима у истинитост цркве, посветио неколико година да бих учење цркве изучио теоријски и практично: теоријски – прочитао сам све што сам могао о учењу цркве, изучио и критички анализирао догматску теологију; практично – строго се придржавао, током више година, свих прописа цркве, постећи све постове и посјећујући сва богослужења.

И ја сам се увјерио да је учење цркве теоријски лукава и штетна лаж, а практично је скуп најгрубљег празновјерја и враџбина које потпуно прикривају сав смисао хришћанског учења.

И ја сам се стварно одрекао цркве, престао сам да испуњавам њене обреде и у завјештању сам написао својим рођацима да не пусте к мени црквене слуге кад будем умирао и да моје мртво тијело склоне што брже, без икаквих заклињања и молитава над њим, као што се склања свака одвратна и непотребна ствар да не би сметала живима. Оно међутим, што је речено да сам ја „посветио свој књижевни рад и талент који ми је од Бога дат на ширење учења супротних Христу и цркви“ итд. И да „у својим дјелима и писмима које сам разаслао у великом броју својим ученицима и по цијелом свијету, а нарочито у границама наше драге отаџбине, проповиједам с фанатичком ревношћу ниподаштавање свих догми православне цркве и саме суштине хришћанске вјере“ – то је нетачно. Никад се нисам бринуо за ширење свога учења. Истина, ја сам у својим дјелима износио своје схватање Христовог учења и нисам та дјела сакривао од људи који су жељели да се с њима упознају, али их никад сам нисам штампао; људима сам говорио како ја схватам Христово учење само онда кад су ме о томе питали. Тим људима сам говорио оно што мислим и, ако сам их имао при руци, давао им своје књиге.

Затим је речено да ја „одбацујем Бога, у светој тројици слављеног створитеља и содржатеља свега, одричем се господа Исуса Христа, богочовјека, искупитеља и спаситеља свијета, који је страдао нас ради и нашега ради спасења и васкрсао из мртвих, да поричем безгрешно човјечанско зачеће Христа господа и дјевичанство прије рађања и послије рађања пречисте Богородице“. То да ја одбацујем несхватљиву тројицу и басну о паду првог човјека, која у наше вријеме нема никаквог смисла, богохулну историју о богу кога је родила дјевица да би искупио род људски, то је потпуно тачно. Међутим, Бога – духа, Бога – љубав, јединога Бога – почетак свега, не само да не одбацујем него ништа друго и не признајем да постоји осим Бога, и сав смисао живота и видим и извршавању божје воље изражене у хришћанском учењу. Још је речено: „не признаје загробни живот ни награду према заслугама“. Ако се загробни живот разумије у смислу другог доласка Христа, пакла с вјечитим мукама и ђаволима, и раја као сталног блаженства, онда је потпуно тачно да ја не признајем такав загробни живот; али вјечни живот и накнаду овдје и свуда, сад и увијек, признајем до те мјере да, стојећи према својим годинама на ивици гроба, често морам да се присиљавам да не пожелим тјелесне смрти, то јест рођење у новом животу, и вјерујем да сваки добар поступак повећава истинско добро мога вјечног живота, а сваки рђав поступак га смањује.

Речено је такође да ја одбацујем све тајне. То је потпуно тачно. Све тајне сматрам ниским, грубим враџбинама које нису у складу с појмом Бога и хришћанских учења и, осим тога, сматрам их кршењем правих заповијести Јеванђеља. У крштавању новорођенчади ја видим очигледно изопачење свег оног смисла што га је могло имати крштавање одраслих који свјесно примају хришћанство; у обављању тајне брака међу онима који су се сјединили раније, и у допуштењу развода и у освећењу брака између разведених, видим директно нарушавање и смисла и слова јеванђељског учења. У периодичном опраштању грехова на исповијестима видим штетну обману која само подстиче на гријех и уништава страх од сагрешења.

Исто тако у свештању масла, као и у миропомазању, видим методе простих враџбина, као и у поштовању икона и моштију, као и у свим оним обредима, молитвама, заклетвама каквих је пун требник. У причешћивању видим обоготворење плоти и изопачење хришћанског учења. У свештенству, поред тога што се јавно припрема за обмањиваче, видим и директно кршење Христових ријечи које директно забрањују свакоме, ма ко то био, да се назива учитељем, оцем и наставником (Јеванђеље по Матеју, 23, 8-10). Вјерујем у љубав, а не у враџбине и молепствија. Речено је, најзад, као посљедња и највећа моја кривица, да ја „исмијевајући најсветије предмете вјере нисам ни задрхтао кад сам изложио подсмијеху најсветију од свих тајни – причешће“. То да ја нисам ни задрхтао описујући једноставно и објективно оно што свештеник ради док припрема ту такозвану свету тајну, то је сасвим тачно; али то да је та такозвана тајна нешто свето, а да је једноставно описивање како се она врши богохуље – то је потпуно нетачно. Није хуљење вјере називати преграду преградом а не иконстасом, и чашу чашом а не путиром, него је најстрашније и најогавније хуљење, које никако не престаје, да људи, искоришћавајући сва могућа средства обмане и хипнозе – увјеравају дјецу и простодушан народ да ће ако се на одређен начин и уз изговарање одређених ријечи исјецкају комадићи хљеба, па потом ставе у вино, у те комадиће ући Бог; и да ће, ако се у име неког живог унесе тај комадић у себе, тај бити здрав; ако се тај комадић унесе у себе у име неког умрлог, онда ће томе на оном свијету бити љепше; и да ће у онога ко поједе тај комадић ући сам Бог. То је страшно!

Било како да неко схвата Христову личност, и његово учење које уништава зло свијета, и тако једноставно, лако и несумњиво пружа добро људима, ако га само људи не изопачавају, то читаво учење је прикривено и претворено у простачне враџбине купања, мазања уљем, покрета тијелом, зарицања, гутања комадића и сл., да од тог учења не остаје ништа. И ако једном неки човјек покуша да опомене људе да учење Христово није у тим враџбинама, молепствијима, службама, свијећама, иконама, већ у томе да људи воле један другог, да не плаћају зло злим, да не суде, не убијају један другог, онда се дигне повика оних којима су те обмане корисне, и ти људи на сав глас, с непојамном дрскошћу, говоре у црквама, штампају у књигама, новинама, катихизисима, да Христос никад није забрањивао заклетву (присегу), никад није забрањивао убиство (смртне казне, ратове), да су његово учење о непротивљењу злу измислили непријатељи Христа са сатанском лукавошћу. (проповијед Амвросија, харковског епископа). И што је најглавније, страшно је што они људи којима је то корисно не обмањују само одрасле него, имајући на то право, обмањују и дјецу, ону исту за коју је Христос говорио да тешко ономе ко њих обмане. Страшно је то што ти људи, ради својих ситних користи, чине тако ужасно зло, скривајући од људи истину коју је Христос открио и која им пружа такво добро – чијем хиљадитом дијелу није равна корист коју су они добили од свега тога што чине. Они поступају као онај разбојник који убија читаву породицу од 5-6 душа да би однио стару поткошуљу и 40 копјејки. Њему би радо дали и све одијело и сав новац само да их не убије. Али он не може друкчије да поступа. Исто је тако и с религиозним варалицама. Могли бисмо се договорити да добију и по десет пута више, да их држимо у највећем луксузу, само да не упропашћавају људе својим обманама.

Али они не могу друкчије да поступају. И то је оно што је ужасно. И због тога не само да се могу разоткривати њихове обмане него је то и дужност. Ако је ишта светиња, онда то свакако није оно што они зову светим тајнама, већ баш та обавеза да разобличаваш њихове религиозне обмане кад их видиш. Ако Чуваш маже свога идола павлаком или шиба, ја могу равнодушно да пролазим поред тога зато што то што он ради – ради у име мени туђег, свог празновјерја и не тиче се онога што је за мене светиња; али кад људи, ма колико их много било, ма колико старо било њихово празновјерје и ма како они били моћни, проповиједају грубе враџбине у име тога Бога којим и ја живим, и оног Христовог учења које ми је дало живот и може га дати свим људима, ја не могу да то мирно гледам. И ако то што они раде ја називам правим именом, онда ја само чиним оно што морам, што не могу да не чиним ако вјерујем у Бога и хришћанско учење.

Ако пак они, умјесто да се ужасну пред својим богохулством, називају богохулством разоткривање њихових обмана, онда то само доказује јачину њихових обмана, и треба само да повећа напоре људи који вјерују у Бога и у Христово учење да се уништи ова обмана која скрива истинитог Бога од људи. За Христа, који је из храма изагнао бикове, овце и трговце, могли су говорити да хули. Кад би он сад дошао и видио шта се у његово име ради у цркви, сигурно би се још већим и оправданијим гњевом поизбацивао све те страшне антимисе, и копља, и крстове, и чаше, и свијеће, и иконе, и све оно помоћу чега они, врачајући, сакривају од људи Бога и његово учење. Према томе, ето шта је тачно а шта нетачно у одлуци Синода о мени. Ја стварно не вјерујем у оно у шта они говоре да вјерују. Али ја вјерујем у много шта у шта они хоће да убиједе људе да ја не вјерујем. Вјерујем у сљедеће: вјерујем у Бога, кога схватам као дух, као љубав, као почетак свега.

Вјерујем да је он у мени и ја у њему. Вјерујем да је божја воља јасније и разумљивије од ичега изражена у учењу Христа човјека – и сматрам да је највеће хуљење схватити га као бога и молити му се као богу. Вјерујем да је истинско благо човјека у извршавању божје воље, његова је пак воља да људи воле један другог и да стога поступају један с другим тако како би жељели да с њима поступају, као што је и речено у Јеванђељу – да су у томе закон и пророци. Вјерујем да је због тога смисао живота сваког појединог човјека само у повећању љубави у себи; да повећањем љубави води сваког појединог човјека у овом животу ка све већем и већем добру, што више љубави буде у човјеку, то му послије смрти пружа још веће добро, а уједно – и што он више помаже да се у свијету успостави царство божје, то јест такво уређење живота у коме ће раздор, обмане и насиље који сада царују, бити замијењени слободном вољом, истином и братском љубављу међу људима.

Вјерујем да постоји само једно средство за тријумф љубави: молитва – не заједничка молитва у храмовима коју је Христос директно забранио (Јеванђеље по Матеју, 6, 5–13), већ молитва за коју је Христос дао образац – усамљена, која се састоји у успостављању и јачању свога сазнања о смислу свог живота и његовој зависности само од божје воље. Вријеђала, огорчавала или саблажњавала кога год, сметала чему год, или коме год, или се не свиђала ова моја вјеровања – ја их тако мало могу измијенити колико и своје тијело. Мени самом треба да живим, мени самом и да умрем (и то врло скоро) и због тога ја не могу никако друкчије вјеровати него тако како вјерујем, спремајући се да идем ономе Богу од кога сам произишао. Ја не кажем да је моја вјера једном за сва времена дата истина, али ја не видим друге – једноставније, јасније и која би више одговарала свим потребама мога ума и срца; ако такву спознам, одмах ћу је примити зато што Богу не треба ништа осим истине.

Вратити се ономе од чега тек што сам с толико патњи отишао, ја никако не могу, као што се птица не може поново вратити у љуску јајета из кога је изашла. „Онај који почне с тим што заволи хришћанство више него истину, ускоро ће завољети своју цркву или секту више него хришћанство, и завршиће тиме што ће вољети себе (своје спокојство) више него све на свијету“ – рекао је Колриџ.

Ја сам ишао обрнутим путем. Почео сам с тим што сам заволио своју православну вјеру више од свога спокојства, затим сам заволио хришћанство више од своје цркве, сад волим истину више од свега на свијету. И данас се за мене истина подудара с хришћанством како га ја схватам. И ја исповиједам то хришћанство и радосно живим и спокојно и радосно приближавам се смрти.

(Москва, 4. април 1901.)

Лав Толстој

Сећања преподобног Варсонуфија Оптинског на Лава Толстоја

Црква се бори за своју заблуделу децу докле год је то могуће. Преподобни Варсонуфије Оптински упућен је од стране Синода ка одлученом од Цркве грофу Лаву Николајевичу Толстоју, који се налазио на самртном одру. Рођаци писца нису допустили да старац посети умирућег.

„Важно је борити се са страстима и искорењивати их,  јер само спољашња побожност нема никакве вредности. Другачији по спољашњости и побожан – он иде у Цркву, додуше можда понекад и даје милостињу, али све то ради без учешћа срца; и ради тога у случају било какве невоље отпада од Бога, зато што у свом срцу не носи Христа.

Толстој је, на пример, владао  великим образовањем, али је изгубио Христа – и пропао. Био сам послат од стране Синода ка њему, пред његову смрт. Стигао сам у Астапово – нису ме пустили ка њему. Обратио сам се његовој старијој кћери – одговорила ми је писмом, са уважавањем, али ме је одбила. Обратио сам се другој – она је дошла до мене узбуђена и рекла да ме никако не могу пустити да видим грофа, зато што ће, кад ме види, одмах умрети. Узалуд сам објашњавао да са Толстојем нећу водити никакве богословске расправе, молио сам да ми макар допусте да благословим умирућег – не, ништа нису хтели да чују.

Сећам се, на сам дан грофове смрти, ујутро, помислио сам: да ли ће ми допустити да уђем код њега? Можда ће се покајати и спасити. И управо тада су дошли да ми кажу да је гроф умро. Тако је и пропала душа бесповратно. А било му је лако да се спаси: носио сам му Тело и Крв Христову и ишао да му опростим све грехе – „вољне и невољне“.

Док сам се враћао из Астапова, било ми је тешко на срцу, зато што моја мисија није била испуњена. Наравно, Господ и „намере љуби“, награђујући човека за напор, а не за резултате труда, али ипак ми је било тешко. Наравно, Тослстој  је сада на Страшном Суду без одговора; и митрополит му је послао телеграм, који му нису чак ни предали.

Црква је учинила све за његово спасење, али он није зажелео да се спаси и – пропао је. А некада је био побожан човек, али та побожност је , очигледно, била спољашња.“

Епилог

Без обзира на високу оцену стваралаштва Лава Толстоја, одлучење писца од Православне Цркве данас је немогуће преиначити, сто година након његове смрти, пошто је Лав Толстој сам себе од Цркве одлучио. Још кад је имао 27 година он је изнео идеју стварања нове вере о чему сведоче његови дневници из тог доба. А касније осетивши да је близу циља, писац је оформио малу секту својих поштовалаца и пише „Јеванђеље по Толстоју“, при чему је главни објекат његових напада Православна црква.
Велики подвижници Цркве – свети праведни Јован Кронштатски, свети Теофан Затворник и многи други са горчином су признавали да је „гроф Толстој свој велики талентат искористио на рушење духовних и друштвених руских начела.“
„Последњи дани пишчевог живота говоре о мучној борби, која се дешавала у његовој души. Он је бежао из свог завичаја Јасне Пољане, али не својим истомишљеницима – толстојевцима, него у руски манастир – Оптину пустињу, где су у то време боравили старци подвижници. Покушавао је да се сретне са њима, али у последњем тренутку одустао је од тога.
Касније, на станици Астапово, предосећајући свој крај наредио је да се пошаље телеграм у Оптину пустињу са молбом да му пошаљу старца Јосифа. Али, када су два свештеника стигла у Астапово, ученици који су били око писца и његове присталице нису дозволили тај сусрет. Православни читаоци цене књижевно стваралаштво Толстоја, међутим, пошто до измирења писца са Црквом није дошло (Толстој се није јавно одрекао својих трагичних заблуда), одлучење од Цркве, које је он сам себи учинио, не може бити скинуто, а то значи да га је немогуће канонски помињати.
Ипак саосећајно срце сваког хришћанина, који чита уметничка дела великога писца, не може бити затворено за искрену и смирену молитву за његову душу.

Секретар Патријарашког савета за културу архимандрит Тихон (Шевкунов).

Москва, новембра 2010.
Извори: Бука, Поуке

Филм: Лав Толстој (1984)

Филм прати живот великог руског писца Лава Николајевича Толстоја у периоду између 1908. и 1910. године, последње тренутке у животу великог писца а такође, кроз сећања писца, редитељ нас враћа и у пишчеву младост.

Related posts:

Александар Соколов: ИКОНОПИС ЈЕ УДЕО МАРГИНАЛАЦА Ђакон Ненад Илић: СА ПОВЕРЕЊЕМ ДЕТЕТА ЗАВОЛЕО САМ ХРИСТА О ЦРКВЕНОЈ УМЕТНОСТИ, РАЗМИШЉАЊА УМЕТНИКА Жарко Видовић: СЛОБОДА ЈЕ ДИРЕКТНИ ПУТ У ПОКАЈАЊЕ Раде Јанковић: ПОХВАЛА РУЦИ Ксенија Симонова: ЉУБАВ ПРЕМА ПЕШЧАНОЈ АНИМАЦИЈИ Александра Копањова: ИКОНА МОРА БИТИ „ЖИВА“ Протојереј Андреј Ткачов: ПОЕЗИЈА ЈЕ БОРБА ЛИЧНОСТИ ЗА ИСТИНСКИ ЖИВОТ Сергеј Фудељ: О ЦРКВЕНОМ ПОЈАЊУ Божидар Зечевић: ДВЕ СРПСКЕ РЕЧИ ПЕТЕРА ХАНДКЕА Андреј Ткачов: О ПОСЛЕДЊЕМ ЦАРУ Борис Бурсов: „АНА КАРЕЊИНА“ – Лав Толстој